Jump to content
Милан Ракић

Srbin Igor Vukić tvrdi da je Jasenovac bio humanitarni logor i da je sve o njemu izmišljeno. Profesor Klasić odbio da učestvuje u emisiji (VIDEO)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Radni logor Jasenovac - knjiga Igora Vukića, novinara i istražitelja

Nemate pravo zaboraviti vašu povijest. Ne zbog osvete, nego zbog mira, jedna je od poruka pape Franje za njegova boravka u susjednoj BiH 2015. godine upućena i hrvatskome narodu. Povijesne prijepore valja razjasniti, činjenice utvrditi. 

vlcsnap-2018-05-30-17h40m29s424.png.688x



Prošlog je petka u Hrvatskom Novinarskom domu predstavljena nova knjiga novinara i istražitelja Igora Vukića, "Radni logor Jasenovac, u kojoj je na temelju znanstvenog istraživanja, arhivske građe i dokumenata obradio razdoblje od 1941. do 1945. godine.

Na pitanje zašto se odlučio za istraživanje ove teme Vukić je, među ostalim, spomenuo članove svoje obitelji, pripadnike srpskog naroda, koji su svjedočili događajima u Jasenovcu. 

Govorio je o mnogim lažima koje se desetljećima govori o Jasenovcu. Najgnjusnija laž, istaknuo je Vukić, je ona o navodno 20 tisuća ubijene djece. U emisiji je iznio nekoliko zanimljivih podataka i rezultata svoga istraživanja, te izrazio želju da se na svim razinama nastavi istraživati istina o Jasenovcu.

http://vijesti.hrt.hr/446046/radni-logor-jasenovac-knjiga-igora-vukica-novinara-i-istrazitelja

    

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Дидим рече

Зашто сте у наслов ставили да он тврди да је логор био хуманитарни?

Zato što se iz rečenog dadne tako zaključiti. Ljudi su u logoru izučavali zanate, logor je bio transmisija za seljenje Srba u druge krajeve Hrvatske, laž su sve brojke kojima se do sada operiše, jer su u logru maltene ustaše bivale streljane za nepodopštine, dok su Srbi i ostali zatvorenici ako ih se tako može nazvati, lečeni od tifusa i ostalih bolesti... Itd, itd...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Епидемија заразе у логору преко чувара излази ван логора и шири се на целу популацију, не чини то усташе хуманитарним. И у Аушвицу су имали лекаре који су сузбијали заразне епидемије, не због бриге о логорашима, него зато што зараза не пита да ли си логораш или управник логора.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovog zalosnog srbina Vukica sam gledao jos prosle godine na you tub emisiji kod Ante Prkacina gde je razglabao dva sata o tome ! Verovatno da ga je negde iskopala hrvatska tajna sluzba kako bi jedan srbin pricao bajke o Jasenovcu kako bi sto vise oprao Hrvatsku . Jasenovac je veliko srpsko stratiste ali i najveca srpska bruka jer nista nismo ucinili da se sazna prava istina o nasim Svetim mucenicama Jasenovackim ni posle 70 godina !! Najvecu krivicu snose srpski komunisti koji su zarad titoizma zaboravili da su srbi i cutali o svemu pustajuci jugokomunisticku partiju da o svemu pravi i fingira svoju istinu o Jasenovcu a povrh svega komunisti su Jasenovac nasledili od ustasa i sa njim radili jos dve tri godine do 1947 po nekim informacijama i do 1948 pa su u tom periodu verovatno i neki dokazi unisteni a pridodate su jos neke nove zrtve !!! Najgora stvar oko Jasenovca je kafansko licitiranje zrtvama  da li je bilo 700 000 ili 70 000 i to je ono sto je najporaznije da se mi danas igramo brojkama time i vredjajuci te mucenike .

Share this post


Link to post
Share on other sites

Skandalozni HRT ugostio tipa koji tvrdi da se Židove u Jasenovcu štitilo od deportacije

 
HTV je u emisiji Dobar dan, Hrvatska, koju uređuje kontroverzna Karolina Vidović Krišto, ugostio poznatog filoustaškog revizionista Igora Vukića, inače i tajnika udruge Društvo za istraživanje trostrukog logora Jasenovac. Oni se svim snagama trude opravdati, umanjiti ili negirati zločine ustaškog režima i NDH, a jedan od glavnih falsifikata koje promiču jest da je Jasenovac bio radni logor, a ne logor smrti, te da biti zatočenik u Jasenovcu i nije bilo toliko strašno.
 
U tom tonu je napisana i Vukićeva knjiga Radni logor Jasenovac koju je autor promovirao na javnoj televiziji, uz asistiranje dvoje voditelja koji su intervju s poznatim filoustaškim revizionistom započeli citirajući - papu Franju! Nakon toga su rekli da je u emisiji trebao gostovati i povjesničar Hrvoje Klasić, ali je odbio doći kada je čuo da je Vukić drugi gost. Anonimni voditelj, jedan od onih koji su na Prisavlju isplivali do vođenja emisija jer su HRT u međuvremenu napustili skoro svi najbolji novinari i voditelji, nonšalantno je dodao kako se čudi Klasićevom otkazivanju ''iako smo mu obećali da ćemo pričati samo o istraživačkom novinarstvu i arhivskoj građi''. Njegova kolegica suvoditeljica, također neka nepoznata diletantica, onda je uz bizarno kimanje glavom počela nadopunjavati tu rečenicu ''utemeljenim podacima, istraženim podacima'', kako bi je učinila još glupljom nego što je bila.
 
Vukić (inače potpisan kao ''novinar i istražitelj'') je onda izrazio žaljenje što se Klasić nije pojavio te je sljedećih 13 minuta širio standardnu revizionističku propagandu, ističući primjerice ''humanosti'' ustaša koji su u povodu rođendana Ante Pavelića pustili neke logoraše iz Jasenovca. Ispričao je da je Jasenovac bio ''mjesto internacije za protivnike NDH, koji su učinili nešto protiv te države'' te ''mjesto internacije jedne grupe Židova'', koji su tako - prema Vukićevoj verziji - zapravo bili spašeni od deportacije u nacističke logore. Ludilu tu nije bio kraj te je Vukić nastavio pričati kako su ''zarobljeni partizani sa sobom u logor donijeli tifus'' pa se jedan zarobljeni židovski liječnik morao boriti protiv nastale epidemije. Prema Vukićevoj logici, bolesni partizani su za jasenovačke logoraše bili veća prijetnja od ustaških koljača, pa je dodao kako je od tifusa - kojim su ga zarazili partizani - umro i logorski svećenik Zvonimir Brekalo.
 
Osporavao broj od 80 tisuća ubijenih u Jasenovcu
 
Vukić je tako pet minuta bez prestanka palamudio, a onda je konačno opet u razgovor uskočilo dvoje tragikomičnih voditelja. Voditelj je Vukića pitao zašto se zainteresirao za temu, dok je voditeljica dodala da je ''pravo zadovoljstvo slušati ovaj žar'' koji Vukić ima u glasu dok brani NDH. Facijalna ekspresija voditeljice tijekom cijelog intervjua bila je preko svake mjere bizarna. Dotična bi bez problema mogla u nekom videu stajati iza Davora Bernardića i slagati face.
 
Vukić je do kraja svojeg nastupa s fascinacijom još objasnio i kako je u ustaškoj vojsci vladala velika disciplina pa je 11 jasenovačkih stražara strijeljano jer su uhvaćeni kako potkradaju logoraše. No da je čelična disciplina doista vladala, onda potkradanja logoraša ne bi uopće bilo. Dodao je i kako je logorašima rečeno da će za bijeg jednoga biti ''strijeljano deset njegovih prijatelja'' iz logora, čime je insinuirao da su logoraši koji su se odlučili na pokušaj bijega iz ustaškog logora zapravo krivi za ustaško ubijanje, a ne ustaše koji su ih ubijali i držali zarobljene u logoru.
 
Naravno, osporavao je i broj od 80 tisuća ubijenih u Jasenovcu te tvrdio da je ''jedna od najgnjusnijih laži da je bilo djece u logoru'', iako postoje i fotografije i brojna svjedočenja o držanju i ubijanju djece u Jasenovcu. Odmah nakon toga Vukić je krenuo pričati da je jučer razgovarao s čovjekom koji je kao dječak bio zatočen u Jasenovcu, ali je tamo ''išao u školu, učio zanat automehaničara'', te da je ''u logoru postojala škola za dječake od 11 do 14 godina''. Dakle, Vukić je prvo izjavio da je najgnjusnija laž da su u Jasenovcu bila držana djeca, a onda je doslovno nekoliko sekundi nakon toga govorio da itekako jesu!
 
Voditeljima ništa od toga nije bilo kontradiktorno te su mu zahvalili na gostovanju i poželjeli mu sreću u daljnjem radu. U svakom slučaju, bit će materijala i za izvještaj State Departmenta sljedeće godine, jer je Vukićevo gostovanje na javnoj televiziji bilo školski primjer filoustaškog revizionizma i novinarske neprofesionalnosti. Sažeto u samo tri slova: HTV.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Antifašistička liga: HRT širi laži

Negiranje zločinačkog karaktera ustaškog logora Jasenovac spada u potpuno istu kategoriju s negiranjem karaktera nacističkih koncentracijskih logora. Za to se u Njemačkoj, pa i u većini civiliziranih zemalja, ide u zatvor, navodi se u saopćenju Lige

Povodom prošlotjednog gostovanja Igora Vukića, tajnika revizionističkog Društva za istraživanje trostrukog logora Jasenovac, u HTV-ovoj emisiji ‘Dobar dan, Hrvatska’ urednice Karoline VidovićKrišto, saopćenjem se oglasila Antifašistička liga Republike Hrvatske. Vukić, koji je u emisiji gostovao povodom izlaska njegove knjige ‘Radni logor Jasenovac’, tom je prilikom u eteru javnog servisa tvrdio da u Jasenovcu nije bilo nikakvih masovnih ubojstava nego da je taj logor služio kao mjesto skupljanja radne snage za potrebe Njemačke.

‘Negiranje zločinačkog i genocidnog karaktera ustaškog logora Jasenovac spada i po temi i po posljedicama u potpuno istu kategoriju kao što je negiranje takvog karaktera nacističkih koncentracijskih logora. Za to se u Njemačkoj, pa i u većini civiliziranih zemalja, ide u zatvor; u Hrvatskoj tipovi koji u javnosti negiraju masovne zločine u ustaškim koncentracijskim logorima dobivaju potporu za svoj rad, poput Društva za trostruki logor Jasenovac, od države. Tu se ne radi niti o slobodi na drugačije mišljenje niti o, za sada još bezazlenim, glupostima poput one da je Zemlja ravna ploča. I širitelj te ‘istine’, Elvis Duspara, inače javni promotor ustaštva i NDH, iznosi svoje argumente u debeloj knjizi ‘Krug zemaljski’. Kraj bezbrojnih dokaza o pravom karakteru Jasenovca, kraj likvidacije svih logorašica i svih logoraša zadnjih dana logora, kraj stotina i tisuća svjedočenja i priča ljudi koji su izgubili rođake, neki i cijele porodice u Jasenovcu, kraj brojnih detaljnih i poštenih istraživanje koja su do sada dala preko 83.000 imena ljudi ubijenih u Jasenovcu, dokazati da je sve to jedna velika zavjera, da se sve to nije dogodilo, bilo bi ravno dokazu da je Zemlja ravna ploča’, navodi se u saopćenju koje potpisuje Zoran Pusić, predsjednik Lige.

 

‘Da HRT promovira takve neistine i falsifikate porazno je za tu ustanovu, porazno je za Vladu RH koja nema snage da hrvatsko društvo zaštiti od pogubnog utjecaja relativizacije pa i negiranja zločinačkog karaktera režima koji je Jasenovac i druge ustaške logore stvorio i, dosljedno, najporaznije se može pokazati za hrvatsko društvo danas. Tu se radi o pomanjkanju minimuma društvene odgovornosti kod ustanove koja ima ogroman utjecaj na formiranje javnog mnijenja. Koja širenjem ovakvih ‘alternativnih činjenica’, zapravo prijesnih laži, čini društvo, naročito mlade, još ranjivijim i neotpornijim na ideje koje su do Jasenovca dovele’, zaključuju iz Lige.

 

Nakon što se HRT ogradio od gostovanja Vukića te izbrisao snimku emisije sa svojih internetskih stranica, građanska inicijativa Ivo Pilar za ponedjeljak u 14 i 30 sati najavila je prosvjed pred javnom medijskom kućom. U pozivu na prosvjed naveli su da je riječ o napadima na Igora Vukića i Karolinu Vidović Krišto koji su ‘protudržavni jer idu suprotno od pozicije hrvatske vlade, protuznanstveni jer ciljaju na zabranu istraživanja i slobode govora te protuljudski jer se suprotstavljaju dijalogu, istini, toleranciji i pomirenju’.

Prosvjed bi se trebao održati pola sata prije početka sjednice Programskog vijeća HRT-a, a svoj su dolazak najavili Ivan Zvonimir Čičak iz HHO-a i član saborskog odbora za medije te jedan od vođa šatoraških prosvjeda Đuro Glogoški.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 2.6.2018. at 21:30, Милан Ракић рече

da je Jasenovac bio radni logor, a ne logor smrti, te da biti zatočenik u Jasenovcu i nije bilo toliko strašno.

 

On 2.6.2018. at 21:30, Милан Ракић рече

Dodao je i kako je logorašima rečeno da će za bijeg jednoga biti ''strijeljano deset njegovih prijatelja'' iz logora

Очигледно је човек стручњак коме треба веровати, не знам шта се сви буне...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      "Eto, ja svima savetujem da decu ne vakcinišete, uopšte", poručio je Horepiskop Naum jedan je od sledbenika raščinjenog vladike Artemija, koga je Srpska pravoslavna crkva (SPC) ne samo raščinila, već i proterala iz svojih redova.
        Naum deluje u okviru lažne Eparhije raškoprizrenske u egzilu, koja je u očima SPC bukvalno sektaški pokret, a njegova "beseda" još jedan je u nizu dokaza o vezama opasnih antivakcinaša i osramoćenih raspopa.
      Ovaj "savet" deo je šireg govora lažnog popa, Horepskopa Nauma, još iz 2017. godine, ali koji se ovih dana ponovo "zavrteo" na društvenim mrežama.
      Tako se u okvoru Jutjub snimka, naslovljenog kao "beseda Horepiskopa Nauma o vakcinaciji", snimljenog 17. juna 2017. u katakombi nepriznatog Manstira prepodobnog Justina Ćelijskog, u Barajevu, može čuti i sledeće:
      - Vakcine. To je samo jedan segment o tome. Vidimo zaista da deca mnogo boluju. Mnogo bolesne dece, od čega to? Ja mislim od tih vakcina. Ja mislim. Nešto sam čitao o tome i kažu da je to kao neki ruski rulet, koju ćeš vakcinu primiti i u kad će početi da deluju, u kom dobu života... Kod nekih deluje brzo, posle par meseci ili par godina, kod nekih se u zrelom dobu aktivira, čini zaista jedno veliko lukavstvo. Oni su tako napravili te vakcine da postepeno ubijaju čitavu jednu generaciju - priča lažni pop Naum, ograđujući se time da "on misli", iako nema nikakvog medicinskog znanja.
      Dalje, on medicinski napredak bukvalno naziva vređanjem boga. Izgleda da mu nije pala na pamet ideja da je upravo taj bog u koga veruje, koji je čoveka stvario i dao mu slobodnu volju, čoveku dao i pamet, znanje i mogućnost da napreduje, kako bi sam došao do otkrića lekova.
      - Eto, ja znam da sestre naše ovde iz katakombe, nisu dale da njihova deca primaju vakcicnu. Nijednu jedinu vakcinu nisu primili. Štaviše, ta sestra se u kući porodila. Pozvala babice (…) I evo ih deca, tu dolaze, najzdravija u katakombi. Nema ono što je Bog dao za zaštitu organizma, zar čovek može nešto da unapredi? Mislim, to je ruganje Bogu. Da ti dete štitiš nekim drugim merama, jer je Bog zaboravio da mu da taj sastojak u organizmu? Ludilo jedno. Ludilo, zaista. Savršeni Bog, koji je čoveka iz praha zemaljskog stvorio, dao mu sve što mu je za telesni i duhovni život potrebno, dao mu svaku zaštitu, od svega, i od greha i od telesne bolesti, mi ćemo sad nešto da dopunimo Boga. Kakvo bezumlje, kakvo ludilo, zaista ludilo - vidi se i čuje kako govori lažni pop Naum, odnosno Goran Mirković, kako mu glasi svetovno ime, ne shvatajući da jedino "ludilo" izlazi iz njegovih usta.
      Takođe je lagao vernike da su kazne male, "oko 1.000 dinara", i pozivao ih da se na to ne osvrću.
      Posebno je važno to što je ovaj snimak nastao 2017. godine, neposredno pre nego
      što je izbila epidemija malih boginja. Upravo pozivanje roditelja da odbiju vakcinaciju, plašeći ih navodnim štetnim sastojcima i efektima, dovelo je do smanjenog obuhvata vakcinacijom, a to dalje do epidemije.
      Prema zvaničnim podacima, epidemija morbila, bolesti koja u 21. veku ne bi ni trebalo da postiji s obzirom na medicinska dostignuća, buknula je u Srbiji krajem 2017. godine, odnela 15 života, a obolelo je blizu 6.000 ljudi. verovatno najpotresniji slučaj jeste smrt dvogodišnje Nađe, koja je preminula od morbila, a zbog autoimune bolesti nije smela da bude vakcinisana MMR vakcinom. Nju je zato kolektivni imunitet trebalo da zaštiti od bolesti.

      Razlog izbijanja epidemije je rušenje takozvanog kolektivnog imuniteta, odbrambenog bedema koji čitavu naciju treba da štiti od ove opasne zarazne bolesti, a koji se ruši upravo onda kada ljudi u većem broju odbijaju da vakcinišu svoju decu MMR vakcinom.
      Antivakcinaši su tada svojim, u najmanju ruku neshvatljivim kampanjama, srozali kolektivni imunitet u Srbiji ispod 95 odsto, koliko bi trebalo da bude vakcinisane dece, a koja bi bila bedem širenju epidemije malih boginja u Srbiji.
      Ko je Horepiskop Naum?
      Horepiskop je, inače, stari termin, odnosno funkciji koja više ne postoji u SPC - episkop pomoćnik, ali u okvirima Artemijeve crkve, očigledno - postoji.
      Goran Mirković (46), dok je bio deo SPC, zamonašen je pod imenom Naum, a kako se navodi na sajtu lažne Eparhije raškoprizrenske u egzilu, još pred kraj studija, 1996. godine, "stupa pod duhovno okrilje Njegovog Preosveštenstva Episkopa raško-prizrenskog G.G. Artemija".
      Stoga je i logično, da kad je "njegovo preosveštenstvo" zbog krađe novčane pomoći namenjene Srbima na Kosovu proterano iz Srpske pravoslaven crkve, da ga je Naum pratio. Činjenica da je deo lažne crkve u egzilu, koja nije zvanična niti priznata, znači da Goran Mirković nije deo SPC niti njegovi "saveti" o nevakcinaciji izražavaju stav zvanične Crkve.
      S druge strane, mantija je tu da da na težini njegovim rečima i zavede publiku, dajući ovim sumanutim govorima lažni autoritet.
      Ko je Artemije?
      SPC je zbog raskolničkog delovanja i milionskih finansijskih malverzacija sa novcem namenjenim kosovskim Srbima 2010. isprva oduzela Artemiju čin vladike, a potom ga, jer je nastavio da odbija saborske i sinodske odluke, 2015. vratila u red civila. To znači da ne samo što ne sme da nosi mantiju i činodejstvuje, nego ne sme ni da koristi monaško ime Artemije, već isključivo svetovno - Marko Radosavljević.
      To je prvi slučaj u istoriji SPC da je jedan episkop ne samo raščinjen nego i potpuno izopšten to jest ekskomuniciran iz Crkve.
      Protiv raščinjenog vladike Artemija i grupe njegovih sledbenika vodila se istraga zbog lažnog predstavljanja i prevare, saznao je "Blic" još 2016. godine. Krivične prijave podnele su eparhije Šumadijska i Raško-prizrenska jer se na njihovoj teritoriji raščinjeni vladika i grupa oko njega lažno predstavljaju kao monasi SPC, odnosno Eparhije raško-prizrenske u egzilu. Služili liturgije, krstili, venčavali i - zarađivali, a sumnja se da su u periodu od dve godine zaradili najmanje milion evra.
      - Tužilaštvo u Mladenovcu radilo je na slučaju u Barajevu po krivičnoj prijavi Eparhije šumadijske, gde je grupa smeštena u privatnoj kući u okviru koje se nalazi takozvana crkva. Saslušana su sva lica koja se predstavljaju kao monasi. Izdat je nalog o zabrani korišćenja objekta i delovanja, kao i da u roku od 30 dana podnesu zahtev za registraciju grupe. Za krivično delo lažnog predstavljanja i prevare zaprećena je kazna i do osam godina zatvora - rekao je tada za „Blic“ izvor blizak Tužilaštvu.
      Video na linku
       
       
    • Од Милан Ракић,
      Nakon prošlogodišnjeg upečatljivog završetka svog „Beogradskog petoknjižja“ romanom „Tuđine“ (koje čine još romani „24 zida“, „Parter“ i „Prave Beograđanke“, i zbirka priča „Beograđanke“), Igor Marojević odlučio je da od alkohola kao motiva svih svojih proza, i beogradskih i etnofikcionalnih (romani „Žega“, „Šnit“ i „Majčina ruka“) napravi krupnu temu, sugerisanu naslovom njegove nove knjige objavljene u „Laguni“, čije će prvo potpisivanje autor obavljati na sajamskom štandu Lagune u nedelju 27. 10. od 12 do 12.30.

      Prvo što, već na koricama novog autorovog dela, privlači pažnju jesu krajnje pohvalna mišljenja njegovih kolega o „Romanu o pijanstvima“. „Ovom knjigom Igor Marojević je prošao opasnu granicu do koje je svojim dosadašnjim pisanjem stizao, i nije stradao“, piše, između ostalog, Vladan Matijević.
      * Kako vidite preporuku svog kolege Matijevića?
      – Verovatno je roman napisan beskompromisnije od dosadašnjih, dinamičnije i sa manje okolišanja i obzira prema tabuu govora iz prvog lica o osetljivoj temi. Inače ne bi imalo smisla tretirati je.
      * Kako vidite razliku između svojih proza u kojima sporedno tretirate alkohol i „Romana o pijanstvima“?
      – U kontekstu tog pitanja, moja dosadašnja proza mi deluje nekako suvo, a „Roman o pijanstvima“ vlažno, ili bar podmazujuće. Možda je plural u naslovu ove knjige znakovit: osnovni osećaj je sličan, ali pijanstva su razna, i nepregledna…
      * O tome govori i činjenica da se radnja ne odvija samo u Beogradu, nego i u Gvadalahari, LJubljani, i malim mestima u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj gde čašica ume da povede međunacionalnim prepirkama?
      – Umeju u njih ljudi na Balkanu komotno da uđu i trezni. E sad, da se glavni junak nije našikao u Gvadalahari, ne bi imao konflikt sa meksičkom mafijom, niti bi u LJubljani izveo performans poniženja kako bi došao do novca za hotel. Prebogata je, i maštovita baština priča uzrokovanih alkoholom, a „Roman o pijanstvima“ pokušaj je ambiciozne panorame takvih priča u određenim mestima na planeti u poslednjih desetak godina 21. veka. Naravno, sve je to povezano s glavnim junakom, inače bi prvi pojam iz naslova morao biti promenjen ili maknut.
      * I Barselona čini jednu od geografskih poluga ove vaše proze, mada u naglašeno političkom ambijentu koji zahvata dane posle referenduma za osamostaljivanje Katalonije. S obzirom na prikazane međunacionalne konflikte na Balkanu i u Barseloni, čini se da iako prividno govori o hedonizmu, ovaj roman ima prilično društveno-kritičku notu?
      – Mislim da srazmerno mali broj ljudi često poseže za čašicom iz pukog meraka, mnogi ne umeju da izdrže raskoš negativne stvarnosti pa kroz piće beže od mogućnosti sopstvenog uma. Ali kad ono postane lična navika, možda ima smisla neizgovoreno pitanje: da li je ljubav jača od ljubavi prema alkoholu?
      * Ne može se izbeći paralela između odvajanja Katalonije i raspada SFRJ, naročito što se i to, unutar barselonskih poglavlja, pominje u romanu?
      – Osnovna razlika je u „Ustavu“. Dok je onaj naš iz 1974. bio odveć fleksibilan, ali smo na to reagovali prekasno, što je jedan od odlučujućih momenata prilikom krvavog odvajanja ostalih republika, španski „Ustav“ definiše domicilnu državu kao nesporno teritorijalno nedeljivu, ali sa jakim autonomijama. Zanimljivo da su te autonomije definisane fleksibilno, što državi omogućuje da sa svakom autonomnom jedinicom postigne različit dogovor. Tako je taj „Ustav“ u isti mah liberalkapitalistički, jer podstiče na pregovore o ceni. Katalonija je nezadovoljna količinom autonomije i zato bi se pola njenih žitelja odvojilo, nek čitalac sam zaključuje koliko to ima veze sa raspadom SFRJ.
      * Šta je ono što „Roman o pijanstvima“ čini drugačijim u odnosu na prozu natopljenu alkoholom kakvu su pisali Bukovski ili Henri Miler?
      – Za razliku od ogromne većine proznih knjiga o alkoholizmu, „Roman o pijanstvima“ govori o liku koji i pored sklonosti kapljici završava sve svoje obaveze na vreme, a siže se odvija u digitalizovanom ambijentu i eri gde su i žene jednako sklone piću kao muškarci. Moj glavni junak nije postao alkoholičar u formativnom razdoblju za to, dakle između svoje dvadeset pete i trideset pete godine, već kasnije, jer mu se čini da će kao sveži povratnik sa Zapada lakše podneti šok kulture uz pomoć promiskuiteta i alkohola. Što se drugog tiče, u pojedinim fazama on ipak nastoji da se vrati trezvenjaštvu, a žene ne pomažu baš uvek i u svemu: posle dvogodišnje pauze on se vraća piću nakon ljubljenja sa glumicom koja je prethodno pila vino.
      * Koliko je bezbedna udaljenost sa koje čitalac posmatra svet sačinjen od alkoholnih isparenja, dima, vajfaja i razvrata?
      – Ne mislim da moj pripovedač eksplicitno propagira alkohol, kao ni da je ovo moralističko antialkoholičarska knjiga. Mada ne bih imao ništa protiv da pojedini čitaoci iz „Romana o pijanstvima“ izrone sa žudnjom da i sami što pre posegnu za čašicom, a pojedini sa žudnjom da to nikad više ne učine.
      * Filip David govori o impresivnoj jednostavnosti i autoironičnosti u „Romanu o pijanstvima“ i iznenađujućoj promeni vašeg stila?
      – Tema je dovoljno složena i teška a događaji se relativno brzo nižu. S obzirom na to, nije bilo potrebno stilski naročito komplikovati. Roman je pisan utrobno pri čemu su reči sprovodnik dinamike i višesmislenosti kako teme tako, nadam se, i postupka.
      * Koliko su vam za građu poslužila lična iskustva?
      – Nekom ko piše je najbolje za temu uzeti ono što dobro poznaje a prema čemu može i da ima distancu. Ako sam se i laćao alkohola, bilo je to nadasve za potrebe teme, koju promišljam već godinama, da bi se kasnije desilo spontano zapisivanje. A sigurno mogu da imam distancu prema dotičnoj temi.
      * Šta je najgore a šta najbolje u konzumaciji alkohola?
      – Možda je najgora neumerenost, kao i griža savesti uz mamurluk, koji pak ume i da bude saznajno plodan, samo ako je čovek u stanju da ga opiše tj. zapiše. Uz to, alkoholizam bez mamurluka je što i satira bez gorčine, bio bi to jednodimenzionalan i netačan doživljaj sveta. Konačno, čak i hronični alkoholičar svoje životne dileme može efikasno da rešava jedino trezan, pa makar i mamuran.
      Vid JERAJ

    • Од Поуке.орг инфо,
      Između Niša i Sofije svratio na Staru planinu; foto: N. R. Kako bi podržao meštane i ljude koji danonoćno stražare u selu da bi sačuvali reke od mini hidro-elektrana, muzičar i aktivista Manu Čao posetio je Topli Do gde je razgovarao sa lokalnim stanovništvom.
      Između 2 koncerta, onog u Nišu i narednog koji će održati u Sofiji, poznati muzičar našao je vreme i za Toplodolce, a o problemu meštana sa namerom da se u njihovom selu izgradi mini-hidroelektrana upoznali su ga aktivisti inicijative Odbranimo reke Stare planine na niškom koncertu.
      On se u staroplaninskom selu zadržao kratko zbog obaveza i putovanja u Bugarsku, ali nije hteo da propusti priliku da pruži podršku meštanima, s obzirom na to da je bio u blizini.
      Karakterističnim stajlingom i gitarom prošetao je selom i oduševio građane i aktiviste. Manu Čao je rekao da je, osim prirodom, oduševljen i prijemom.
      https://www.juznevesti.com/Zabava/Manu-Cao-bio-na-Staroj-planini-da-podrzi-borce-za-reke.sr.html?fbclid=IwAR1AzqnEZ-Ez9lTddM46OmzYTK1_60nNm5WRJoZsqLub9ptrWEWVPqeQm_o 
    • Од Драгана Милошевић,
      Kako se prenosi, učenik je najpre sedištem od bicikla udario direktora u glavu, a potom ga još nekoliko puta udario.
       
      Direktor je poslat na pregled u ambulantu Hitne pomoći, gde će lekari utvrditi težinu povreda.
      Policija je obaveštena o slučaju, a prema nezvaničnim saznanjima, reč je o učeniku koji je i ranije pravio probleme u toj školi.
      izvor
    • Од Милан Ракић,
      „Gledajmo se u oči“ – naslov je knjige vladike Grigorija (Durića) u izdanju Vukotić Media (priređivači Danijela Jelić I Milojko Božović). Knjiga je koncipirana tako što u prvom delu vladika Grigorije odgovara na brojna pitanja priređivača knjige dok su, u drugom delu autorski tekstovi i besede izgovorene u raznim prilikama samog vladike Grigorija. U dogovoru sa izdavačem Danas donosi dva odlomka iz ove knjige. Izbor I oprema teksta redakcijski. Knjiga se može poručiti na ekskluziv @vukoticmedia.rs ili telefonom 011/3348516, Hilandarska 32/3.
      U maju 2019. održan je Sabor Srpske pravoslavne crkve, na kojem se raspravljalo o Kosovu i Metohiji.

      Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je – na svoj zahtev ili poziv patrijarha Irineja i vas vladika, ostalo je pomalo nejasno – došao u Patrijaršiju i obratio vam se, kako je zvanično rečeno, želeći da vas upozna s trenutnim stanjem u vezi s pregovorima oko statusa Kosova. Šta je on tada rekao? Šta ste Vi njemu rekli? Da li je bilo teških reči? Da li je došlo do približavanja ili udaljavanja stavova između predsednika i vladika? – Još tokom susreta u Žiči, a koji je prethodio zasjedanju u Beogradu, pokušao sam da predočim patrijarhu da će dolazak predsjednika Vučića samo još više produbiti postojeće podjele u našem društvu, pa i u samom Saboru. A svaka nova podjela vodi ka još izraženijoj atrofiji demokratije. Mnogo episkopa je bilo protiv prijedloga da se sastanemo s predsjednikom na zvaničnom nivou, dok je, s druge strane, na tom susretu uporno insistirano uz obrazloženje da će nam predsjednik Vučić reći o Kosovu nešto što nismo čuli do tada, a što je veoma važno.
      Od početka sam sumnjao da ćemo čuti nešto novo, što se, na koncu, i pokazalo opravdanim. Bez saglasnosti Sabora, to jest bez glasanja, progurana je ideja da predsjednik ipak dođe. Međutim, ne na Sabor, nego pred nas, vladike, s kojima se sastao u jednoj prostoriji u Patrijaršiji.
      Predsjednik Vučić bio je sve vrijeme, blago rečeno, neprijatan prema vladici raško-prizrenskom Teodosiju, kojem je, između ostalog, zamjerao to što posjeduje kosovska dokumenta. Reagovao sam na predsjednikov prigovor, rekavši da pomenuta zamjerka uopšte nema smisla, dok je vladika Teodosije odgovorio da predsjednikovi poslanici sa Srpske liste takođe imaju kosovska lična dokumenta, a da ih on sam ima zato što mora da se kreće po Kosovu, dodavši i to da obaveza posjedovanja kosovskih dokumenata proističe iz Briselskog i drugih sporazuma, koje je potpisala vlast u Srbiji.
      Na kraju se ispostavilo da dolazak predsjednika Vučića uistinu nije urodio plodom, niti je rezultirao novim uvidima u vezi s Kosovom i Metohijom, ali je zato doprinio tome da predsjednik prilikom svoga boravka u Patrijaršiji nekoliko vladika označi kao svoje protivnike, među kojima sam bio i sam. On je tom prilikom, osim s episkopom Joanikijem, raspravljao nešto malo s mitropolitom crnogorsko-primorskim Amfilohijem i sa mnom.
      Kada su poslije tog susreta Nikola Selaković i predsjednik Vučić javno počeli da tumače šta se dešavalo na pomenutom sastanku, odlučio sam da se oglasim i ja i otvoreno kažem da tokom tog susreta ništa novo nije rečeno, niti predstavljeno. Nakon toga je započela medijska hajka na vladiku Teodosija i mene, koji smo čitav mjesec razvlačeni po naslovnicama žute štampe. Nisam se mnogo uzrujavao zbog toga, jer znam iz ranijeg iskustva kako to funkcioniše.
      Na mene takvi napisi nemaju uticaja, ali vjerovatno imaju na glasače u Srbiji. Režiser kojeg veoma volim i cijenim, Andrej Tarkovski, zapazio je jednom prilikom da u naše vrijeme ljudi neće biti razapinjani na krst, nego u novinama, u medijima, te da svi oni koji pokušavaju da govore istinu moraju biti spremni na taj krst.
      Da li, naročito posle ovih zbivanja, mislite da bi odnos države i Crkve trebalo zakonski urediti na potpuno novim osnovama? Ranije ste to tražili? – U kontekstu pomenutog događaja, smatram da je došlo krajnje vrijeme da napravimo nove osnove za odnose države i Crkve, što je trebalo uraditi još devedesetih godina prošlog vijeka. Važno je da Crkva i država budu odvojene, tačnije, da se zakonski utvrdi kako i jedna i druga strana treba da se ponašaju i koje su im nadležnosti. Nije moguće poreći istorijsku ulogu Crkve u izgradnji državnog i nacionalnog identiteta srpskog naroda, ali Crkva ne može da se svede na to, niti je to njena jedina uloga, jer bi na taj način ona prestala da bude Crkva. Crkva, između ostalog, treba da bude korektiv, treba da ima proročki glas, što znači da treba da ukazuje na društvene i sve ostale anomalije, koliko god to bilo bolno i za nju i za državu. Stiče se utisak da je, nasuprot tome, sada sve svedeno na nastojanje da se po svaku cijenu uspostavi harmonija u odnosima Crkve i države, ali da se ta harmonija svede u prvom redu na princip „ne diramo vas, ne dirajte nas“, a to nipošto nije odnos koji donosi dobre plodove. Plodotvoran odnos bi podrazumijevao da država može korigovati Crkvu, ukazujući joj na njena zemaljska zastranjenja i poštovanje pozitivnih zakona koji važe za sve, a da istovremeno Crkva može korigovati državu podsjećajući je, pored ostalog, da njeni glavni predstavnici nisu iznad zakona koje su sami donijeli. Ako ne postoji ovakav uzajamni odnos, onda je posrijedi totalitarizam.
      Mnogo puta ste pitani o Vučiću, davali ste različite odgovore, pisali ste na tu temu… Kako biste okarakterisali njega i period njegove vladavine? – Da ne bi bilo nesporazuma, odmah na početku ću reći da nemam ništa lično protiv Aleksandra Vučića. Međutim, nikad nisam bio u saglasnosti s ideologijom koju je zastupao 90-ih, kao ni s ovom koju zastupa sada. Prije svega zato što se zalažem za demokratiju u kojoj je moguće imati drugačija mišljenja i iznositi različite stavove, naročito one koji su oprečni stavovima vlasti, a da zbog toga ne trpite posljedice. Drugim riječima, smatram da je sloboda veoma važna, to jest važno je pravo onog drugog da govori i da razmišlja, a da pritom zbog toga ne bude kažnjen. A ako pak onaj drugi ima dobre argumente, onda sloboda koju pominjem podrazumijeva i to da se ti argumenti uvažavaju. Stoga sadašnje stanje u Srbiji doživljavam kao veliku krizu u kojoj dolazi do konstantnog urušavanja države, i to na različitim nivoima, čak i na ekonomskom, iako se uporno tvrdi da ekonomija cvjeta. Uprkos takvim izjavama, ne primjećujem da život ljudi u Srbiji napreduje nabolje. Ono što me najviše zabrinjava jeste to što toliko građana napušta zemlju, i to vrijedni i sposobni ljudi, uz to nerijetko i istinske patriote. Oni koji su već podigli djecu, koji su cijeli život ulagali u tu zemlju i imali namjeru da u njoj ostanu – sada, u zrelim godinama, kada već zalaze u treće doba, pakuju kofere i odlaze u inostranstvo. Ne može me niko ubijediti da je nekome drago da se zaputi u neizvjesnost, u nepoznato, i da život započne od nule. Nedavno sam čuo jedno razmišljanje koje mi se učinilo veoma smislenim. Naime, jedan čovjek iz Hanovera mi je rekao kako su „nekada ljudi išli trbuhom za kruhom, a sada idu razumom za dostojanstvom“. Ova rečenica udara tamo gdje je najbolnije i podstiče nas na razmišljanje, a naročito bi trebalo da aktuelnu vlast i njenu opoziciju podstakne na promišljanje o razlozima migracije i tome kako ih je moguće zaustaviti.
      Spomenuli ste upravo opoziciju u Srbiji. Vaš kritički stav prema vlastima jasan je i argumentovan, možete li nam, međutim, nešto više reći o tome kako ocenjujete delovanje opozicije? – Pomenuo bih suvisle riječi jednog svog poznanika, iskusnog gospodina od 90 godina, a koji je proveo čitav svoj život u Londonu i Ženevi, baveći se ozbiljnim poslovima. Kada sam nedavno razgovarao s njim, bio je u bolesničkoj postelji. Otvorio mi je oči jednom rečenicom kojom bih sada i sam htio da otvorim oči vođama opozicije, među kojima ima i onih koje lično poznajem. Ta rečenica glasi: „Lošu vlast na tom mjestu uvijek drži loša opozicija“. Naravno, udio odgovornosti koji snosi opozicija za loše stanje u državi nije isti kao onaj koji snosi vlast, ali svakako jeste znatan. S tom činjenicom, uistinu, moramo da se suočimo. Opozicija, naime, ne može biti bilo kakva – na primjer, opozicija puna kalkulacija ili opozicija koja ne zna šta hoće. Ne može biti dobra ona opozicija koja čeka da Vučić nešto potpiše u vezi s Kosovom, pa da na tome temelji svoj trijumf. Opozicija mora da bude beskompromisna, iskrena, takva da građani Srbije mogu da kažu: „Ovi ljudi će nam pružiti slobodu i dostojanstvo“. Ne smijemo takođe zaboraviti ni to da uloga nas kao hrišćana nije da nekog srušimo, nego da budemo spremni da se žrtvujemo, te da naša žrtva otkrije prevaru i falsifikat. Slabost srbijanske opozicije leži upravo u nedostatku pomenutih kvaliteta. Opoziciji ne smije da bude cilj da sruši vlast, a potom da radi to isto što je radila prethodna vlast – opoziciji treba da bude cilj da smijeni jedan sistem kako bi uspostavila zajednicu u kojoj svaki čovjek ima pravo na dostojanstvo i slobodu mišljenja. Vjerujem da u opoziciji ima ljudi koji su u stanju to da učine.
      Treba, isto tako, iskreno priznati da ne možemo reći da Aleksandar Vučić nije sposoban čovjek, da je neko ko nije radio na sebi. Ali ne možemo reći, između ostalog, ni to da on ne razapinje ljude po medijima na bezobziran način. Za mene, kao episkopa u NJemačkoj, to možda i nije toliko važno. Ali za nekoga ko je episkop u Beogradu, u Šumadiji, u Kraljevu, u Valjevu, to bi i te kako trebalo da bude važno.
      Zašto je neophodan ekumenski dijalog? Jedna od najznačajnijih činjenica koje se tiču Crkve 20. vijeka je ekumenski pokret. NJegov značaj se ogleda u tome što su u njega sada aktivno uključene sve hrišćanske Crkve kako bi prevladale podjele prošlosti i ponovo uspostavile jedinstvo hrišćanske Crkve. Svidjelo se to nama ili ne, u ekumenskom pokretu prednjačili su protestanti (već od početka 19. vijeka). U Katoličkoj crkvi ekumenizam je polako sazrijevao da bi se svom silinom projavio poslije Drugog vatikanskog sabora. Kod pravoslavnih to ide najsporije, ali zahvaljujući izuzetnim naporima nekih istaknutih teologa i pastira Crkve (da pomenem samo oca Georgija Florovskog i vladiku Nikolaja) i mi polako hvatamo korak sa drugim Crkvama.
      I dok se prva generacija pravoslavnih teologa i jeraraha sa puno entuzijazma angažovali u ekumenskom pokretu, njihovi nastavljači nemaju više njihovog žara. Oni odnose sa nepravoslavnima održavaju uglavnom mehanički i bez istinske želje da razumiju sagovornike i njihove argumente, držeći da je Božija milost izlivena samo na njih i da sa ostalima mogu imati odnos jedino ako se svi drugi saobraze njihovim rasudama i pred-rasudama.
      Ne pretendujemo da tačno znamo kojim putem treba da ide ekumenski dijalog, ali se slažemo sa Kongarom kojim putevima ne smije da ide: 1) putem povratka svih u okrilje Pravoslavne (Kongar bi rekao Katoličke) crkve, i 2) odgađanjem jedinstva među hrišćanima do eshatona (izgovarajući se da će eventualno jedinstvo hrišćana biti čudo koje će Bog učiniti na svršetku vremena). Prvi put je put isključivosti i integrizma, a drugi put je bjekstvo od istorijskog zadatka i projava ekumenskog pesimizma i vječnog odlaganja pod poznatim izgovorom da baš „sada nije vrijeme“.
      Dakle, ekumenskog dijaloga mora biti ako smo kao pravoslavni hrišćani uopšte odgovorni ne samo za sebe nego i za druge. Naravno, ključno pitanje ostaje: do koje granice zajedništvo može podnijeti različitost. Ali upravo zato potreban je iskren i odgovoran dijalog, prije svega sa katolicima ali i sa ostalim hrišćanima, a ne stav umišljenosti i snishodljivog ophođenja prema svima koji nisu pravoslavni.
      No, ako se odustajanje od dijaloga ili fingiranje dijaloga bez iskrenog i bratskog pristupa pravda strahom od antiekumenista koji bi mogli izazvati eventualni raskol, onda se čovjek pita da li je moguće da se ovakvi argumenti ozbiljno zastupaju. Da li je moguće odustati od borbe za uspostavljanje ponovnog jedinstva Hristove crkve zbog toga što bi neki ostrašćeni fanatici (a ostrastio ih je neodgovorni pristup naše Crkve prema tom pitanju) mogli da se pobune protiv toga? Ili da čak istupe iz Crkve koja traga za jedinstvom.
      Na ta retorička pitanja dovoljno je odgovoriti samo ovo: da su drevni oci Crkve (na koje se tako često pozivamo, a tako malo ugledamo) na način današnjih zastrašenih jeraraha prilazili problemima sa kojima su bili suočeni, oni ni jedan jedini ne bi riješili. Da su oci odustajali od suočavanja sa izazovima svoga vremena (kao što je izazov našeg vremena ekumenizam) zato što se to ponekim ostrašćenim fanaticima nije činilo prihvatljivim, ne samo što bi postupili nezrelo i neodgovorno, nego istorija Crkve ne bi ni postojala. Svaki njen novi korak bio bi onemogućen strahom od terora crkvenih ekstremista koji u svim vremenima kao korov pokušavaju da uguše plemenite biljke u crkvenoj bašti.
      Ako ove uprkos njima ipak uspijevaju, to je zato što su oci Crkve povlačili hrabre i odlučne poteze a nisu se skrivali i bježali od onih kojima je jedinstvo Crkve Hristove toliko mrsko da ne štede truda da ga na svaki način spriječe.
      Što se tiče nas čije eparhije zahvataju i prostore koji nisu tradicionalno pravoslavni, ali na kojima i pravoslavni žive kao manjina, nama je kristalno jasno da je dijalog sa nepravoslavnima ne samo poželjan, nego i nužan.
      Da bi živjeli normalnim životom, pravoslavni i u sredinama u kojima su manjina moraju biti integrisani u društvo u kojem se nalaze, a da bi se ta integracija odvijala na dostojanstven način, paralelno sa njom mora se odvijati i dijalog crkava (npr. pravoslavne i katoličke) koji će, što više odmiče, i jednoj i drugoj strani pokazivati da među njima ima neuporedivo više sličnosti nego razlika i još manje suprotnosti i isključivosti, a time i manje razloga za netrpeljivost i neprijateljstvo.
      Odustajanje od iskrenog i odgovornog dijaloga u takvim (a po mom mišljenju i u svim drugim) sredinama, značilo bi prepustiti sopstvene vjernike predrasudama onog drugog (ali i njihovim vjerskim fanaticima – jer od njih nijedna Crkva nažalost nije slobodna). A od tog drugog, kao manjinska zajednica, pravoslavni u tim sredinama na kraju krajeva egzistencijalno zavise.
      Zato mi, kako iz teoloških uvjerenja, tako i iz pastirskog odgovornog staranja, nećemo odustati od trezvenog dijaloga sa katolicima i drugim hrišćanima u nadi da će nas na tom putu uvijek rukovoditi Božija milost i njegovo bezgranično čovjekoljublje koje sve ljude dobre volje podjednako grli i miluje.

       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...