Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Sign in to follow this  
Miljan123

Миљан Митић: Архимандрит Андреј Вујисић – Са Истока на Запад, мада не потпуно!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Архимандрит Андреј Вујисић, клирик Грчке Православне Архиепископије Мексика, Централне Америке и Кариба.

 

Screenshot_4-2-696x413.jpg

Андреј је 2009. године изабран за епископа Васељенске Патријаршије. После конслултација са Васељенским Патријархом , Андреј је одлучио да се хиротонија одложи. У међувремену је постао архијерејски заменик архиепископа Атинагоре, задужен за пријем 527.000 католика у Православље у Јануару 2010. године.

Међутим…

Архимандрит Андреј је одлучио да са читавом својом паством пређе у католицизам.

Његовим преласком је основана прва Источно-Католичка парохија у Порто Рику. 10. јуна 2017. године , парохија Светог Спиридона Порто Рика је примљена у потпуно општење са Папом Фрањом, током свете Литургије коју је служио отац Алберто Моралес, викар Римокатоличке дијецезе Сан Хуана. Литургија је одслужена у цркви у Сан Хуану где се заједница окупљала задњих 10 година.

Заједница је званично проглашена после потисивања документа о приступању Католичкој Цркви. Документ су пописали представници Римокатоличке дијецезе и парохије оца Андреја. Клир парохије је исповедио Римокатоличку веру током церемоније у просторијама парохије, а верници су то урадили током Литургије која је одржана 10. јуна. Исповедање вере је укључивало и помињање Папе Фрање и надбискупа дијецезе којој је парохија приступила.

У Католичку цркву су и поред оца Андреја примљени и оци Петар Вулић и Христофер Грист. У овом случају је занимљиво да парохија оца Андреја задржава све теолошке, литургијске , духовне традиције и праксе.

Отац Максим, католички монах је дугогодишњи пријатељ оца Андреја. Он каже да је отац Андреј замољен да дође у Порто Рико да би служио тамошњој заједници Грчких и Словенских верника.

Отац Максим каже да никада није било покушаја прозелитизма. Али како је пријатељство између оца Андреја и Максима расло, расло је и занимање за католицизам. Као део процеса преласка, парохија оца Андреја је изучила Брест-Литовску унију, кроз коју су православни приступили католицизму 1596. године. 33.члан Брестовске уније тачно одсликава нашу ситуацију, наглашава отац Андреј.

Недељне Литургије посећује редовно око 30 људи. Литургије су углавном на Црвенословенском, са предходећим Вечерњем.

Отац Максим каже да нема притиска ни обавезе да парохија оца Андреја прихвати Латинску традицију и обичаје. Отац Петар Вулић каже да је тренутно 16 свештеника у процесу приступања Католичкој цркви. Отац Петар каже да је парохија Светог Спиридона највећа на острву. Такође постоји и парохија Руске Цркве. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како је и када бивши еп. Андреј прешао у римокатолицизам? – (коментар на вест о томе)

 

Како је и када бивши еп. Андреј прешао у римокатолицизам? – (коментар на вест о томе)

 

Овај текст је коментар и одговор на жељу више православних хришћана који су се јавили, саблажњени чињеницом да је некада православни епископ Андреј Вујисић прешао у римокатолицизам. Текст који је објавио ову вест на српском језику, из које су верујући људи и сазнали за ову новост је прилично кратак, некомплетан и не пружа много информација. Написан је више у сензационалистичком тону, што никако не приличи теми којом се бави, па и не чуди питање људи који су нам се обраћали са жељом да пре свега провере да ли је то аутентично или не.

Јесте, тачно је да је бивши православни епископ Андреј сада члан римокатоличке заједнице али то уопште није нова вест. То се догодило још прошле, 2017. године, пре тачно годину дана, почетком јуна 2017. године. И има још ствари које нису тачне у поменутој вести која се раширила интернетом, о томе у тексту детаљније.

Други разлог због којих желимо да објаснимо и покажемо зашто се ово догодило јесте пример како не треба да се врши православна мисија. А бивши еп. Андреј је прави пример како не треба да се мисионари. Пре него што наставите да читате, желели бисмо да вас обавестимо да чињенице у овом тексту знамо директно од људи који се баве мисијом тамо, који су и сами испитивали ову тему још много пре него што је објављен онај сензационалистички текст.

 

Све је почело још 90-их година прошлог века. У грчкој парохији Светог Спиридона која је основана на Порторику су тада служили јеромонах Петар и архимандрит Андреј. Њихова мисија је почела сарадњом са римокатолицима, францисканцима, који су им уступили место за службу. Све у духу љубави и сарадње, међутим… ‘Љубав’ се показала у тренутку када су свештеници Петар и Андреј присајединили Православљу једну Порториканку, супругу православног Румуна. Тада су их францисканци избацили из храма (у коме су им уступили место за службу) и ‘љубазно’ препустили да служе при психијатријској болници у који нико не долази. Такође су им забранили да служе на шпанском, не шире православну литературу на шпанском, нити да обраћају локално становништво у Православље.

Оно што шокира је што су се оци Петар и Андреј сложили са овим условима римокатолика?! Нормално, након тога се нису бавили мисијом међу староседеоцима, већ само служили за странце који су ту радили, били на одмору… Ипак, формирала се заједница од око 30-ак људи, састављена од Грка, мало Руса, Молдовљана, Бугара. Било је мало и Порториканаца, углавном оних који су се сами обратили.

Свештеници Петар и Андреј су желели да изграде православни храм, (за разлику од о. Григорија из Антиохијске патријаршије са којим наш мисионарски центар успешно сарађује, који је кренуо самостално да се труди на пољу мисије, очекујући помоћ од Господа сразмерно свом труду и залагању, а који тренутно служи на другом спрату своје куће), чекали су да им ‘са врха’ неко просто пошаље новац да подигну храм.

Када су схватили да им Цариградска патријаршија неће послати новац, они су почели да моле да буду примљени у Руску Цркву. У Руску Заграничну Цркву је примљен само о. Андреј али је након неколико година на захтев Цариградске патријаршије и враћен. Тада је и хиротонисан за епископа и тада су и хтели да му дају високи статус, да га поставе за главног човека за Карибе, међутим, еп. Андреј није желео. У међувремену је његова сарадња са римокатолицима још више снажила, они су почели да се активно друже и сарађују са једним унијатским украјинским монахом који је почео и да проповеда у њиховој парохији, да би на крају и прешли у римокатолицизам средином прошле године.

Друга нетачна вест о којој пише поменути чланак на српском јесте да су о. Петар и еп. Андреј у римокатолицизам прешли заједно са својом парохијом. То је нетачно, чак су поуздане информације да они нису ни рекли својим парохијанима да су прешли у римокатолицизам, да се они и даље изјашњавају пред парохијанима да су православни, људи који долазе у њихов храм и даље мисле да су они православни! То је оно што је тужно и што показује сво лицемерје врлих мисионара и лукавство римокатолика. Један од парохијана тог храма је тек са интернета, током свог боравка у САД сазнао шта се догодило, и од тада више и не одлази тамо. Притом му је пре одласка у Америку, о. Петар рекао да би било добро да њихова парохија оствари сарадњу са Православном Црквом у Америци… Оно што је такође врло значајно је да и о. Петар и о. Андреј избегавају о. Григорија из Антиохијске патријаршије већ годину дана, не желе да се виде са њим, што је и разумљиво из њиховог угла.

У суштини трагична прича која још једном потврђује чињеницу у којој је раније писао о. Георгије Максимов. Мисија је директна заповест Господа (Мт: 28:19-20) али ако желиш да се бавиш мисијом супротно томе како је Господ заповедио, упропастићеш и своју душу и душу ближњих. Бивши еп. Андреј је само један од примера.

Ако неко искрено жели да помогне мисију на Порторику (као и свуда у свету), нека се прикључи нашој листи приложника, ускоро ћемо ако Бог да, помоћи православнима тамо са два бисера православне литературе која су писала два велика Светитеља наше Цркве – Серафим Вирицки и Николај Жички.

http://www.svedokverni.org/kako-je-i-kada-bivsi-ep-andrej-presao-u-rimokatolicizam-komentar-na-vest-o-tome/

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 30.5.2018. at 14:10, Miljan123 рече

Архимандрит Андреј Вујисић, клирик Грчке Православне Архиепископије Мексика, Централне Америке и Кариба.

 

Screenshot_4-2-696x413.jpg

Андреј је 2009. године изабран за епископа Васељенске Патријаршије. После конслултација са Васељенским Патријархом , Андреј је одлучио да се хиротонија одложи. У међувремену је постао архијерејски заменик архиепископа Атинагоре, задужен за пријем 527.000 католика у Православље у Јануару 2010. године.

Међутим…

Архимандрит Андреј је одлучио да са читавом својом паством пређе у католицизам.

Његовим преласком је основана прва Источно-Католичка парохија у Порто Рику. 10. јуна 2017. године , парохија Светог Спиридона Порто Рика је примљена у потпуно општење са Папом Фрањом, током свете Литургије коју је служио отац Алберто Моралес, викар Римокатоличке дијецезе Сан Хуана. Литургија је одслужена у цркви у Сан Хуану где се заједница окупљала задњих 10 година.

Заједница је званично проглашена после потисивања документа о приступању Католичкој Цркви. Документ су пописали представници Римокатоличке дијецезе и парохије оца Андреја. Клир парохије је исповедио Римокатоличку веру током церемоније у просторијама парохије, а верници су то урадили током Литургије која је одржана 10. јуна. Исповедање вере је укључивало и помињање Папе Фрање и надбискупа дијецезе којој је парохија приступила.

У Католичку цркву су и поред оца Андреја примљени и оци Петар Вулић и Христофер Грист. У овом случају је занимљиво да парохија оца Андреја задржава све теолошке, литургијске , духовне традиције и праксе.

Отац Максим, католички монах је дугогодишњи пријатељ оца Андреја. Он каже да је отац Андреј замољен да дође у Порто Рико да би служио тамошњој заједници Грчких и Словенских верника.

Отац Максим каже да никада није било покушаја прозелитизма. Али како је пријатељство између оца Андреја и Максима расло, расло је и занимање за католицизам. Као део процеса преласка, парохија оца Андреја је изучила Брест-Литовску унију, кроз коју су православни приступили католицизму 1596. године. 33.члан Брестовске уније тачно одсликава нашу ситуацију, наглашава отац Андреј.

Недељне Литургије посећује редовно око 30 људи. Литургије су углавном на Црвенословенском, са предходећим Вечерњем.

Отац Максим каже да нема притиска ни обавезе да парохија оца Андреја прихвати Латинску традицију и обичаје. Отац Петар Вулић каже да је тренутно 16 свештеника у процесу приступања Католичкој цркви. Отац Петар каже да је парохија Светог Спиридона највећа на острву. Такође постоји и парохија Руске Цркве. 

Колико нетачних информација у тако малом тексту. :)

1. Никаквих 527 000 католика није примљено у Православље. Једини масовни прелазак у Православље се одвио и сада се одвија у Гватемали, али то не из римокатолицизма већ из неканонске 'Православне цркве Гватемале' оца Андреса Жирона који се упокојио пре годину и више дана. Али у питању је максимално до 150 000 људи, никаквих пола милиона. Како људи воле да се бацају цифрама ...

2. Никаква паства није прешла са њима у ркц, чак он и о. Петар и дан данас крију од својих бивших парохијана да су католици и праве се да су и даље православни.

3. Никаквих 16 свештеника тамо није у процесу приступања, из простог разлога што тамо нема 16 свештеника, било је раније њих двојица и о. Григорије из Антиохијске патријаршије.

4. Руска Црква тамо нема мисију.

5. Ако заиста хоћете да знате шта се тамо дешава прочитајте целу историју око овог срамотног пада:

 

http://www.svedokverni.org/kako-je-i-kada-bivsi-ep-andrej-presao-u-rimokatolicizam-komentar-na-vest-o-tome/

 

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Šta dramite, kod nas na Karpatima i prikarpatju (istočnoj Slovačkoj, zapadnoj Ukrajini) svakih nekoliko godina neka grkokatolička parohija predje komplet na pravoslavlje ili neka pravoslavna postane komplet greckokatolicka (neka vrsta lokalnog sporta ili folklora). To ne biste ostali živi kad bi to tako sve uzimali k srcu i smrtno ozbiljno, svi biste počinili harakiri, sepuku ili šta? Dole je par primjera što sam na brzinu povadio, inače su ih stotine samo za posljedni period od kraja 2ww tj. od 1945. Ljudi preozbiljno shvatili ekumenizam, pa šta sad s njima? Kod nas i cijele eparhije šetaju tamo vamo a da ne bi parohije!

História krypty je spojená so vznikom obce Osadné (do roku 1948 Telepovce) a náboženstvom tunajších obyvateľov. Prvá písomná zmienka pochádza z roku 1543, kedy ju oficiálne založili Rusíni pravoslávneho vierovyznania. Tí boli v roku 1726 tunajšími zemepánmi nútení prijať úniu s Rímom v 19. storočí nesprávne nazvanú ako gréckokatolícka cirkev. V roku 1926 vznikol v obci spor s miestnym gréckokatolíckym kňazom, ktorý vyžadoval od veriacich vysoké poplatky. Žiadosti miestnych o zníženie poplatkov sa vysmial a zo žartu ich poslal za pravoslávnym duchovným, ktorý im bude slúžiť zadarmo. Ľudia jeho „radu“ prijali a tak presne po 200 rokoch po spomínanom násilnom prechode do únie s Rímom sa celá obec vrátila k pravoslávnej viere.

Gréckokatolícke biskupstvo však s týmto stavom nebolo spokojné a prisľúbilo každému, kto sa vráti k ich viere, bezplatne pôdu. Tá mala v tom čase vysokú hodnotu a tak ich ponuku prijalo 14 z 81 rodín. Došlo tak k situácii, že pravoslávni, hoci ich bolo v obci viac, museli opustiť miestny chrám a vykonávať bohoslužby v miestnej škole a súkromnom dome. Rozhodli sa preto postaviť si vlastný chrám, čo však v tom čase nebolo vôbec jednoduché.

https://sk.wikipedia.org/wiki/Krypta_Osadné

https://www.zaluzice.sk/greckokatolicka-farnost-najsvatejsej-trojice.html

http://www.grkatza.sk/historia-farnosti/

http://www.kojsov.sk/?page_id=75

Osim toga ti tamo parohijani svejedno nisu iz SPC već "Grci":

https://neoskosmos.com/en/43163/greek-orthodox-and-catholic-church-merge-in-puerto-rico/

https://parma.org/news/puerto-rico-welcomes-first-ever-eastern-catholic-parish

https://tinyurl.com/yccvfcp8

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Zayron рече

Šta dramite, kod nas na Karpatima i prikarpatju (istočnoj Slovačkoj, zapadnoj Ukrajini) svakih nekoliko godina neka grkokatolička parohija predje komplet na pravoslavlje ili neka pravoslavna postane komplet greckokatolicka (neka vrsta lokalnog sporta ili folklora). To ne biste ostali živi kad bi to tako sve uzimali k srcu i smrtno ozbiljno, svi biste počinili harakiri, sepuku ili šta? Dole je par primjera što sam na brzinu povadio, inače su ih stotine samo za posljedni period od kraja 2ww tj. od 1945. Ljudi preozbiljno shvatili ekumenizam, pa šta sad s njima? Kod nas i cijele eparhije šetaju tamo vamo a da ne bi parohije!

História krypty je spojená so vznikom obce Osadné (do roku 1948 Telepovce) a náboženstvom tunajších obyvateľov. Prvá písomná zmienka pochádza z roku 1543, kedy ju oficiálne založili Rusíni pravoslávneho vierovyznania. Tí boli v roku 1726 tunajšími zemepánmi nútení prijať úniu s Rímom v 19. storočí nesprávne nazvanú ako gréckokatolícka cirkev. V roku 1926 vznikol v obci spor s miestnym gréckokatolíckym kňazom, ktorý vyžadoval od veriacich vysoké poplatky. Žiadosti miestnych o zníženie poplatkov sa vysmial a zo žartu ich poslal za pravoslávnym duchovným, ktorý im bude slúžiť zadarmo. Ľudia jeho „radu“ prijali a tak presne po 200 rokoch po spomínanom násilnom prechode do únie s Rímom sa celá obec vrátila k pravoslávnej viere.

Gréckokatolícke biskupstvo však s týmto stavom nebolo spokojné a prisľúbilo každému, kto sa vráti k ich viere, bezplatne pôdu. Tá mala v tom čase vysokú hodnotu a tak ich ponuku prijalo 14 z 81 rodín. Došlo tak k situácii, že pravoslávni, hoci ich bolo v obci viac, museli opustiť miestny chrám a vykonávať bohoslužby v miestnej škole a súkromnom dome. Rozhodli sa preto postaviť si vlastný chrám, čo však v tom čase nebolo vôbec jednoduché.

https://sk.wikipedia.org/wiki/Krypta_Osadné

https://www.zaluzice.sk/greckokatolicka-farnost-najsvatejsej-trojice.html

http://www.grkatza.sk/historia-farnosti/

http://www.kojsov.sk/?page_id=75

Osim toga ti tamo parohijani svejedno nisu iz SPC već "Grci":

https://neoskosmos.com/en/43163/greek-orthodox-and-catholic-church-merge-in-puerto-rico/

https://parma.org/news/puerto-rico-welcomes-first-ever-eastern-catholic-parish

https://tinyurl.com/yccvfcp8

Друже, чисто узми у обзир да код православних постоји другачије схватање Цркве па се ето, зато и схвата то озбиљно. Ако је некоме боравак у цркви 'изађем, прошетам, па се вратим' код православних није тако.

Претпостављам да зато и изгледа, гледано са стране, да се драми.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Stanoje Stankovic рече

Друже, чисто узми у обзир да код православних постоји другачије схватање Цркве па се ето, зато и схвата то озбиљно. Ако је некоме боравак у цркви 'изађем, прошетам, па се вратим' код православних није тако.

Претпостављам да зато и изгледа, гледано са стране, да се драми.

 

Nije tako ni kod nas, no, mi smo tolerantni prema takvima koji od nas odu pa razgledaju gdje im je bolje, uvijek se mogu vratiti u svoju kuću. Ne šaljemo ih u gulag na Sibir ko vi. Inače ja to hodanje medju katoličanstvom, protestantizmom i pravoslavljem ne smatram nekom katastrofom niti računam za ne znam kakvo veliko "prelaženje" ili kao nešto nad čim treba lomit i kršit ruke i čupat kosu. Na islam, jehoviste, sajentologe, budizam, hinduizam, paganizam, satanizam, ateizam itd. - to je potom već nešto sasvim drugo. :) 

https://www.catholicscomehome.org/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Inače "preletači" su zdrava stvar, pokazateljem su toga da u Crkvi nije baš sve ok. To je više naša greška, nas članova i hijerarhije koji tamo ostajemo, nego njihova, tih koji odlaze. Oni samo traže ono što nisu našli tamo gdje su bili a nedostaje im to. Ili se jednostavno ne slažu s nečim za njih važnim a kad više nisu u stanju trpjeti to ili uraditi nešto na ispravci toga stanja onda jednostavno odu. Slično kao višečlana porodica sa mnogo djece i bez stana, u podstanarstvu koja ne može da preživi sa svojim primanjima, kad nije u stanju promjeniti platnu, socijalnu i stambenu politiku u toj zemlji gdje se nalaze onda  jednostavno potrpaju to što imaju u kofere i odu tamo gdje su plate veće, pridavci na djecu štedriji, socijalna politika velikodušnija i stanovi odmah slobodni na useljenje. U svakom slučaju Evandjelje nam preporučuje saradnju a ne rivalstvo i ljubav i podršku a ne neprijateljstvo i mržnju. Evo jednog jevandjeljskog primjera saradnje, medjusobnog uvažavanja, poštovanja i prijateljstva a ne rivalstva i trvenja medju Crkvama.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Августин рече

Све некако али стварно је ово невероватно 527.000 из католика у православне па опет у католике.Па да су овце било би много а не људи.

Da, tako obludno i čudovišno velike cifre nemaju danas čak ni Jehovah's Witnesses! I oni bi prvi takav skore vrlo rado postigli da mogu! I za njih je tako nešto previše. Da su muslimani  u pitanju ne bih se čudio. Jedino kod njih takve cifre letaju sasvim normalno.  :D 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 12.6.2018. at 19:38, Miljan123 рече

@Stanoje Stankovic ovde se nigde ne pominje Ruska Crkva, samo Carigradska

Да, то сам и рекао, да на Порторику не постоји мисија РПЦ.

Тренутно постоји само мисија Антиохијске патријаршије.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Винарија манастира Буково налик на светионик виноградарског и винарског (к)раја Неготинске крајине блиста једноставном, чистом светлошћу из оазе Буковске шуме. Закриљена светињом манастирском, винарија се као какав цхатеау утихнула усред винограда аутохтоне црне тамјанике и прокупца и ушушкано узраста на плећима малобројне братије, подрумара Платона и игумана Kозме, те ненаметљиви али одлучни енолошки шапат др. Радована Ђорђевића из Жупе.     Филигран вина Винарије манастира Буково већ неколико година су прави хит на тржишту. Посебна паковања, џиновске боце, врхунске етикете и чињеница да су прва манастирска винарија која је послала вино на Децантер у Лондон, најважније светско надметање, издвајају је из комплетно препознатог прогреса српског винарства али и све већег броја манастирских подрума на тржишту. А престижне сребрне медаље које освајају на западу у конкуренцији интернационалних сорти мерло и каберне готово да су равне малом чуду. Управо смо зато у разговору с игуманом пожелели да откријемо ову винску манастирску тајну. И оно што нас тек чека из Букова, а баш такав је врхунски пино ноар којим нас игуман Kозма гости током разговора...   И сами уживате у овом вину, знам да се бринете око њега, имате ли искуства на том пољу?   - Рођен сам и одрастао у селу Велики Небрижевац у Имотском, у Хрватској, где моји од давнина, па и дан-данас производе вино од кујунџуше и где су се моји преци доселили пре три века из Попова Поља. Kод нас се гњечило грожђе ногама, деца су ускакала у буриће јер није било муљаче те сам од малена упућен у обраду винограда и производњу вина. Отац је инсистирао на томе, па већ са 15 година радим практично комплетну причу уз његову помоћ и асистенцију у подруму или коноби, како се код нас каже. Прилику да помажем имао сам поготово 90-их година кад се десио несретни рат, не поновило се, кад су из Имотског отишли људи, моја браћа и сестре. Тад је на мени остало да радим винограде. И остало ми је у лепом сећању и кад се десило да исто касније наставим да радим у обновљеним виноградима манастира Буково где сада живим. Поново сам у винограду и производњи грожђа, наравно сад на вишем нивоу, али те неке лепе ствари из куће заувек остају дубоко у сећању.   Шта се гајило у винограду ваше породице?   - Гајила се кујунџуша и имали смо нешто вранца уз једну стару аутохтону сорту, претпостављам да је плавац. У том су винограду сад смањени приноси, и родитељи су у годинама, али оно што је занимљиво је да су вина која смо правили и која се праве јесу заправо оранж. Пре пар година донео сам овамо то вино, пробао га је Радован, пита одакле је? Kажем од мојих, а он ће: „Чекај, ово је оранж!“ И већина вина су таква, јер се вино тамо тако прави. Четрдесет дана се бело грожђе држи на комини па тек онда цеди и потом сумпорише приде. Али наши стари нису стављали много сумпора јер и без њега оно годинама траје. Сипа се у буре и не дира. Чујем да се сада тамо та винска прича помало обнавља и јако ми је драго због тога.   У Буково сте стигли 1998. године, како сте пренели љубав према винограду?   - Kад сам стигао видим изнад манастира пољана, детелина, велики празан простор какви су ретки код нас у Далмацији, и преко уста ми пређе: Лепо би било да овде буде виноград. Сви су тад рекли: „Kакав виноград, ко ће о томе да брине?“ Али, фала Богу, ипак се десило да је настао. Ми смо као братија међусобно причали о томе али је главни иницијатор био тадашњи епископ Тимочки Јустин који је заједно са нашим игуманом Иларионом и братством покренуо ту идеју. Манастир је пре Другог светског рата имао винограде, озбиљних 12 хектара парцела које су касније одузете и од којих је остала само лоза непрсканац у манастиру. Али, знајући да овај крај има виноградарски потенцијал и да би манастир могао да се од тога издржава, а свестан да је већ раније поседовао винограде, чак и засад црне тамјанике у 19. и 20. веку, владика је покренуо целу причу, која није мала. Видели смо исечак из старих новина где се писало о Жупи и Неготину с краја 19. века и помиње Неготин са 10.000 хектара винограда, а Жупа са око 5.000! Према садашњим сазнањима Неготин тренуно има око 500 хектара, Жупа пет пута толико, али, колико је то тачно нисам сигуран.   Kако је изгледало постављање винограда?   - По благослову епископа је отац Дамјан као економ манастира и сопственим средствима, заједно са игуманом и браћом на тој парцели подигао први засад, два хектара црне тамјанике. Kренули смо самостално Дамјан и ја, али смо брзо увидели да нећемо моћи без технолога. Мислим да је сарадња са Радованом Ђорђевићем започела 2013. године и тако је и дан-данас. Отац Платон води винарију, а ја сам Радовану чак у једном тренутку рекао: „Пошто Платону, као младом момку енологија тако лепо иде, хајде да га пошаљемо на неке школе да и званично то изучи“. Али Радован вели: „Нема потребе, што је он овде научио, то ови што заврше школе не знају толико!" (смех). Потом следи чудо Божије, држава је враћајући нам земљу дала практично два већ подигнута винограда. Људи су земљу користили, садили иако не би смели јер је била у поступку враћања, но ми смо зато добили око шест хектара винограда па су нам се у подруму појавиле и друге сорте, мерло, каберне и совињон блан. Мислим да је то било 2008. године, чује се како неко оре једно брдо и браћа се обрадовала, кажу: „Хвала ти Боже да је неко коначно узео да ради и сеје, јер је то све било запуштено.“ А испоставило се касније да је наша земља и оно што сад имамо!   Изнад манастира су прокупац и црна тамјаника. Одакле пино ноар, веома таман, екстремно густ, екстрактан?   - Црни бургундац је опрашивач код црне тамјанике. Локални стручњаци кажу да смо могли и гаме да посадимо у ту сврху, али нам је човек из Пољопривредне школе, одакле смо узимали калемове, предложио да ипак буде пино ноар. Црном смо тамјаником генерално задовољни, имамо је већ 10 година и добра је. Берба 2014 била је јако лоша, година 2016 такође је подбацила, али су све друге биле одличне и то сад гурамо. Овај пино ноар из бербе 2016 јесте добар, имамо само једно буре и њега ћемо слати на Децантер ове године.   Прва сте манастирска винарија која шаље вино на Децантер, прва  која се оглашава у медијима. Чије су то идеје, ко решава шта иде на оцењивање?   - Братство, нас шест укупно учествује у читавој причи, како монашког живота, како духовног, тако и овог винског. Од производње до продаје причамо о свему закључно са ценама како би изнедрили оно најбоље за нас. Платон и ја смо на челу, а однедавно и Милош Милошевић кога сам поставио за директора винарије. Радован је технолог, он не воли да га хвалимо и причамо о њему, али сам му ја рекао: „Док смо ми живи, ти си технолог, био овде, у Америци, Аргентини, Аустралији, свеједно!“ Једино што не желимо је да пређемо неке границе и да из мале производње одемо у неку индустрију, да се изгуби оно због чега смо ми уствари овде. А за оцењивање, Платон, Радован и ја одлучујемо. Пошто се Радован креће далеко више од нас у том свету он је предложио да се прва вина пошаљу на Децантер и одабрао тај каберне који је добио сребро. Рече: “Не очекујмо медаљу, али дај да видимо где смо.” И одушевило нас је сазнање да је неко препознао наша вина и драго нам је било то сребро, али далеко више од самог сребра драга нам је препорука за Црну тамјанику која је можда први пут отишла на неко међународно оцењивање. Ми нигде не журимо, нема потребе, отац Платон чак и не пије вино, а Радован је у Жупи. Читава прича значи своди се на мене и на мени је сав терет. (смех)   Kолико сте збиља укључени?   - Апсолутно сам укључен у све у винарији. Можда не улазим у неке детаље, али што се тиче производње, одлуке о тренутку бербе, Платон и ја смо на терену и одлучујемо о свему. У вези буради и осталога он ништа не ради без да ме пита и наравно уз консултације са Радованом.   Вино Филигран Гаме добило је бронзу на Децантеру. Због чега се ова сорта мало гаји у Србији док је некада била доста распрострањена?   -  Чуо сам од старијих Неготинаца, људи из околних села да је гаме био присутан све до 70-их и 80-их година, а кад су се појавиле захвалније сорте каберне и мерло доста њих је искрчило винограде гамеа. Но, остало га је нешто. Ми смо ту причу кренули 2014. године кад се нудио један виноград од хектара у закуп. Прелепи виноград, лепа позиција, ја сам одлучио да то узмемо и хвала Богу, наредне године смо произвели вино које нам се изузетно допада. Данас гаме многи производе, можда је најозбиљнији Дајић и угледамо се помало на њега, правимо паралелу. А што се сорте тиче, сматрамо да то јесте будућност и радићемо на њему и ако Бог да, садићемо на Букову нове засаде.   Kолико је вино битно у животу манастира?   - Веома. Црвено вино се употребљава за причешће, оно је крв Христова. Ми смо и почели производњу слатких вина првенствено за богослужбену употребу. Већ неколико година радимо та вина које се зову Вино за свето причешће које има карактеристичну етикету. Иако је доброг квалитета, како би се користило по црквама дајемо га по мањој цени. И веома смо задовољни јер без тог вина нема причешћа, а без причешћа нема живота за нас хришћане. Вино се помиње кроз Нови и Стари завет, у Свадби Галилејској где је Господ претворио воду у вино. И кад се неки чуде за нас, питају се како им је тако добро вино у Букову, а ја кажем: „Имамо добру воду овде и она се претвори у вино!“ А исто тако кажемо да Матаљ користи ту исту манастирску воду кад пере судове, па је и њему добро вино. (смех)   Kоја „филигранска" вина пије братија у манастиру и колико?   - Мртва је трка код братије између кабернеа и гамеа, мада ми се чини да их каберне одушевљава, а шардоне барик је увек фаворит.  Такође, имамо ту срећу да је тачно одређено колико се сме пити, то је отприлике један децилитар или децилитар и по уз оброк, а неки пут се деси да се разреши неко Зајечарско пиво кад вино није најбоље охлађено. Пије се и наша шљива за празнике или лоза. Све испробавамо, а желим да нагласим да су братија најбољи показатељ у ком смеру иду вина. Сви поседују тај дар од Господа да могу да оцене и када кажу за неко вино, рецимо за Мерло који смо баш спремали за флаширање, да га треба послати у Лондон, послушамо их. И за то вино добили смо исто сребро.   Ви сте завршили факултет?   - Не, завршио сам средњу економску а после тога уписао Теолошки факултет у Београду. Међутим привукло ме монаштво, напустио сам Београд после годину и по дана и са 21 годином дошао у манастир у Буково. Значи, нисам завршио ниједну богословску школу.   Kако се постаје старешина манастира без дипломе?   - Ја сам очигледно неко чудо, не знам шта је у питању. Једноставно сам заволео монашки живот иако то нисам планирао. Kао пето дете у породици још као млад сам хтео да имам жену и децу, али су ме Буково и братија привукли. А ја сам само служио, слушао, био послушан за оно што монаштво тражи од нас и трудио се да то испуним. И ето, они су мене изабрали за старешину иако овде има људи који су магистрирали теологију. Сад, зашто су мене изабрали не знам, вероватно је у питању вино. (смех) Данас кажу: „Вино је добро, нећемо да га мењамо нек буде игуман!“   Ускоро стиже нова етикета?   - Вино за причест је увек било купажа каберне, мерло, гаме,  понекад мало црне тамјанике. Но, сада смо спаковали тачну купажу, средином октобра одредили смо однос: пола је каберне, а по четвртину чине мерло и гаме. То је вино из бербе 2017, најбоље коју смо имали у десет година колико радимо. Иницијатива да направимо такво вино долазила је и од неких људи са стране, али смо и сами дошли до тога. Зваће се Филигран Вез, отац Платон ме подсетио на причу која датира из доба владике Јустина и оца Дамјана, да се тад помињао неки „вез", што нам се свидело. Ради се етикета, посебна боца, укупно око 2.000 комада.   Припремате и нове засаде?   - Имамо нека три хектара близу манастира где планирамо да садимо гаме, а брат Никола Матаљ се понудио да засадимо зачинак и багрину, што сам радосно примио од њега понуду. У разговорима смо око калемова, припремамо земљиште где су већ некада били виногради. Ако буде прилика, на парцели поред Пољопривредне школе у плану је да једнога дана изградимо нову винарију. Видели сте колико је ова сада скромна, али хвала Богу, не кукамо и да остане таква до краја. Отац Платон каже да би највише и волео да остане тако али сам сигуран да и он има жељу да је из ове манастирске оазе изместимо. Ако буде тако, урадићемо, ако не остаће овде. Не трчимо пред руду јер Бог је тај који нам све показује како треба да радимо.   Размишљате о преласку на органску производњу?   - Тако је, то је план. Још код прве садње црне тамјанике кренули смо у причу да радимо само са плавим каменом. Међутим, стижу нека дешавања, одлазила је братија и нема се времена да се све постигне. Па је дошло до тога да се испрска виноград с овим и с оним, те се органска идеја мало загубила. Сада смо у разговорима дошли до тога да кренемо са затрављивањем винограда, окрећемо се органској производњи и надамо се да ћемо успети у томе. То је још један покушај, а све што смо до сада покушали то смо и урадили. Наравно, увек има и омашаја, али верујемо у успех уз помоћ Радована и младог брата Милоша који пази винограде код Kовачевића. Био је код нас за Преображење кад се освећује грожђе и тада је пао договор да ће и он да нам помогне и даће Бог да буде успешно.   За ваша вина се чуло надалеко?   - Веома смо срећни и задовољни када дођу људи са других континената одушевљени овим винима, долазе из Израела, Аустралије, Енглези, Руси... Јако је то интересантно мада некада размишљам: “Да ли нас превише хвале или заиста мисле да је тако добро, поготово за црну тамјанику која је за њих потпуно непозната?” Лепа су искуства и ми смо већ и извезли неко вино у Аустралију, свега педесетак картона, али баш су људи тражили наша вина тамо.   Деценијама се манастирско вино куповало само зато што је из манастира а не због квалитета, а данас су ту Буково, Амбелос, Студеничка вина, Хиландарско... Флаширана квалитетна вина са етикетама, како гледате на конкуренцију?   - Што се конкуренције тиче мислим да нисмо интересантни јер нисмо велики произвођачи. Са свима имамо лепу сарадњу, са друге стране, неки су тражили да им откријемо тајне за нека вина. Тражили су неке рецептуре за слатко вино чак из Русије, али нисам то благословио, нити ће било ко други то да добије јер сам ја тај благослов за такво вино од мојих родитеља добио. Опет, пробао сам друга вина, већину, и добра су. Али треба још да се ради, и конкуренције се не плашимо. Такође, слажем се да су људи куповали раније вина зато што су манастирска и схватам зашто је морало да се подигне квалитет и све остало јер данас је све доступно и ништа не можете сакрити од људи. Питају колико траје крштење, кажем 40 минута, а они се чуде како негде траје 15. Људи данас сниме и виде све, да сте скратили крштење за пола сата, а таква је ситуација и са вином. Kупи га једном, проба, и ако не ваља никад више неће доћи да га купи. А ако је нешто квалитетно и добро, увек ће се вратити том извору, тако ја на то гледам.   Већи је број манастирских винарија да ли се размишља о удруживању?   - Није се појавила таква идеја. Мишљења сам да као што је ситуација у друштву, држави, тако се преноси и на нас без обзира што смо посвећени Богу и животу духовном. Засад једноставно нема те иницијативе и мислим да би то било тешко, баш као што тешко иде и код удруживања винара.   Сведоци смо глобалних промена, од климе па надаље. Kолико сте ви захваћени свиме што нам отежава живот?   - Што се климатских промена тиче евидентно је да постоје у некој мери али сам сигуран и чврсто убеђен да ништа то није другачије него пре 100 или 200 година. Можда се мало више наглашава ситуација да би се прогурали неки пројекти али гледајући кроз перспективу винограда и производње вина где постоје записи у последњих век или два, ништа се ту није много променило. Гаме се бере од трећег до десетог у месецу и то је то. Али оно што морам да поменем је да обратите пажњу на животињски свет који је од постања нетакнут у смислу да се животиње нису поквариле. Оне немају разум нити су могле да промене нешто, већ смо ми ти који су мењали целу слику, док су оне практично остале исте из оног времена, онакве какве јесу. И по њима можете да видите сву ту лепоту коју је човек имао а коју смо ми као људи злоупотребили. Уништавамо своју природу, сечемо шуме неограничено и без контроле, а све то утиче на климу. Бог јесте тај који нас чува, крије и води, и док је нас он ће нас чувати такве какви јесмо, јер Бог воли сваког, не само праведника и монаха, већ све нас. И свакоме жели да се спаси док год ми будемо имали основна људска начела и будемо људи, што је говорио блаженопочивши патријарх Павле. Нема за нас проблема и не треба да нас брине ни клима, ни једно, ни друго. Једноставно нам треба хармонија, живот нормалан људских бића угледајући се на животиње које сам поменуо, јер у већој љубави и хармонији живе него ми. Ми људи имамо осећања, али за разлику од животиња имамо душу и ми никада не умиремо, ми само некуда прелазимо. Ви у то не морате веровати, али ја верујем и зато то и причам и зато очекујем да после овога живота, ако тамо негде буде неко добро вино, и ако га дају, добро је. Ако га не дају, није ни важно, само да ја будем тамо.     Извор: Вино.рс
      View full Странице
    • Од Логос,
      Винарија манастира Буково налик на светионик виноградарског и винарског (к)раја Неготинске крајине блиста једноставном, чистом светлошћу из оазе Буковске шуме. Закриљена светињом манастирском, винарија се као какав цхатеау утихнула усред винограда аутохтоне црне тамјанике и прокупца и ушушкано узраста на плећима малобројне братије, подрумара Платона и игумана Kозме, те ненаметљиви али одлучни енолошки шапат др. Радована Ђорђевића из Жупе.     Филигран вина Винарије манастира Буково већ неколико година су прави хит на тржишту. Посебна паковања, џиновске боце, врхунске етикете и чињеница да су прва манастирска винарија која је послала вино на Децантер у Лондон, најважније светско надметање, издвајају је из комплетно препознатог прогреса српског винарства али и све већег броја манастирских подрума на тржишту. А престижне сребрне медаље које освајају на западу у конкуренцији интернационалних сорти мерло и каберне готово да су равне малом чуду. Управо смо зато у разговору с игуманом пожелели да откријемо ову винску манастирску тајну. И оно што нас тек чека из Букова, а баш такав је врхунски пино ноар којим нас игуман Kозма гости током разговора...   И сами уживате у овом вину, знам да се бринете око њега, имате ли искуства на том пољу?   - Рођен сам и одрастао у селу Велики Небрижевац у Имотском, у Хрватској, где моји од давнина, па и дан-данас производе вино од кујунџуше и где су се моји преци доселили пре три века из Попова Поља. Kод нас се гњечило грожђе ногама, деца су ускакала у буриће јер није било муљаче те сам од малена упућен у обраду винограда и производњу вина. Отац је инсистирао на томе, па већ са 15 година радим практично комплетну причу уз његову помоћ и асистенцију у подруму или коноби, како се код нас каже. Прилику да помажем имао сам поготово 90-их година кад се десио несретни рат, не поновило се, кад су из Имотског отишли људи, моја браћа и сестре. Тад је на мени остало да радим винограде. И остало ми је у лепом сећању и кад се десило да исто касније наставим да радим у обновљеним виноградима манастира Буково где сада живим. Поново сам у винограду и производњи грожђа, наравно сад на вишем нивоу, али те неке лепе ствари из куће заувек остају дубоко у сећању.   Шта се гајило у винограду ваше породице?   - Гајила се кујунџуша и имали смо нешто вранца уз једну стару аутохтону сорту, претпостављам да је плавац. У том су винограду сад смањени приноси, и родитељи су у годинама, али оно што је занимљиво је да су вина која смо правили и која се праве јесу заправо оранж. Пре пар година донео сам овамо то вино, пробао га је Радован, пита одакле је? Kажем од мојих, а он ће: „Чекај, ово је оранж!“ И већина вина су таква, јер се вино тамо тако прави. Четрдесет дана се бело грожђе држи на комини па тек онда цеди и потом сумпорише приде. Али наши стари нису стављали много сумпора јер и без њега оно годинама траје. Сипа се у буре и не дира. Чујем да се сада тамо та винска прича помало обнавља и јако ми је драго због тога.   У Буково сте стигли 1998. године, како сте пренели љубав према винограду?   - Kад сам стигао видим изнад манастира пољана, детелина, велики празан простор какви су ретки код нас у Далмацији, и преко уста ми пређе: Лепо би било да овде буде виноград. Сви су тад рекли: „Kакав виноград, ко ће о томе да брине?“ Али, фала Богу, ипак се десило да је настао. Ми смо као братија међусобно причали о томе али је главни иницијатор био тадашњи епископ Тимочки Јустин који је заједно са нашим игуманом Иларионом и братством покренуо ту идеју. Манастир је пре Другог светског рата имао винограде, озбиљних 12 хектара парцела које су касније одузете и од којих је остала само лоза непрсканац у манастиру. Али, знајући да овај крај има виноградарски потенцијал и да би манастир могао да се од тога издржава, а свестан да је већ раније поседовао винограде, чак и засад црне тамјанике у 19. и 20. веку, владика је покренуо целу причу, која није мала. Видели смо исечак из старих новина где се писало о Жупи и Неготину с краја 19. века и помиње Неготин са 10.000 хектара винограда, а Жупа са око 5.000! Према садашњим сазнањима Неготин тренуно има око 500 хектара, Жупа пет пута толико, али, колико је то тачно нисам сигуран.   Kако је изгледало постављање винограда?   - По благослову епископа је отац Дамјан као економ манастира и сопственим средствима, заједно са игуманом и браћом на тој парцели подигао први засад, два хектара црне тамјанике. Kренули смо самостално Дамјан и ја, али смо брзо увидели да нећемо моћи без технолога. Мислим да је сарадња са Радованом Ђорђевићем започела 2013. године и тако је и дан-данас. Отац Платон води винарију, а ја сам Радовану чак у једном тренутку рекао: „Пошто Платону, као младом момку енологија тако лепо иде, хајде да га пошаљемо на неке школе да и званично то изучи“. Али Радован вели: „Нема потребе, што је он овде научио, то ови што заврше школе не знају толико!" (смех). Потом следи чудо Божије, држава је враћајући нам земљу дала практично два већ подигнута винограда. Људи су земљу користили, садили иако не би смели јер је била у поступку враћања, но ми смо зато добили око шест хектара винограда па су нам се у подруму појавиле и друге сорте, мерло, каберне и совињон блан. Мислим да је то било 2008. године, чује се како неко оре једно брдо и браћа се обрадовала, кажу: „Хвала ти Боже да је неко коначно узео да ради и сеје, јер је то све било запуштено.“ А испоставило се касније да је наша земља и оно што сад имамо!   Изнад манастира су прокупац и црна тамјаника. Одакле пино ноар, веома таман, екстремно густ, екстрактан?   - Црни бургундац је опрашивач код црне тамјанике. Локални стручњаци кажу да смо могли и гаме да посадимо у ту сврху, али нам је човек из Пољопривредне школе, одакле смо узимали калемове, предложио да ипак буде пино ноар. Црном смо тамјаником генерално задовољни, имамо је већ 10 година и добра је. Берба 2014 била је јако лоша, година 2016 такође је подбацила, али су све друге биле одличне и то сад гурамо. Овај пино ноар из бербе 2016 јесте добар, имамо само једно буре и њега ћемо слати на Децантер ове године.   Прва сте манастирска винарија која шаље вино на Децантер, прва  која се оглашава у медијима. Чије су то идеје, ко решава шта иде на оцењивање?   - Братство, нас шест укупно учествује у читавој причи, како монашког живота, како духовног, тако и овог винског. Од производње до продаје причамо о свему закључно са ценама како би изнедрили оно најбоље за нас. Платон и ја смо на челу, а однедавно и Милош Милошевић кога сам поставио за директора винарије. Радован је технолог, он не воли да га хвалимо и причамо о њему, али сам му ја рекао: „Док смо ми живи, ти си технолог, био овде, у Америци, Аргентини, Аустралији, свеједно!“ Једино што не желимо је да пређемо неке границе и да из мале производње одемо у неку индустрију, да се изгуби оно због чега смо ми уствари овде. А за оцењивање, Платон, Радован и ја одлучујемо. Пошто се Радован креће далеко више од нас у том свету он је предложио да се прва вина пошаљу на Децантер и одабрао тај каберне који је добио сребро. Рече: “Не очекујмо медаљу, али дај да видимо где смо.” И одушевило нас је сазнање да је неко препознао наша вина и драго нам је било то сребро, али далеко више од самог сребра драга нам је препорука за Црну тамјанику која је можда први пут отишла на неко међународно оцењивање. Ми нигде не журимо, нема потребе, отац Платон чак и не пије вино, а Радован је у Жупи. Читава прича значи своди се на мене и на мени је сав терет. (смех)   Kолико сте збиља укључени?   - Апсолутно сам укључен у све у винарији. Можда не улазим у неке детаље, али што се тиче производње, одлуке о тренутку бербе, Платон и ја смо на терену и одлучујемо о свему. У вези буради и осталога он ништа не ради без да ме пита и наравно уз консултације са Радованом.   Вино Филигран Гаме добило је бронзу на Децантеру. Због чега се ова сорта мало гаји у Србији док је некада била доста распрострањена?   -  Чуо сам од старијих Неготинаца, људи из околних села да је гаме био присутан све до 70-их и 80-их година, а кад су се појавиле захвалније сорте каберне и мерло доста њих је искрчило винограде гамеа. Но, остало га је нешто. Ми смо ту причу кренули 2014. године кад се нудио један виноград од хектара у закуп. Прелепи виноград, лепа позиција, ја сам одлучио да то узмемо и хвала Богу, наредне године смо произвели вино које нам се изузетно допада. Данас гаме многи производе, можда је најозбиљнији Дајић и угледамо се помало на њега, правимо паралелу. А што се сорте тиче, сматрамо да то јесте будућност и радићемо на њему и ако Бог да, садићемо на Букову нове засаде.   Kолико је вино битно у животу манастира?   - Веома. Црвено вино се употребљава за причешће, оно је крв Христова. Ми смо и почели производњу слатких вина првенствено за богослужбену употребу. Већ неколико година радимо та вина које се зову Вино за свето причешће које има карактеристичну етикету. Иако је доброг квалитета, како би се користило по црквама дајемо га по мањој цени. И веома смо задовољни јер без тог вина нема причешћа, а без причешћа нема живота за нас хришћане. Вино се помиње кроз Нови и Стари завет, у Свадби Галилејској где је Господ претворио воду у вино. И кад се неки чуде за нас, питају се како им је тако добро вино у Букову, а ја кажем: „Имамо добру воду овде и она се претвори у вино!“ А исто тако кажемо да Матаљ користи ту исту манастирску воду кад пере судове, па је и њему добро вино. (смех)   Kоја „филигранска" вина пије братија у манастиру и колико?   - Мртва је трка код братије између кабернеа и гамеа, мада ми се чини да их каберне одушевљава, а шардоне барик је увек фаворит.  Такође, имамо ту срећу да је тачно одређено колико се сме пити, то је отприлике један децилитар или децилитар и по уз оброк, а неки пут се деси да се разреши неко Зајечарско пиво кад вино није најбоље охлађено. Пије се и наша шљива за празнике или лоза. Све испробавамо, а желим да нагласим да су братија најбољи показатељ у ком смеру иду вина. Сви поседују тај дар од Господа да могу да оцене и када кажу за неко вино, рецимо за Мерло који смо баш спремали за флаширање, да га треба послати у Лондон, послушамо их. И за то вино добили смо исто сребро.   Ви сте завршили факултет?   - Не, завршио сам средњу економску а после тога уписао Теолошки факултет у Београду. Међутим привукло ме монаштво, напустио сам Београд после годину и по дана и са 21 годином дошао у манастир у Буково. Значи, нисам завршио ниједну богословску школу.   Kако се постаје старешина манастира без дипломе?   - Ја сам очигледно неко чудо, не знам шта је у питању. Једноставно сам заволео монашки живот иако то нисам планирао. Kао пето дете у породици још као млад сам хтео да имам жену и децу, али су ме Буково и братија привукли. А ја сам само служио, слушао, био послушан за оно што монаштво тражи од нас и трудио се да то испуним. И ето, они су мене изабрали за старешину иако овде има људи који су магистрирали теологију. Сад, зашто су мене изабрали не знам, вероватно је у питању вино. (смех) Данас кажу: „Вино је добро, нећемо да га мењамо нек буде игуман!“   Ускоро стиже нова етикета?   - Вино за причест је увек било купажа каберне, мерло, гаме,  понекад мало црне тамјанике. Но, сада смо спаковали тачну купажу, средином октобра одредили смо однос: пола је каберне, а по четвртину чине мерло и гаме. То је вино из бербе 2017, најбоље коју смо имали у десет година колико радимо. Иницијатива да направимо такво вино долазила је и од неких људи са стране, али смо и сами дошли до тога. Зваће се Филигран Вез, отац Платон ме подсетио на причу која датира из доба владике Јустина и оца Дамјана, да се тад помињао неки „вез", што нам се свидело. Ради се етикета, посебна боца, укупно око 2.000 комада.   Припремате и нове засаде?   - Имамо нека три хектара близу манастира где планирамо да садимо гаме, а брат Никола Матаљ се понудио да засадимо зачинак и багрину, што сам радосно примио од њега понуду. У разговорима смо око калемова, припремамо земљиште где су већ некада били виногради. Ако буде прилика, на парцели поред Пољопривредне школе у плану је да једнога дана изградимо нову винарију. Видели сте колико је ова сада скромна, али хвала Богу, не кукамо и да остане таква до краја. Отац Платон каже да би највише и волео да остане тако али сам сигуран да и он има жељу да је из ове манастирске оазе изместимо. Ако буде тако, урадићемо, ако не остаће овде. Не трчимо пред руду јер Бог је тај који нам све показује како треба да радимо.   Размишљате о преласку на органску производњу?   - Тако је, то је план. Још код прве садње црне тамјанике кренули смо у причу да радимо само са плавим каменом. Међутим, стижу нека дешавања, одлазила је братија и нема се времена да се све постигне. Па је дошло до тога да се испрска виноград с овим и с оним, те се органска идеја мало загубила. Сада смо у разговорима дошли до тога да кренемо са затрављивањем винограда, окрећемо се органској производњи и надамо се да ћемо успети у томе. То је још један покушај, а све што смо до сада покушали то смо и урадили. Наравно, увек има и омашаја, али верујемо у успех уз помоћ Радована и младог брата Милоша који пази винограде код Kовачевића. Био је код нас за Преображење кад се освећује грожђе и тада је пао договор да ће и он да нам помогне и даће Бог да буде успешно.   За ваша вина се чуло надалеко?   - Веома смо срећни и задовољни када дођу људи са других континената одушевљени овим винима, долазе из Израела, Аустралије, Енглези, Руси... Јако је то интересантно мада некада размишљам: “Да ли нас превише хвале или заиста мисле да је тако добро, поготово за црну тамјанику која је за њих потпуно непозната?” Лепа су искуства и ми смо већ и извезли неко вино у Аустралију, свега педесетак картона, али баш су људи тражили наша вина тамо.   Деценијама се манастирско вино куповало само зато што је из манастира а не због квалитета, а данас су ту Буково, Амбелос, Студеничка вина, Хиландарско... Флаширана квалитетна вина са етикетама, како гледате на конкуренцију?   - Што се конкуренције тиче мислим да нисмо интересантни јер нисмо велики произвођачи. Са свима имамо лепу сарадњу, са друге стране, неки су тражили да им откријемо тајне за нека вина. Тражили су неке рецептуре за слатко вино чак из Русије, али нисам то благословио, нити ће било ко други то да добије јер сам ја тај благослов за такво вино од мојих родитеља добио. Опет, пробао сам друга вина, већину, и добра су. Али треба још да се ради, и конкуренције се не плашимо. Такође, слажем се да су људи куповали раније вина зато што су манастирска и схватам зашто је морало да се подигне квалитет и све остало јер данас је све доступно и ништа не можете сакрити од људи. Питају колико траје крштење, кажем 40 минута, а они се чуде како негде траје 15. Људи данас сниме и виде све, да сте скратили крштење за пола сата, а таква је ситуација и са вином. Kупи га једном, проба, и ако не ваља никад више неће доћи да га купи. А ако је нешто квалитетно и добро, увек ће се вратити том извору, тако ја на то гледам.   Већи је број манастирских винарија да ли се размишља о удруживању?   - Није се појавила таква идеја. Мишљења сам да као што је ситуација у друштву, држави, тако се преноси и на нас без обзира што смо посвећени Богу и животу духовном. Засад једноставно нема те иницијативе и мислим да би то било тешко, баш као што тешко иде и код удруживања винара.   Сведоци смо глобалних промена, од климе па надаље. Kолико сте ви захваћени свиме што нам отежава живот?   - Што се климатских промена тиче евидентно је да постоје у некој мери али сам сигуран и чврсто убеђен да ништа то није другачије него пре 100 или 200 година. Можда се мало више наглашава ситуација да би се прогурали неки пројекти али гледајући кроз перспективу винограда и производње вина где постоје записи у последњих век или два, ништа се ту није много променило. Гаме се бере од трећег до десетог у месецу и то је то. Али оно што морам да поменем је да обратите пажњу на животињски свет који је од постања нетакнут у смислу да се животиње нису поквариле. Оне немају разум нити су могле да промене нешто, већ смо ми ти који су мењали целу слику, док су оне практично остале исте из оног времена, онакве какве јесу. И по њима можете да видите сву ту лепоту коју је човек имао а коју смо ми као људи злоупотребили. Уништавамо своју природу, сечемо шуме неограничено и без контроле, а све то утиче на климу. Бог јесте тај који нас чува, крије и води, и док је нас он ће нас чувати такве какви јесмо, јер Бог воли сваког, не само праведника и монаха, већ све нас. И свакоме жели да се спаси док год ми будемо имали основна људска начела и будемо људи, што је говорио блаженопочивши патријарх Павле. Нема за нас проблема и не треба да нас брине ни клима, ни једно, ни друго. Једноставно нам треба хармонија, живот нормалан људских бића угледајући се на животиње које сам поменуо, јер у већој љубави и хармонији живе него ми. Ми људи имамо осећања, али за разлику од животиња имамо душу и ми никада не умиремо, ми само некуда прелазимо. Ви у то не морате веровати, али ја верујем и зато то и причам и зато очекујем да после овога живота, ако тамо негде буде неко добро вино, и ако га дају, добро је. Ако га не дају, није ни важно, само да ја будем тамо.     Извор: Вино.рс
    • Од Логос,
      Архимандрит Бенедикт (Јовановић), игуман манастира Светих Архангела на Михољској Превлаци у Митрополији црногорско-приморској, посетио је и благословио данас нашу редакцију.    Звучни запис разговора   У краћем разговору који смо снимили, замолили смо драгог госта да нам каже каква је ситуација "на терену", како се наш народ држи и какав дух влада? Подсетили смо се и дешавања пре неколико месеци око Крстионице код ове древне светиње, која су, како се показује, у ствари била само увертира у касније догађаје у Црној Гори око усвајања безаконог закона. Питали смо и да ли је овакав покрет народа заиста изненађење као што се то могло чути у појединим медијима, да ли је до сада било неких непријатности у манастиру од тренутка ступања на снагу усвојеног Закона и да ли је у ствари цела ситуација својеврсно упозорење и Србима у Србији али и другим Православним народима?   Отац Бенедикт подвлачи да је наша Црква одлучна у томе да се не дозволи ни најмањи вид мешања било какве политике и сличних искушења, те да је важно истрајати у томе. Додаје да су многи људи, који до сада нису били у вери, повучени овим свенародним покретом који су препознали, освестили се и почели да долазе у цркву, те је присуство на свим богослужењима многоструко повећано. Отац Бенедкит примећује да у људима постоји нека Божанска радост која обећава да ћемо се сви, као народ преобразити, знати да смо Божији народ, па ће све остало доћи само по себи.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Дејан,
      Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру.
       
      Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено).
      Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива.
      Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на:  https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html
      Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017:
      *****
      " - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере.
      - Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије.
      - Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања.
      - Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. 
      -Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве."
      *****
      Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма. 
       
      Архимандрит Сава Јањић
      ИЗВОР

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...