Jump to content

Препоручена порука

Nisam bas nesto literalno nadaren ali cu pokusati da opisem jedno moje istinsko iskustvo iz jednog manastira. Nemojte mi zameriti ako pricu ne napisem bas u najlepsem stilu.

U jednom manastiru ,pored ostalih, zivela su i 4 monaha. 

Prvi koga zelimda opisem je jeromonah, pristojan i fini covek koji je voleo da isteruje demone i da cita molitve za isterivanje demona. Ljudi su ga voleli i dolazili su kod njega a narocito oni koji su imali djavoimane. Svasta se tu moglo videti i cuti no ono sto je najbitnije je da su ljudi u masama hrlili kod njega.

Drugi je bio strog,isposnicki tip koji je "govorio" sa svetiteljima svaki dan i svaki dan su mu se javljali. I on je bio omiljen i masa je sveta dolazila kod njega sto radi razgovora sto raadi saveta. 

Treci je bio cuveni govornik i savetodavac. Voleo je da poducava i uci i monahe i mirjane a li te iste savete nije primenjivao na sebe, makar kako je bratija tog manastira tvrdila. I kod njega je narod hrlio u masama.

Cetvrti je bio najveci po cinu ali nije imao ni jedan od tih "velikih" duhovnih darova. Za njega su govorili da je bolestan. Niko nikada nije cuo da se on sa nekim svadja, da nekoga ukorava ili da nesto trazi. Kada bi ga neko nesto pitao odgovarao je najkrace i vrlo lepo i sazeto. Ono sto bi rekao bilo je jasno i vrlo prakticno. Najcesce je provodio vreme u basti. Njemu skoro niko nikada nije dolazio niti ga primecivao. 

Kao sto rekoh nisam bas telentiran za pisanje poucnih prica ali moja je poenta da cesto zbog predrasuda ne zapazimo prave vrednosti. :) 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да се придружим теми...прича је прочитана није из личног искуства.

У једном манастиру било је доста монаха, а један од њих се истицао по томе што је све добијене дарове( а било их је пуно) држао у мон.келији.А било је доста дарова, пуна једна соба, свега и свачега . Остали монаси су се љутили, што брат не поштује монашко правило о нестицању.Свашта се могло наћи у његовој соби. И тако наговорени непомјеником реше да га отерају....и игуман наседне и пристане на њихов предлог. И тако дође ти тај дан када је он требао да пође....сви су исчекивали  неко возило са приколицом ( требало је све те ствари потоварити )...када оно ни мање ни више појави се иза угла један скроман аутић. И оде ти тако монах, поздравивши се са братијом само са једним ранцем.   

 

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Рапсоди рече

Да се придружим теми...прича је прочитана није из личног искуства.

У једном манастиру било је доста монаха, а један од њих се истицао по томе што је све добијене дарове( а било их је пуно) држао у мон.келији.А било је доста дарова, пуна једна соба, свега и свачега . Остали монаси су се љутили, што брат не поштује монашко правило о нестицању.Свашта се могло наћи у његовој соби. И тако наговорени непомјеником реше да га отерају....и игуман наседне и пристане на њихов предлог. И тако дође ти тај дан када је он требао да пође....сви су исчекивали  неко возило са приколицом ( требало је све те ствари потоварити )...када оно ни мање ни више појави се иза угла један скроман аутић. И оде ти тако монах, поздравивши се са братијом само са једним ранцем.   

 

Nije iz licnog iskustva ali je istinita. ;)

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Много занимљивих и наравно истинитих прича има у књизи архимандрита (чини ми се да је по чину) Тихона Шевкунова ( Несвети а свети ) Ко има времена нека прочита....сјајна је прича као и уосталом цела књига. 

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

КАКО ЈЕ ОТАЦ РАФАИЛО ПИО ЧАЈ

Људи су имали различит однос према оцу Рафаилу. Сретали су се они који очима нису могли да га виде. Други – а таквих је било много више – тврдили су да је отац Рафаило променио читав њихов живот. На пример, један од тројице младих монаха који су убијени на Ускрс 1993. године у Оптином скиту, јеромонах Василије (Росљаков), говорио је: „Ја оцу Рафаилу дугујем монаштво, дугујем му свештенство, ма дугујем му све!“
У чему је била тајна тако необичног деловања оца Рафаила на људске душе? Чиме се он то бавио осим црквеном службом за празнике и недељом, пословима уобичајеним за сеоске свештенике? Није тешко одговорити на то питање. Они који су га познавали рећи ће да се отац Рафаило углавном бавио само пијењем чаја. Са свима који су му долазили. И ништа више. Заправо, не! Понекад је поправљао свој црни „запорожац“ да би имао чиме да се одвезе некоме у госте – да пије чај. Е сад стварно нема више ништа!
Са становишта спољашњег света, то је био прави правцати бадаваџија. Неки су га тако и звали. Али биће да је отац Рафаило имао некакав нарочит споразум с Господом Богом. Јер сви с којима је он пио чај постајали су православни хришћани. Сви без изузетка! Од загриженог безбожника или интелектуалца који је стигао да се сасвим разочара у црквени живот па до криминалца од којег су сви дигли руке. Не знам ниједног човека који се, кад би се упознао са оцем Рафаилом, не би из корена препородио у духовни живот.
При томе, истину говорећи, отац Рафаило није умео ни проповед честито да састави. У најбољем случају: „А-а-а… М-м-м… Браћо, сестре, овај… Срећан вам празник, православни!“
Једном смо га, додуше, прекорили и убедили да одржи проповед за престони празник. С ентузијазмом се латио тога посла, али све се претворило у такву бруку да сви само што нису пропали у земљу од стида, премда је сам отац Рафаило био врло задовољан собом.
Али док је пијуцкао чај за сељачким столом застрвеним мушемом, он би се, кад су му долазили намучени и уморни мирјани, потпуно преображавао. Обичан човек напросто не би могао да издржи такву бескрајну навалу посетилаца, често хировитих, љутих на све и свакога, наметљивих, с гомилом нерешених проблема, с бескрајним питањима. Али отац Рафаило трпео је све и свакога. Чак не да је трпео, то је непрецизна реч. Њега нико никада није оптерећивао. И дивно је проводио време уз чај с било којим човеком, евоцирајући нешто занимљиво из живота Псковско-Печорског манастира, приповедајући о древним подвижницима, о печорским старцима. Зато је немогуће било прекинути седење за чајем. Иако се, право речено, само разговорима не могу изменити људи безнадно залутали у нашем хладном свету и, што је још горе, у себи самима. Да би се то постигло, потребно је открити им другачији живот, у којем без остатка тријумфује свемоћна и бесконачна вера, нада и љубав, а не бесмисао, патња и сурова неправда. Али не само открити, показати издалека и намамити, већ увести човека у тај свет, ухватити га за руку и одвести пред Самога Господа Бога. И тек онда човек наједном разазнаје Онога Којег је одавно, како се испоставља, знао и волео – јединога свог Творца, Спаситеља и Оца. Само се тада живот истински мења.
Али главно је питање – како доспети у тај чудесни свет. То се не може ни на један обичан људски начин. Не може у томе помоћи никаква земаљска власт. Никаква веза. Никакав новац. У тај се свет не може завирити ни крајичком ока, па чак и да вам у томе помажу све обавештајне и специјалне службе. А испоставља се да се онамо не може поносно крочити ни рецимо тако што човек заврши духовну академију и добије свештеничко и епископско достојанство.
Али онамо се без проблема могло стићи са оцем Рафаилом, у његовом црном „запорошцу“! Или се тај свет наједном откривао ономе који је седео у парохијском дому у Лосицама и пијуцкао чај са оцем Рафаилом. Због чега се то догађало? Једноставно, отац Рафаило био је генијални водич по томе свету. Бог је за њега био Онај за Кога је живео и с Ким је живео у сваком трену. И Коме је водио свакога ко би му био послат у његову убогу брвнарицу при храму.
Ето, то је незадрживо привлачило људе оцу Рафаилу! А њих се, нарочито последњих година, код њега окупљало подоста. Омладину су му слали и отац Јован, и неки московски духовници. Отац Рафаило примао је све, нико у његовом дому није био сувишан.
Многима је напросто посувраћао наопако сав њихов дотадашњи поглед на свет. Умео је, иако у њему својственом, готово лакомисленом маниру (и то зато да га људи не би схватали преозбиљно), да даје тако прецизне, неочекиване одговоре на питања саговорника да би им покаткад застајао дах – колика би им се животна истина наједном откривала! А то се могло испољити у најобичнијим ситницама.
Једном смо у „запорожац“ примили некаквог намерника, да га повеземо до Пскова. Уместо да захвали оцу Рафаилу, овај љутити чудак почео је да на пасја кола псује свештенике:
– Ви, попови, сви сте лопови! Од чега живите? Варате старе жене!
Отац Рафаило, као и обично, добродушно прихвати његову грдњу, али му одмах понуди:
– Хајде ти пробај да превариш бакицу. Бакица је стара, цео живот проживела, хајде чик је превари! То си се ти наслушао којечега на партијским састанцима, па си се заглавио и понављаш као покварена плоча.
Путника је та мисао напросто оборила с ногу.
– Па јесте!… Пробај ти да превариш моју бабу… Или, рецимо, ташту!…
После целим путем није пуштао на миру оца Рафаила запиткујући о свему
живоме, али већином о црквеним нејасноћама, о празницима и дедовским обичајима који су за њега прекривени помрчином. На растанку га отац Рафаило позва да дође у парохију да попију чај.
Или једном тако отац Рафаило иде поред гробља и чује како с оне стране ограде нека жена вришти, завија, очајава на гробу. Страхота и безизлазност потресле су сапутнике оца Рафаила, прешавши и на њих.
– Како језиво плаче ова слушкиња Божја… – рече неко.
Али отац Рафаило одговори:
– Не, ово није слушкиња Божја! Овако плаче неправославни човек. Хришћанин не може да тугује у очајању.
Могао је незлобиво, али и непогрешиво да каже свештенику:
– Јој, каква ти је њушка данас! Шта је, опет си до бесвести буљио у телевизор?
Или да одговори девојци кад га је питала којем је свештенику боље да оде
на исповест:
– Изабери најдебљег! Он ће бити свестан своје недостојности и боље ће те исповедити.
Једном смо, уочи Духова, отац Рафаило, Иља Данилович и ја зором пошли у шумарак по младе брезе, да бисмо њима, као што је обичај за тај празник, украсили храм. Али кад почесмо да сечемо стабаоца, одједном ми их би жао – расла, расла, а ми их сад наједном сечемо, само да би два дана стајала у цркви. Моја вајкања наљутише оца Рафаила.
– Ништа ви не разумете, Георгије Александровичу! Млада бреза биће напросто срећна што ће украсити Божји храм.
Отац Рафаило могао је да одговара не само у име некаквог дрвећа већ и у име целе васионе.
Сећам се како смо једне пролећне ноћи он, отац Никита и ја ишли чудесним шумским путем у околини Боровика. Звездано небо у тај касни час било је толико величанствено да смо се мимо воље загледали у њега.
Зар је лепу, погледом необухватну васиону, бесконачни број светова, Бог створио само за нас, људе, који живимо на сићушној планети, неупоредивој с безграничношћу васионе? – помислих. Поделих ова лирска размишљања са својим сапутницима, а отац Рафаило истога часа, изазовно и без двоумљења, разреши моје сумње.
– Разумног живота, осим на Земљи, нема више нигде – рече он. И објасни. – Јер кад би га било још негде, Господ би то обавезно открио Мојсију кад је овај писао Књигу постања. А Мојсије би нам то дошапнуо бар неким наговештајем. Тако да немојте ни да сумњате, Георгије Александровичу, Бог је васиону створио само за човека!
– Али чему онда ова бескрајна мноштва звезда над нама?!
– То је због тога да бисмо ми, док их гледамо, поимали свемоћ Божју.
Али то још није било све! Отац Рафаило је понекад одговарао не само у име васионе него и у име Самога Господа Бога!
Једном се заподенуо разговор о томе да ли постоје на свету они које Господ не воли. Сви су углас пожурили да пруже уџбенички исправан одговор: „Господ воли све.“ Али отац Рафаило наједном рече:
– Е, па и није тако! Господ не воли бојажљиве!
Имао је најједноставније односе с људима.
Једном је сусетка донела оцу Рафаилу теглу краставаца.
– Хајде, оче, бар ти их узми! Јер краставци су ионако пропали – уздахну она.
– Добро, дај! – великодушно се сложи отац Рафаило. – Ако ти је толико жао да их бациш, сам ћу их однети на сметлиште.
Једна московска гошћа долазила је оцу Рафаилу, али никако није хтела да носи мараму. Отац Рафаило јој строго рече:
– Опет сте без мараме? Ја ћу вам поњаву ексером прикуцати за главу!
Девојка се толико уплашила да мараму више није скидала. Кажу да је чак
спавала с њом.
Чудили смо се како се отац Рафаило опходи с онима који су га вређали и мрзели. А таквих је у његовом животу било подоста. Поред осталог, и међу сабраћом-свештеницима. Отац Рафаило никад себи није допустио да им се обрати не само речима прожетим непријатељством већ ни осуђујућим тоном. Уопште узев, он никада никог није осуђивао. Једино што би понекад гунђао на совјетску власт. С њоме је отац Рафаило имао нарочит однос.
Совјетска власт се тих година, с једне стране, наравно, стално назирала негде ту, близу, и понекад нам жестоко тровала живот. Али, с друге стране, она за нас као да и није постојала. Ми смо једноставно живели не обраћајући пажњу на њу. И у том смислу нисмо сасвим разумели, рецимо, ондашње дисиденте-вернике, који су себи као главни циљ поставили борбу против те власти. Нама је било сасвим јасно да ће се совјетска власт сама врло брзо иживети и свечано се срушити. Мада је, наравно, у међувремену могла озбиљно да искомпликује живот: на пример, да човека баци у затвор или душевну болницу, да организује хајку на њега или да га једноставно убије. Али веровали смо да без Промисли Божје ништа слично ионако не може да се догоди. Како рече монах-подвижник из далеке прошлости ава Форст: „Ако је Богу угодно да живим, Он зна како ће то уредити. А ако Му није угодно, зашто онда да живим?
Отац Рафаило је с времена на време са задовољством изазивао псковске обласне и рејонске власти. Нарочито кад би се нашао у ситуацији да буде старешина неког сеоског храма и истовремено једини свештеник у њему. По службеној дужности морао је сваке године да пише извештаје о броју крштења и венчања. У тим извештајима отац Рафаило је наводио тако велике четвророцифрене бројеве парова које је венчао и деце коју је крстио да се у локалном Савету за послове верских заједница дизала права паника. Напослетку, кад би изишао на крај с његовим лудоријама, псковски Савет би му у пуној мери одговарао најискренијом мржњом и суровом хајком: и због те рафаиловске математике, и због црног „запорошца“ на млазни погон, с белим завесицама, и због стотина људи који су му долазили у парохију. Али отац Рафаило није падао духом чак ни кад је, на захтев чиновника Савета за послове верских заједница, морао и по неколико пута током године да се сели с једног места на друго.
Веома смо жалили што је у Русији тако мало духовне литературе. Издавање црквених књига, осим мизерних тиража које су власти допуштале, не само што је било забрањено већ је и кривично гоњено. Једном смо пустили машти на вољу и разговарали како би било добро у скиту оца Доситеја монтирати штампарију и тамо штампати духовну литературу. Толико су нас понеле наше маштарије да смо о будућој издавачкој кући почели да дискутујемо с многобројним познаницима.
Једном, уочи 7. новембра, отац Рафаило навратио је у Москву по делове за ауто и на један дан одсео у мојој кући. Одлучили смо да заједно одемо у његову парохију захваљујући томе што сам с викендом и новембарским празницима накупио готово недељу дана одмора.
Увече је отац Рафаило седео у мојој московској соби и, не би ли прекратио време до воза, телефоном ћаскао с познаницима. Али у слушалици је све време нешто пуцкетало и гроктало. Досетивши се да је разлог томе прислушкивање КГБ-а, отац Рафаило поче да сипа дрвље и камење на совјетску власт. Ето, вели, не може да постави чак ни квалитетне апарате за прислушкивање. Узнемирио сам се и дао знак оцу да се телефон можда стварно прислушкује. Али оца Рафаила то је само додатно подстицало.
– Ево се и Георгије Александрович већ насмрт испрепадао! – гласно је негодовао у слушалицу. – Нема везе, комсомолци, бољшевичићи! Ускоро ће се срушити совјетска власт. Шта ћете ви онда? А ми ћемо у међувремену да почнемо с припремама, издаваћемо књиге, у скиту ћемо илегалну штампарију покренути! Још ћемо ми вас, бољшевичићи-комсомолци, да крштавамо и венчавамо!
И даље све тако. Ја сам се нервирао неко време, а после дигао руке и чак престао да га слушам.
Као и увек, на станицу смо дојурили у последњем тренутку. За врхунски ваздушни маневар отац Рафаило сматрао је то да се попнемо на папучицу последњег вагона воза који је већ кретао. А дотле је свима једноставно вадио душу на памук.
– Оче, остало је сат времена до поласка воза! – упозоравали смо га.
– Како, још читав сат? Турамо мањерку!
Имао је у виду чајник. „Мањерка“ у том значењу логорашки је израз који нам је донео отац Виктор. Стављали смо чајник, па смо уз нервозне уздахе сапутника који су били толико неопрезни да се спремају на пут са оцем Рафаилом, седали да пијемо чај.
– Оче! Само пола сата до одласка воза! А треба нам до станице двадесет пет минута! – кукумавчили су путници у очајању.
– Ево, још само шољу-две – није се предавао отац Рафаило.
Ако неког не би ухватила хистерија, све би, по правилу, испадало како треба. Отац Рафаило би тек у једном, само њему знаном тренутку зачуђено упитао:
– Па што ми још седимо? Овако, боме, може и да се закасни!
Тад би сви, неизмерно му захвални на пруженој шанси да отпутују, поскакали с места и појурили на железничку станицу. И мада смо неколико пута погледом испраћали воз који је одлазио, ова забава понављала се сваки пут.
Те вечери, после телефонског ћеретања о скитовима и издаваштву, срећно смо стигли на воз. Допутовали смо у Псков и одмах кренули у госте оцу Никити. Донели смо му књиге, намирнице и, окупивши се заједно, почели наглас да читамо нову књигу коју смо управо пронашли у Москви – Старац Силуан.
Време је тих новембарских дана било сунчано – слаб мраз, сунце је сијало из све снаге. Ујутру смо прочитали молитвено правило и поново сели да слушамо читање. Али наше спокојно уживање неочекивано је прекинуто: споља се зачу звук неколико аутомобила који су се приближавали. То је било необично за такву забит као што је Боровик. Погледасмо кроз прозор и схватисмо да су се довезли к нама. Из двеју „волги“ и теренског „газа“ изиђоше милиционери и цивили у мантилима и са шеширима.
Искрено говорећи, баш сам се уплашио. Отац Никита исто. Зато отац Рафаило, Иља Данилович и отац Виктор нису ни трепнули. Само се Старчишка некако злокобно осмехну непогрешиво одгонетнувши ко нам је то дошао у посету.
– Стој, не мрдај! Спреми документа!
С таквим урликом упаде у кућу локални позорник, милиционер дебеле трбушине, којег смо сви врло добро знали. Остали гости, а њих у собу нахрупише једно шесторица, претећи су зурили у нас. Само што нису повадили пиштоље.
– Контрола докумената! Сви да спреме документа! – избезумљено је урлао наш некад добродушни позорник, и то тако да је неки друг у цивилу чак почео да га смирује.
Заправо, документа су проверили само мени. Неколицина придошлица почеше углас да ми постављају питања: ко сам ја, на којој сам адреси пријављен, где радим и зашто сам овде а нисам се регистровао, као што је прописано, код локалних органа. Први пут се нашавши у таквој неприлици, нисам знао шта да им одговорим. Али још сам се више плашио да ће пријатељи приметити мој кукавичлук.
Изненада ми поможе исти онај позорник. Опет се издрао, али овај пут потежући нешто жешће.
– Где је илегална штампарија?! Признајте! Да чујем! Све знамо! Узалуд кријете!
Завијао је као пожарна сирена, а лице му је на наше очи постајало гримизно црвено.
Најпре смо га само запрепашћено гледали и ништа нисмо разумели. Каква штампарија? Шта ми то кријемо? Али затим отац Рафаило и ја почесмо да схватамо како је разлог свему наше блебетање с познаницима, а можда и оно преко телефона, о фамозној штампарији.
Громогласни милиционер одмах потврди ова домишљања.
– Све знамо!… Имате штампарију. У илегалном скиту. Нико да није мрднуо! Напоље!… Рекао сам, напоље! Са стварима! Да покажете пут! Ти си овде домаћин! – упре прстом у груди оца Никите. – Напред! Да покажеш пут!
– Никуд он не иде – прекиде ту дреку отац Рафаило. – И нико од нас не иде.
– Шта-а-а?! – поново прогрме чувар реда.
– А ни своју штампарију нећемо да вам покажемо! – додаде отац Рафаило.
Као мимогред споменуо је штампарију као да стварно постоји. Одмах сам
схватио да то није учинио тек онако.
Још једно двадесетак минута незвани гости час су захтевали, час нас наговарали да све признамо, одведемо их у скит и покажемо словослагачке машине. Али ми смо, гледајући испод ока оца Рафаила, тврдоглаво ћутали.
Напослетку се цело незвано друштво удаљи у двориште, да се посаветује. А кад се вратише, обзнанише да ће штампарију наћи и без нас. Само су затражили да им се објасни како што пре да стигну до тог скита. Неочекивано, отац Рафаило поче сам да им објашњава пут. Немилосрдно је истражитеље упућивао најдаљим и најтежим путем – петнаестак километара кроз мочваре и шуму.
Био је почетак новембра. Мочваре у околини прекрио је танушни лед. Осокољени гости изиђоше напоље и кренуше на свој трновити пут.
Тада упитах оца Рафаила:
– А шта ако се подаве у мочварама?
– Да ће се подавити – неће – одговори он. – Али ће један другога херојски да спасавају.
Било је око осам ујутру. Напили смо се чаја, нацепали дрва једној бакици, парохијанки оца Никите. Почистили храм. Почела је да пада дуготрајна ситна киша. Али стигли смо на време да прошетамо, па смо, док је падала киша, и ручали, натенане размишљајући како наши шерлоци холмси траже штампарију.
Тек око седам увече, кад се већ спустио влажан сумрак а ми удобно седели око самовара, у кући се опет појавише јутарњи посетиоци. Али на шта су сада личили! Мокри од главе до пете, промрзли, преморени, изгледали су тако јадно да само што се не загрцнусмо врућим чајем.
– Па где је штампарија? – жалостиво, без икакве наде упита један од цивила.
– Каква штампарија? – упита отац Рафаило сркућући чај.
– Илегална… – поближе објасни један од цивила, све више свестан глупости властитих речи.
– А, илегална!… Па зар је не нађосте у скиту?
– Разумем… – чемерно ће цивил. – Дајте нам макар чаја да се згрејемо!
– Пићете у сеоском совјету – одговори добродушни отац Рафаило.
– Разумем… – понови цивил и смркнуто уздахну. На одласку уморно рече оцу Рафаилу. – Пази да после не зажалиш!
Цивил није изневерио, остварио је претњу. Недељу дана касније отац Рафаило упућен је у нову парохију. Али то за њега већ и није било ништа необично.
Моја породица никад није имала кола, па сам зато, док смо савлађивали псковске раздаљине, мислио да је његов стил вожње потпуно нормалан. Тек знатно касније почео сам да се домишљам да то није баш тако. Уосталом, отац Рафаило је био одличан возач: у Чистопољу не само што се бавио бициклизмом већ је возио и обласне релије.
Отац Рафаило кочио је тек кад је заустављао кола. У свим осталим случајевима залетао се напред. Настојао је да не употребљава кочницу како се, према његовим речима, не би хабале плочице. Или је могао да у пуној брзини наједном почне да поправља управљач, скине волан и чачка око летве. И да тек у последњем тренутку врати точак управљача и скрене. Ја сам на такву вожњу навикао, али други путници одмах би се следили од страха.
Једном приликом отац Рафаило и ја кренули смо за Псков. На седамдесетак километара од града наишли смо на свештеника који је стопирао крај друма. То је био наш познаник, отац Георгије, сликар из Петрограда, који је постао свештеник и отишао у парохију у Псковској епархији. Прешао сам на задње седиште, отац Георгије сео је поред оца Рафаила. И ми појурисмо.
Отац Георгије одмах стиште своју торбу и стаде напето да гледа преда се. А ми смо, схвативши да саговорник није склон одржавању разговора, торокали о нашим проблемима. После неког времена отац Рафаило поче да гунђа како се ауто заноси у страну – опет неки проблеми с управљачем. На правој деоници пута он, не смањујући, по свом обичају, брзину, скиде точак управљача, завуче нос у механизам волана и лати се отклањања неисправности, бацајући с времена на време поглед на пут. Уз то је, по навици, проклињао совјетску власт што није кадра да направи нормалан аутомобил.
Приближавали смо се скретању, па упозорих на то оца Рафаила. Он погледа пут, још нешто дотегну у систему управљача и најзад стаде да ставља волан. Али овај никако да упадне у лежиште…
Оче, већ је близу – приметих имајући у виду да без волана нећемо моћи да скренемо.
Отац Рафаило се устумара, али није смањивао брзину. У последњем тренутку ипак успе да намести волан, оштро скрену, те срећно савладасмо опасну деоницу. Пошто смо још мало грдили нашу домаћу ауто-индустрију, пређосмо на неку другу, ништа мање инспиративну тему. И већ заборависмо шта се збило кад се, с предњег седишта, наједном проломи нељудски крик оца Георгија:
– Заустави!!! Заустави!!!
Отац Рафаило се толико препаде од тог језивог урлика да истог часа жртвова све своје принципе и нагази на кочницу.
– Шта вам је, оче?! – углас преплашено узвикнусмо отац Рафаило и ја.
Уместо одговора отац Георгије искочи из кола. Нашавши се на путу, он протури главу кроз отвор врата и повика:
– Никад! Јеси ли чуо? Никад више нећу сести у твоја кола!
Тада почесмо да схватамо да је све време од почетка манипулације воланом отац Георгије био у готово полусвесном стању. Стадосмо да га молимо за опроштај, обећасмо да ћемо даље возити полако и опрезно, али отац Георгије одлучно одби да се врати у црни „запорожац“. Он се удаљи и поче да стопира друге аутомобиле, упућујући нам с времена на време продоран поглед.
И поред све, мора се признати, склоности ка изгредима оца Рафаила, сви су истицали не само необичну делотворност његових молитава него и снагу његовог свештеничког благослова. Једном сам се с њиме посвађао. Сад се више и не сећам шта је томе био повод, али сам се прилично надурио. Били смо на престоном празнику Успења у Печорама, а ја сам се толико наљутио да сам одлучио да отпутујем у Москву не чекајући службу Погребења плаштанице Пресвете Богородице. Она се обавља трећег дана по Успењу. Пред пут сам на сваки начин глумио равнодушност и независност, али сам ипак пришао оцу Рафаилу по благослов за пут.
– Како се то ви, Георгије Александровичу, усуђујете да одете с погреба Мајке Божје? – запањи се он. – Нипошто вам нећу дати благослов! Прво се помолите вечерас на погребењу, па онда путујте.
– А тако?! – разгневих се ја. – Па нек вам буде! Уосталом, главни празник, Успење, већ је прошао. А благослов ћу без проблема добити од било ког манастирског оца.
Рекавши то, окренух се и пођох. Али, за невољу, никако да сретнем ниједнога свештеника. Сви су се или спремали за дуготрајну вечерњу службу или били негде на послушањима. До воза је остало мало времена, па сам одмахнуо руком и пожурио на аутобус. На аутобуској станици чекало ме је још једно изненађење: није било карата до Пскова. Али ни то ме није зауставило. Некако намолих касирку и она ми ипак пронађе карту за најнеподеснију вожњу: аутобус, премда је по реду вожње стизао на мој воз, до Пскова је правио велики круг кроз околна села. Сместих се у првом реду до прозора и ускоро преда мном почеше да промичу искисле дрвене куће и јадни северни пашњаци.
Расположење ми је било грозно. Горе се не може ни замислити. Срце ми је притискао терет свађе са оцем Рафаилом, којег сам ипак веома волео. И још ми, наравно, савест није давала мира зато што сам тек тако отишао с Погребења плаштанице. Па ни благослов за пут нисам добио… Шта сам доживео! – струјало ми је кроз главу док смо се труцкали у препотопском аутобусу који се једва вукао. Кад смо завршили крут по оближњим селима, извезли смо се на псковски пут и аутобус је кренуо бодрије.
Прошли смо већ скретање за Печоре, кад, на друму, одмах испод мог прозора, поче да нас претиче црвена „лада“. Пратио сам то расејаним погледом, уочио како је „лада“ дала гас, али је одмах после претицања нагло скренула удесно и – нашла се под точковима нашег „икаруса“. Одјекну продорна шкрипа метала, вриснуше кочнице. Путници полетеше напред. Сви повикаше… А најгласније повиках ја – у тренутку ме згроми страховито сазнање:
То је због мене-е-е!!!
Можда је то глупо и смешно, али кад год се сетим те давне згоде, увек сам себи потврдим да се све то збило због мојих грехова, због моје тврдоглавости и непослушности. А онда, у оној општој паници, на мој повик нико није обратио пажњу.
Аутобус је још неколико метара гурао аутомобил пред собом, по асфалту, и зауставио се. Наш возач отвори врата и полете према смрсканом ауту. Аутобус се дословце надвио над гомилу остатака згужваног путничког возила. За возачем истрчаше путници. Запрепашћени, сви се скаменише испред унакажене „ладе“. Наједном се њена врата уз шкрипу отворише и оданде искочи огроман црни њуфаундлендер. Пас продорно затули и одмах зажди друмом. Никад у животу нисам видео да керу буде тако подвијен реп, чак ни кад је веома уплашен – до самог грла. За њуфаундлендером из аутомобила провири девојчица од неких дванаест година. Хвала Богу, била је потпуно читава! Девојчица повика за псом који је бежао: „Принче! Принче! Овамо!“ – и одјури за њим.
Наш возач онда поможе шоферу „ладе“ да изиђе. У колима није било више никога. Мушкарац такође на први поглед није имао озбиљне повреде – само се тресао после удеса, а на лицу су му се црвенели свежи убоји. „Лада“ несрећног човека била је безнадежно упропашћена.
Схвативши да су сви живи и здрави, путници који су изишли из аутобуса с олакшањем су међу собом зажагорили. А ја се, наједном, још више разбеснех на своју судбину. Заједно с десетак својих сапутника почех да стопирам аутомобиле који су нас сустизали, надајући се да ћу стићи у Псков. Имао сам утисак да ме опчињава сопствена тврдоглавост: ипак ће бити по моме! Отпутоваћу у Москву пошто-пото!
Стопирао сам тако и поскакивао на друму петнаестак минута, али нико од возача није се зауставио видећи да се крај нашег аутобуса накупило превише оних који би да некако стигну у Псков. На крају погледах на сат и схватих да сад већ никако не стижем на воз.
После неколико минута поред места несреће заустави се аутобус из супротног правца, из Пскова, и возач понуди да повезе оне који би да се врате у Печоре. Ништа ми друго није преостајало, па се убрзо нађох онде одакле недавно онако срамно побегох.
У манастиру је већ трајала служба Погребења плаштанице Мајке Божје. То се традиционално одвија под ведрим небом, на тргу испред Михајловске цркве. Пронађох оца Рафаила. Нимало се не изненади кад ме спази.
– А, Георгије Александровичу, то сте ви!
– Опростите, оче! – рекох.
– Хоћемо ли после службе Старчишки у госте?
Климнух главом, стадох поред њега и даље се с пажњом предадосмо молитви.
Једном кад сам већ био на послушању у Издавачком одељењу, митрополит Питирим замолио ме је да у Псковско-Печорски манастир одведем његове рођаке – сестру, њену кћер и две унуке његове сестре. Митрополитова сестра Олга Владимировна била је сјајан архитекта, њена кћи такође се бавила архитектуром, а девојчице су завршавале школу. Све су оне, наравно, биле блиске Цркви, али долазиле су у додир углавном с московским свештеницима и архијерејима и никада нису виделе ништа налик на Печоре.
У Москву су се враћале пуне утисака из манастира, нарочито од сусрета са оцем Јованом. У возу ја сам им пак толико причао о својим доживљајима са оцем Рафаилом и оцем Никитом да моје сапутнице, кад се воз приближи Порхову, где је тада управо служио отац Рафаило, рекоше да би са задовољством да виде тако необичне оце. Одговорих да се од оца Рафаила и оца Никите свашта може очекивати, а ко зна – можда ћемо их баш сад срести. Даме неповерљиво дочекаше моје речи, а ја за сваки случај изиђох у ходник да видим: да се то моји пријатељи ипак наједном не појаве на станици.
И то „наједном“ се, наравно, збило! Воз је у Порхову стајао свега два минута. Кад је композиција већ кренула, на перон истрчаше отац Рафаило и отац
Никита, па појурише за возом у покрету. Довикнух им, стадох да им машем и они срећно наскочише на папучицу нашег вагона.
Испоставило се да су кренули у Москву по резервне делове за кола али да су имали само једну карту за кушет. А ја сам имао карту више.
Кад се пред својим сапутницама победнички исправих у друштву двојице монаха, оне тешком муком повероваше да су пред њима управо исти онај отац Рафаило и отац Никита. Даме позваше оце за сто, повадише сав свој путни провијант и наручише чај.
Ухвативши се држача за чашу отац Рафаило осети се на своме. Даме су га засуле питањима. Између осталог, распитивале су се и за тешкоће живота у удаљеним парохијама у псковским шумама.
– У селу код оца Никите медведи понекад дођу на сам трем храма! – рече отац Рафаило сркућући чај.
– Није ваљда баш на трем? – запрепастише се даме погледавши с поштовањем повученог оца Никиту.
Овај, као и увек благо замуцкујући, искрено одговори:
– Пре једно пет година на трем мога храма заиста је дотрчао зец. Од тада се у причама оца Рафаила он постепено претварао најпре у лисицу, затим у вука, а ево данас је постао медвед.
– Заиста, најопасније звери су медвед и дивљи вепар – не обраћајући пажњу на то настави отац Рафаило. – Јер само се чини да је дивљи вепар обично свињче које ришка земљу и грокће. А да је медвед обичан плишани меда. А ствари уопште не стоје тако. Медвед је страшна, лукава, немилосрдна зверина! Баца се на човека и моментално му стрже скалп. А затим га целог мрви, понекад чак откида главу!
Од овако живописне слике дамама би непријатно. Отац Рафаило је то, изгледа, приметио, па одлучи да им подигне расположење.
– Али има један начин да се одбраните од медведа.
– Па какав је то начин?! – узвикну митрополитова сестра Олга Владимировна с таквом надом у гласу као да је воз у том тренутку није возио у Москву, него право у шуме препуне гладних медведа.
Отац Рафаило није чекао да га моле већ поверљиво изусти:
– Чим сретнете медведа, треба да станете и чекате. Ако није гладан, мало ће само неко време да брунда, па ће отићи.
– А ако је гладан?!
– Е, то је већ горе… Онда ћете морати да трчите из све снаге!
– Да трчимо?… Али куда?
– Куд вас ноге носе! Али треба, наравно, имати на уму да ће вас медвед појурити.
– Па шта да радимо? – узвикнуше даме у очајању.
– Постоји само један пут. Треба брзо одабрати што више дрво и без размишљања се попети на њега!
Даме су широм отворених очију гледале оца Рафаила и слушале задржавајући дах. Видело се да живо замишљају како се пењу уза стабло спасавајући се од гладне животиње.
Отац Рафаило није се смиривао.
– Али медвед ће одмах почети да се пење за вама! – упозори он.
– Па шта да се ради?!
– Преостаје само један начин да се спасете. Треба да стигнете да се попнете што више, па када медвед буде већ сасвим близу вас, да свучете јакну и да је заврљачите право на медведа! Медвед неће схватити да је то јакна, помислиће да сте то ви! Зариће у њу све четири шапе и, наравно, пустити стабло. И одмах ће се стрмоглавити! Треснуће о земљу колико је тежак и сломити вратне пршљенове! Онда можете без журбе да сиђете с дрвета и чизмом свечано станете на његову дебелу трбушину.
Од тако срећног исхода сви се радосно осмехнуше.
Али отац Рафаило није слушатељкама дозволио да се опусте.
– Још је опасније на свом путу набасати на дивљег вепра! – неумољиво је настављао он, те осмех с лица његових слушатељки одмах ишчезе. – Вепар је један страховит механизам од челичних мишића и сечива-кљова. Ако насрне на човека, обавезно ће га прождерати целог, до последњег парчета одеће. Прождераће чак и земљу где је канула људска маст! Био човек у васељени, и нема га… Па ипак, има начина да се спасете и од дивљег вепра.
– Па какав је то начин?! – преклињаху московске путнице.
Отац Рафаило покровитељски нас све обухвати погледом и, налик на учитеља у школи, постави питање:
– У шуми сте срели дивљег вепра. Шта треба да радите?
– Да трчимо из све снаге! – углас одговорише даме. И одмах уплашено прошапуташе. – Али вепар ће сигурно потрчати за нама?…
– Тако је! – похвали их отац Рафаило. – И шта ћете после?
– Видимо одговарајуће дрво и пењемо се на њега?
– Тачно!
– Ал’ вепар крене за нама?
– Не! – отац Рафаило утеши своје слушатељке. – Вепрови се не пењу на дрвеће.
– Каква срећа! – од срца се обрадоваше даме.
Али – очигледно истрчаше пред руду.
– Вепрови се не пењу на дрвеће – понови отац Рафаило поучним тоном – али никада не одустају од свог плена. Вепар ће вас ухватити на други начин. Почеће да поткопава корен дрвета на које сте се попели. Сумануто ће копати земљу, неће спавати, неће јести, неће пити све док дрво не падне.
– Па шта да радимо?! – у потпуном очајању повикаше његове саговорнице.
Али отац Рафаило их умири.
– Постоји излаз. Само један једини. Морате изабрати најдебљу грану на своме дрвету и отпузати по њој што даље од стабла. Вепар јесте страховито снажна животиња, али и страшно глупа. Он ће копати само непосредно испод свога плена, то јест испод вас. Гришће земљу дан и ноћ. Два дана, три дана! Можда и четири. Ви се само морате одржати на својој грани. За четири дана вепар ће ископати огроман ров и скапати у њему од изнемоглости. Е, вама онда преостаје само да опрезно отпузите назад до стабла и сиђете на земљу.
И после много година, при сваком сусрету с тим дамама присећали смо се овог путовања и тих неколико сати које смо провели са оцем Рафаилом као нечега необично ведрог и радосног, премда су умне жене врло добро знале да се сеоски парох с њима весело и незлобиво нашалио.
Онда сам оца Рафаила срео у Москви, у пролазу. Био је некако неуобичајено усредсређен и далек. А затим је напустио овај свет.

Превео Петар Буњак

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 минута, Рапсоди рече

Много занимљивих и наравно истинитих прича има у књизи архимандрита (чини ми се да је по чину) Тихона Шевкунова ( Несвети а свети ) Ко има времена нека прочита....сјајна је прича као и уосталом цела књига. 

НЕСВЕТИ А СВЕТИ (И ДРУГЕ ПРИЧЕ)

КАКО ЈЕ ОТАЦ РАФАИЛО ПИО ЧАЈ

Људи су имали различит однос према оцу Рафаилу. Сретали су се они који очима нису могли да га виде. Други – а таквих је било много више – тврдили су да је отац Рафаило променио читав њихов живот. На пример, један од тројице младих монаха који су убијени на Ускрс 1993. године у Оптином скиту, јеромонах Василије (Росљаков), говорио је: „Ја оцу Рафаилу дугујем монаштво, дугујем му свештенство, ма дугујем му све!“
У чему је била тајна тако необичног деловања оца Рафаила на људске душе? Чиме се он то бавио осим црквеном службом за празнике и недељом, пословима уобичајеним за сеоске свештенике? Није тешко одговорити на то питање. Они који су га познавали рећи ће да се отац Рафаило углавном бавио само пијењем чаја. Са свима који су му долазили. И ништа више. Заправо, не! Понекад је поправљао свој црни „запорожац“ да би имао чиме да се одвезе некоме у госте – да пије чај. Е сад стварно нема више ништа!
Са становишта спољашњег света, то је био прави правцати бадаваџија. Неки су га тако и звали. Али биће да је отац Рафаило имао некакав нарочит споразум с Господом Богом. Јер сви с којима је он пио чај постајали су православни хришћани. Сви без изузетка! Од загриженог безбожника или интелектуалца који је стигао да се сасвим разочара у црквени живот па до криминалца од којег су сви дигли руке. Не знам ниједног човека који се, кад би се упознао са оцем Рафаилом, не би из корена препородио у духовни живот.
При томе, истину говорећи, отац Рафаило није умео ни проповед честито да састави. У најбољем случају: „А-а-а… М-м-м… Браћо, сестре, овај… Срећан вам празник, православни!“
Једном смо га, додуше, прекорили и убедили да одржи проповед за престони празник. С ентузијазмом се латио тога посла, али све се претворило у такву бруку да сви само што нису пропали у земљу од стида, премда је сам отац Рафаило био врло задовољан собом.
Али док је пијуцкао чај за сељачким столом застрвеним мушемом, он би се, кад су му долазили намучени и уморни мирјани, потпуно преображавао. Обичан човек напросто не би могао да издржи такву бескрајну навалу посетилаца, често хировитих, љутих на све и свакога, наметљивих, с гомилом нерешених проблема, с бескрајним питањима. Али отац Рафаило трпео је све и свакога. Чак не да је трпео, то је непрецизна реч. Њега нико никада није оптерећивао. И дивно је проводио време уз чај с било којим човеком, евоцирајући нешто занимљиво из живота Псковско-Печорског манастира, приповедајући о древним подвижницима, о печорским старцима. Зато је немогуће било прекинути седење за чајем. Иако се, право речено, само разговорима не могу изменити људи безнадно залутали у нашем хладном свету и, што је још горе, у себи самима. Да би се то постигло, потребно је открити им другачији живот, у којем без остатка тријумфује свемоћна и бесконачна вера, нада и љубав, а не бесмисао, патња и сурова неправда. Али не само открити, показати издалека и намамити, већ увести човека у тај свет, ухватити га за руку и одвести пред Самога Господа Бога. И тек онда човек наједном разазнаје Онога Којег је одавно, како се испоставља, знао и волео – јединога свог Творца, Спаситеља и Оца. Само се тада живот истински мења.
Али главно је питање – како доспети у тај чудесни свет. То се не може ни на један обичан људски начин. Не може у томе помоћи никаква земаљска власт. Никаква веза. Никакав новац. У тај се свет не може завирити ни крајичком ока, па чак и да вам у томе помажу све обавештајне и специјалне службе. А испоставља се да се онамо не може поносно крочити ни рецимо тако што човек заврши духовну академију и добије свештеничко и епископско достојанство.
Али онамо се без проблема могло стићи са оцем Рафаилом, у његовом црном „запорошцу“! Или се тај свет наједном откривао ономе који је седео у парохијском дому у Лосицама и пијуцкао чај са оцем Рафаилом. Због чега се то догађало? Једноставно, отац Рафаило био је генијални водич по томе свету. Бог је за њега био Онај за Кога је живео и с Ким је живео у сваком трену. И Коме је водио свакога ко би му био послат у његову убогу брвнарицу при храму.
Ето, то је незадрживо привлачило људе оцу Рафаилу! А њих се, нарочито последњих година, код њега окупљало подоста. Омладину су му слали и отац Јован, и неки московски духовници. Отац Рафаило примао је све, нико у његовом дому није био сувишан.
Многима је напросто посувраћао наопако сав њихов дотадашњи поглед на свет. Умео је, иако у њему својственом, готово лакомисленом маниру (и то зато да га људи не би схватали преозбиљно), да даје тако прецизне, неочекиване одговоре на питања саговорника да би им покаткад застајао дах – колика би им се животна истина наједном откривала! А то се могло испољити у најобичнијим ситницама.
Једном смо у „запорожац“ примили некаквог намерника, да га повеземо до Пскова. Уместо да захвали оцу Рафаилу, овај љутити чудак почео је да на пасја кола псује свештенике:
– Ви, попови, сви сте лопови! Од чега живите? Варате старе жене!
Отац Рафаило, као и обично, добродушно прихвати његову грдњу, али му одмах понуди:
– Хајде ти пробај да превариш бакицу. Бакица је стара, цео живот проживела, хајде чик је превари! То си се ти наслушао којечега на партијским састанцима, па си се заглавио и понављаш као покварена плоча.
Путника је та мисао напросто оборила с ногу.
– Па јесте!… Пробај ти да превариш моју бабу… Или, рецимо, ташту!…
После целим путем није пуштао на миру оца Рафаила запиткујући о свему
живоме, али већином о црквеним нејасноћама, о празницима и дедовским обичајима који су за њега прекривени помрчином. На растанку га отац Рафаило позва да дође у парохију да попију чај.
Или једном тако отац Рафаило иде поред гробља и чује како с оне стране ограде нека жена вришти, завија, очајава на гробу. Страхота и безизлазност потресле су сапутнике оца Рафаила, прешавши и на њих.
– Како језиво плаче ова слушкиња Божја… – рече неко.
Али отац Рафаило одговори:
– Не, ово није слушкиња Божја! Овако плаче неправославни човек. Хришћанин не може да тугује у очајању.
Могао је незлобиво, али и непогрешиво да каже свештенику:
– Јој, каква ти је њушка данас! Шта је, опет си до бесвести буљио у телевизор?
Или да одговори девојци кад га је питала којем је свештенику боље да оде
на исповест:
– Изабери најдебљег! Он ће бити свестан своје недостојности и боље ће те исповедити.
Једном смо, уочи Духова, отац Рафаило, Иља Данилович и ја зором пошли у шумарак по младе брезе, да бисмо њима, као што је обичај за тај празник, украсили храм. Али кад почесмо да сечемо стабаоца, одједном ми их би жао – расла, расла, а ми их сад наједном сечемо, само да би два дана стајала у цркви. Моја вајкања наљутише оца Рафаила.
– Ништа ви не разумете, Георгије Александровичу! Млада бреза биће напросто срећна што ће украсити Божји храм.
Отац Рафаило могао је да одговара не само у име некаквог дрвећа већ и у име целе васионе.
Сећам се како смо једне пролећне ноћи он, отац Никита и ја ишли чудесним шумским путем у околини Боровика. Звездано небо у тај касни час било је толико величанствено да смо се мимо воље загледали у њега.
Зар је лепу, погледом необухватну васиону, бесконачни број светова, Бог створио само за нас, људе, који живимо на сићушној планети, неупоредивој с безграничношћу васионе? – помислих. Поделих ова лирска размишљања са својим сапутницима, а отац Рафаило истога часа, изазовно и без двоумљења, разреши моје сумње.
– Разумног живота, осим на Земљи, нема више нигде – рече он. И објасни. – Јер кад би га било још негде, Господ би то обавезно открио Мојсију кад је овај писао Књигу постања. А Мојсије би нам то дошапнуо бар неким наговештајем. Тако да немојте ни да сумњате, Георгије Александровичу, Бог је васиону створио само за човека!
– Али чему онда ова бескрајна мноштва звезда над нама?!
– То је због тога да бисмо ми, док их гледамо, поимали свемоћ Божју.
Али то још није било све! Отац Рафаило је понекад одговарао не само у име васионе него и у име Самога Господа Бога!
Једном се заподенуо разговор о томе да ли постоје на свету они које Господ не воли. Сви су углас пожурили да пруже уџбенички исправан одговор: „Господ воли све.“ Али отац Рафаило наједном рече:
– Е, па и није тако! Господ не воли бојажљиве!
Имао је најједноставније односе с људима.
Једном је сусетка донела оцу Рафаилу теглу краставаца.
– Хајде, оче, бар ти их узми! Јер краставци су ионако пропали – уздахну она.
– Добро, дај! – великодушно се сложи отац Рафаило. – Ако ти је толико жао да их бациш, сам ћу их однети на сметлиште.
Једна московска гошћа долазила је оцу Рафаилу, али никако није хтела да носи мараму. Отац Рафаило јој строго рече:
– Опет сте без мараме? Ја ћу вам поњаву ексером прикуцати за главу!
Девојка се толико уплашила да мараму више није скидала. Кажу да је чак
спавала с њом.
Чудили смо се како се отац Рафаило опходи с онима који су га вређали и мрзели. А таквих је у његовом животу било подоста. Поред осталог, и међу сабраћом-свештеницима. Отац Рафаило никад себи није допустио да им се обрати не само речима прожетим непријатељством већ ни осуђујућим тоном. Уопште узев, он никада никог није осуђивао. Једино што би понекад гунђао на совјетску власт. С њоме је отац Рафаило имао нарочит однос.
Совјетска власт се тих година, с једне стране, наравно, стално назирала негде ту, близу, и понекад нам жестоко тровала живот. Али, с друге стране, она за нас као да и није постојала. Ми смо једноставно живели не обраћајући пажњу на њу. И у том смислу нисмо сасвим разумели, рецимо, ондашње дисиденте-вернике, који су себи као главни циљ поставили борбу против те власти. Нама је било сасвим јасно да ће се совјетска власт сама врло брзо иживети и свечано се срушити. Мада је, наравно, у међувремену могла озбиљно да искомпликује живот: на пример, да човека баци у затвор или душевну болницу, да организује хајку на њега или да га једноставно убије. Али веровали смо да без Промисли Божје ништа слично ионако не може да се догоди. Како рече монах-подвижник из далеке прошлости ава Форст: „Ако је Богу угодно да живим, Он зна како ће то уредити. А ако Му није угодно, зашто онда да живим?
Отац Рафаило је с времена на време са задовољством изазивао псковске обласне и рејонске власти. Нарочито кад би се нашао у ситуацији да буде старешина неког сеоског храма и истовремено једини свештеник у њему. По службеној дужности морао је сваке године да пише извештаје о броју крштења и венчања. У тим извештајима отац Рафаило је наводио тако велике четвророцифрене бројеве парова које је венчао и деце коју је крстио да се у локалном Савету за послове верских заједница дизала права паника. Напослетку, кад би изишао на крај с његовим лудоријама, псковски Савет би му у пуној мери одговарао најискренијом мржњом и суровом хајком: и због те рафаиловске математике, и због црног „запорошца“ на млазни погон, с белим завесицама, и због стотина људи који су му долазили у парохију. Али отац Рафаило није падао духом чак ни кад је, на захтев чиновника Савета за послове верских заједница, морао и по неколико пута током године да се сели с једног места на друго.
Веома смо жалили што је у Русији тако мало духовне литературе. Издавање црквених књига, осим мизерних тиража које су власти допуштале, не само што је било забрањено већ је и кривично гоњено. Једном смо пустили машти на вољу и разговарали како би било добро у скиту оца Доситеја монтирати штампарију и тамо штампати духовну литературу. Толико су нас понеле наше маштарије да смо о будућој издавачкој кући почели да дискутујемо с многобројним познаницима.
Једном, уочи 7. новембра, отац Рафаило навратио је у Москву по делове за ауто и на један дан одсео у мојој кући. Одлучили смо да заједно одемо у његову парохију захваљујући томе што сам с викендом и новембарским празницима накупио готово недељу дана одмора.
Увече је отац Рафаило седео у мојој московској соби и, не би ли прекратио време до воза, телефоном ћаскао с познаницима. Али у слушалици је све време нешто пуцкетало и гроктало. Досетивши се да је разлог томе прислушкивање КГБ-а, отац Рафаило поче да сипа дрвље и камење на совјетску власт. Ето, вели, не може да постави чак ни квалитетне апарате за прислушкивање. Узнемирио сам се и дао знак оцу да се телефон можда стварно прислушкује. Али оца Рафаила то је само додатно подстицало.
– Ево се и Георгије Александрович већ насмрт испрепадао! – гласно је негодовао у слушалицу. – Нема везе, комсомолци, бољшевичићи! Ускоро ће се срушити совјетска власт. Шта ћете ви онда? А ми ћемо у међувремену да почнемо с припремама, издаваћемо књиге, у скиту ћемо илегалну штампарију покренути! Још ћемо ми вас, бољшевичићи-комсомолци, да крштавамо и венчавамо!
И даље све тако. Ја сам се нервирао неко време, а после дигао руке и чак престао да га слушам.
Као и увек, на станицу смо дојурили у последњем тренутку. За врхунски ваздушни маневар отац Рафаило сматрао је то да се попнемо на папучицу последњег вагона воза који је већ кретао. А дотле је свима једноставно вадио душу на памук.
– Оче, остало је сат времена до поласка воза! – упозоравали смо га.
– Како, још читав сат? Турамо мањерку!
Имао је у виду чајник. „Мањерка“ у том значењу логорашки је израз који нам је донео отац Виктор. Стављали смо чајник, па смо уз нервозне уздахе сапутника који су били толико неопрезни да се спремају на пут са оцем Рафаилом, седали да пијемо чај.
– Оче! Само пола сата до одласка воза! А треба нам до станице двадесет пет минута! – кукумавчили су путници у очајању.
– Ево, још само шољу-две – није се предавао отац Рафаило.
Ако неког не би ухватила хистерија, све би, по правилу, испадало како треба. Отац Рафаило би тек у једном, само њему знаном тренутку зачуђено упитао:
– Па што ми још седимо? Овако, боме, може и да се закасни!
Тад би сви, неизмерно му захвални на пруженој шанси да отпутују, поскакали с места и појурили на железничку станицу. И мада смо неколико пута погледом испраћали воз који је одлазио, ова забава понављала се сваки пут.
Те вечери, после телефонског ћеретања о скитовима и издаваштву, срећно смо стигли на воз. Допутовали смо у Псков и одмах кренули у госте оцу Никити. Донели смо му књиге, намирнице и, окупивши се заједно, почели наглас да читамо нову књигу коју смо управо пронашли у Москви – Старац Силуан.
Време је тих новембарских дана било сунчано – слаб мраз, сунце је сијало из све снаге. Ујутру смо прочитали молитвено правило и поново сели да слушамо читање. Али наше спокојно уживање неочекивано је прекинуто: споља се зачу звук неколико аутомобила који су се приближавали. То је било необично за такву забит као што је Боровик. Погледасмо кроз прозор и схватисмо да су се довезли к нама. Из двеју „волги“ и теренског „газа“ изиђоше милиционери и цивили у мантилима и са шеширима.
Искрено говорећи, баш сам се уплашио. Отац Никита исто. Зато отац Рафаило, Иља Данилович и отац Виктор нису ни трепнули. Само се Старчишка некако злокобно осмехну непогрешиво одгонетнувши ко нам је то дошао у посету.
– Стој, не мрдај! Спреми документа!
С таквим урликом упаде у кућу локални позорник, милиционер дебеле трбушине, којег смо сви врло добро знали. Остали гости, а њих у собу нахрупише једно шесторица, претећи су зурили у нас. Само што нису повадили пиштоље.
– Контрола докумената! Сви да спреме документа! – избезумљено је урлао наш некад добродушни позорник, и то тако да је неки друг у цивилу чак почео да га смирује.
Заправо, документа су проверили само мени. Неколицина придошлица почеше углас да ми постављају питања: ко сам ја, на којој сам адреси пријављен, где радим и зашто сам овде а нисам се регистровао, као што је прописано, код локалних органа. Први пут се нашавши у таквој неприлици, нисам знао шта да им одговорим. Али још сам се више плашио да ће пријатељи приметити мој кукавичлук.
Изненада ми поможе исти онај позорник. Опет се издрао, али овај пут потежући нешто жешће.
– Где је илегална штампарија?! Признајте! Да чујем! Све знамо! Узалуд кријете!
Завијао је као пожарна сирена, а лице му је на наше очи постајало гримизно црвено.
Најпре смо га само запрепашћено гледали и ништа нисмо разумели. Каква штампарија? Шта ми то кријемо? Али затим отац Рафаило и ја почесмо да схватамо како је разлог свему наше блебетање с познаницима, а можда и оно преко телефона, о фамозној штампарији.
Громогласни милиционер одмах потврди ова домишљања.
– Све знамо!… Имате штампарију. У илегалном скиту. Нико да није мрднуо! Напоље!… Рекао сам, напоље! Са стварима! Да покажете пут! Ти си овде домаћин! – упре прстом у груди оца Никите. – Напред! Да покажеш пут!
– Никуд он не иде – прекиде ту дреку отац Рафаило. – И нико од нас не иде.
– Шта-а-а?! – поново прогрме чувар реда.
– А ни своју штампарију нећемо да вам покажемо! – додаде отац Рафаило.
Као мимогред споменуо је штампарију као да стварно постоји. Одмах сам
схватио да то није учинио тек онако.
Још једно двадесетак минута незвани гости час су захтевали, час нас наговарали да све признамо, одведемо их у скит и покажемо словослагачке машине. Али ми смо, гледајући испод ока оца Рафаила, тврдоглаво ћутали.
Напослетку се цело незвано друштво удаљи у двориште, да се посаветује. А кад се вратише, обзнанише да ће штампарију наћи и без нас. Само су затражили да им се објасни како што пре да стигну до тог скита. Неочекивано, отац Рафаило поче сам да им објашњава пут. Немилосрдно је истражитеље упућивао најдаљим и најтежим путем – петнаестак километара кроз мочваре и шуму.
Био је почетак новембра. Мочваре у околини прекрио је танушни лед. Осокољени гости изиђоше напоље и кренуше на свој трновити пут.
Тада упитах оца Рафаила:
– А шта ако се подаве у мочварама?
– Да ће се подавити – неће – одговори он. – Али ће један другога херојски да спасавају.
Било је око осам ујутру. Напили смо се чаја, нацепали дрва једној бакици, парохијанки оца Никите. Почистили храм. Почела је да пада дуготрајна ситна киша. Али стигли смо на време да прошетамо, па смо, док је падала киша, и ручали, натенане размишљајући како наши шерлоци холмси траже штампарију.
Тек око седам увече, кад се већ спустио влажан сумрак а ми удобно седели око самовара, у кући се опет појавише јутарњи посетиоци. Али на шта су сада личили! Мокри од главе до пете, промрзли, преморени, изгледали су тако јадно да само што се не загрцнусмо врућим чајем.
– Па где је штампарија? – жалостиво, без икакве наде упита један од цивила.
– Каква штампарија? – упита отац Рафаило сркућући чај.
– Илегална… – поближе објасни један од цивила, све више свестан глупости властитих речи.
– А, илегална!… Па зар је не нађосте у скиту?
– Разумем… – чемерно ће цивил. – Дајте нам макар чаја да се згрејемо!
– Пићете у сеоском совјету – одговори добродушни отац Рафаило.
– Разумем… – понови цивил и смркнуто уздахну. На одласку уморно рече оцу Рафаилу. – Пази да после не зажалиш!
Цивил није изневерио, остварио је претњу. Недељу дана касније отац Рафаило упућен је у нову парохију. Али то за њега већ и није било ништа необично.
Моја породица никад није имала кола, па сам зато, док смо савлађивали псковске раздаљине, мислио да је његов стил вожње потпуно нормалан. Тек знатно касније почео сам да се домишљам да то није баш тако. Уосталом, отац Рафаило је био одличан возач: у Чистопољу не само што се бавио бициклизмом већ је возио и обласне релије.
Отац Рафаило кочио је тек кад је заустављао кола. У свим осталим случајевима залетао се напред. Настојао је да не употребљава кочницу како се, према његовим речима, не би хабале плочице. Или је могао да у пуној брзини наједном почне да поправља управљач, скине волан и чачка око летве. И да тек у последњем тренутку врати точак управљача и скрене. Ја сам на такву вожњу навикао, али други путници одмах би се следили од страха.
Једном приликом отац Рафаило и ја кренули смо за Псков. На седамдесетак километара од града наишли смо на свештеника који је стопирао крај друма. То је био наш познаник, отац Георгије, сликар из Петрограда, који је постао свештеник и отишао у парохију у Псковској епархији. Прешао сам на задње седиште, отац Георгије сео је поред оца Рафаила. И ми појурисмо.
Отац Георгије одмах стиште своју торбу и стаде напето да гледа преда се. А ми смо, схвативши да саговорник није склон одржавању разговора, торокали о нашим проблемима. После неког времена отац Рафаило поче да гунђа како се ауто заноси у страну – опет неки проблеми с управљачем. На правој деоници пута он, не смањујући, по свом обичају, брзину, скиде точак управљача, завуче нос у механизам волана и лати се отклањања неисправности, бацајући с времена на време поглед на пут. Уз то је, по навици, проклињао совјетску власт што није кадра да направи нормалан аутомобил.
Приближавали смо се скретању, па упозорих на то оца Рафаила. Он погледа пут, још нешто дотегну у систему управљача и најзад стаде да ставља волан. Али овај никако да упадне у лежиште…
Оче, већ је близу – приметих имајући у виду да без волана нећемо моћи да скренемо.
Отац Рафаило се устумара, али није смањивао брзину. У последњем тренутку ипак успе да намести волан, оштро скрену, те срећно савладасмо опасну деоницу. Пошто смо још мало грдили нашу домаћу ауто-индустрију, пређосмо на неку другу, ништа мање инспиративну тему. И већ заборависмо шта се збило кад се, с предњег седишта, наједном проломи нељудски крик оца Георгија:
– Заустави!!! Заустави!!!
Отац Рафаило се толико препаде од тог језивог урлика да истог часа жртвова све своје принципе и нагази на кочницу.
– Шта вам је, оче?! – углас преплашено узвикнусмо отац Рафаило и ја.
Уместо одговора отац Георгије искочи из кола. Нашавши се на путу, он протури главу кроз отвор врата и повика:
– Никад! Јеси ли чуо? Никад више нећу сести у твоја кола!
Тада почесмо да схватамо да је све време од почетка манипулације воланом отац Георгије био у готово полусвесном стању. Стадосмо да га молимо за опроштај, обећасмо да ћемо даље возити полако и опрезно, али отац Георгије одлучно одби да се врати у црни „запорожац“. Он се удаљи и поче да стопира друге аутомобиле, упућујући нам с времена на време продоран поглед.
И поред све, мора се признати, склоности ка изгредима оца Рафаила, сви су истицали не само необичну делотворност његових молитава него и снагу његовог свештеничког благослова. Једном сам се с њиме посвађао. Сад се више и не сећам шта је томе био повод, али сам се прилично надурио. Били смо на престоном празнику Успења у Печорама, а ја сам се толико наљутио да сам одлучио да отпутујем у Москву не чекајући службу Погребења плаштанице Пресвете Богородице. Она се обавља трећег дана по Успењу. Пред пут сам на сваки начин глумио равнодушност и независност, али сам ипак пришао оцу Рафаилу по благослов за пут.
– Како се то ви, Георгије Александровичу, усуђујете да одете с погреба Мајке Божје? – запањи се он. – Нипошто вам нећу дати благослов! Прво се помолите вечерас на погребењу, па онда путујте.
– А тако?! – разгневих се ја. – Па нек вам буде! Уосталом, главни празник, Успење, већ је прошао. А благослов ћу без проблема добити од било ког манастирског оца.
Рекавши то, окренух се и пођох. Али, за невољу, никако да сретнем ниједнога свештеника. Сви су се или спремали за дуготрајну вечерњу службу или били негде на послушањима. До воза је остало мало времена, па сам одмахнуо руком и пожурио на аутобус. На аутобуској станици чекало ме је још једно изненађење: није било карата до Пскова. Али ни то ме није зауставило. Некако намолих касирку и она ми ипак пронађе карту за најнеподеснију вожњу: аутобус, премда је по реду вожње стизао на мој воз, до Пскова је правио велики круг кроз околна села. Сместих се у првом реду до прозора и ускоро преда мном почеше да промичу искисле дрвене куће и јадни северни пашњаци.
Расположење ми је било грозно. Горе се не може ни замислити. Срце ми је притискао терет свађе са оцем Рафаилом, којег сам ипак веома волео. И још ми, наравно, савест није давала мира зато што сам тек тако отишао с Погребења плаштанице. Па ни благослов за пут нисам добио… Шта сам доживео! – струјало ми је кроз главу док смо се труцкали у препотопском аутобусу који се једва вукао. Кад смо завршили крут по оближњим селима, извезли смо се на псковски пут и аутобус је кренуо бодрије.
Прошли смо већ скретање за Печоре, кад, на друму, одмах испод мог прозора, поче да нас претиче црвена „лада“. Пратио сам то расејаним погледом, уочио како је „лада“ дала гас, али је одмах после претицања нагло скренула удесно и – нашла се под точковима нашег „икаруса“. Одјекну продорна шкрипа метала, вриснуше кочнице. Путници полетеше напред. Сви повикаше… А најгласније повиках ја – у тренутку ме згроми страховито сазнање:
То је због мене-е-е!!!
Можда је то глупо и смешно, али кад год се сетим те давне згоде, увек сам себи потврдим да се све то збило због мојих грехова, због моје тврдоглавости и непослушности. А онда, у оној општој паници, на мој повик нико није обратио пажњу.
Аутобус је још неколико метара гурао аутомобил пред собом, по асфалту, и зауставио се. Наш возач отвори врата и полете према смрсканом ауту. Аутобус се дословце надвио над гомилу остатака згужваног путничког возила. За возачем истрчаше путници. Запрепашћени, сви се скаменише испред унакажене „ладе“. Наједном се њена врата уз шкрипу отворише и оданде искочи огроман црни њуфаундлендер. Пас продорно затули и одмах зажди друмом. Никад у животу нисам видео да керу буде тако подвијен реп, чак ни кад је веома уплашен – до самог грла. За њуфаундлендером из аутомобила провири девојчица од неких дванаест година. Хвала Богу, била је потпуно читава! Девојчица повика за псом који је бежао: „Принче! Принче! Овамо!“ – и одјури за њим.
Наш возач онда поможе шоферу „ладе“ да изиђе. У колима није било више никога. Мушкарац такође на први поглед није имао озбиљне повреде – само се тресао после удеса, а на лицу су му се црвенели свежи убоји. „Лада“ несрећног човека била је безнадежно упропашћена.
Схвативши да су сви живи и здрави, путници који су изишли из аутобуса с олакшањем су међу собом зажагорили. А ја се, наједном, још више разбеснех на своју судбину. Заједно с десетак својих сапутника почех да стопирам аутомобиле који су нас сустизали, надајући се да ћу стићи у Псков. Имао сам утисак да ме опчињава сопствена тврдоглавост: ипак ће бити по моме! Отпутоваћу у Москву пошто-пото!
Стопирао сам тако и поскакивао на друму петнаестак минута, али нико од возача није се зауставио видећи да се крај нашег аутобуса накупило превише оних који би да некако стигну у Псков. На крају погледах на сат и схватих да сад већ никако не стижем на воз.
После неколико минута поред места несреће заустави се аутобус из супротног правца, из Пскова, и возач понуди да повезе оне који би да се врате у Печоре. Ништа ми друго није преостајало, па се убрзо нађох онде одакле недавно онако срамно побегох.
У манастиру је већ трајала служба Погребења плаштанице Мајке Божје. То се традиционално одвија под ведрим небом, на тргу испред Михајловске цркве. Пронађох оца Рафаила. Нимало се не изненади кад ме спази.
– А, Георгије Александровичу, то сте ви!
– Опростите, оче! – рекох.
– Хоћемо ли после службе Старчишки у госте?
Климнух главом, стадох поред њега и даље се с пажњом предадосмо молитви.
Једном кад сам већ био на послушању у Издавачком одељењу, митрополит Питирим замолио ме је да у Псковско-Печорски манастир одведем његове рођаке – сестру, њену кћер и две унуке његове сестре. Митрополитова сестра Олга Владимировна била је сјајан архитекта, њена кћи такође се бавила архитектуром, а девојчице су завршавале школу. Све су оне, наравно, биле блиске Цркви, али долазиле су у додир углавном с московским свештеницима и архијерејима и никада нису виделе ништа налик на Печоре.
У Москву су се враћале пуне утисака из манастира, нарочито од сусрета са оцем Јованом. У возу ја сам им пак толико причао о својим доживљајима са оцем Рафаилом и оцем Никитом да моје сапутнице, кад се воз приближи Порхову, где је тада управо служио отац Рафаило, рекоше да би са задовољством да виде тако необичне оце. Одговорих да се од оца Рафаила и оца Никите свашта може очекивати, а ко зна – можда ћемо их баш сад срести. Даме неповерљиво дочекаше моје речи, а ја за сваки случај изиђох у ходник да видим: да се то моји пријатељи ипак наједном не појаве на станици.
И то „наједном“ се, наравно, збило! Воз је у Порхову стајао свега два минута. Кад је композиција већ кренула, на перон истрчаше отац Рафаило и отац
Никита, па појурише за возом у покрету. Довикнух им, стадох да им машем и они срећно наскочише на папучицу нашег вагона.
Испоставило се да су кренули у Москву по резервне делове за кола али да су имали само једну карту за кушет. А ја сам имао карту више.
Кад се пред својим сапутницама победнички исправих у друштву двојице монаха, оне тешком муком повероваше да су пред њима управо исти онај отац Рафаило и отац Никита. Даме позваше оце за сто, повадише сав свој путни провијант и наручише чај.
Ухвативши се држача за чашу отац Рафаило осети се на своме. Даме су га засуле питањима. Између осталог, распитивале су се и за тешкоће живота у удаљеним парохијама у псковским шумама.
– У селу код оца Никите медведи понекад дођу на сам трем храма! – рече отац Рафаило сркућући чај.
– Није ваљда баш на трем? – запрепастише се даме погледавши с поштовањем повученог оца Никиту.
Овај, као и увек благо замуцкујући, искрено одговори:
– Пре једно пет година на трем мога храма заиста је дотрчао зец. Од тада се у причама оца Рафаила он постепено претварао најпре у лисицу, затим у вука, а ево данас је постао медвед.
– Заиста, најопасније звери су медвед и дивљи вепар – не обраћајући пажњу на то настави отац Рафаило. – Јер само се чини да је дивљи вепар обично свињче које ришка земљу и грокће. А да је медвед обичан плишани меда. А ствари уопште не стоје тако. Медвед је страшна, лукава, немилосрдна зверина! Баца се на човека и моментално му стрже скалп. А затим га целог мрви, понекад чак откида главу!
Од овако живописне слике дамама би непријатно. Отац Рафаило је то, изгледа, приметио, па одлучи да им подигне расположење.
– Али има један начин да се одбраните од медведа.
– Па какав је то начин?! – узвикну митрополитова сестра Олга Владимировна с таквом надом у гласу као да је воз у том тренутку није возио у Москву, него право у шуме препуне гладних медведа.
Отац Рафаило није чекао да га моле већ поверљиво изусти:
– Чим сретнете медведа, треба да станете и чекате. Ако није гладан, мало ће само неко време да брунда, па ће отићи.
– А ако је гладан?!
– Е, то је већ горе… Онда ћете морати да трчите из све снаге!
– Да трчимо?… Али куда?
– Куд вас ноге носе! Али треба, наравно, имати на уму да ће вас медвед појурити.
– Па шта да радимо? – узвикнуше даме у очајању.
– Постоји само један пут. Треба брзо одабрати што више дрво и без размишљања се попети на њега!
Даме су широм отворених очију гледале оца Рафаила и слушале задржавајући дах. Видело се да живо замишљају како се пењу уза стабло спасавајући се од гладне животиње.
Отац Рафаило није се смиривао.
– Али медвед ће одмах почети да се пење за вама! – упозори он.
– Па шта да се ради?!
– Преостаје само један начин да се спасете. Треба да стигнете да се попнете што више, па када медвед буде већ сасвим близу вас, да свучете јакну и да је заврљачите право на медведа! Медвед неће схватити да је то јакна, помислиће да сте то ви! Зариће у њу све четири шапе и, наравно, пустити стабло. И одмах ће се стрмоглавити! Треснуће о земљу колико је тежак и сломити вратне пршљенове! Онда можете без журбе да сиђете с дрвета и чизмом свечано станете на његову дебелу трбушину.
Од тако срећног исхода сви се радосно осмехнуше.
Али отац Рафаило није слушатељкама дозволио да се опусте.
– Још је опасније на свом путу набасати на дивљег вепра! – неумољиво је настављао он, те осмех с лица његових слушатељки одмах ишчезе. – Вепар је један страховит механизам од челичних мишића и сечива-кљова. Ако насрне на човека, обавезно ће га прождерати целог, до последњег парчета одеће. Прождераће чак и земљу где је канула људска маст! Био човек у васељени, и нема га… Па ипак, има начина да се спасете и од дивљег вепра.
– Па какав је то начин?! – преклињаху московске путнице.
Отац Рафаило покровитељски нас све обухвати погледом и, налик на учитеља у школи, постави питање:
– У шуми сте срели дивљег вепра. Шта треба да радите?
– Да трчимо из све снаге! – углас одговорише даме. И одмах уплашено прошапуташе. – Али вепар ће сигурно потрчати за нама?…
– Тако је! – похвали их отац Рафаило. – И шта ћете после?
– Видимо одговарајуће дрво и пењемо се на њега?
– Тачно!
– Ал’ вепар крене за нама?
– Не! – отац Рафаило утеши своје слушатељке. – Вепрови се не пењу на дрвеће.
– Каква срећа! – од срца се обрадоваше даме.
Али – очигледно истрчаше пред руду.
– Вепрови се не пењу на дрвеће – понови отац Рафаило поучним тоном – али никада не одустају од свог плена. Вепар ће вас ухватити на други начин. Почеће да поткопава корен дрвета на које сте се попели. Сумануто ће копати земљу, неће спавати, неће јести, неће пити све док дрво не падне.
– Па шта да радимо?! – у потпуном очајању повикаше његове саговорнице.
Али отац Рафаило их умири.
– Постоји излаз. Само један једини. Морате изабрати најдебљу грану на своме дрвету и отпузати по њој што даље од стабла. Вепар јесте страховито снажна животиња, али и страшно глупа. Он ће копати само непосредно испод свога плена, то јест испод вас. Гришће земљу дан и ноћ. Два дана, три дана! Можда и четири. Ви се само морате одржати на својој грани. За четири дана вепар ће ископати огроман ров и скапати у њему од изнемоглости. Е, вама онда преостаје само да опрезно отпузите назад до стабла и сиђете на земљу.
И после много година, при сваком сусрету с тим дамама присећали смо се овог путовања и тих неколико сати које смо провели са оцем Рафаилом као нечега необично ведрог и радосног, премда су умне жене врло добро знале да се сеоски парох с њима весело и незлобиво нашалио.
Онда сам оца Рафаила срео у Москви, у пролазу. Био је некако неуобичајено усредсређен и далек. А затим је напустио овај свет.

Превео Петар Буњак

Da ima puno lepih i istinitih prica iz manastira ali ja bih da se vratimo na onu pricu koju sam ispricao. ;)

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Trifke рече

Da ima puno lepih i istinitih prica iz manastira ali ja bih da se vratimo na onu pricu koju sam ispricao. ;)

 

О наравно, погрешно сма разумела да и ми можемо да стављамо разно разне приче о монашком животу. 

Успут прича ти је лепа и поучна, али и међу старцима или духовницима које народ много посећује могу се наћи такви који то и заслужују. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 16 минута, Рапсоди рече

О наравно, погрешно сма разумела да и ми можемо да стављамо разно разне приче о монашком животу. 

Успут прича ти је лепа и поучна, али и међу старцима или духовницима које народ много посећује могу се наћи такви који то и заслужују. 

Trenutno u SPC veoma retko! 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Trifke рече

Trenutno u SPC veoma retko! 

па на укупно  бројно стање монаштва...не може их бити пуно...

немам такав утисак ...јел стварно тако лоше?

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 14 минута, Bokisha рече

па на укупно  бројно стање монаштва...не може их бити пуно...

немам такав утисак ...јел стварно тако лоше?

 

Veruj mi da su retki koje bi nekome preporucio da odu na savetovanje. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 часа, Trifke рече

Kao sto rekoh nisam bas telentiran za pisanje poucnih prica ali moja je poenta da cesto zbog predrasuda ne zapazimo prave vrednosti. :)

:dobro:

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 32 минута, Trifke рече

Veruj mi da su retki koje bi nekome preporucio da odu na savetovanje. 

за неког ко није подробно укључен у праћење ситуације ,проблем је да  то тек тако прихвати,нарочито у комбинацији са писанијима по нашој штампи...а слабо се нешто и помињу случајеви овде на форуму осим оних екстеремних ала о Никодим Б.и слични.било би лепо за нас који помало улазимо у то да нам расветлиш,да не залутамо

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Bokisha рече

за неког ко није подробно укључен у праћење ситуације ,проблем је да  то тек тако прихвати,нарочито у комбинацији са писанијима по нашој штампи...а слабо се нешто и помињу случајеви овде на форуму осим оних екстеремних ала о Никодим Б.и слични.било би лепо за нас који помало улазимо у то да нам расветлиш,да не залутамо

Prosao sam dosta manastira i u mnogima boravio i upoznao dosta monaha. Ima onih koji bi mogli savetovati civile ali kao sto rekoh jako malo. Npr u manastiru koji sam opisao u ovoj prici imas apsolutnu paradu svih promasaja kje mozes videti u monastvu. Monah o kome sam govorio da kazu da bas nije sve u redu sa njime jeste bolestan ali ne tako kao sto ga opisuju. Njega bih preporucio svakome da se posavetuje zato sto se nece mesati u tvoj zivot vec ce ti dati savet po jevandjeoskim principima. Kazace ti kratko i sazeto. Nikada te npr nebi savetovao sta da radis u krevetu sa svojom zenom i slicno. Nikada ti nebi govorio o onome o cemu nema iskustva. Znam da se moli za svakog ko mu se obrati u sebi. Nikada nebi pristao da ti bude duhovnik niti bi ti odredjiva molitvena pravila. Medjutim on je jedan u ko zna koliko takvih. 

Preporucujem tebi i ne samo tebi da se obratite obicnim svestenicima. Kakvi god da jesu, mogu ti dati bolji savet nego bilo koji monah. Da sam na tvom mestu i imam neki problem koji neznam kako da ga resim ja bih se pomolio Bogu i posavetovao sa nekim za koga mislim da je tako malo duhovniji civil. Nikada, ali nikada nebih sa monasima. 

Vidim da se mnogi odusevljavaju sa nekim cuvenim duhovnicima i onim sto oni propovedaju. Problem sa njima sto najveci deo njih ne zivi po onome sto druge naucava. Jedan deo je neiskusan , jedan nenaucen, jedan deo radi to zbog cina, zbog slave ili ko zna iz cega. Na zalost malo je onih koji usporedjuju ono sto oni pricaju sa onim sto pise u Svetom Pismu i crkvenim ocima. Postoji neka cudna parla koja je medju ljudima a to je da Sv Pismo nemozemo sami proucavati i da neznam sta ce se desiti ako citam sam Didahe i sl. To je velika glupost. Da citaju i proucavaju onda nebi mogli da im prodaju propovedi o strahu i krivici. Propoved Sv Jovana Krstitelja je bila jednostavna. pokajte se i verujte u jevandjelje. Nema milion kojekakvih pravila (od kojih su jedan deo potpuna besmislica). Hristos najcesce  ,u tim propovedima, malte ne nije ni potreban ili je tu kao kao neka medecinsa sestra da pomogne tu i tamo kada mi padnemo u nesvest od podviga. Hristos mora biti centar propovedi i sve sto se radi treba da se radi iz ljubavi i zahvalnosti prema Njemu, zato sto je On dobrovoljno dao sebe za nas. 

Neznam da li sam bio jasan i da li sam uspeo da ti objasnim i kazem ono sto zelim. Slobodno pitaj ako nisam bio jasan. :) 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 8 часа, Trifke рече

Nisam bas nesto literalno nadaren ali cu pokusati da opisem jedno moje istinsko iskustvo iz jednog manastira. Nemojte mi zameriti ako pricu ne napisem bas u najlepsem stilu.

U jednom manastiru ,pored ostalih, zivela su i 4 monaha. 

Prvi koga zelimda opisem je jeromonah, pristojan i fini covek koji je voleo da isteruje demone i da cita molitve za isterivanje demona. Ljudi su ga voleli i dolazili su kod njega a narocito oni koji su imali djavoimane. Svasta se tu moglo videti i cuti no ono sto je najbitnije je da su ljudi u masama hrlili kod njega.

Drugi je bio strog,isposnicki tip koji je "govorio" sa svetiteljima svaki dan i svaki dan su mu se javljali. I on je bio omiljen i masa je sveta dolazila kod njega sto radi razgovora sto raadi saveta. 

Treci je bio cuveni govornik i savetodavac. Voleo je da poducava i uci i monahe i mirjane a li te iste savete nije primenjivao na sebe, makar kako je bratija tog manastira tvrdila. I kod njega je narod hrlio u masama.

Cetvrti je bio najveci po cinu ali nije imao ni jedan od tih "velikih" duhovnih darova. Za njega su govorili da je bolestan. Niko nikada nije cuo da se on sa nekim svadja, da nekoga ukorava ili da nesto trazi. Kada bi ga neko nesto pitao odgovarao je najkrace i vrlo lepo i sazeto. Ono sto bi rekao bilo je jasno i vrlo prakticno. Najcesce je provodio vreme u basti. Njemu skoro niko nikada nije dolazio niti ga primecivao. 

Kao sto rekoh nisam bas telentiran za pisanje poucnih prica ali moja je poenta da cesto zbog predrasuda ne zapazimo prave vrednosti. :) 

Иначе, мени веома драга прича :sunce:

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Две монахиње у једном фрушкогорском манастиру дошле у цркву да целивају икону св. Ђорђа. 

Једна монахиња каже другој: Сестро, пазите да не целивате коња.

А друга ће њој: А ви сестро пазите да не целивате аждају.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 минута, NinaSavic рече

Две монахиње у једном фрушкогорском манастиру дошле у цркву да целивају икону св. Ђорђа. 

Једна монахиња каже другој: Сестро, пазите да не целивате коња.

А друга ће њој: А ви сестро пазите да не целивате аждају.

Dobra sala! Samo tema je o necem ozbiljnom i misam je zapoceo da bi sada pisali sale i price iz manastira. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs "Drugi svetski rat i namera potpunog uništenja biblijskog naroda, a onda i drugih naroda, kao što smo mi i Romi, zaista jeste označio jedan preokret u istoriji zapadnog sveta. Iz tog razumevanja su nastale još neke dublje knjige ili umetnička dela koja su se bavila osećanjem da je taj opšti pokolj i namera potpunog istrebljenja nekih naroda označio unutrašnji kraj zapadnog sveta kakvog smo ga mi poznavali. Govorim, na primer, o knjizi Eliezera Berkovića - "Vera posle holokausta" ili o celokupnom radu grupe Joy Division, koji je zasnovan na dubokoj traumi koju je na zapadni svet ostavio Drugi svetski rat i sam holokaust. Retko ko obraća pažnju na to da je jedna od najznačajnijih i najvažnijih pesama Sex Pistols-a, očeva panka, bila - 'Belsen Was a Gas'", ističe u intervjuu za Nova.rs episkop pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk.

      Episkop Jovan Ćulibrk se od 2014. godine nalazi na čelu Eparhije pakračko-slavonske, koja je tokom Drugog svetskog rata i ratova devedesetih godina bila u epicentru sukoba. Srpska pravoslavna crkva ga je na to mesto izabrala kao arhijereja koji odlično poznaje istoriju ovog podneblja, okolnosti pod kojima ono danas funkcioniše, ali i zbog činjenice da je i sam potekao sa pomenutih prostora.
      Kao jedan od najpriznatijih istoričara holokausta na Balkanu i vrsni teolog, vladika Jovan, u čijoj eparhiji se nalazi i Jasenovac, svakodnevno doprinosi kulturnom i duhovnom napretku naroda koji živi u ovom delu Slavonije.
      O svojim počecima, školovanju, boravku u Izraelu, odnosu ovdašnjeg naroda prema Jasenovcu i Drugom svetskom ratu, episkop pakračko-slavonski govori u prvom delu intervjua za naš portal.
      Studirali ste slovenske jezike i književnost u Banjaluci, a zatim ste u februaru ’91. godine odbranili diplomski rad u Zagrebu. Kako biste nam opisali period proveden u glavnom gradu Hrvatske?
      Za nekog ko je odrastao u Bosanskoj Krajini, pogotovo u Lijevče polju, kao što je slučaj sa mnom, Zagreb, Banjaluka i Beograd su delovi svakodnevnog života. Ja sam odrastao na nekoliko kilometara od autoputa “Beograd – Zagreb”, nekoliko kilometara od železničke stanice u Okučanima, koja je takođe povezivala Beograd i Zagreb. Tako da su ta tri grada za nas predstavljala deo svakodnevice. S druge strane, zanimljivo je da Sarajevo nije bilo u tom okviru. Za nas je Sarajevo bilo mesto do kojeg se dugo putuje preko bosanskih brda, a ovo nam je doslovno bilo na dohvat ruke.
      A da li se u Zagrebu i dalje sećaju studenta Nevena iz tog vremena?
      Ja nisam osetio nikakav skok u tom pogledu. Moji prijatelji iz tog vremena su mi prijatelji i danas. Ne znam kako bi se neko trebao mene sećati ili ne. Sad, naravno, rat je bio i ja sam otišao u manastir. Svakako da je došlo do jednog perioda gde smo manje kontaktirali, ali ja nakon toga nisam sreo nikoga u Zagrebu s kim je bilo potrebno neko vreme da obnovim kontakt, dok prijateljstva nikada nisu ni dovođena u pitanje.
      Možete li da nam opišete atmosferu iz tog perioda, da li se osećala napetost zbog rata koji će uslediti?
      Atmosfera napetosti u Jugoslaviji je postojala od marta ’81. godine, kad su bile demonstracije i pobune Albanaca u Prištini. Manje ili više ta tenzija je rasla narednu deceniju i niko ne može reći da je živeo bez nje, ukoliko je živeo osamdesetih godina u Jugoslaviji. Ta tenzija je, naravno, rasla i padala istovremeno, a ako se sećate predratnih godina, onda znate i da se u Jugoslaviji najbolje živelo u periodu kad je na čelu vlade bio Ante Marković, a to je bilo neposredno pred rat.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs U jednoj od svojih ranijih izjava ste rekli da je situacija u zemlji zaumna – iza uma. Tad ste se osvrnuli na to da vi 1. maja služite u Okučanima opelo za mrtve, a da se dve stotine metra dalje od vas slavi pobeda. Tad ste posebno apostrofirali činjenicu da je reč o ljudima koji žive jedni kraj drugih. Koliko su danas narodi iz Srbije i Hrvatske daleko od pronalaženja zajedničkog jezika?
      U pitanju je akcija “Bljesak”, za koju naš narod sigurno ima drugačiji pogled u odnosu na zvaničnu Hrvatsku. To je činjenica sa kojom mi moramo da se nosimo. Tu mislim i na zvaničnu Hrvatsku, naš narod u Slavoniji, ali i na naš narod u celini. Tu se mora promišljati o načinu na koji se to obeležava. Na primer, Republika Srpska i izbeglice iz Slavonije to obeležavaju u Gradišci, izlazeći na polovinu mosta između nekadašnje Bosanske Gradiške i Stare Gradiške i bacajući cveće u Savu. Mi smo odlučili, ako Bog da, da im se ubuduće pridružimo u tome, a da obeležavanje sećanja u Slavoniji prenesemo na 2. maj, kad je još uvek trajala akcija “Bljesak”. Nama je veoma stalo do našeg naroda koji je izbegao iz Slavonije, stalo nam je da ostanu vezani za svoj zavičaj i svoje viševekovno poreklo. Stalo nam je da ta veza ostane jaka, kako sa zavičajem, tako i sa svetinjama.
      Koliko smo mogli da vidimo kod vas, izgleda da Srbi i Hrvati potpuno normalno žive zajedno na ovim područjima. Je l’ možemo da kažemo jedni sa drugima ili jedni pored drugih?
      I jedno i drugo. Zavisi mnogo od mesta, kraja, vremena, čak i prilike. Negde i nekad žive jedni sa drugima, neki dan žive jedni pored drugih. To je, na primer, razlika u odnosu na Kosovo i Metohiju, gde Srbi i Albanci žive jedni pored drugih. Tu nije lako, jer postoji jezička i kulturna barijera, kao i mnogo toga što je potrebno prevazići da bi živeli jedni sa drugima. To, naravno, ne znači da nije neophodno da Srbi i Albanci žive zajedno, jer kako god bilo, svakodnevni život će nas naterati na to. U tom smislu, u Hrvatskoj je ipak mnogo lakše, jer su te kulturne, a da ne pričam jezičke razlike, mnogo manje ili u nekim slučajevima uopšte i ne postoje.
      Ubrzo po završetku studiranja ste otišli u manastir Savina, a zatim i u Cetinjski manastir, što predstavlja početak vašeg monaškog života. Jeste li tu prvi put susreli mitropolita Amfilohija?
      Ne, ja sam njega svakako znao pre i to je jedan od razloga što sam odlučio da odem kod njega i da se zamonašim. Njega sam sreo više puta prethodno, a nekako najznačajnij susreti je bio hirotoniji vladike Atanasija u Vršcu za Ivanjdan 1991. godine. Tada sam negde prelomio u sebi da, ako već idem u manastir, idem tamo gde je on. Onda sam ga prosto stigao u manastiru Savina, početkom avgusta 1991. godine, gde se tada nalazio vladika Joanikije.
      Po čemu ćete pamtiti mitropolita Amfilohija?
      Mislim da bi bilo potrebno nekoliko tomova knjiga da se napiše kako bih vam rekao po čemu ću ga lično pamtiti.

      Imajući u vidu da ste mnogo vremena proveli sa njim, da li postoji neka anegdota, događaj, kojeg se posebno sećate?
      Ima ih milion. Jedna od stvarno zanimljivijih i smešnijih stvari je bila situacija sa nekadašnjim sekretarom Mitropolije, ocem Savom Tutušem. Negde valjda 2002. godine, ja sam došao u kancelariju i video veoma ljutitog oca Savu koji govori o tome kako je on nešto zabranio, ali da neko nastavlja da maltretira njega i mitropolita s nekim pismima. Ja sam ga tad pitao da mi objasni šta je u pitanju, a on mi je rekao: “Ma, evo neki su hteli nešto kod naše crkve da snimaju, pa sam ja njima to zabranio, a sad oni ipak opet pišu i hoće da se ubeđuju sa mitropolitom, a to ne može tako. Rekoh: “Dajte vi meni to pismo”. Kad sam pogledao to pismo, video sam da je reč o mojoj poznanici iz Zagreba Nini Mimici, ćerki poznatog reditelja Vatroslava Mimice, koja je snimala neki italijanski film o ratu na prostorima bivše Jugoslavije. Oni su tad pitali da li mogu da iskoriste za nekoliko kadrova ruševinu neke crkve koja pripada Mitropoliji, ali je to otac Sava u startu odbio. Međutim, oni su se obratili drugim pismom moleći da taj glavni glumac dođe i da on, ako može, razgovara sa Amfilohijem. Rekoh: “Oče Savo, u redu je. Ja ću ovo dalje preuzeti”. Tako je sutradan u 11 sati ujutru Džeremi Ajrons došao u Cetinjski manastir. Ja sam im tada bio prevodilac, pošto je mitropolit, koji je znao mnoge jezike, poznavao solidno engleski, ali ne dovoljno da bi njime ozbiljnije razgovarao. Oni su razgovarali skoro sat vremena i do dan danas kad Džeremi Ajrons govori o svom životu, on se seti boravka u Crnoj Gori i razgovora sa Amfilohijem, ističući to kao jedan od značajnih događaja u njegovom životu. Taj razgovor je bio topao, ali nije bio preozbiljan, nego je sve to više izgledalo kao neka hemija između dva čoveka koji su se nekako prepoznali i jako zbližili, iako se prvi put u životu susreću.
      Magistarske studije o jevrejskoj kulturi ste okončali u Izraelu, a uporedo ste radili i u spomen-ustanovi Jad Vašem, gde ste proveli osam godina. Kakva iskustva nosite iz Izraela?
      Da, na postdiplomske studije sam otišao u Jerusalim, tačnije na Hebrew University, a uz to sam radio u Jad Vašemu i njegovom međunarodnom institutu za proučavanje holokausta, pošto je glavni čovek u oba slučaja bio moj dragi profesor David Bankir. U pitanju je duhovni centar sveta, gde sam uživao veliko gostoprimstvo Jerusalimske patrijaršije i dva patrijarha – Irineja i sadašnjeg Teofila. Uživao sam gostoprimstvo države Izrael, stekao sam prijatelje i mnogo više od prijatelja u toj zemlji. Zavoleo sam tu zemlju i dan danas se osećam delom nje, kako Jerusalimske patrijaršije, tako i same Svete Zemlje. Moje veze su mnoge dublje od običnog prijateljstva ili navike da se negde boravi – niti ja mogu da izađem iz Svete Zemlje, a nadam se da ni ona ne može da izađe iz mene. Vezani smo na mnogo načina i kao eparhija, pogotovo kad je u pitanju stradanje u Drugom svetskom ratu, imajući da se glavni naučni centar Izraela za proučavanje nalazi u Jad Vašemu. To je institucija sa takvim autoritetom da može da presudi o brojnim pitanjima kad je Drugi svetski rat na tapetu.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs I tu ste intenzivno počeli da proučavate tu tematiku?
      Profesor Bankir mi je rekao da oni tamo imaju problem što je poslednji Jad Vašemov stručnjak za bivšu Jugoslaviju Mehahem Šelah umro i da praktično nemaju šta da daju ljudima koji bi proučavali temu holokausta u Jugoslaviji. S druge strane, njega je veoma zanimalo pitanje odnosa Italije i Italijana prema Jevrejima, holokaustu, a Jugoslavija mu se tu činila kao izuzetno dobra studija slučaja na kojoj bi se taj odnos mogao proučavati. Ne samo zato što su tu bili Jevereji, već i Srbi, koji su takođe bili predmet italijanske zaštite, u čemu se malo razlikuje od Grčke, gde su takođe Italijani spašavali Jevreje, ali su ovde oni i u slučaju Srba uložili mnogo energije pri spašavanju. Ja sam počeo da pišem jednu tezu o tome, a onda se pojavio problem da nije postojalo uvodno štivo za pitanje proučavanja holokausta u Jugoslaviji, pa se praktično to prvo poglavlje, koje je trebalo time da se bavi, pretvorilo u jednu knjigu koja je postala moja magistarska teza iz Jerusalima i zove se “Istoriografija holokausta u Jugoslaviji”. To je bilo veoma zahtevno napisati, jer nije postojalo ništa slično. S druge strane, o holokaustu u Jugoslaviji se pisalo na srpskom, nemačkom, ivritu i na engleskom, ali je sve to trebalo sakupiti i staviti u međusobni odnos i videti šta mi to danas, nakon svega što je napisano, imamo. Moj zadatak je bio da to sakupim na jednom mestu i da ustanovim obrasce proučavanja holokausta u Jugoslaviji, odnosno kako se on razvijao, koliko je bio u skladu sa onim što se zbivalo u Evropi, Izraelu i Sovjetskom Savezu, a u kolikoj su meri određene stvari bile specifične samo za Jugoslaviju.
      Kad smo kod holokausta, vi ste u jednoj izjavi rekli da je zapadni svet faktički nestao i da je njegov suštinski izraz holokaust. Zbog čega?
      Nikakav poseban prorok nisam bio. Mi znamo da su između dva svetska rata nastala velika dela koja su se bavila upravo pitanjem završetka nekog prirodnog toka zapadnog sveta. Naravno, najčuvenije takvo delo je knjiga Osvalda Špendlera – “Propast zapada”, koja je još 1937. godine objavljena od strane Gece Kona, pa je ponovo objavljena tek kasnih osamdesetih. U pitanju je delo od ultimativne važnosti. Drugi svetski rat i namera potpunog uništenja biblijskog naroda, a onda i drugih naroda, kao što smo mi i Romi, zaista jeste označio jedan preokret u istoriji zapadnog sveta. Iz tog razumevanja su nastale još neke dublje knjige ili umetnička dela koja su se bavila osećanjem da je taj opšti pokolj i namera potpunog istrebljenja nekih naroda označio unutrašnji kraj zapadnog sveta kakvog smo ga mi poznavali. Govorim, na primer, o knjizi Eliezera Berkovića – “Vera posle holokausta” ili o celokupnom radu grupe Joy Division, koji je zasnovan na dubokoj traumi koju je na zapadni svet ostavio Drugi svetski rat i sam holokaust. Retko ko obraća pažnju na to da je jedna od najznačajnijih i najvažnijih pesama Sex Pistols-a, očeva panka, bila – “Belsen Was a Gas”. Belsen je jedan od logora uništenja i on je ostavio toliko dubok trag na ljude, koji su opet sami ostavili najdublji trag na zapadnoevropsku i američku kulturu 20. veka. Na Joy Divison je veliki trag ostavio pisac Јehiel De Nur, autor dela “Kuća od lutaka”, iz koje su Joy Division uzeli ime. Imajući u vidu takva dela i njihov uticaj na važne ličnosti, to pokazuje da je duša zapadnog sveta umrla u Drugom svetskom ratu.
      A šta je sa našim narodom? Jesmo li mi do kraja shvatili šta nam se dogodilo u Drugom svetskom ratu?
      Nesumnjivo je da smo mi to duboko shvatili intuitivno, ali da nam tek predstoji da to prevedemo u umetnost, izraz i politiku. Ne zaboravimo da se sva politika Izraela od 1948. do danas svodi samo na dve reči: “Nikad ponovo”. Činjenica da su oni svoju državu, između ostalog, stvorili da im se ne bi ponovio Drugi svetski rat, govori mnogo. S druge strane, ne zaboravimo da je ideologija pod kojom je živeo srpski narod posle 1945. godine bila ideologija obnovljene i socijalističke Jugoslavije i pitanje je koliko je narod mogao da uobliči tu svest u tom periodu. Ipak je Jugoslavija jednim delom bila i “Vaviolonska kula”, pa promišljanje o sudbini jednog naroda nije moglo da se desi u trenutku dok on gradi tu kulu. Da ponovim reči našeg najvećeg stručnjaka za Jasenovac, Jovana Mirkovića: “Niko ne može reći da je Jasenovac u bivšoj Jugoslaviji bio tabu tema, preko milion ljudi je prošlo kroz spomen područje Jasenovac. Međutim, kad je u pitanju Jasenovac, definitivno je postojao tabu pristup”. Žrtve Jasenovca su u tom pristupu bili antifašisti, a zločinci su bili fašisti – apstraktni zločinci i žrtve.
      U diskursu o Jasenovcu se izbegavala činjenica da su Srbi tu stradali, ne zato što su bili antifašisti, iako jedan deo jeste, kao što je jedan deo Hrvata stradao u Jasenovcu baš zato što su bili antifašisti. Takođe je iz tog razloga stradao je i jedan deo muslimana, kao što je, na primer, Zijo Dizdarević, kome je Branko Ćopić u svojoj zbirci pripovedaka “Bašta sljezove boje” napisao težak predgovor, što je bio jedini put da on u svom delu spominje Jasenovac. Samo tad je to učinio, na kraju svog života, odnosno svog dela. Većina ubijenih u Jasenovcu su nastradali samo zbog svoje nacionalne i verske pripadnosti, odnosno identiteta. Bili oni Srbi, koji čine većinu žrtava, Jevreji ili Romi. Ostali su ubijani kao politički nepoželjni ljudi. I tek kad su slovenački sveštenici ubijeni u Jasenovcu, Stepinac piše da je Jasenovac sramota hrvatskog naroda, što znači da je veoma dobro znao šta se u njemu zbiva. Takođe, ne smemo zaboraviti da on i posle Gline piše vlastima NDH, protestujući protiv onog što se tamo dogodilo. Naravno, koliko jedan interni protest je mogao da ima težine, to je druga stvar. Dakle, suština zločina u Jasenovcu je da je pokušano potpuno istrebljenje srpskog naroda, Jevreja i Roma sa teritorije NDH. To se na svaki način pokušavalo svesti na fašistički – antifašistički odnos. Naravno, postoji i nemački element gde je Jasenovac bio samo deo mreže terora u Evropi kojom vlada Treći Rajh. To, nažalost, u poslednje vreme često zaboravljamo, kao što pravimo grešku izdvajajući Jugoslaviju iz Drugog svetskog rata, zaboravljajući ko je prvi zločinac. Prvi zločinac je nacistička Nemačka, a tek onda oni koji su uz nju vodili rat i istrebljenje.
      Kako u tom smislu komentarišete bujanje neofašističkih organizacija, kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, a koje propagiraju tu ideologiju?
      Svim tim, uslovno rečeno, neonacističkim organizacijama je rukovodio zapadni svet posle pada Sovjetskog Saveza, s namerom da podstakne nacionalne pokrete u zemljama bivšeg “Varšavskog pakta” i kako bi ih, na taj način, privukao sebi i na svaki način udaljio od Rusije. Isto tako je bilo na području bivše Jugoslavije, gde su te radikalne desničarske organizacije služile za militarizaciju određenih nacija ili delova nacija kako bi se podstakao rat.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs Nedeljnik “Vreme” vas je 2012. godine proglasio za ličnost godine zbog angažmana na Kosovu i Metohiji. Sećate li se šta je bilo obrazloženje kolegijuma tog lista kad vam je dodelio to priznanje?
      Uglavnom se odnoslilo na to da je u datim uslovima Pećka patrijaršija postala mesto susreta, mesto očuvanja i kulturnog predanja, te da je postala veoma aktivan duhovni i kulturni centar. “Vreme” je htelo malo da izvede tu nagradu iz političke sfere, bar iz direktne političke sfere, jer ne možete Metohiju izvući danas iz politike. Oni su smatrali da je takav način rada na Kosovu i Metohiji budućnost. Ja sam na Metohiju došao krajem juna 1999. godine, nakon izlaska vojske i policije i dolaska KFOR-a, odnosno nakon uspotavljanja jednih potpuno novih uslova i pakla koji je nastao na Kosovu i Metohiji po završetku bombardovanja. Tu sam bio do 27. avgusta, ali sam i posle, gde god bio, po blagoslovu patrijarha Pavla i mitropolita Amfilohija, redovno dolazio u Pećku patrijaršiju, trudivši se posebno da održim kontakt sa međunarodnim institucijama, kao što je KFOR. I Bog je dao da tu bude najvažnijih rezultata, zato što se za vreme pogroma 2004. godine u Peći zadesila italijanska padobranska brigada “Folgore”, kojom je tada komandovao general Marko Bertolini, dok je pukom koji je bio u Peći komadovao Rozario Kastelano. Oni su u ključnom momentu zaštitili Pećku patrijaršiju i Dečane. Moram reći da su ti ljudi meni i dan danas veliki prijatelji i dugujemo im beskrajnu zahvalnost. SPC je ordenom Svetog Save nagradila padobransku brigadu “Fologore”, što je bio pravi potez, nakon kojeg su Italija i njena vojska ozbiljnije uvideli značaj Pećke patrijaršije i Dečana i uopšte srpskih svetinja na Kosovu i Metohiji. Svakako, Italijane je najviše zanimalo ono što je bilo u zoni njihove odgovornosti – Peć, Dečani, Gorioč, koji je doduše tada bio u španskoj zoni. Takođe, Špancima moramo biti beskrajno zahvalni, jer od trenutka kad su se oni pojavili na Metohiji, u njihovoj zoni nikome nije falila ni “dlaka s glave”. Naravno, situacija je uvek lakša kad su italijanski generali na čelu KFOR-a, jer oni zaista razumeju situaciju bolje nego ostali i više se trude da svetinje i narod budu zaštićeni. Doslovno sam iz godine u godinu neprekidno bio na Kosovu i Metohiji, čak i u periodu kad sam živeo u Jerusalimu, a onda se to završilo tako što sam 2011. izabran za vikarnog episkopa patrijarha sa sedištem u Pećkoj patrijaršiji, pa sam tu kao episkop proveo naredne dve godine.
      Vladika pakračko-slavonski Jovan Ćulibrk Foto: Goran Srdanov/Nova.rs Sad ste episkop na području koje je takođe veoma stradalo u ratovima. Je l’ uporediv vaš prethodni rad sa mestom na kojem se sada nalazite?
      Uporediv je samo sa dubokim doživljajem onog mesta na kojem sam episkop. Sve drugo je različito, ali to su dva krila našeg identiteta. Bivati episkop u Jasenovcu je zadatak koji prevazilazi čak i jedan narod i postaje svečovečanski. Ne zaboravite da su već dva predsednika Izraela bila u Jasenovcu i da je ovde bio i carigradski patrijarh – drugi čovek hrišćanstva. Svi su oni duboko doživeli ono što su videli u Jasenovcu i osetili nekim dubljim bićem ono što čuva jasenovačka svetinja. Stoga, mogu da kažem da su navjiše po svetosti Kosovo i Metohija uporedivi sa Jasenovcem.
      https://nova.rs/vesti/drustvo/zivotna-prica-episkopa-jovana-od-rokera-do-cuvara-jasenovca/
    • Од Danijela,
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA
      Kada je u martu ove godine došao u jedan beogradski hostel na konak, momak iz Ekvadora po imenu Karlos nije ni slutio kako će izgledati idući meseci njegovog života. Zbog toga kako izgleda nekoliko puta je završio u prihvatnom centru za migrante u Obrenovcu, odande je jednom slučajno otišao za Novi Sad, "jer je tako bilo bliže da stigne u Beograd", ali na prvom mestu, upoznao je Mariju, devojku zlatnog srca, koja mu je izašla u susret onda kada mu je to bilo najpotrebnije iako ga je pre toga samo površno znala.
      Priča o Karlosu po kojoj može da se snimi film pojavila se prvobitno na Tviteru, gde je zbog svih zapleta, neprilika i događaja u životu ovog šarmantnog Ekvadorca pobrala velike simpatije svih onih koji su imali prilike da pročitaju priču. Kada je pročitate, shvatićete zbog čega smo morali da Majin niz tvitova pročitamo više puta. A, priča ide ovako...
        Priča o Karlosu
      "Napisaću knjigu, zvaće se Nevolje s Karlosom: Karlos je lik koji je došao u hostel u martu. Kada su skupljali migrante pred vanredno stanje, povedu i njega u kamp Obrenovac iako im je sve vreme objašnjavao da on nije migrant. On je mali i crn latino iz Ekvadora. i to im je bilo dovoljno da i njega ubace u kombi i odvedu. Onda su ga posle noći sa migrantima pustili ispred kampa, a već je bio policijski i nije mogao da se vrati za Beograd, pa je platio taksisti 100 evra da ga odveze do Beograda, a ovaj ga odvezao do Novog Sada. Ne znam što.
      Trebalo mu je tri dana da se vrati, vratio se oznojan, prljav, umoran i dekintiran. Ja zatvorila hostel. On se rasplakao, ništa ne radi. Meni po običaju bilo žao i pustim ga u hostel, rekoh samo zalivaj cveće, nikog ne dovodi i budi miran. Tako smo pregurali vanrednog stanje. Jesam rekla da mu je bio rođendan kada su ga odveli u kamp? Onda se sve otvorilo pa i hostel, samo što nije bilo gostiju, a on se trudio nešto da ide po kraju da nađe nekog da mi se zahvali što sam ga pustila da bude free tokom korone pa sam ga i dalje pustila.
      Inače je dijabetičar koji je samo slatkiše jeo. Ne znam gde i kako je pokupio koronu, svuda je išao bez maske i redovno mu glovo donosio klopu. Kada je dobio temperaturu, poslala sam ga u garsonjeru, a ujutro u kovid ambulantu. Nisu hteli da ga prime bez zvaničnog prevodioca.
      U toku noći mu je pozlilo pa je konzulka izdejstvovala da oni marsovci dođu po njega. Vrlo stresno rođaci... Tri nedelje je bio u bolnici i opet došao sa uputom da mora u karantin i ne zna gde će. Opet u garsonjeru. Danas je dobio negativan test konačno, vraća se 8. u Ekvador. Vratio bi se on i pre da u Ekvadoru ne umiru na ulici i da je bilo aviona, sve vreme čeka. U međuvremenu mu je neko ukrao i 700 evra pa je opet morao da cima rođake za koje mislim da kada vide njegov broj, zaplaču. Inače, on kaže (naglašavam on kaže, pošto mnogo ljudi svašta priča i pitanje je kolike su to istine) da je živeo 20 godina u Holandiji sa ženom koja nije mogla da ima dece. On ima 43 godine sada. Imao je tamo dva restorana, firmu za selidbe i baš dobro živeo (priložio slike).
          Žena mu jednog dana kaže, pošto ti želiš decu, nađi neku ženu, napravi joj dete, ispuni želju pa ćemo živeti zajedno kao i do sada. I on nađe klinku od 20 godina (priložio slike) i sa njom dobije devojčicu koja sada ima tri godine. (priložio slike). Onda mu žena popizdi od ljubomore. I jednom prilikom neke svađe nasrne na njega nožem. On izda restoran i stan, drugi zatvori šosto je iznajmljivao prostor, sve ostavi i ženu i klinku i dete i ode u beli svet da luta. Tri godine već luta i živi na ulici, jednom je pokušao da se ubije, kaže da je bio u ogromnoj depresiji i da se izlečio tek kada je došao u Srbiju. Živeo je u Albaniji, Grčkoj i Turskoj i kaže da mu do Srbije za tri godine niko ništa nije dao džabe. Ja mu kažem, pa ni Srbija nije baš nešto dobra za tebe, on tvrdi najbolja je, vraća se sigurno kad sredi stvari kući i u Holandiji. U međuvremenu su ga još jednom zaustavili na ulici i stavili u kombi i poslali u Šid u kamp, bez obzira na to što je objašnjavao da on nije migrant. Taksista mu je uzeo 120 evra da ga doveze do Beograda. Ludački voli Srbiju kaže. A kako drugačije?"
      Zvuči nestvarno, ali priča je istinita uz nekoliko korekcija
      Nakon što je "Blic" stupio u kontakt sa konzulatom Ekvadora u Beogradu saznali smo da je čitava priča oko Karlosa istinita, sa samo nekoliko korekcija u nizuu tvitova. Naime, Karlosa su slučajno povezli za Novi Sad, jer su mu rekli da će odatle lakše stići do Beograda. Međutim, kako mu je tamošnji taksista tražio 100 evra za taj put, on se ponovo obratio konzulatu koji je tom prilikom kontaktirao državljanku Ekvadora koja živi u Novom Sadu, te mu je ona našla prevoz koji je Karlos do Beograda platio 4.000 dinara.
      "Imala sam priliku da pročitam tekst objavljen na Tviteru o iskustvima i doživljajima Karlosa, koji je ekvadorski građanin. Članak je sjajan, kao i smisao za humor koji prati opisivanje svih situacija kroz koje je prolazio u Srbiji. Kao konuzul Republike Ekvadora u Republici Srbiji žeilim ovom prilikom da istaknem da je on i pored brojnih teškoća imao i veliku sreću ovde u Beogradu.
      Posebno bih napomenula da je iskazana bezuslovna podrška i razumevanje i Policijske uprave za strance, ali i prilikom brze i efikasne reakcije lekara Hitne pomoći zbog sumnje da je zaražen kovidom-19. On je odmah primljen u kovid bolnicu u Beogradu i tamo dobio svu pažnju i odgovarajući tretman tokom dvonedeljnog lečenja. Ali tu nije kraj njegovim doživljajima i iskustvima u Srbiji", stajalo je u odgovoru koji smo pismenim putem dobili iz konzulata Ekvadora.
      Kako su nam naveli, Karlos je zaista bio u nekoliko navrata u prihvatnom centru za migrante u Obrenovcu i svaki put je naišao na ljubaznost osoblja. Što se tiče puta za Beograd preko Novod Sada, ističu da su ga kamionom povezli do tamo, verovatno slučajno, ali da je zahvaljujući njihovoj državljanki Karlos ipak stigao do Beograda.
      U daljem toku pisma, iz konzulata su se osvrnuli i na čin devojke koja je primila Karlosa u hostel, a koja je kasnije i vodila računa o njemu.
      "Na primer, vlasnica hostela ga je primila i tako humano zaštitila kao osobu kojoj je potrebna pomoć, ne postavljajući pri tome neke druge uslove.
      Kao što vidite, još jednom se potvrđuje gostoprimstvo Srba i njihovo široko ljudsko srce i osećanja. Takve vrednosti se teško pronalaze u današnje vreme. Verujte mi kada vam to kažem jer velika većina stranaca koji žive ili rade u ovoj zemlji misli slično ili isto kao ja", rekli su iz konzulata na kraju razgovora za "Blic".
      Upoznali se u vreme pandemije i razvili prijateljstvo
      U razgovoru s Majom, vlasnicom hostela, saznali smo da je Karlos boravio kod nje od marta. Kako su na snazi bili policijski čas i zabrana kretanja, ona je odlučila da svom gostu iz Ekvadora ne odjavljuje smeštaj, ali ne samo to, već mu je rekla da tokom boravka ne mora ništa da plaća. U znak zahvalnosti, Karlos joj je pomagao da okreči hostel, a kada su mere popustile, našao joj se tu i oko novih gostiju i sitnica koje su bile potrebne da se urade. Naravno, uz novčanu nadoknadu, jer, kako kaže, svesna je da je u teškoj situaciji.
       
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA Majica je poklon jednog poznanika iz Srbije, i kako nam Maja kaže, Karlos je obožava
      "Karlos je bio jedan od gostiju hostela koji je sticajem okolnosti došao u bliži kontakt sa mnom tokom "zatvaranja" u vreme korone. Otvoren i nasmejan, topao, pravi latino tip. Pomogli smo se uzajamno u ova teška vremena i drago mi je da mi je život pružio priliku da u svojoj okolini imam jednu takvu osobu. Veoma je moralan, nije materijalista, ima snažnu etiku i spreman je da pomogne svima i uzvrati. Valjda ga zato i Bog čuva od kada je došao, pošto je iz svake situacije i problema u koji je upao izašao kao pobednik Želim mu da se što pre vrati u Ekvador ili Holandiju, te i da počne svoj život iz početka", rekla je ona za "Blic" dodavši da je tek posle razgovora s konzulatom shvatila da nije najbolje razumela Karlosa šta joj je pričao, te i da je veoma zadovoljna načinom na koji je naša Uprava za strance reagovala u Karlosovom slučaju.
      "Priča o Karlosu": Slučajno se našao u Srbiji tokom pandemije, a po onome što ga je snašlo može da se snimi film
      WWW.BLIC.RS Kada je u martu ove godine došao u jedan beogradski hostel na konak, momak iz Ekvadora po imenu Karlos nije ni slutio kako...  
    • Од JESSY,
      Život je surov, nepravedan, često se obračunava sa dobrim i poštenim, ne vraća sve i svakom jednako. Ovo je priča koja će vam naterati suze na oči. I nećete se osramotiti zbog toga. Ne, i ovo je život, taj nepravedni neprijatelj..
      Bio jednom jedan dečak. U jaslama se združio sa mojim devojkama. Dovođen u 6 izjutra, a kući vraćan poslednji, nekad mama, nekad odrasla sestra ili brat. Mršav i radoznao, živahan. Vanbračno dete vremešne majke, koja je izgovarala: "Rodila sam sebi igračku
      U predškolskom je postao plačljiv i agresivan, a vaspitačice su šaputale da ne mogu više da ga "snose". Moje ćerke su ga volele, pa ja jednom bojažljivo upitah majku mogu li da ga povedem kući oko 16h, pa da dođe po njega. Bez ispitivanja mojih motiva: "Ma mooože, samo adresu". 
      FOTO: Printscreen I dolazila je ona po dečaka, nekada oko 19h, a nekada bi ga zaboravljala, pa sam pozivala da dođu po njega. Težak vonj alkohola je pratio... I deca su rasla, a ja ga zavolela do neba, njegov briljantni um, muzikalnost, brzinu, dragost... I razdvojiše se deca u različite škole.
      I svaki susret vikendom, bio je sve... teži. Dete sve mršavije i nervoznije. Uvek gladan hrane, gladan zagrljaja, gladan pažnje. Mama se preudala... Za jednim ručkom, kada mu je bilo 11 godina, odjednom, iz atmosfere u kojoj više nije bio gost izgovori da ga očuh zlostavlja.
    • Од Fildza,
      Zasto mu se obracamo sa Otac..? 
×
×
  • Креирај ново...