Jump to content

Изградња духовних мостова и нових веза између Балкана и остатка Европе

Оцени ову тему


Препоручена порука

Седми дан заседања Генералне скупштине Конференције европских Цркава, 3. јун 2018. године, протекао је у знаку богослужењâ која су одржана у преподневним часовима у новосадским  црквама и околини, као и у литији одржаној на Кеју.
 

Сусрет са Црквама домаћинима (Цркве које су чланови КЕЦ-а у Србији ‒ укључујући Српску Православну Цркву и Цркве у Војводини, Реформатску хришћанску Цркву у Србији и Црној Гори, Словачку евангеличку Цркву аугсбуршке вероисповести у Србији и Евангеличку методистичку Цркву у Србији) оснажен је посетом делегата Генералне скупштине богослужењима тих Цркава и заједница у Новом Саду и околини. Православни верници из Цариграда, Русије, Грчке, Бугарске, Кипра, Албаније, Естоније, Финске и других земаља молитвено су учествовали у недељу, 3. јуна, у богослужењима у Саборном и Николајевском храму у Новом Саду, док су учесници Генералне скупштине Конференције европских Цркава који су римокатоличке вероисповести присуствовали служби у новосадској Катедрали, англиканци у капели у Мастер-центру, методисти у објекту у Улици Лукијана Мушицког 7, а за верујуће Реформатске Цркве служба је одржана у храму у Марадику, док су се верни Словачке евангеличке Цркве окупили у храму у Улици Јована Суботића.
 
У послеподневним часовима, у Конгресној дворани Мастер-центра, гости и учесници Генералне скупштине водили су дебату о хришћанском присуству и сведочењу у европској будућности. Архиепископ кентерберијски Џастин Велби, бискуп Петра Босе-Хубер из Евангеличке Цркве у Немачкој и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије г. Зоран Ђорђевић, започели су дискусије усмерене на визију будућности и покретање дијалога између главних говорника и вођства КЕЦ-а, са нагласком на надахнуће за будући рад Конференције европских Цркава.
 
Учесници Генералне скупштине Конференције европских Цркава учествовали су у литији која је почела код споменика Породица, где су се окупљенима обратили Петар Ђуђев, директор Историјског архива Новог Сада и свештеник Хеики Хутунен, генерални секретар КЕЦ-а. Господин Ђурђев је подсетио на неправедна и страшна страдања народа на територији северне Србије, док  је отац Хеики истакао да је потребно продубљивати братске и мирнодопске везе између хришћана и делати у правцу изградње снажних духовних мостова.
 
Литија је прошла испод Варадинског моста и завршила се непосредно код новог Жежељевог моста, где су, као знак наде, живота и љубави, засађена четири дрвета. Оба моста су уништена током НАТО бомбардовања Југославије 1999. године. Варадински мост је обновљен 2000. године, а нови Жежељев мост отворен је почетком ове године.
 
Подсећамо да је лого Генералне скупштине Конференције европских Цркава визуелно осмишљен тако да је његов централни мотив мост, који символише мир и изграђивања нових веза између Балкана и остатка Европе.
 
Током протеклих дана, на заседањима Генералне скупштине Конференције европских Цркава, разговарано је о правичности и гостољубљу, а осмог дана сесије ће бити посвећене теми сведочења. Од 9,45 часова, у Конгресној дворани Мастер-центра, Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије ће одржати излагање о томе на који начин хришћани данас сведоче и исповедају веру у Господа.
 
Заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава је почело 31. маја у Новом Саду и биће завршено 6. јуна.
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Данас је Србија земља која се после свих тешких догађаја у својој историји успешно економски развија, пре свега захваљујући напорима председника Александра Вучића, који успоставља широке међународне везе. Развијају се и наши братски односи са Русијом, са Руском православном црквом“, рекао је у интервјуу редакцији ОСЦП-а моравички епископ Антоније, представник српског патријарха при Патријарху московском и целе Русије.

       
      Подсетио је да су након избора на српски патријаршијски престо епископу Порфирију први упутили честитке телефоном Његова Светост патријарх Кирил и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске патријаршије. „Ове честитке су веома обрадовале патријарха Порфирија. Осетио је велику подршку и љубав великог словенског народа, велике Русије“, изјавио је владика Антоније.
      „Мислим да ће новоизабрани патријарх Порфирије и даље одржавати братске односе, које су српски патријарси традиционално одржавали са Руском црквом, следећи путеве по којима су вековима ишли наши народи, руски и српски“, нагласио је архипастир.
       
      Извор: Подворје СПЦ у Москви
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Питање духовнику: 
      Помаже Бог. Молио бих да ми разјасните једну дилему, наиме ако нам је заједнички предак прадеда шта ми дође праунука,а редослед иде овако, прадеда који има два сина од једног је мој отац а од другог њена мајка. Да ли смо ми братучеди заправо 6 степен крвног сродства у побочној линији? Поштовани, живим у малом месту и већ годину дана сам у вези са момком за кога се испоставило да ми је рођак. Дакле, ја и он смо четврторођаци преко мајчине линије. Молим Вас да ми објасните до које рођачке линије није дозвољен брак по црквеним заповестима. Врло захвална.

       
      Одговор духовника: 
       
      На основу Брачних правила Српске Православне Цркве четврти степен крвног сродства у побочној линији се сматра неуклоњивом препреком за брак, док се пети и шести степен сматрају уклоњивим препрекама. Степен сродства у побочној линији се рачуна бројем рађања до заједничког претка, искључујући рођење самог заједничког претка. Уколико се ради о уклоњивој препреци тј пети или шести степен сродства у побочној линији, неопходно је да се обратите свом парохијском свештенику који ће вашу молбу за отклањање сметње проследити надлежном епископу. Пошто је обраћање парохијском свештенику неопходно, препоручујем вам да му се што пре обратите и он ће вам разјаснити тачно о ком степену сродства се код вас ради.
       
      Питање духовнику: 
       
      Поштовани господине духовниче, имам 50 година, више од двадесет година сам живела у браку са човеком који ме је тукао. Кад су стигла деца и њих је тукао, поготово девојчице, дечака, најмлађег није тукао али је јако строг према њему. Пре пола године меје толико тукао, и давио да сам била четири дана у болници и чак и после толико времена имам последице. Он сада има забрану контакта са мном чека се на суђење. Оно што још више боли после свега је да је децу окренуо против мене и њима брани да су са мном. Ја знам да деца имају само страх од њега да ће их тући и малтретирати ако се успротиве. На своју децу нисам љута што га слушају јер сам и ја мишљења ко зна шта би иначе урадио са њима.
      Оно што мене сада мучи, је да имам само љубав у срцу, према њима а можда ме нико неће разумети и према њему. Ту грешку сам и раније чинила, после неке туче или свађе би отишла од њега и после дужег или краћег времена када се извини ја се поново вратим, са почетка и је и добро али што време више одмаче бивао је још гори него раније. Тако да ме је прошли пут готово убио. Он једноставно има нагон да туче и то понајпре нас женски део породице. Његова мајка када је имао десет, једанаест година је напустила породицу, из којег тачно разлога не знам, он каже да је нашла другог човека, али шта је заправо истина то је питање, и моје мишљење је да има један потпуно болестан приступ женама, поготово личности мајке, тако да ја као жена и мајка (његове) деце потпуно се уклапам у слику жене које хоће да уништи. Али то је само моје мишљење да ли је заиста тако, је питање. Не желим да вас наведем на неки погрешан суд.
      Ми живимо у Немачкој, он је Немац, ја из Србије. Имам посао као чистачица али сам више или мање послом задовољна. Оним што нисам задовољна је да се не видим као сама, одовојена од деце. Имам жељу или да се замонашим и проведем на тај начин остатак живота, јер ми је потребан један смисао онога што радим, као и да будем од користи својем друштву. Али и да се поново вратим својој породици. Како год да то звучи да није нормално са моје стране и да сам сваки контакт са реалношћу изгубила.
      Ја једино видим очи моје деце, не могу да поричем и присуство свога мужа, и да сам са њима. Једноставно ми ништа више не треба.
      Са друге стране, то може бити заиста равно самоубиству, јер сваки пут након што сам се вратила било је једино још горе. Али, моје срце припада мојој породици и деци.
      И овако како је, јако је тешко прихватити истину и знати шта да радим. И живети са том истином. Недавно сам постила и причестила се, и после тога ми је жеља да будем са њима још само постала већа.
       
      Или ми је боље да ћутим, и идем даље својим путем ма како да је тешко и празно?
       
      Одговор духовника: 
       
      Драга сестро, ако си се већ одвојила од свога мужа, и ако је он добио забрану да ти се приближи, мислим да ти није паметно да му се изнова враћаш. Нарочито ако му ово није био први пут да те тукао и малтретирао. Знам да ти није лако што мало времена можеш да проведеш са својом децом. Немој се због тога превише узнемиравати. Стрпи се. Врло је вероватно да је то што ти ускраћује право да видиш децу и да са њима проводиш време његова тактика како би те навео да му се вратиш. Он зна да си везана за децу и стога покушава да те преко њих уцени. Настој да се пред њим понашаш тако да му ни најмање не покажеш колико те таква ситуација погађа. Буди сигурна да је њему већи проблем да буде са децом, него теби да будеш без њих. Пре или касније, њему ће самом затребати твоја помоћ око деце. Тада ће ти их он сам послати. Што пре поверује да тебе више не погађа то што ти брани да виђаш децу, тим ће пре настати ситуација у којој ће ти он сам послати децу.
      Ако децу силом и претњама окреће против тебе, то је кратког века. Деца брзо расту и ускоро ће постати своји људи, па ће самим тим све више мислити својом главом. Не бој се, нико не може силом натерати твоју децу да престану да те воле, или да те заувек забораве. Његова сила и претње ће временом имати све мањи и мањи утицај на понашање деце.
      Кад си са децом, скривај своју тугу и не показуј је. Настој да им сваки састанак са тобом остане у лепом сећању. Ако је потребно да им даш какву поуку или савет, кажи им једноставно шта ти мислиш да је исправно, али не улази у препирке. Ако одбију да те у нечему послушају, кажи да си им из најбоље намере рекла шта треба да раде и да си казала најбоље што умеш. То ће им бити доста. Можда се и неће одмах сагласити са твојим саветима, али кад остану сами, можда ће им душе смекшати, па ће те онда послушати. Моли се Богу да их Он уразуми. Најбоље што можеш да сада учиниш за своју децу јесте да им оставиш добар пример како се носити са проблемима и како трпељиво подносити искушења. Стога је важно да те они никад не виде како плачеш или како си очајна. Напротив, кад год си са њима, разведри своје лице. Они су имали прилике да виде како си подносила неправде и како си страдала од свог мужа. Ако виде да ти све те невоље и неправде, сви ударци и понижења нису одузели радост живота, онда ће и они веровати у доброту, правду, у поштење и гнушаће се насиља. Ако пак виде на теби да си подлегла свим тим невољама, и да си клонула духом, да си у очајању, онда ће им се учинити да се у животу не треба држати правде, поштења, доброте и да је пример њиховог оца бољи па ће у складу с тим изградити и свој поглед на свет. Неће веровати у победу добра над злом, него ће радије изабирати да сами учине некоме зло, него ли да претрпе неко зло.
      Пример трпљења и опраштања који си им показала током заједничког живота с мужем, може да им изгледа као пример херојства и јунаштва, а може да им изгледа и као тотални промашај. Како ће га они разумети и доживети највише зависи од тога какав утисак ћеш на њих оставити сада након разлаза са својим мужем. Ако те виде као храбру и несаломиву жену, онда ће и онај првобитни пример за њих бити инспирација. Видеће те као хероја и све што си у животу чинила, изгледаће им смислено. Ако те пак виде да си у очајању, онда ће им све то изгледати бесмислено и промашено.
      Добро је што си се окренула Богу. У Бога се надај, Њему се моли и Он ће ти помоћи. Можда ти се учини понекад да те је Бог заборавио и оставио. Одбацуј такве помисли и тврдо веруј да ти је Бог близу, да те прати у свим тим невољама и искушењима. Ко може више да поднесе, таквоме Бог допушта да га снађу веће невоље и искушења. Но, Бог је увек ту близу и спреман да ти помогне ако невоље превазилазе твоју моћ да истрпиш. Добар родитељ ће допустити да му се дете некад мало и помучи, јер без муке нема науке. Но никада родитељ неће допустити да му се дете мучи преко мере, а да му не прискочи у помоћ. Тако ни Бог неће допустити да те невоље надвладају.
      Господ нека те укрепи у твом мученичком подвигу и нека ти да снаге да истрпиш до краја.
      Да ли је грех трпети насиље да бих спасила брак надати се бољем, а самим тим да дете не осети празнину за оба родитеља дете има 3 године? У браку правимо обоје грешке али то нису неке велике свађамо се често у вези ситница (од ситнице настане бум)? Покушавали смо да се одаљимо да пробамо без свађа, али нисмо могли једно без другог и још плус имамо заједничко дете и увек нас то везује ако кренемо свако својим путем. 10 година смо у браку свађе и насиље су почеле кад сам била у 3 месецу трудноће па све до данас. Седам година нисмо могли имати дете због здравствених проблема од стране супруга. После седме године сазнајемо да ћемо добити сина. Јако смо били срећни али док нам је дете одрастало тих лепих дана било је и свађа осећам се као да нисам могла довољно да уживам у тим лепим тренуцима. Увек су се дешавале неке несугласице. Није се лепо свађати али осећам се као да ме супруг не воли толико као раније. Увек буде као оно ја сам бољи тата него ти мама, он све зна он најбоље све радити око детета. Као ја не радим добро и онда настаје свађа. Да ли је грех желети и надати се добро нечему једног дана да буде све лепо и добро у нашем браку?
      Наравно да није грех трпети и надати се бољем, ради спасења брака. Добро је да желиш да сачуваш брак и добро је што не губиш наду. Свети Апостол Павле пише овако: “Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима.” Он не каже да по сваку цену мора бити мир, него “Ако је могуће” и “колико до вас стоји”. Дакле, учини све што је у твојој моћи да престану свађе са супругом. Свађа родитеља пред децом рђаво утиче на њихов развој. За свађу је увек потребно двоје. Ако се ти у свему поставиш како треба, према свом супругу свађе не може бити. Можда није могуће да међу вама влада хармонија јер супруг можда не жели да живи у миру с тобом. Но, чак и у том случају, ако се правилно поставиш свађе неће бити.
      Слушај шта каже Апостол Павле о томе како треба да се опходимо према другим људима: “У братољубљу будите једни према другима нежни; чашћу чините једни друге већим од себе. У ревности не будите лењи; будите духом ватрени; Господу служите. Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани. Помажите светима у потребама; будите гостољубиви. Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните. Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити него се дружите са смиренима. Не сматрајте сами себе мудрим. Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима".
      Из твог питања се да видети да ниси овако чинила. Јер он каже: “чашћу чините једни друге већим од себе.” и “не сматрајте сами себе мудрим”, а гле ти се љутиш и противиш кад муж каже да је он бољи отац него што си ти мајка и да он зна боље како нешто треба да се уради. Ако би се у свему придржавала онога што је написао Свети Апостол Павле, такве мужевљеве речи те не би погађале толико, и не би имала разлога да се око тога препиреш. Ако те муж прекорева да нешто не радиш како треба или како он сматра да је најбоље, немој се правдати и немој покушавати да га убедиш како ниси погрешила и како то што ти чиниш није толико погрешно. Ако то будеш чинила, свађа је неминовна. Стога немој то чинити. Ако те прекорева, пробај да прихватиш на себе тај прекор и немој га од себе одбацивати. За шта год да те прекори, уместо да се оправдаваш и противиш, боље му кажи: “Опрости ми, не знам шта ме је обузело те сам тако рђаво поступила”. Ако то кажеш, највероватније ће се на томе и завршити. Он ће можда још једном или два пута да то помене, онако по навици, али ако се ти не будеш противила и не будеш себе оправдавала, ако му не будеш противречила, он једноставно неће имати потребе да то даље понавља и цео спор ће се завршити на једној или две реченице. Врло често у таквој ситуацији онај који прекорева осети да је мало претерао, па се онда и сам мало повуче и мало ублажи свој прекор.
      Ако пак покушаш да му на прекор, одговориш противречењем, правдањем, препирком, онда га просто изазиваш да ти каже нешто још горе. И тада се дискусија заоштрава, тон се повишава, речи постају све грубље и неодмереније и настаје свађа. Дакле, иако не можеш учинити да твој муж престане да те прекорева и вређа, ипак можеш учинити да ти прекори и увреде не прерасту у свађу. Ако се у томе будеш трудила, сва је прилика да ће се ваши односи поправити, те ће можда и он сам постати блажи и умеренији према теби.
      Свети Јован Лествичник каже: “Ко од себе одбацује прекор, било да је оправдан било да је неоправдан, одбацује сопствено спасење; а ко га прима било жалостећи се или не, брзо ће задобити смирење”. Видиш ли како он говори да уопште није важно и не треба да се осврћеш на то да ли је прекор који ти муж упућује оправдан или неоправдан. Чак и ако је прекор сасвим неоправдан, не треба да га одбацујеш од себе, јер у том случају одбацујеш своје спасење. Прекор се одбацује онда када се правдамо, противречимо и свађамо. Прекор прима онај ко се смири и каже: “Опрости ми, погрешио сам”. Чак и кад је прекор неоправдан, треба овако одговорити и на тај начин прекор на себе примити. Сваки који тако прима на себе све прекоре који су му упућени, за кратко време стиче смирење. А смирење је велика сила. Свети Серафим Саровски је говорио: “Стекни смирење и хиљаду људи око тебе ће се спасити”. Уместо да у себи размишљаш како је твој муж неправедан према теби, и како није у праву, и како те више не воли, боље размишљај о томе како би твој муж био много бољи, кад би ти имала више смирења. Уместо да у себи скупљаш материјал за сукоб са мужем и да подгреваш у себи пламен гнева, боље се смиравај и кажи себи: “Да сам ја смирена, мој муж и хиљаду других људи би се спасили”. Кад тако увериш себе да ти је смирење потребно, онда користи сваки прекор и примај га на себе знајући да те добровољно прихватање прекора води смирењу.
      Немој да ти буде претежније ко је у праву а ко не, од тога да у твојој кући буде мир и хармонија. Није лако прихватити неправедну оптужбу, али није то ни превише тешко. У сваком случају, прихватање неправедних оптужби и прекора, води нас смирењу, а и спречава распламсавање сукоба и настанак свађе. Покушај да упамтиш речи којима те муж прекорева, те чим он следећи пут ти нешто приговори, одмах сама себе пред њим прекори оним истим речима којима те и он најчешће прекорева. Кад он чује из твојих уста да ти сама себе тако прекореваш, онда неће имати никакве потребе да ти сам изговара исте прекоре, те ће се стишати. Ако то будеш примењивала, видећеш да ће он убрзо почети и да те теши, па и да ублажава прекоре.
      Чувај се да мужу никада не враћаш зло за зло. Не постоји нико други на овом свету ко би могао да твог мужа учини срећнијим и задовољнијим. Исто тако не постоји нико други ко би могао твог мужа тако много да повреди, као што ти можеш. Дешава се понекад да муж буде груб према својој жени. Каже јој грубу реч, а она му касније узврати тако што му учини нешто за шта је сигурна да ће га најдубље повредити. Чувај се да то никад не радиш. Користи своју улогу жене не да откријеш слабе тачке свог мужа преко којих би могла да му се осветиш и да га повредиш кад год то пожелиш, него да откријеш скривене жеље његовог срца. Нађи шта је оно што би га могло највише усрећити, па уместо да се светиш за нанете ти увреде, боље покушај да га орасположиш, да му угодиш и да га обрадујеш. То нико не може боље учинити од тебе. Нико му не може причинити толико радости колико ти. А исто тако нико га не може толико повредити као ти. Имај на уму да је та велика моћ теби дата и да си стога ти и одговорна за то на који начин ћеш се користити тим даром. Жена која тај свој дар користи да напакости свом мужу и да га жестоко повреди, уништава свој брак и своју сопствену срећу. Небитно је да ли је муж можда и заслужио да га она тако повреди. Она пак жена која овај велики дар користи да свог мужа усрећи, усавршава свој брак. Чак и када муж није заслужио да она према њему буде блага, овакав њен труд ће га сигурно смекшати и орасположити.
      Нико те не може натерати да ово послушаш. И нико те не може спречити да ме послушаш. Све је то потпуно у твојим рукама. Ако ме послушаш, верујем да ћеш убрзо и сама видети да се твој брак побољшава. Учини што до тебе стоји, а потом се надај у Божију помоћ.
       
      Нека Господ помогне да се у вашем дому зацари љубав и слога, те да се искорене свађе и сукоби.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Питање духовнику: 
       Да ли ступити у брак ако се родитељи противе склапању брака због велике разлике у годинама између будућих супружника? Како да се скрати епитимија коју ми је дао свештеник?

       
      Одговор духовника: 
       
      Пре свега треба да знаш ни Црква не препоручује такав брак и разлика у годинама представља сметњу за склапање црквеног брака. Сходно црквеном праву разлика већа од 15 година представља сметњу за склапање брака. Оваква сметња је додуше дефинисана као уклоњива, што значи да се може тражити дозвола од надлежног епископа да се ова сметња разреши.
      Из оног што си написала, видим да су ти родитељи навели неке од разлога због којих сматрају да такав брак није добра идеја за тебе и ти си узевши у обзир све те разлоге спремна да ипак ступиш у тај брак. Верујеш да си способна да се носиш са свим проблемима који ће те вероватно на том путу снаћи. Премда су сви разлози које су ти родитељи навели исправни, мени се чини да ти нису поменули један веома важан разлог. То што ћеш се вероватно раније сусрести са старошћу, болешћу, смрћу супружника, дужом усамљеношћу, нису разлози који ће уплашити младу и заљубљену жену. Љубав те чини спремном на сваку жртву за вољену особу.
      Из мог искуства које сам стекао разговарајући са људима у сличним браковима где је муж знатно старији од жене, један од великих проблема који се најчешће јавља у таквим браковима је љубомора. Нису проблем старост, немоћ, физичка слабост. Понекад ти проблеми бивају сасвим солидно компензовани искуством које старији муж поседује. У почетку разлика од 18 година ти може изгледати као мала и занемарљива. Ако је жена у својим двадесетим, а муж 18 година старији од ње, муж је још увек у снази. Још није остарио и онемоћао. Достојевски би чак рекао да је мушкарац тада у својим најбољим годинама. У том тренутку сте обоје у истом животном добу. Нисте ни превише млади, а ни превише стари и изгледа вам као да ће заједнички живот бити хармоничан. Међутим, за двадесетак година, ти ћеш и даље бити у пуној снази, а твој муж ће бити на измаку снага. Можда ти се чини да то није ништа и да ћеш ти са радошћу улагати двоструко већи напор да надоместиш његову физичку немоћ. Али његова немоћ неће се огледати само у телесном смислу.
      Много већи проблем представљају промене у духовном смислу које старост и физичка немоћ са собом доносе. Многе од типично мушких крактерних особина су последица мушке сујете. Та сујета у многим ситуацијама подстиче мушкарца да буде бољи, да чини ствари због којих ће га жена још више ценити. Мушкарац у дубини душе сања о томе да постане херој, да ако не може баш да спаси читав свет, а оно бар да буде спаситељ своје жене и деце. Готово сви брачни проблеми мушкарца могу се свести на то да он више није у стању да у свом браку игра улогу хероја.
      Кад сте обоје још увек у средњем животном добу, још увек у снази, твој муж може да у дубини своје душе себе види као твог хероја. Но, како време буде пролазило, сваким даном ће све више увиђати да си ти још увек у снази, а да његова снага полако нестаје. Сваким даном та за њега тако привлачна слика у којој је он твој јунак, постаје све блеђа и блеђа и све му је теже да себе види на тај начин. Уместо тога у његовом уму се ствара једна сасвим другачија слика и сваким даном постаје све јаснија и јаснија. Слика у којој је он сасвим сувишан у твом животу, у којој се он осећа као непотребан и одбачен. Што је већа његова мушка сујета, то ће му таква слика бити болнија. Тада му демони убацују свакојаке фантазије и сваки млађи човек из вашег окружења за њега постаје ноћна мора. У свакоме од њих види твог љубавника. Почиње да подозрева, да те сумњичи за ово или оно, у сваком твом покрету наслућује неверство и издају. То га чини незадовољним, ствара му потребу да те контролише, и мало по мало, често такав човек постаје врло тежак за заједнички живот. Све га нервира, све му смета, стално приговара и налази замерке. Хоћеш ли моћи и тада да га волиш као што га волиш сада? Хоће ли он моћи да се довољно смири и да без гунђања прима милостињу од тебе? Јер у његовом уму ће то изгледати управо тако, као да је он просјак крај пута, који је немоћан да ти у било чему буде од користи и свако твоје доброчинство њему ће изгледати као да му пружаш милостињу. То је веома болно за мушку сујету. Хоће ли моћи са тим да живи, а да се не испуни превеликим незадовољством?
      То су питања која треба да поставите сами себи, пре него што  се одлучите да ипак ступите у брак. Можда би најбоље било да потражите парове са таквом разликом у годинама, а који су две три деценије старији од вас, па их упитајте за савет. Ти попричај насамо са женом, а он нека поприча насамо са мужем. У сваком случају ако се ипак решите да ступите у брак, спремите се за оваква искушења, а не само за она о којима су ти говорили родитељи.
      Господ нека ти просвети разум да донесеш исправну одлуку.
       
      Не може ти нико други скратити ту епитимију до онај свештеник који ти је дао. Баш у изнимним ситуацијама могао би надлежни епископ да те ослободи те епитимије, али на основу онога што си написао, чини ми се мало вероватно да би епископ учинио тако нешто у твом случају. Саветујем ти да стрпљиво сачекаш да епитимија истекне и да потом одеш код тог свештеника и затражиш да те разреши од епитимије коју ти је наложио. Ако ти се чини да је свештеник био превише строг, онда после тога потражи неког другог свештеника код кога ћеш се исповедати.
      Ја лично, чини ми се не бих дао такву епитимију. Забрана причешћа је некада била веома ефикасна јер су се готово сви људи причешћивали на свакој литургији и готово сви људи су ишли сваке недеље на литургију. Онај ко би добио забрану причешћа на одређено време, био је свестан да га сви људи у цркви виде као преступника. Нико наравно не зна шта је учинио, али по томе колико недеља не прилази да се причести, сви могу да закључују о тежини његовог преступа. Забрана причешћа на одређено време је у таквим условима заиста имала велики васпитни ефекат. У данашње време, где на литургију сваке недеље долази један од хиљаду људи, и од тих који долазе многи се причешћују свега неколико пута годишње, таква епитимија има мали васпитни ефекат. Осим тога ако неко добије забрану причешћа на дуже време, такав често и престане да долази на литургију.
      Препоручујем ти да и даље долазиш сваке недеље на литургију, а да се по истеку епитимије јавиш том свештенику изразиш своје покајање за учињени грех и замолиш да те ослободи епитимије. Када те ослободи епитимије, онда ако хоћеш поразговарај са њим о томе како си се осећао током епитимије и кажи ако сматраш да ти се тај период учинио предуг. Ако хоћеш кажи му и шта сам ти ја препоручио по том питању. Можда ће и он у будуће потражити неке краће епитимије или неке друге врсте епитимија а не само забрану причешћа. Ако не желиш, не мораш се и даље исповедати код њега. Можеш да потражиш другог свештеника. У сваком случају, чувај се да грех не поновиш.
      Већ дуже времена желим да водим побожан живот, али имам доста потешкоћа. Често ме савладају моје страсти. Свестан сам своје слабости пред Богом као и тога да само његовом милошћу ми можемо да не погрешимо. Али није ми јасно, сваки дан се молим Богу, да ме сачува свакога зла па и самих страсти које се налазе у мени али често останем разочаран и поражен од моје гордости, блуда, рукоблуда, љутње, нервозе, оговарања, осуђивања и вероватно много другог чега нисам ни свестан. Једноставо немам довољно снаге да се одупрем лошим навикама. Искрено желим да све ово променим, редовно читам псалтир и нови завет и тада ми дође неописива чежња за Богом и чистим животом али никако не успевам да тај осећај задржим у себи те увек на крају погрешим. Знам да су путеви Божији најмудрији те да ништа није случајно и да из свега можемо извући лекцију и заблагодарити Богу, али не желим да тиме правдам своје грехове те да проведем живот у заблуди да је сваки мој грех воља Божија и да је ту да ме несто научи. Од себе не очекујем безгрешан живот, али надам се смирењу и кроткости јер тренутно ме срамота Бога како се понашам.
      Благословен сам момак који има пуно тога на чему треба бити захвалан и тога сам свестан, али самим тим и моја срамота коју осећам је већа. Често ми дође осјећај након моје грешке да ћу досадити Богу са својим грешкама и сталним тражењем опроста. Толико пута сам згрешио у рукоблуду и погазио своју реч Богу и себи да то више нећу радити да ми дође осећај да нема наде да то икада превазиђем. Како треба да посматрам своју слабост пред страстима и како да коначно ојачам своју веру? Поздрав и унапред хвала.
      Духвни живот се проводи у непрекидној борби. Човек који се обрати Богу, желео би да остатак живота проведе у миру и спокоју, живећи у свему по Богу. Међутим, наши непријатељи демони не пуштају никога да се лако извуче те нас стално нападају. Премда би већина нас радије изабрали миран живот, борбу не можемо избећи. У борби некад побеђујемо, а некад бивамо рањени.
      Најважније је при том да не изгубимо из вида да нам је иход ове борбе унапред познат. Наиме Бог је победник, а демони су поражени. Остаје само да се види ко ће од нас људи завршити свој живот на којој страни: са Богом или са демонима. Једини начин да изгубимо овај рат је да се приклонимо демонима. Стога немој никад губити наду у победу. Можда ћеш много пута бити рањен и оборен на земљу, али ако се не предаш, бићеш и даље у броју победника. Зато кад год паднеш устани и бори се даље. Колико год пута да паднеш, устај изнова и бори се.
      Демони нас нападају на разне начине. Једно од њихових многобројних лукавстава је и пропаганда. Говоре ти да си безнадежан случај, да се никад нећеш поправити, те да ти је узалуд борити се. Надају се да ћеш ако им поверујеш, престати да се бориш и тиме напустити победничку војску и прећи на њихову страну. Не веруј таквим помислима које ти говоре да се никад нећеш изборити.
      Кад решиш да савладаш неку рђаву навику, демони ће ти указивати на то колико је тешко до краја живота изборити се да не паднеш. Пошто не знаш колико ћеш још живети, време до краја живота ти изгледа као вечност, па стога и шансе да избегнеш поновни пад изгледају минималне. Али ако помислиш да ти је данас можда последњи дан живота, онда ти неће уопште изгледати тако тешко уздржати се од греха до краја живота.
      Зато немој много гледати у будућност шта ће све бити до краја живота, него радије гледај да у сваком тренутку свог живота борбу водиш као да је то последњи дан борбе. Кад се догоди да поново паднеш устани и бори се опет. Кад прође неко време од последњег пада, гледај и подсећај себе на то колико је већ прошло дана од последњег пада. Кад те страст поново нападне, кажи себи: “Зар да сад попустим овој страсти, па да поништим толико дана уздржања и да опет кренем од нултог дана”. Таква помисао ће у многоме ослабити напад страсти. Много је теже казати: “Никада више нећу пасти”, а да не посумњаш у своје речи, него ли ако кажеш: “Сада нећу да учиним тај грех. Учинићу га касније.” Ако на тај начин одлажеш пад, мало по мало, та ће страст у теби слабити и следећи напади ће бити све слабији и слабији. Уједно број дана од последњег пада, сваким даном бива све већи и већи.
      Ако патиш од многих страсти, које су међусобно сукобљене, може се догодити да би те победа над једном од њих, учинила лакшом метом за неку другу страст. У таквим случајевима, Бог ти неће дати да победиш све док најпре не очврснеш у оној другој врлини. На пример: можда би се погордио ако би се у потпуности ослободио блудне страсти. И Бог ти не допушта да се сасвим ослободиш блуда, све док не стекнеш довољно смирења како би био безбедан од гордости. Лакше се човек ослобађа блуда, него гордости. Стога се немој обесхрабрити када видиш да трудови које улажеш у ову борбу не доносе плода. Ти само и даље улажи труд у борбу и никад се немој предавати, а победа ће стићи у своје време.
      Од свега највише се чувај да никада по својој сопственој вољи, без принуде, не чиниш грех. Такав грех, ма како изгледао тривијалан и безначајан, у Божијим очима је велики, јер те такав грех сврстава међу непријатеље Божије и ако се за то не покајеш, остаћеш на страни поражених. Дакле, ако те страст надвлада и паднеш, насупрот своје жеље, такав пад није важан и не може те отуђити од Бога. Када те страст напада, бори се да јој одолиш свим силама. Завапи Богу и свом анђелу чувару за помоћ. Ако се избориш, благодари Богу и анђелу чувару. Ако се деси да те страст надвлада, те паднеш, устани брзо и изнова крени у борбу. Немој остајати у паду. Ако тако будеш радио, смрт ће те затећи спремног и бићеш увршћен међу победнике, без обзира на то колико си пута током борбе падао.
      Пишеш да се надаш да задобијеш смирење и кротост. Знај да се ове две врлине задобијају добровољним подношењем разних невоља, понижења, увреда, оскудице и других непријатности. Стога ако желиш да ове врлине задобијеш, немој се чудити кад те буду сналазиле све ове ствари и немој их избегавати, не предајсе самосажаљењу. Кад те ко увреди, не омрзни га, јер ти његова увреда приближава смирењу и кротости. Кад ти је вруће, не жали се, кад ти је хладно, не жали се ни тад. Подноси сваку непријатност добровољно, знајући да те свака од њих приближава смирењу и кротости.
      Бори се храбро са сваком страшћу и са сваким непријатељем који на те наиђе и никада се немој предати. Ако се до краја не предаш, бићеш убројан у победнике.
      Господ нека те у тој борби укрепи и нека те води до победе путем који је за тебе најспасоноснији.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од JESSY,
      Старац Теоклит, Између неба и земље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Масовно присуствовање сахранама, поготову знаменитих људи, обичај је Црногораца, који су остављали и најспрешније послове, када је требало ићи на „покајање“ и погреб. Историја не памти да се у Црној Гори икада десило да, када се упокоји неки владика наше Свете Цркве, ако не рачунамо вријеме богоборног комунизма и атеизма, у његовој сахрани са највећим страхопоштовањем, поред свештенства и народа, нијесу узели учешћа и највиши црногорски главари.

       
       Први пут се овог 2020-ог љета Господњег догодило да један од највиших државних главара, сам предсједник Републике Црне Горе, Мило Ђукановић, иако ничим није био спријечен, не дође да ода посљедњу почаст блаженопочившем митрополиту Амфилохију. Покушај да се овакав аморалан гест према једном од највећих архијереја наше Цркве, са којим се по службеној дужности често сретао и  са којим је редовно комуницирао током свих тридесет година своје владавине, оправда ријечима да је СПЦ послао телеграм саучешћа те да је слање телеграма „довољна мјера његовог односа“ према покојнику, ружан је до крајности.
      И као што је својим недоласком на сахрану настојао да омаловажи блаженопочившег Митрополита и вјерујући народ, тако се на четрдесети дан од митрополитовог упокојења, предсједник Црне Горе грозничаво потрудио да нам се наруга  и  „почасти“ нас новим нападима. У интервјуу који је 8. децембра дао информативној агенцији „Бета“, он је Српску Цркву ставио на оптуженичку клупу у својеврсном телевизијском „велеиздајничком процесу“, у коме су он и његова „монтенегринска“ идеологија били уједно и тужилац и пресудитељ овој најстаријој и најдобротворнијој установи нашега народа. Српска Православна Црква оклеветана је и оптужена да, у само Милу Ђукановићу знаним „кључним националистичким документима којима се промовише идеја Велике Србије“, тобоже фигурира као „један од стубова таквог пројекта, задужена да промовише српски национални и вјерски идентитет на просторима изван Србије“ и да врши „агресивно посрбљавање Црне Горе и потирање њеног вјерског, државног и националног идентитета“. И да је, наводно, након укидања црногорске државне самосталности 1918. г, СПЦ превратнички замијенила тобожњу „аутокефалну Црногорску цркву“, која је, по убјеђењу незнавених, наводно била и остала „неупитна тековина“ сваке „црногорске државне независности“ и на чијој обнови предсједник од почетка стрпљиво ради, наилазећи на „агресивну опструкцију“ припадника наше Цркве.
      Наступајући са  позиције некога ко је Српској Цркви апсолутистички великодушно „пружао шансе“ и, вели, показивао стрпљење и толеранцију према њеним „застрањењима“, предсједник Ђукановић је за нашу Свету Цркву бестидно изјавио да је извор „канцерогених утицаја у црногорском друштву“, будући да, са једне стране, одбија да се покори ћуди државе и „региструје, као и сви други“ на њеним шалтерима. Притом је М. Ђукановић чињеницу да је управо наша Црква као најстарија народна установа породила црногорску државу прогласио за „ноторну неистину“ оних који би, тобоже, да „врате Црну Гору у позицију средњовјековне теократске државе, заробљене догмама“. Са друге стране, овај острашћени ум, у суштини сам будући тако еклатантно заробљен и окован догмама комунистичког агитпропа, тај „канцерогени утицај“ види у тобожњем „узурпирању државне имовине“, тј. цркава, манастира и других црквених добара насталих и од добротвора народних наслијеђених до 1918. године, која су са државе тобоже преварно преписана на Цркву. У земљи Немањића, Црнојевића и Петровића који су најбоље што су имали, даривали својој Цркви, на узор читавом народу, вјековима, вјечна Добротворка свога народа клевеће се да је „опљачкала државу“, отимајући од ње сопствена богослужбена мјеста и монашка обиталишта и имања. И притом Ђукановић, под којим је Црна Гора фактички раскрчмила сву своју најврједнију имовину,  без имало нелагоде изушћује да “живи за онај дан“, када ће лицу правде бити приведени сви они који су наводну Црквену узурпацију државних блага омогућили и спровели у дјело, изушћује то, Бога се не бојећи и људи не стидећи.
      У овом интервјуу посебно су отровне и бесрамне предсједникове инсинуације на рачун блаженопочившег митрополита Амфилохија, које би да представе како је он тобоже пристајао на икакав разговор о стварању неке лажне „аутокефалне Црногорске цркве“. Још док се на челу Митрополије налазио митрополит Данило Дајковић, када се већ размишљало о његовом насљеднику, кога су људи у Цркви видјели у личности тадашњег епископа банатског Амфилохија, УДБА је његов долазак у Црну Гору покушала да спријечи, знајући да њега не може инструментализовати за своје циљеве. У архиви  Митрополије сачувани су записници који показују колики је притисак „служба“ вршила на старог митрополита да, како зна и умије, спријечи да на трон цетињских владика  дође епископ Амфилохије. Знамо да је у више наврата долазио код старог митрополита тадашњи државни секретар за вјере Тадић, настојећи да утиче на Синод СПЦ, да за новог црногорског митрополита прихвати теолога  из  Р и м а, Мираша Дедеића, који је очигледно био пројектован од УДБЕ, али и од страних, Православљу непријатељских фактора, несумњиво на трагу Франческа Паловинетија, папског изасланика, који је још 1969. крећући у „борбу“ да се Црна Гора покатоличи, у свом познатом писму митрополиту Данилу објавио „рађање новог народа“. Премда нијесу успјели да код старог митрополита прогурају Мираша, удбаши су наставили свој нечасни посао – стварање неке нове Цркве за Паловинетијев „нови народ“. Звала се она Црногорска или само Православна, како је, како тврди, својевремено митрополиту Амфилохију предложио Ђукановић, са приземно-политикантске тачке гледишта таквих умова у суштини је свеједно, јер им је, било и остало битно само то да она не носи своје изворно име, којим се именује још од времена Немањића као „Српска Црква“, како свједоче и чувене Теодосијеве молитве Св. Сави из 13. вијека: „Словес Твојих ученије, Србска Црква украси се… „Србска великаја Црква са свештеними и са кнези људи и са васеми верними празнујуштими ва памет добрују пастиру и учитељу и веселешти се зовет…“ Притом, треба и овдје подсјетити и нагласити да именовање – „Српска“ у првом реду представља ознаку језика, освештаног светопедесетничког достојанства, на коме наша Света Црква богослужи и мисионари из покољења у покољење на многовјековним просторима свога дјеловања свима који тај језик разумију, без обзира на народност.
      Сада, када Митрополит о томе више није у прилици да свједочи, М. Ђукановић тврди како у једном незваничном разговору његов предлог да се наша Црква у Црној Гори одрекне свог изворног имена „није одбијен, није одбачен, нити потрвен“. У суштини, то може само да значи једно, да је од стране Митрополита та непристојна понуда дочекана са ћутањем, без одзива. Само онај ко не познаје нашег Митрополита, који је увијек, када би о нечему значајном расуђивао и одлучивао, говорио – „ јутро је паметније од вечери, хајде да се помолимо Богу и Светом Петру  Цетињском“, само такав може помислити да је његово ћутање могло значити слагање са недоличним предлогом. Ћутање код митрополита није било знак одобравања, што не зна наш предсједник, јер га заправо никада није ни упознао. Такво ћутање митрополитово било је ћутање из мудрости а не из одобравања или неког страха. Није се он плашио да каже оно што мисли, него је ћутао да би онај који чује то ћутање схватио да је на погрешном путу и да погрешну ствар ради. Митрополит је посљедњи човјек који би прихватио да направи компромис око назива Цркве, и који би пристао да се наша Света помјесна Српска Православна Црква назове другачије него што се звала вјековима, још од времена Светога оца нашега Саве.  За њега компромиса између: истине и лажи, добра и зла, правде и насиља, невиности и разврата, скотства и човјештва и, у крајњој линији, између Бога и ђавола, није могло бити. Свеколико митрополитово дјело, животно, књижевно и теолошко јесте чисто светосавско исповиједање Праве Вјере Христове. Зар би један толико уман теолог, исповједник и заточник вјере Светих Отаца могао да пристане да се око Цркве погађа и договара са човјеком некрштеним, слушајући његова често нецрквена и политиканска мудровања.
      Потоњи, већ сасвим беспризорни напади предсједника и људи из његовог кабинета и на преосвећеног владику будимљанско-никшићког Јоаникија, администратора Митрополије и члана Епископског савјета у Црној Гори, који су услиједили након поменутог интервјуа, представљају скандалозни континуитет Ђукановићевог односа према Православној Вјери у цјелини. Умјесто да кривца за овакву драстичну промјену у односима Цркве и државе тражи у себи, у томе што је,  прекорачивши границе које одвајају државу од Цркве и ступивши у простор који му не припада, покушао да уређује Цркву по својој мјери, он не престаје да напада оне који стоје на путу његовим злим намјерама.
       
                                                                              Протојереј ставрофор Радомир Никчевић
      Архијерејски намјесник херцегновски и бивши секретар Митрополије црногорско-приморске
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...