Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Изградња духовних мостова и нових веза између Балкана и остатка Европе

Оцени ову тему

Recommended Posts

Седми дан заседања Генералне скупштине Конференције европских Цркава, 3. јун 2018. године, протекао је у знаку богослужењâ која су одржана у преподневним часовима у новосадским  црквама и околини, као и у литији одржаној на Кеју.
 

Сусрет са Црквама домаћинима (Цркве које су чланови КЕЦ-а у Србији ‒ укључујући Српску Православну Цркву и Цркве у Војводини, Реформатску хришћанску Цркву у Србији и Црној Гори, Словачку евангеличку Цркву аугсбуршке вероисповести у Србији и Евангеличку методистичку Цркву у Србији) оснажен је посетом делегата Генералне скупштине богослужењима тих Цркава и заједница у Новом Саду и околини. Православни верници из Цариграда, Русије, Грчке, Бугарске, Кипра, Албаније, Естоније, Финске и других земаља молитвено су учествовали у недељу, 3. јуна, у богослужењима у Саборном и Николајевском храму у Новом Саду, док су учесници Генералне скупштине Конференције европских Цркава који су римокатоличке вероисповести присуствовали служби у новосадској Катедрали, англиканци у капели у Мастер-центру, методисти у објекту у Улици Лукијана Мушицког 7, а за верујуће Реформатске Цркве служба је одржана у храму у Марадику, док су се верни Словачке евангеличке Цркве окупили у храму у Улици Јована Суботића.
 
У послеподневним часовима, у Конгресној дворани Мастер-центра, гости и учесници Генералне скупштине водили су дебату о хришћанском присуству и сведочењу у европској будућности. Архиепископ кентерберијски Џастин Велби, бискуп Петра Босе-Хубер из Евангеличке Цркве у Немачкој и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије г. Зоран Ђорђевић, започели су дискусије усмерене на визију будућности и покретање дијалога између главних говорника и вођства КЕЦ-а, са нагласком на надахнуће за будући рад Конференције европских Цркава.
 
Учесници Генералне скупштине Конференције европских Цркава учествовали су у литији која је почела код споменика Породица, где су се окупљенима обратили Петар Ђуђев, директор Историјског архива Новог Сада и свештеник Хеики Хутунен, генерални секретар КЕЦ-а. Господин Ђурђев је подсетио на неправедна и страшна страдања народа на територији северне Србије, док  је отац Хеики истакао да је потребно продубљивати братске и мирнодопске везе између хришћана и делати у правцу изградње снажних духовних мостова.
 
Литија је прошла испод Варадинског моста и завршила се непосредно код новог Жежељевог моста, где су, као знак наде, живота и љубави, засађена четири дрвета. Оба моста су уништена током НАТО бомбардовања Југославије 1999. године. Варадински мост је обновљен 2000. године, а нови Жежељев мост отворен је почетком ове године.
 
Подсећамо да је лого Генералне скупштине Конференције европских Цркава визуелно осмишљен тако да је његов централни мотив мост, који символише мир и изграђивања нових веза између Балкана и остатка Европе.
 
Током протеклих дана, на заседањима Генералне скупштине Конференције европских Цркава, разговарано је о правичности и гостољубљу, а осмог дана сесије ће бити посвећене теми сведочења. Од 9,45 часова, у Конгресној дворани Мастер-центра, Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије ће одржати излагање о томе на који начин хришћани данас сведоче и исповедају веру у Господа.
 
Заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава је почело 31. маја у Новом Саду и биће завршено 6. јуна.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На дан када наша света Црква празнује спомен на Обновљење храма Светог великомученика Георгија, у Шипикову је одржан молебан за изградњу храма Светог пророка Илије. Молебан је служио Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларинон уз саслужење надлежног пароха јереја Михајла Гаврића и свештенослужитеља Саборног храма у Зајечару.       Молитвено учешће узео је градоначелник Зајечара г. Бошко Ничић са сарадницима, помоћници градоначелника, чланови Градског већа, начелник Градске управе, директори појединих јавних предузећа и установа, као и верни народ села Шипикова.   Након молебана, Преосвећени владика Иларион је са градоначелником г. Ничићем обишао обновљени асфалтирани пут, у дужини од три километра, од улаза на територију Зајечара из правца Неготина до излаза из Шипикова.     Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
    • Од Логос,
      „Журнал Московске патријаршије“ наставља разговор о кризи у међуправославним односима и неканонским одлукама и поступцима Патријарха цариградског Вартоломеја. У априлском броју за 2019. годину упознали смо читаоце с историјском фабулом. У једном од чланака доктор црквене историје, магистар историјских наука свештеник Александар Мазирин објашњава у чему се, по његовом мишљењу, састоје заблуде актуелног поглавара Фанара и зашто канони не дају никаква ексклузивна права цариградским патријарсима. Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 5, 2019) (PDF верзија).   Стојте и држите се предања... (2 Сол. 2:15)   У току последњих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно није било од времена Великог раскола од пре хиљаду година. Очигледна је сличност између ових догађаја. Исто као и онда водећа катедра (тадашња Римска, а данас Цариградска) претендовала је на искључивост свог положаја и првенство власти над другим Православним Црквама, што је за православну свест неприхватљиво. Тада је то довело до отпадања римских папа од православља, а данас је тим путем кренула Цариградска патријаршија.   Први без једнаких?   Украјинско црквено питање које се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значај. Оно је открило проблем изузетних размера и показало је таква извртања еклесиологије од стране Фанара која се тешко могу квалификовати другачије осим као јерес.   Цариградски патријарх је отворено прогласио себе главом свих православних патријараха и поглавара, при чему то више није приватно мишљење, већ више него званично – у Томосу о „даровању аутокефалије“ такозваној Најсветијој Цркви Украјине. Тврдећи по давнашњем угледу на римске папе да стоји на челу све Православне Цркве, које место цариградски патријарх оставља Христу Којег је Црква од апостолских времена исповедала за своју Главу (Еф. 1: 22)?   Проглашавајући себе за поглавара све Православне Цркве патријарх Вартоломеј мисли да може да учини да се није десило оно што се десило (да укине предају Кијевске митрополије Московској патријаршији која се десила пре 300 и нешто година) и напротив, непостојеће постојећим (да безблагодатну лажну хијерархију украјинских расколника једним потезом пера учини благодатном).   Примајући у „постојећем чину“ расколнике-полусамосвјате 1) и дарујући им „атуокефалност“ патријарх Вартоломеј истовремено игнорише канонску Украјинску Православну Цркву која притом не превазилази све локалне аутокефалце заједно, већ и саму Цариградску патријаршију. Притом се ово чини у очигледној противречности са ставом осталих Помесних Цркава и с категоричним одбијањем да питање изнесе ради решавања на нивоу целог православља.   Патријарх Вартоломеј и његови апологети отворено објављују и спроводе у живот учење о томе да међу поглаварима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких (primus sine paribus)[ii] 2). Притом изјављују да узрок његовог првенства није Црква, већ он лично, попут Бога Оца и Пресвете Тројице 3).[iii] Шта је то ако не еклесиолошка јерес?[iv] Јерес која се додатно продубљује извртањем православног учења о Богу-Тројици, пошто се историјски условљени променљиви односи између помесних Цркава у овом лажном учењу пореде с ванвременским односима унутар Тројице приписујући им елемент субординације (сапотчињености)[v], што већ представља корак ка аријанству.[vi]   За образложење наводних искључивих права цариградских патријараха они се позивају на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора. У њима се каже да ако „некога увреди његов митрополит“, може да се суди преко Цариградског престола. Међутим, по тумачењу најугледнијих канониста (треба истаћи да су грчки) овде се не ради ни о каквој светској јурисдикцији овог престола и цариградски патријарси апелације од „увређених“ клирика могу да примају само у границама своје канонске територије која се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава Понтијском, Азијском и Тракијском облашћу (то је углавном територија данашње Турске).   Тако је Јован Зонара (XII век) јасно писао да „цариградски патријарх није судија над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени“. Затим је објаснио да сиријски митрополити подлежу суду патријарха антиохијског, Палестине – јерусалимског, Египта – александријског.[vii] Преподобни Никодим Светогорац (XVIII-XIX век) је у свом тумачењу „Пидалиона“ (грчке „Крмчије“) апсолутно недвосмислено писао да је „цариградски поглавар први и једини судија над митрополитима који су му потчињени – али на над онима који се потчињавају осталим патријарсима“.[viii] Дакле, канони цариградским патријарсима не дају никаква ексклузивна права.   Треба истаћи да се у истом овом 17. правилу IV Васељенског сабора на које фанариоти толико воле да се позивају, говори и о максималним роковима за покретање епископских спорова о границама канонске територије – 30 година. Уколико су цариградски патријарси имали било какве жалбе на московске у вези с Кијевском митрополијом, требало је да их поднесу пре 300 година. И апсолутно апсурдно звуче изјаве о томе да Фанар може да „одузме“ аутокефалију Московској патријаршији која је саборно потврђена још у XVI веку.   Претпоставке и предисторија настале кризе   Иако пре годину дана тешко да је ико могао да замисли тако брзо погоршавање ствари у светском православљу, настала криза није случајна и нипошто се не своди на став патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је он зрео деценијама, па чак и столећима. Претпоставке за његов настанак делимично имају етнофилетистички (давање предности националним интересима у односу на општецрквене – ред.), а делимично геополитички карактер. У овој ствари и корупција има свог удела.   Најдубљи фактор који се појавио готово на самом почетку, а који подрива црквено јединство јесте културно-религиозни шовинизам који је својствен неким грчким делатницима, који они узвишено називају јелинизмом. Наравно, нико не може негирати величину византијске хришћанске културе или игнорисати чињеницу да су и књиге Светог Писма Новог Завета и већина светоотачких дела и најважнија дела црквене књижевности настала на грчком језику. Од свог настанка Христова Црква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога је преузела од њега.   Међутим, без обзира на све то Црква је од апостолских времена увек исповедала да у Христу нема ни Јелина, ни Јудејца, ни Скита (Кол. 3: 11). Ниједан народ, без обзира на то какав траг да је оставио у црквеној историји, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и не може на основу тога захтевати поглаварство над другим хришћанским народима и њихово потчињавање. Без обзира на то, било је и има таквих претензија од стране грчких духовних вођа (не свих, наравно).   Гласност јелинских претензија на црквену владавину пре свега је условљена политичком ситуацијом. Јасно је да је након што су Турци освојили Цариград, кад је Русија постала једина православна држава, чијем заступништву су Грци стално били принуђени да прибегавају, Фанар у односима с Руском Црквом хотимице или нехотице морао да обуздава своје амбиције. Премда су други православни народи на територији Османског царства истовремено врло добро искусили јарам, не само турски, већ и фанариотски.   Године 1917. свргнута је православна монархија у Русији после чега је Руска Црква према којој је држава имала покровитељски однос постала жестоко прогоњена. Практично у исто време Турска је доживела тежак пораз у Првом светском рату, а Грци су се нашли на победничкој страни надајући се да ће ускоро моћи да оваплоте у живот „Велику идеју“ препорода некадашње величине своје државе с престоницом у Цариграду. У званичним издањима Цариградске и Александријске патријаршије објављивани су патетични чланци о томе да ће „грчка нација бити срећна и поносна да види“ како Цариград „напокон постаје центар православља, а његов епископ се уздиже изнад нација и племена, и постаје видљиви глава и карика која повезује све православне федеративне Цркве“.[ix]   Посебне наде у смислу коначне победе над Турцима Грци су тада повезивали с Великом Британијом и да би ојачао савез с њом Фанар је покушавао да се максимално зближи с Англиканском Црквом изражавајући спремност да пристане на разноразне уступке. По сећањима енглеског бискупа који је преговарао с фанариотима 1920. године они су му у кулоарима отворено говорили: „Ако Енглеска успе да нам освоји Свету Софију са задовољством ћемо признати сваку њену хиротонију и сложићемо се практично с било којим учењем.“[x]   Међутим, Енглеска им није помогла у критичном тренутку. Безумни поход грчке војске на Малу Азију (с покушајем да освоји континенталну Анкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. После тога се поставило питање да ли ће Цариградска патријаршија уопште задржати своје историјско седиште. За Фанар је почело време, с једне стране, борбе за опстанак, а с друге стране несавладиве експанзије по целом свету с покушајем да надомести губитак црквеног удела на својој канонској територији стичући га на другим местима и за рачун других помесних Цркава, пре свега за рачун Руске Цркве коју су прогањали бољшевици.   У таквој ситуацији лако се може објаснити кокетирање Фанара с расколницима-обновљенцима који су се 1922. године појавили на руској сцени. Православни народ у Русији је са своје стране осећао одвратност према новим расколницима видећи у њима помагаче богобораца. Међутим, за Фанар су обновљенци били занимљиви по томе што су, с једне стране, били спремни да подрже његове претензије на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Његове Светости патријарха Тихона против којег су се расколници борили), а с друге, преко њих су лако могли да се обрате бољшевицима за помоћ, пошто ови не само да су у својим рукама држали власт у Русији, већ су чак стекли одређени утицај на присталице Кемала Ататурка који су победили у Турској. Црквени модернизам који су обновљенци декларисали такође је био занимљив Фанару у ситуацији започетих реформи помоћу којих је Православна Црква требало да се приближи с припадницима других вера (календарска реформа итд.).   Чим је настала самовољна „Највиша црквена управа“ обновљенаца, главни бољшевички координатор раскола Л. Д. Троцки је обавештен да је московски представник Цариградске патријаршије архимандрит Јаков (Димопуло) пожурио да саопшти обновљенцима да би „‘његов господар његова светост васељенски патријарх’ (Мелетије Метаксакис – аут.) могао да допутује на сабор у Москву, да призна Највишу црквену управу, учествује у суђењу патријарху Тихону, једном речју, да учини све што је Највишој црквеној управи потребно, укључујући свргавање Тихона ‘по свим канонским правилима’. Он је ставио на знање колико то укупно кошта: враћање до доласка у Москву ‘његове светости’ зграде цариградског патријарха и 10.000 турских лира“.[xi]   Можемо претпоставити да патријарха Мелетија лично у овој ствари није привлачио новац и зграда бившег подворја Цариградске патријаршије која је постала општинска и коју је она раније користила као извор прихода, већ управо могућност да целом свету покаже да може да суди Патријарху московском и да једном заувек утврди примат своје власти.   Међутим, други представници Фанара у складу са својом традицијом нису заборављали ни на материјалну страну. Тако је наследник Мелетија (Метаксакиса) патријарх Григорије VII 1924. године потписао Томос о аутокефалији Пољске Цркве (разуме се без било какве сагласности на то Руске Цркве) због тога што је пољска влада платила Фанару 12 хиљада фунти стерлинга у доларима. Пољски премијер В. Грабски се распитивао „да ли се благослов може добити јефтиније“, али му је објашњено да је „у сличним ситуацијама раније Фанар тражио много веће износе“.[xii] Притом је 12 хиљада фунти плаћено само за копију томоса који је предат пољском амбасадору. Сам документ је требало свечано донети у Варшаву, што је било учињено идуће године и што је додатно пољску државну благајну коштало приличан износ који је потрошен на пријем и поклоне члановима високе грчке делегације.   Четрдесетих година ХХ века политичка ситуација се поново битно променила услед Другог светског рата. Совјетско руководство је одустало од ранијег уништавања Руске Православне Цркве и чак је помало почело да помаже јачању њеног спољашњег положаја. Цариградска патријаршија више није могла да је игнорише као 1920-1930-их година.   У то време се Фанар у потпуности преоријентисао на Сједињене Америчке Државе које су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа Атинагору (Спиру). Он је пред генералним конзулом САД у Истамбулу отворено изјавио да као „камен-темељац“ своје делатности као патријарха „види у пропагирању америчких идеала“. Амерички дипломата је чак био шокиран таквом отвореношћу и написао је свом Стејт департменту: „Био бих склон да препоручим да чинимо све што зависи од нас како би патријарх у свом потпуно објашњивом проамеричком настројењу користио тананије изразе и да наше будуће односе с њим градимо толико деликатно да избегнемо његово превише блиско асоцирање с нама“.[xiii] Можда је Фанар после тога почео да користи „тананије“ речи, али никуд није нестало његово асоцирање с америчком владом.   Као што видимо, патријарху Вартоломеју и његовом окружењу се у току последњих година учинило да је геополитичка ситуација постала веома повољна за реализацију давнашњих тежњи Фанара да утврди своју хегемонију у светском православљу. Прво је предузет покушај да се то учини „милом“ преко Критског сабора, чији смисао се, наравно, није садржао у потписивању неколико најављених декларација, већ у потврђивању новог модела управљања Православном Црквом с васељенским патријархом који нема једнаких на челу.   Након што је по милости Божијој овај покушај пропао Фанар је прешао на борбу за своју потпуну власт „силом“ користећи курс Запада у правцу изолације Русије и тежњу украјинског руководства да раскине последње преостале везе између Кијева и Москве. Притом је апсолутно очигледно да и сам Фанар користи силе непријатељске према Православној Цркви како би је уништио изнутра.   Како треба реаговати на непријатељске поступке Цариграда?   Руска Православна Црква се не бори за првенство, власт, територију или нешто слично. Идеја из XVI века да је „Москва – Трећи Рим“ не представља идеологију Руске Православне Цркве која остаје аполитична. Још 1923. године је свети патријарх Тихон писао да „сви покушаји с било чије стране да потичу, да се Црква увуче у политичку борбу треба да буду одбачени и осуђени“.[xiv]   Наравно, треба донети организациона решења ради заштите Цркве од опасности папизма. Јасно је да је модел међуправославне сарадње која се гради на специјалним овлашћењима цариградског патријарха и на коју је Руска Православна Црква пристала 2016. године уочи Критског сабора, престао да буде актуелан. Цариградски патријарх је злоупотребио огромно указано поверење – како би утврдио своју еклесиолошку јерес. Слагати се после тога с његовим искључивим правима значи повлађивати овој јереси.   Треба бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацивати све покушаје његовог папистичког извртања, без обзира да ли оно потиче са Запада или са Истока. Треба детаљно и са свих страна показивати и догматску, и канонску, и морално-етичку неодрживост претензија и поступака Цариградске патријаршије. Тим пре што и сам патријарх Вартоломеј одбацује чак и оне који су му некада били потпуно лојални (на пример, руску Западноевропску архиепископију).   Ако Руска Православна Црква буде чврсто стајала у Христовој истини, сви искрени православни људи, укључујући и Грке, увериће се у вапијуће погрешне поступке патријарха Вартоломеја и његове околине. Тада ће црквена криза коју је он изазвао бити превладана.     Извор: Православие.ру
    • Од Ćiriličar,
      Подвизи апостолске службе светог апостола Павла

      Нема заједнице између правде и безакоња
      (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1)
       
       
      Наш уводни текст којим ћемо пропратити теме и разраду под горњим насловима, има скроман циљ: да укаже на то шта Дух Свети говори Црквама и појединцима-хришћанима, као и боготражитељима данас, у нашој епоси. А Он им говори тако како само њему приличи, као  познаваоцу наших мисли и стања. И опет тако, као када Му се ми исповедамо да бисмо му остали верни примаоци и носиоци. Пред Њим смо ми отворена књига, исписана нашим мислима, речима и делима, без ичега сакривеног у њој. Са своје стране пак, ми устима наших светих апостола: Павла, и светих тумача: Јована Златоуста и Јустина Новога Ћелијскога, откривамо хришћанска и нехришћанска стања сопственога бића. И све то, и тако у категоријама и степенима своје невере, маловере и полувере, с једне стране, и вере, наде и љубави, с друге стране. 
      Велику слику стања ствари у свим нашим световима, и код свих бића, у јарким бојама, у свим нијансама и у свим цртама представио нам је велики духоносни тумач нашега времена свети ава Јустин – изабрани сасуд православнога и правоживућега богословља, помоћу којих све стоји, или све пада пред Богом нашим.
      Било какав допринос темама и целокупном тексту овом, не може се везивати за наше име као ауторско, већ само за име светог тумача аве Јустина Новог Ћелијског! И док ми у свему томе нисмо достигли чак ни до степена компилације, ипак остаје чињеница да смо ми лично само истакли до краја сву савременост његовог текста, и тема, који заједно покривају све данашње путеве боготражитељстава наших савременика. И још, да све довде неокрњена мисао светог тумача аве Јустина проходи сву васељену, да се уздиже до самих Божјих небеса и до Божјега царства, и да тријумфује у богољубљу и човекољубљу!
       
      Подвизи апостолске службе светог апостола Павла * Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1) | Епархија крушевачка
      WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Подвизи апостолске службе светог апостола Павла *  Нема заједнице између правде и безакоња (2. Коринћанима 6, 1-18; 7, 1)     Наш...  
       
    • Од александар живаљев,
      Povodom susreta predstavnika SPC i Carigradske patrijaršije Bez približavanja stava oko Ukrajine
      Razgovori visokih delegacija SPC i Carigradske patrijaršije krajem prošle nedelje nisu doveli do približavanja stavova oko ukrajinskog crkvenog pitanja, nezvanično saznaje Danas u visokim crkvenim krugovima.
      Piše: J. T .28. oktobra 2019.      Foto: BETAPHOTO/ MILOŠ MIŠKOV SPC se zalaže za sazivanje svepravoslavnog sabora na kome bi se rešio spor Carigradske patrijaršije i Ruske pravoslavne crkve oko ukrajinskog crkvenog problema, dok Carigrad insistira na svom istorijskom pravu da samostalno odlučuje o stepenu autonomije i samostalnosti pomesnih crkava kao u vreme dok je bio „drugi Rim“.
      Delegacija iz Carigrada je, navodno, izrazila žaljenje zbog izjava pojedinih srpskih vladika da je Fanar pod uticajem svetskih centara moći. Obe delegacije su se složile da takve stavove treba izbegavati i probleme rešavati u miru bez međusobnih optužbi. Carigradska strana tvrdi da je bez obzira na Ukrajinu „bila i ostala za saborsko rešavanje svih problema“.
      U vrhu SPC nezvanično se tvrdi da su se predstavnici dve sestrinske crkve prošlog petka u patrijarhovoj vili na Dedinju složili da je pitanje Crkve u Makedoniji pod nadležnošću SPC, jer je to navodno i stav Carigrada. Prošlog vikenda pojedini makedonski mediji spekulisali su da je Carigradska patrijaršija pokrenula postupak preispitivanja tomosa iz 1922, kojim je priznala ujedinjenu SPC u Kraljevini SHS na stepenu patrijaršije. Isti izvori u Makedoniji tvrde da je „makedonski crkveni slučaj“ bio glavna tema susreta na Dedinju.
      U vrhu SPC nezvanično kažu da je povod za dolazak Carigradske delegacije u Beograd ukrajinski crkveni problem, ali da je tokom četvorosatnog razgora bilo reči o različitim pitanjima. Između ostalog i o nedavnoj centralnoj proslavi osam vekova samostalnosti SPC, za koju je srpska strana poziv sestrinskim pomesnim crkvama poslala pa povukla, posle čega je Carigrad u Nikeji i na Fanaru sam organizovao obeležavanje srpskog jubileja na kome, Odlukom srpskog Sinoda, nije bio nikog od srpskih crkvenih visokodostojnika.
       
    • Од александар живаљев,
      Британски геополитичар: Четири могућа сценарија о Косову и Метохији
          ЛОНДОН -  "У ком правцу ће се развијати дијалог Београда и Приштине може се само спекулисати", каже бивши дипломата на Балкану и истраживач на Геополитичком форуму Кембриџ Тимоти Лес, али помиње "четири могућа сценарија за постизање договора о Косову и Метохији", уз оцену "да је Балкан на ивици још једног реорганизовања које ће означити крај "постјугословенског устројства"".
      Према првом сценарију, могуће је да "Београд и Приштина постигну договор, јер им је у интересу да реше статус Косова, уз дипломатски притисак из Вашингтона".
       
      Илустрација morguefile.com ''Имајући у виду 'црвене линије'' Србије, то значи да би се споразум темељио на идеји - подела у замену за признање'', рекао је Лес, који је иначе сарадник Демостата, на предавању на Универзитету Кембриџ на тему "Нова реорганизација Балкана".
      Уз оцену "да су минималне шансе да ће се то догодити", Лес је навео "да се Албанци и даље оштро противе и да ће нову владу у Приштини чинити политичари који не желе чак ни разговор са Београдом".
      Према његовим речима Немачка на међународном нивоу сада заједно са Француском ради на томе да блокира поделу, док се Москва противи сваком договору којим се смањује зависност Србије од Русије.
      Тиме се, сматра Лес, оставља могућност за други сценарио по којем је идеја поделе поново ''склоњена са стола''.
      ''То значи или пристанак Србије да безусловно призна Косово или да, у крајњој линији, буде очуван статус кво. Проблем са безусловним признањем јесте чињеница да је Србија годинама уназад јасно стављала до знања да неће признати Косово без неке компензације'', каже Леси.
      Он сматра да су минималне шансе да би Србију могли да убеде да прихвати губитак Косова уколико јој се понуди чланство у ЕУ без икаквог одлагања, уз све предности које би то значило.
      ''Не постоји никакав наговештај за то, нарочито имајући у виду да се ЕУ суочава са економском стагнацијом бројним геополитичким ризицима''.
       
      РТВ Он, такође, верује да су мале шансе да се сачува статус кво јер, како каже, ситуација на Косову није статична.
      С друге стране, Американци су, истиче Лес, решени да ''истерају'' Русију са Балкана, а жеља Албанаца да се оконча ''правни вакум'' Косова подстиче их да потраже неко решење за његов статус.
      ''Уколико Србија одбије да призна независно Косово, једина опција је да се тежи уједињењу са признатом Албанијом, а то је решење које би већина косовских Албанаца прихватила'', оценио је Лес који одређену врсту ''регионалног потреса'' види као један од потенцијалних сценарија за статус КиМ.
      Каже да Србија неће прихватити интеграцију северног дела КиМ у албанску националну државу и да би на такву претњу, уверен је Лес, Србија без сумње одговорила припајањем овог подручја.
      ''То би водило војном обрачуну са Албанцима, прогону преосталих Срба из јужног дела КиМ и покушају Албанаца у Прешевској долини да се отцепе од Србије, као и кризи државности у Србији, која би ишла наруку локалним националистима'', оценио је бивши дипломата који сматра да би у том случају Срби у Босни и Херцеговину имали велику шансу да се отцепе и припоје Србији, као компензација за губитак Косова.
      Лес нема сумњу да би уједињена Албанија, такође значила нову геостратешку шансу и за Албанце у Северној Македонији, који би, без сумње, покушали да припоје своју територију овој новој Албанији.
      ''Остаје отворено питање колико би наведени процес био насилан, али историја наговештава да не би био миран'', казао је Лес и додао да би у случају таквог сценарија спољни актери, предвођени САД, били поново принуђени да “реорганизују” овај регион, као што су, навео је, у више наврата то чинили у прошлости.
      Лес скреће пажњу да се, имајући у виду подршку идеји поделе, САД не би противиле уједињењу Косова са Албанијом и Прешевском долином, нити српској анексији северног Косова, уколико то заживи на терену.
      Верује да би Европљанима вероватно лакнуло што су Срби и Албанци коначно пронашли решење за проблем КиМ, док Русија, сматра он, не би имала моћ да то блокира.
      "Нова" "реорганизација" Балкана Лес је изразио уверење да би "реорганизовање" била последица одлуке САД да се боре у тзв. ''новом хладном рату'' на Балкану, и, нарочито, да “истерају” Русију из Србије, као и одустајања САД од дуготрајног противљења измени граница, што би каже, могло представљати изазов за регионални статус кво, укључујући отпор Албанаца, који ће САД морати да “сломе”.
      ''Иако ће предстојећа ''реорганизација” Балкана приближити локалне народе остварењу заједничке жеље о националним државама, неће решити сва питања. Уместо тога, биће дефинисани проблеми који ће се решавати у наредној фази балканске историје, а то укључује и нове реорганизације, које ће, неумитно, уследити'', закључио је Лес.
      ''Ипак, САД ће с подозрењем гледати на даље промене међународних граница, баш као и Европљани. Америка неће желети да се територија босанских Срба уједини са Србијом, јер би то значило снажну платформу за руски утицај на Балкану'', рекао је Лес.
      Каже и да би се САД одупрела било каквим покушајима Албанаца да се отцепе од Северне Македоније, који би, у том случајум најпре морали да дефинишу своју територију, а то би значило ''сложени и крвави рат за отцепљење''.
      Лес је мишљења да ће, уместо тога, САД инсистирати да поменути народи одустану од својих настојања, а заузврат ће им гарантовати самоуправу унутар постојећих држава.
      ''То значи и ублажавање граничних контрола, како би се ојачала прекогранична сарадња између припадника истих народа. Такав принцип важио би и за босанске Хрвате'', тумачи Лес даља могућа геополитичја решења у региону.
      Он , такође, сматра и да ће многа питања на Балкану остати нерешена, укључујући коначни статус Срба у БиХ и Албанаца у Северној Македонији, који ће и даље желети да се уједине у националним државама.
      Истовремено се, указује Лес, поставља питање у вези са статусом Бошњака и Хрвата у деловима БиХ, као и положаја словенског становништва у Северној Македонији, које тежи уједињењу са Бугарском.
      Неизвестан је, каже, и положај бројних малих група у региону, нарочито у Црној Гори, као и однос између регионалних држава и спољних сила.
      ''Имајући у виду да ће САД морати да дају гаранције за нови поредак, биће потребно да Русија “заузда” амерички утицај јачањем свог упоришта међу босанским Србима, а Бошњаци ће се окренути Турској, како би одбранили интегритет своје државе на дуге стазе'', прогноза је Леса.
      Бивши дипломата на Балкану закључује да је овај регион на “ивици” још једног “реорганизовања”, што ће означити крај постјугословенског устројства, после чега би Србија и Албанија прошириле своје границе, а Срби и Хрвати из БиХ, као и Албанци из Северне Македоније добили “дефакто” признање.
      Извор:
      Британски геополитичар: Четири могућа сценарија о Косову и Метохији
      WWW.RTV.RS У ком правцу ће се развијати дијалог Београда и Приштине може се само спекулисати, каже бивши дипломата на...  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...