Jump to content

Зашто не треба постити петропавловски пост?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Аутор овог текста нема црквену свест, а то је да се нарасла грана (Црквено предање и пракса) не сече под изговором да та грана некад није била ту. Ово је типични менталитет Ватикана II који је римокатолике растурио. Црква расте попут квасца, не само у развијању Литургије, већ и на другим пољима. Поред толико зла, погледајмо само број побијене деце у утроби, додатни постови и молитве могу само бити од користи. Или смо можда изгубили веру у молитву?

Главни проблем модерниста је тај што своје унутрашње субјективне емоције, мишљења и трауме пројектују на Цркву. Пракса Цркве је објективна истина која је божанска и то се не дира. Ако Цркви приступимо са лупом као детективи да гледамо шта је кад придодато и зашто и ако се још прелестимо да то "преправљамо" ни од нас ни од Цркве не би остало ништа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Документ: Важност поста и његово држање данас

 
 
ВАЖНОСТ ПОСТА И ЊЕГОВО ДРЖАЊЕ ДАНАС
 
TJC_0394%25D0%2590%25D0%25A1.JPG
Фотографија ђакона Александра Секулића
1. Пост је Божанска заповест (1. Мој. 2, 16-17). Према Светом Василију Великом, он је „вршњак људског рода, јер пост је установљен у Рају (О посту, 1, 3. PG 31, 168А). Он представља значајну духовну дисциплину и, по преимућству, израз је подвижничког идеала Православне Цркве. Постојано следујући Апостолским установама и саборским канонима, као и свеукупном светоотачком предању, Црква је одувек проповедала најузвишенију вредност поста за човеков духовни живот и његово спасење. У богослужбеном циклусу венца године Господње истиче се целокупно светоотачко предање и учење о посту ради са непрекидног и непоколебивог стражења човека и његовог успеха у духовним подвизима. Због тога се је пост и опеван у Триоду као благодат многосветла, оружје непобедиво, почетак духовних борби, као најбољи пут врлинâ, храна душе, извор свеукупне мудрости, порука непропадљивог васпитања и равноанђелског живљења, као мајка свих добара и врлина.
2. Пост, као древна установа, среће се још у Старом Завету (5Мој. 9, 18; Ис. 58, 4-10; Јоил 2, 15; Јона 3, 5-7), а Нови га потврђује. Сам Господ је постио четрдесет дана пре почетка свог јавног деловања (Лк. 4, 1-2), и дао је упутства у погледу практиковања поста (Мт. 6, 16-18). У Новом Завету, уопште, пост се препоручје као средство уздржања, покајања и духовног истјазавања (Мк. 1, 6; ДАп. 13, 3 и 14, 23; Рим. 14, 21). Црква је од апостолских времена проповедала узвишени значај поста и одредила је среду и петак као дане поста (Дидахи 8, 1), као и пост пре Пасхе (Иринеј Лионски, у: Јевсевије, Црквена историја 5, 24. PG 20, 497B-508 AB). Наравно, у црквеној пракси, која је посведочена вековима, постојала је разноликост не само у погледу дужине поста пре Пасхе (Дионисије Александријски, Посланица Василију епископу, PG 10, 1277), него и у погледу броја и садржине осталих периода поста, који су се образовали под утицајем различитих чинилаца, најпре литургијских и монашких, како би се, између осталог, обавила и одговарајућа припрема пред велике празнике. Нераскидива веза поста и богослужења даје нам, тако, меру и циљ поста и истиче његов духовни карактер, због кога су сви верни позвани да се одазову, сваки према својој моћи и снази, али и без допуштања да пренебрегавају ову свештену установу: „Пази да те неко не заведе са овога пута поуке [Господње]...  Ако можеш носити сав јарам Господњи, онда ћеш бити савршен; а ако не можеш, колико можеш, толико и чини(Учење Дванаесторице Апостола, 6, 13).2
3. Истински пост, као духовна дисциплина, повезан је са непрекидном молитвом и истинским покајањем. „Покајање без поста је споро“ (В. Велики, О посту 1, 3. PG 31, 168 А), као што је и пост без добрих дела мртав, посебно у савремено доба, у коме неравноправна и неправедна расподела добара ускраћује и сâм насушни хлеб читавим народима. „Постећи, браћо, телесно – постимо и духовно; разрешимо све окове неправде, уништимо на силу обвезнице које нас гуше, свако писмо неправде поцепајмо; дајмо хлеба гладнима и сиромашне бескућнике уведимо у домове“ (самогласна стихира на вечерњи у среду Прве седмице поста. Уп. Ис. 58, 6-7). Пост се не исцрпљује простим и формалним уздржавањем само од одређених врста хране. „Није довољно само уздржавање од хране за похвални пост, него постимо пост који је прихватљив, благоугодан Богу. Истински пост је удаљење од зла, уздржавање језика, одсуство гнева, одвојеност од похотних жеља, оговарања, лагања, лажне заклетве. Лишавање тога је истински пост. У томе је савршен пост“ (В. Велики, О посту 2, 7. PG 31, 196D). Лишавање од одређене хране у посту и уздржавање током њега, не само у погледу врсте, него и количине унете хране, представљају изразиту особину духовне борбе. „Пост је уздржавање од хране, као што је истакнуто. А храна никога од нас не чини праведнијим или неправеднијим; али то нам на тајанствен начин говори да, као што свака поједина храна значи живот, тако је и неједење символ смрти, због чега је и нама, који смо у свету, неопходно да постимо како бисмо умрли свету и, потом, причешћујући се божанском Храном, Богу живели (Климент Александријски, Из антолoгије пророштава,  PG 9, 704D-705A). Значи, истински пост се, у целости, односи на живот у Христу верника и врхуни њиховим учешћем у Светом богослужењу, а посебно у Пречистим тајнама Божанствене Евхаристије.
4. Господњи четрдесетодневни пост, постао је верницима узор поста који покреће њихово послушање ка Господу, како бисмо кроз Њега „чувавши задобили, оно што смо не чувавши изгубили [у Рају]“ (Григорије Богослов, Беседа 45, на Свету Пасху, 28. PG 36, 661C). Правило које је важило за целокупно светоотачко предање, да је духовни карактер поста, а посебно Четрдесетница, схватан христоцентрично, резимира карактеристично Свети Григорије Палама: „Ако тако постиш, не само да си састрадавао и заједно умро са Христом, него ћеш и саваскрснути, и заједно с Њим царовати у бескрајне векове, јер као што си кроз такав пост постао налик обличју смрти Његове, тако ћеш бити и причасник Васкрсења и живот у Њему наследићеш“ (Омилија 13, у Пету недељу поста, PG 151, 161 AB).
5. Према Православном предању, мера духовног савршенства је „мера раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13), и свако је дужан, ако жели да га достигне, да се на одговарајући начин бори и уздигне. Управо због тога подвизавање и духовна борба немају крај у овом животу, као ни савршенство савршених. Сви су позвани да се одазову, према својој моћи, у потврду узвишене православне мере чији је циљ обожење по благодати. А они, и поред тога што извршавају све што им је заповеђено, никад се не преузносе, него исповедају: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити“ (Лк. 17, 10). Према православном схватању духовног живота, сви су дужни да не напуштају добар подвиг поста, него да се, у самoосуди и осећању смерности свог стања, уздају у милост Божју за недостатке своје, будући да је Православни духовни живот недостижан без духовног подвига поста.
6. Православна Црква, као брижна мати, одредила је све што користи спасењу и установила свештене периоде поста као богодарована заштита новога живота верникâ у Христу против сваке најезде туђинске. Следујући Светим оцима, она чува, као и раније, Свештене апостолске обичаје, саборске каноне и Свештена предања, и увек истиче Свештене постове као изврсну стазу у подвигу духовног усавршавања и спасења верника и проповеда неопходност одржавања наложених постова током године Господње, односно Свете Четрдесетнице, средом и петком, које посведочавају Свештени канони, као и постове Божића, Светих Апостола, Успења Богородице, и једнодневне: на Воздвижење Часног Крста, уочи Богојављења, и на Усековање главе Светог Јована, као и све [ванредне] постове, који су у вези с тим, одређени пастирским старањем или добровољним избором верника да их држе.
7. Међутим, Црква је истовремено, према пастирском расуђивању, постављала и ограничења установе поста човекољубивим снисхођењем. Због тога је предвиђала примену начела црквене икономије услед телесне болести или неизбежне нужде, или тешких времена, по одговорном расуђивању и пастирском тела епископâ помесних Цркава.
8. Чињеница је да данас многи верници не држе све уредбе које се тичу поста, било због небриге или због постојећих животних услова, какви год да су они. Међутим, сви случајеви ублажавања Свештених уредби о посту, било да су личног или општег карактера, неопходно је да изражавају пастирско старање Цркве, јер Бог „не жели смрти грешника, него да се обрати и жив буде“ (уп. Јез. 33, 11), али да се не пренебрегава вредност поста. Због тога, за оне који имају тешкоћу у држању важећих уредби о посту, било из личних разлога (болест, ратна мобилизација, услови посла и др.), или из општих (посебно тешки услови који преовладавају у појединим земљама у погледу климе, као и социјално-економске специфичности појединих земаља, нпр. немогућности проналажења посне хране), оставља се на расуђивање помесним Православним Цркавама да одреде меру човекољубивог снисхођења и благости, разрешујући, у тим посебним случајевима, евентуалну „горчину“ Свештених постова. Све ово бива у оквирима раније реченога и са циљем да се уопште не ослаби свештена установа поста. Ово човекољубиво снисхођење треба да врши Црква са сваком мером, и свакако блаже у случајевима оних постова за које у Цркви не постоји уједначена традиција и пракса. „...Добро је постити сваки дан, али који не једе, да не осуђује онога који једе. Не журите се да такве предајете закону [тј. да им судите], нити присилом да увећавате поверено вам стадо, него уверавањем, благошћу и речју засољеном“ (Јован Дамаскин, О Светим постовима, 3. PG 95, 68 B).
9. Држање поста од три и више дана пред Свето причешће оставља се на побожно расуђивање верницима, сходно речима Светог Никодима Светогорца: „Свети канони не прописују држање поста пред Свето причешће. Ипак, добро поступају и они који могу да посте чак и целу седмицу пре тога“ (Пидалион, Коментари 13. канона Шестог Васељенског сабора, стр. 191). Међутим, сва пуноћа верних у Цркви дужна је да држи Свештене постове и да од поноћи не једе како би редовно приступали Светом Причешћу, које је, по преимућству, израз бића Цркве, као и да се навикне да пости у знак покајања, у знак испуњавања духовног завета, ради испуњења одређеног свештеног циља, у временима искушења, заједно са молитвеним прозбама упућеним Богу, пре крштења (за оне који као одрасли приступају крштењу), пре рукоположења, у случајевима епитимија, на поклоничким путовањима и у другим сличним приликама.
 
Константинопољски Вартоломеј, председник
Патријарх Александријски Теодор II
Патријарх Јерусалимски Теофил III
Патријарх Српски Иринеј
Патријарх Румунски Данијел
Архиепископ Нове Јустинијане и свега Кипра Хрисостом
Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II
Архиепископ Варшавски и све Пољске Сава
Архиепископ Тирански и све Албаније Анастасије
Митрополит Прешовски и свих Чешких земаља и Словачке Растислав
 
И остали Епископи Најсветијих помесних аутокефалних Православних Цркава
 
Превео протопрезвитер-ставрофор Гајо Гајић
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 34 минута, Ђорђе Р рече

Којих седам дана? Седам дана по Педесетници, ил седам дана пред Петровдан?

По Педесетници. После су накачили и спојили овај смислени пост са Апостолима и тако га обесмислили. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 25 минута, Ведран Лепир рече

Оче Зоране, јако интересантан текст. Контра од неки дан што је објављен на Поукама, зашто треба постити Петровски пост.

Ја данас видех овај пост. Зато сам реаговао. Митрополит ме ни најмање није убедио зашто постити овај пост. Јер општи аргументи за пошћење не улазе овде. Ако би општи аргументи стајали, онда не бисмо имали мрсне дане. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kako god, razumni glas patrijarha Pavla niko ne poslusa, pa se vjerni narod iznuruje farisejstinom, a ona vecina udaljena od Crkve, jos vise udaljava.

Ali poslusnost Crkvi je bespogovorna. Sabor posljednji jos je poostrio post, cini mi se...

sem kad neko ima za duhovnika svestenika koji to razresi cas posla... sto u tom slucaju on moze samo na svoja duhovna ceda da prosledi, sto se tice prosvecivanja i menjanja tradicije, corav posao, ako nisu poslusali Pavla, Zorana ce jos manje.. al ajd nek se pise i razgovara. ;)

 

sto se tice bureka sa sirom, dakle to je za Bosance svetogrdje, anatema! :)))

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 26 минута, Lady Godiva рече

Не разумем какву контру.. из које епархије.. што оплака..? ne_shvata

Ја га поставих зато што ми је кул што ава пише или преноси текстове које морам да прочитам по неколико пута пре него што скапирам, и овакве кратке смернице које увек имају неку поруку и смисао.. наспрам тих шупљих и увек истих текстића који се увек појављују пред сваки пост.

Текст је из Черногорске дијецезе. Зато оплака Парадоксија, јер сам ја у великој љубави са њима, па иако су ратне секире закопане, уредно их малтретирам. - Мада повод није био извор где се појавио, него сам текст по себи. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 21 минута, Precious рече

Аутор овог текста нема црквену свест... Ово је типични менталитет Ватикана II који је римокатолике растурио. Црква расте попут квасца, не само у развијању Литургије, већ и на другим пољима. Поред толико зла, погледајмо само број побијене деце у утроби, додатни постови и молитве могу само бити од користи... Ако Цркви приступимо са лупом као детективи да гледамо шта је кад придодато и зашто и ако се још прелестимо да то "преправљамо" ни од нас ни од Цркве не би остало ништа.

Не знаш шта причаш. Други Ватикански је приближио католике православцима. 

Патријарх Павле је био опрелешћен као и ја када је предложио да овај пост буде 7 дана. По твом умоболном закључивању, он се залагао за чедоморство. Не знам из које мочваре ти покушаваш да се измигољиш... Кажи из које си секте... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

ПОНЕДЕЉАК, 04. ЈУН 2018.

 

О посту, али не и о храни

 

 
 
Много текстова је написано о значају поста и колико он значи.  И док постоје јасно прописана правила када се пости на уљу, кад на води; кад на риби или вину – неким чудом слабо се говори о конкретним стварима које треба чинити мимо начина исхране. 
 
Говори се уопштено: за време поста је потребна љубав, вера, молитва, итд. Али ако то слуша верник који размишља уоквиру племенског морала на који је навикао, или уоквору обичајно-ритуалне  вере коју упражњава, он уствари чује: „Треба да волиш Србе, да се стицаш за своје, да палиш свеће, да стојиш на Литургији кад је црвено слово“.
 
Има и оних којима је сав пост у храни, па на крају не служе Богу, ни ближњима, него доказују себи колико су пожртвовани и очекују од Бога неку заштиту за тај велики напор. 
 
Иако су оба сегмента поста важна, пренаглашавамо храну некад и науштрб здраве, хришћанске љубави. Па хајде да поновимо нека „правила“ поста која се не тичу хране. Не измишљамо ништа ново, већ у савременом свету сведочимо Христове речи.
 
1233504_406351922799314_1800903102_n-1.jpg
1) „Огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примисте ме...“ (Мт.25, 35) 
 
У време поста послушајмо Христове речи и нахранимо и напојимо што је више могуће људи. То могу бити наши пријатељи или познаници према којима ћемо указати гостопримство (наравно, без обзира на њихову веру, боју коже или националну припадност). Доброту можемо указати и странцу, просјаку – седимо с њим на питу! Веома је важно да ово не чинимо да бисмо испоштовали  правило, већ зато што је то људски и хришћански, и зато што маримо за гладне и потребите. Једно је бацити гвоздењак у кутијицу и не погледавши просјака, а друго је питати га за живот и проблеме. Човекову душу лечи ако  га гледамо као себи равном,  и обратно, човека боли ако га гледају с презрењем. То није тек просјак, то је човек са именом, особинама, квалитетима. Знамо ли бар имена људи којима понекад дамо који динар? 
 
2) „...наг бејах  и оденусте ме; болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте ми.“ (Мт. 25, 36)
 
Слично раније наведеном, увек постоји неко коме је помоћ потребна. Ако можеш да позајмиш, позајми (ако је на добробит ближњем). И обукао си га. Ако можеш да даш – дај. Поплаве које су скоро задесиле нашу земљу су пример како у кризним ситуацијама из људи исплива све оно најцрње, али и најсветлије – свако својим жаром пламти. И многи наги су се обукли. Не морамо да чекамо тако нешто да бисмо наге обукли. Њима је сваки дан криза.
 
Болесне треба обићи, јер осмех и нада лече. Кад говоримо о болести, то се не мора нужно односити на физичку болест. Некада драги људи оболе од тешког живота и црних мисли, па и од свог греха. Колико је до нас, треба их обићи, имати стрпљења и љубави. Христос приступа и грешницима, и од нас исто очекује. Треба бити ту за оне у тамници сопственог греха, али и за оне који недужни утамничени или трпе било какву животну неправду. Опет – промишљено, без наметања, и зависно од особе и ситуације. 
 
3) „И када се молиш Богу не буди као лицемери...“ (Мт. 6, 5)
Христос каже да у молитви не празнословимо (Мт.6,6), дакле, да промишљамо о речима које говоримо. Оне треба да буду јасне, искрене и прожете вером. Уколико је наша молитва гомила чутих или промрмљаних речи о којима и не размишљамо, због навике или немара, таква молитва не допире далеко. Боље кратка и искрена молитва, него ноћи престојане у акатистима од којих ниједна реч није била ни од срца, ни заиста наша. Молитва мора бити заиста наша, ми је морамо проживљавати док је упућујемо Богу. Исто, Бог је презрео оне који се моле на јавним местима и у црквама само да би их видели људи (Мт. 6, 5-6). У молитви, мој свет сусреће онај Небески и тражи у њему смисао и љубав. Моје срце сусреће Господа. Тај сусрет мора бити жив, искрен, и тада ће бити благодатан. Као што рече блаженопочивши Синан, ми не волимо речима, но срцем.
 
4) Не судите, да вам се не суди. (Мт. 7, 1)
Не суди жени на лошем гласу, можда има више љубави но ти (Магдалена се посветила). Не суди свештенику, не знаш колико је тежак терет на његовим раменима. Не суди неком који  не воли Србе/православце/тебе, предрасуде су често укорењене у страху, личној несигурности или искуству које га је потресло (Павле је гонио хришћане).  Можемо осудити поступак, грех, али немојмо човека. Разумимо га, или га оставимо Богу, Он га сигурно разуме.
 
5) И тако даље.
Ако узмемо Свето Писмо, нарочито Јеванђеље, пронаћи ћемо много речи о томе како треба живети и волети. И свако од нас је довољно паметан да те речи примени у свакодневним животним ситуацијама. Некад су то наизглед мале ствари, али како можемо чинити велике ствари, ако не желимо ни оне мале?
- Прича о милостивом Самарјанину: Човеку се покварио ауто. Станемо и помогнемо.
- Прича о немилостивом слуги: Опростимо пријатељу ако касни са враћањем дуга.
- Богати младић: Новац није најважнији, не требамо се сувише трудити и бринути око њега, а занемарити далеко важније ствари (Бога, породицу, здравље, пријатеље).
- Прича о два сина: Грешници некад пре нађу Бога него они који много о Њему говоре. Дакле, не треба одбацити грешнике, нити сувише говорити о Богу, издавајући се за побожног.
 
 
И тако даље, и тако даље. Педесет осма глава књиге пророка Исаије сјајно предочава суштину поста, али то сами прочитајте. 
 
Свакако да је важна самоћа, због самопосматрања и молитве, али Царство небеско се осваја у добром друштву.  Било би лепо, кад бисмо више енергије и љубави посветили другом човеку, а не себи и сопственој исхрани. 

(Све ово важи и кад је пост и кад није пост, хришћани смо, треба да тако и живимо.) 
 

 

 

Syrians-in-Orthodox-Church-e1446704394904.jpg

Sirijske izbeglice u pravoslavnoj crkvi

 

 

 

https://avdenagom.blogspot.com/2018/06/blog-post.html

A V D E N A G O
БЛОГ МАРКА РАДАКОВИЋА

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 33 минута, Zoran Đurović рече

Ово исповедање је крајње несмислено и осуђено на сметлиште историје да заврши како од владајуће праксе, тако и од теолошког промишљања, а нема никаквог симисла за историју и контекст у коме се јавља. Примењивање монашких типика на савременог човека је крајње лудо, али се аутори овог прогласа заносе да ће тако одржати неку моћ над људима слабе савести, јер намећући ова бремена другима, а сами их не носе (једење јегуља и арагости није пост), јер ни јело себи не спремају, је само перверзно смејање људима у фацу, али ће им се обити о главу јер овим удаљавају људе од цркве. Прошла су времена када су могли вечним огњем да плаше људе. Ови дехуманизовани принчеви цркве се заносе да свет и даље иде како они замишљају јер живе у позлаћеним кавезима. Немају везе са реалношћу.  Никада не бих потписао овај документ. 

Ovo je post koji oslobađa od tereta pravila i zakona što nam ga oci namrješe ...poslije ovoga možemo radosna srca zahvaljivati Bogu i postiti u slobodi djece Božje post , pravde , ljubavi , istine i milosti koja oslobađa.

Braća su htjela kamenovati sv. Leopolda Mandića kada je i za najteže grijehe davao blagu pokoru da nebi kojim slučajem opteretio čovjeka...danas su rijetki pastiri koji znaju vjernike osloboditi tereta da polete radosni u visine ljubavi ,blagosti i da budu kao djeca.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Zoran Đurović рече

Не знаш шта причаш. Други Ватикански је приближио католике православцима. 

Патријарх Павле је био опрелешћен као и ја када је предложио да овај пост буде 7 дана. По твом умоболном закључивању, он се залагао за чедоморство. Не знам из које мочваре ти покушаваш да се измигољиш... Кажи из које си секте... 

Други Ватикански је "приближио" Римску Цркву синкретизму, а не Православљу. Ако су разорили Литургију, укинули постове и рекли да са муслиманима обожавамо истог Бога, не значи да су се приближили Православљу само зато што су у једној или две реченице нагласили важност синодалности. 

Патријарх Павле није непогрешив. То што нам је блаженопочивши патријарх симпатичан, не значи да је све што каже апсолутно тачно. Црква се одрекла грешака и већих теолога и светаца. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Ово исповедање је крајње несмислено и осуђено на сметлиште историје да заврши како од владајуће праксе, тако и од теолошког промишљања, а нема никаквог симисла за историју и контекст у коме се јавља. Примењивање монашких типика на савременог човека је крајње лудо, али се аутори овог прогласа заносе да ће тако одржати неку моћ над људима слабе савести, јер намећући ова бремена другима, а сами их не носе (једење јегуља и арагости није пост), јер ни јело себи не спремају, је само перверзно смејање људима у фацу, али ће им се обити о главу јер овим удаљавају људе од цркве. Прошла су времена када су могли вечним огњем да плаше људе. Ови дехуманизовани принчеви цркве се заносе да свет и даље иде како они замишљају јер живе у позлаћеним кавезима. Немају везе са реалношћу.  Никада не бих потписао овај документ. 

Ово је типични језик Другог Ватиканског сабора. Видели смо како су новим тактикама привукли масе, они су укинули постове, престали да причају о паклу, одрекли се литургијске традиције, и шта су добили? Ништа, још брже су им се испразниле цркве. Код римокатолика данас на западу, раст постоји само код конзервативних парохија. После Ватикана 2, само у Њу Јорку је затворено преко 150 апрохија.
Бискупи су на том несретном сабору говорили исто овако како ви говорите данас. Већ сада ово што причате је passe. 

Господ је први који је застрашивао људе паклом. У Јеванђељу Господ скоро највише говори о паклу. То није измишљено 1000 година касније. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 7 минута, Precious рече

Ово је типични језик Другог Ватиканског сабора. Видели смо како су новим тактикама привукли масе, они су укинули постове, престали да причају о паклу, одрекли се литургијске традиције, и шта су добили? Ништа, још брже су им се испразниле цркве. Код римокатолика данас на западу, раст постоји само код конзервативних парохија. После Ватикана 2, само у Њу Јорку је затворено преко 150 апрохија.
Бискупи су на том несретном сабору говорили исто овако како ви говорите данас. Већ сада ово што причате је passe. 

Господ је први који је застрашивао људе паклом. У Јеванђељу Господ скоро највише говори о паклу. То није измишљено 1000 година касније. 

Ja znam jednoga Gospoda koji je psovao i grdio ljude koji su obrdržavali sve postove jer bijahu " pravednici a tamo neke bludnice i carinika i ostalu bagru otpravi blago i blagoslovi te ovi od radosti i ljubavi pretekoše ove pravedne.

Koja nepravda!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      6 септембра, 2021 
      Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно дајући мистичност вијекова иза нас. Па се поново сјетих мојих дугих љета, дрвећа дивљих кестена на путу од Дворца краља Николе до манастира, и једне липе.
      Све је исто. И запитах се: зашто сада не уђете у манастир и истјерате “србијанске попове“? Ко вас данас спрјечава? И шта би јучерашње устоличење значило ако “србијанских попова“ данас нема. Ништа! Али нећете ви то.

      Фото: Принтскрин/Митрополија
      Знате да то нијесу србијански попови, него они исти којима сте приступали деценијама. Позивали их на славе и сахране. И даље су црногорски, ада који други? Све мимо тога је устројство цркве. Уједињење којем се стољећима тежило. Као што је Црна Гора чланица НАТО-а, али је ипак самостална и не зове се НАТО.
      Цетињани које је знам су и иначе оштри, имају неке своје често на први поглед неразумне и тврдоглаве ставове, али када им се благом ријечју приближите, загрле вас и гледају вас као род најрођенији. Све ће вам дати, џемпер са себе, свој кревет, задњу кору хљеба…братом вас звати, чак и ако другачије мислите.
      Зато што су то други од вас тражили. Зато што су вам послије стољећа и стољећа рекли да су окупаторски. А то су вам рекли домаћи окупатори – они који су вам све одузели, од Цетиња селендру без воде направили. Сад сте им најбољи. Када треба да јуришате за њихове џепове и џепове њихове дјеце.
      И није то ваша лаковјерност. Иако други покушавају да манипулишу вама. То је та ваша непосредност, црногорски инат и пизма у смислу да вам нико, па ни ваши најближи, не могу несто наметати “на силу“. Иако није на силу. Али је приступ важан. Вјерујем да то већ данас схватате. Али и не морате. То треба други да схвате. Схватају они то, али их није брига, злоупотребљавајући вашу наивну добродушност. И да своје представе вашим. Они који покушавају да искористе вашу непосредност, гледајући из оближњих кафана како испуњавате њихове материјалне интересе. Цетиње им само за то служи. Као и цијела Црна Гора, уосталом. Деценијама. Гурајући вам сада у руке црногорске заставе увезене из Кине.
      Велибор Марковић
      Извор: 
       
      Зашто сада не уђете у манастир и истјерате „србијанске попове“? – Журнал
      ZURNAL.ME Рекоше ми да је синоћ испред Цетињског манастира било мирно. Спокој у души. Нема полиције. Само дискретно освјетљење које жмирка и чкиљи кроз крошње дрвећа, додатно […]  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке.
      У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“
      Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у поподневним часовима 18. августа 2021. године посетио је Епархију зворничко-тузланску и храм Светих апостола Петра и Павла у Добоју. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије са свештенством и  многобројним верним народом.
      Фото вест: Патријарх са децом и житељима Добоја
      Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао архимандрит Доситеј Хиландарац у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида и ваљевског Исихија.
      -Моје срце вечерас, уочи Преображења Господњег, испуњено је радошћу из разлога неизмерне љубави Божје, Радостан сам што сам дошао у крајеве одакле потичу и моји корени, истакао је патријарх Порфирије који се присетио и детињства и заједничког одрастања са епископ Фотијем:
      -И од најраније младости, од основне школе владика Фотије и моја маленкост заједно смо расли, заједно смо се васпитали и хранили из ризнице наше свете Цркве на Богословском факултету и окончали тај свој живот у свету заједничким новим духовним почетком у свештеној Светоархангелској обитељи у Ковиљу.
      -Христос треба да нам буде на првом месту од било чега другог. Кад нам је Бог био на првом месту и све остало, све друго само по себи због нашег поверења у љубав Његову али и због Његове љубави у односу на нас и силе и снаге којом нас обасипа, све остало друго је долазило на своје место, поручио је патријарх Порфирије и додао да треба говорити Богу о деци много више него деци о Богу:
      -То не значи, браћо и сестро, да упућујемо празне речи и да очекујемо да може бити плода. То значи све управо оно што сам рекао, да нам Бог буде на првом месту. Ми смо православни јеванђељски народ, а то значи да је Јеванђеље наш живот. Хвала вам на љубави и позиву да дођем код вас, али ја сам дошао заправо у свој дом, као што је и ваш дом пре свега ваше срце, отворено да буде и дом за нас који долазимо и као домаћи и као страни, али исто тако, браћо и сестре, и моје и срца свих нас који долазимо овде су отворена за вас, рекао је Патријарх.
       
      Извор: Тeлевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње,  затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе.
      Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас.
      На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија.

       
      Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо.
      По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини.
       
      Извор: Епархија тимочка
×
×
  • Креирај ново...