Jump to content
Sign in to follow this  
Miljan123

Миљан Митић: Архимандрит Андреј Вујисић – Са Истока на Запад, мада не потпуно!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Архимандрит Андреј Вујисић, клирик Грчке Православне Архиепископије Мексика, Централне Америке и Кариба.

 

Screenshot_4-2-696x413.jpg

Андреј је 2009. године изабран за епископа Васељенске Патријаршије. После конслултација са Васељенским Патријархом , Андреј је одлучио да се хиротонија одложи. У међувремену је постао архијерејски заменик архиепископа Атинагоре, задужен за пријем 527.000 католика у Православље у Јануару 2010. године.

Међутим…

Архимандрит Андреј је одлучио да са читавом својом паством пређе у католицизам.

Његовим преласком је основана прва Источно-Католичка парохија у Порто Рику. 10. јуна 2017. године , парохија Светог Спиридона Порто Рика је примљена у потпуно општење са Папом Фрањом, током свете Литургије коју је служио отац Алберто Моралес, викар Римокатоличке дијецезе Сан Хуана. Литургија је одслужена у цркви у Сан Хуану где се заједница окупљала задњих 10 година.

Заједница је званично проглашена после потисивања документа о приступању Католичкој Цркви. Документ су пописали представници Римокатоличке дијецезе и парохије оца Андреја. Клир парохије је исповедио Римокатоличку веру током церемоније у просторијама парохије, а верници су то урадили током Литургије која је одржана 10. јуна. Исповедање вере је укључивало и помињање Папе Фрање и надбискупа дијецезе којој је парохија приступила.

У Католичку цркву су и поред оца Андреја примљени и оци Петар Вулић и Христофер Грист. У овом случају је занимљиво да парохија оца Андреја задржава све теолошке, литургијске , духовне традиције и праксе.

Отац Максим, католички монах је дугогодишњи пријатељ оца Андреја. Он каже да је отац Андреј замољен да дође у Порто Рико да би служио тамошњој заједници Грчких и Словенских верника.

Отац Максим каже да никада није било покушаја прозелитизма. Али како је пријатељство између оца Андреја и Максима расло, расло је и занимање за католицизам. Као део процеса преласка, парохија оца Андреја је изучила Брест-Литовску унију, кроз коју су православни приступили католицизму 1596. године. 33.члан Брестовске уније тачно одсликава нашу ситуацију, наглашава отац Андреј.

Недељне Литургије посећује редовно око 30 људи. Литургије су углавном на Црвенословенском, са предходећим Вечерњем.

Отац Максим каже да нема притиска ни обавезе да парохија оца Андреја прихвати Латинску традицију и обичаје. Отац Петар Вулић каже да је тренутно 16 свештеника у процесу приступања Католичкој цркви. Отац Петар каже да је парохија Светог Спиридона највећа на острву. Такође постоји и парохија Руске Цркве. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како је и када бивши еп. Андреј прешао у римокатолицизам? – (коментар на вест о томе)

 

Како је и када бивши еп. Андреј прешао у римокатолицизам? – (коментар на вест о томе)

 

Овај текст је коментар и одговор на жељу више православних хришћана који су се јавили, саблажњени чињеницом да је некада православни епископ Андреј Вујисић прешао у римокатолицизам. Текст који је објавио ову вест на српском језику, из које су верујући људи и сазнали за ову новост је прилично кратак, некомплетан и не пружа много информација. Написан је више у сензационалистичком тону, што никако не приличи теми којом се бави, па и не чуди питање људи који су нам се обраћали са жељом да пре свега провере да ли је то аутентично или не.

Јесте, тачно је да је бивши православни епископ Андреј сада члан римокатоличке заједнице али то уопште није нова вест. То се догодило још прошле, 2017. године, пре тачно годину дана, почетком јуна 2017. године. И има још ствари које нису тачне у поменутој вести која се раширила интернетом, о томе у тексту детаљније.

Други разлог због којих желимо да објаснимо и покажемо зашто се ово догодило јесте пример како не треба да се врши православна мисија. А бивши еп. Андреј је прави пример како не треба да се мисионари. Пре него што наставите да читате, желели бисмо да вас обавестимо да чињенице у овом тексту знамо директно од људи који се баве мисијом тамо, који су и сами испитивали ову тему још много пре него што је објављен онај сензационалистички текст.

 

Све је почело још 90-их година прошлог века. У грчкој парохији Светог Спиридона која је основана на Порторику су тада служили јеромонах Петар и архимандрит Андреј. Њихова мисија је почела сарадњом са римокатолицима, францисканцима, који су им уступили место за службу. Све у духу љубави и сарадње, међутим… ‘Љубав’ се показала у тренутку када су свештеници Петар и Андреј присајединили Православљу једну Порториканку, супругу православног Румуна. Тада су их францисканци избацили из храма (у коме су им уступили место за службу) и ‘љубазно’ препустили да служе при психијатријској болници у који нико не долази. Такође су им забранили да служе на шпанском, не шире православну литературу на шпанском, нити да обраћају локално становништво у Православље.

Оно што шокира је што су се оци Петар и Андреј сложили са овим условима римокатолика?! Нормално, након тога се нису бавили мисијом међу староседеоцима, већ само служили за странце који су ту радили, били на одмору… Ипак, формирала се заједница од око 30-ак људи, састављена од Грка, мало Руса, Молдовљана, Бугара. Било је мало и Порториканаца, углавном оних који су се сами обратили.

Свештеници Петар и Андреј су желели да изграде православни храм, (за разлику од о. Григорија из Антиохијске патријаршије са којим наш мисионарски центар успешно сарађује, који је кренуо самостално да се труди на пољу мисије, очекујући помоћ од Господа сразмерно свом труду и залагању, а који тренутно служи на другом спрату своје куће), чекали су да им ‘са врха’ неко просто пошаље новац да подигну храм.

Када су схватили да им Цариградска патријаршија неће послати новац, они су почели да моле да буду примљени у Руску Цркву. У Руску Заграничну Цркву је примљен само о. Андреј али је након неколико година на захтев Цариградске патријаршије и враћен. Тада је и хиротонисан за епископа и тада су и хтели да му дају високи статус, да га поставе за главног човека за Карибе, међутим, еп. Андреј није желео. У међувремену је његова сарадња са римокатолицима још више снажила, они су почели да се активно друже и сарађују са једним унијатским украјинским монахом који је почео и да проповеда у њиховој парохији, да би на крају и прешли у римокатолицизам средином прошле године.

Друга нетачна вест о којој пише поменути чланак на српском јесте да су о. Петар и еп. Андреј у римокатолицизам прешли заједно са својом парохијом. То је нетачно, чак су поуздане информације да они нису ни рекли својим парохијанима да су прешли у римокатолицизам, да се они и даље изјашњавају пред парохијанима да су православни, људи који долазе у њихов храм и даље мисле да су они православни! То је оно што је тужно и што показује сво лицемерје врлих мисионара и лукавство римокатолика. Један од парохијана тог храма је тек са интернета, током свог боравка у САД сазнао шта се догодило, и од тада више и не одлази тамо. Притом му је пре одласка у Америку, о. Петар рекао да би било добро да њихова парохија оствари сарадњу са Православном Црквом у Америци… Оно што је такође врло значајно је да и о. Петар и о. Андреј избегавају о. Григорија из Антиохијске патријаршије већ годину дана, не желе да се виде са њим, што је и разумљиво из њиховог угла.

У суштини трагична прича која још једном потврђује чињеницу у којој је раније писао о. Георгије Максимов. Мисија је директна заповест Господа (Мт: 28:19-20) али ако желиш да се бавиш мисијом супротно томе како је Господ заповедио, упропастићеш и своју душу и душу ближњих. Бивши еп. Андреј је само један од примера.

Ако неко искрено жели да помогне мисију на Порторику (као и свуда у свету), нека се прикључи нашој листи приложника, ускоро ћемо ако Бог да, помоћи православнима тамо са два бисера православне литературе која су писала два велика Светитеља наше Цркве – Серафим Вирицки и Николај Жички.

http://www.svedokverni.org/kako-je-i-kada-bivsi-ep-andrej-presao-u-rimokatolicizam-komentar-na-vest-o-tome/

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 30.5.2018. at 14:10, Miljan123 рече

Архимандрит Андреј Вујисић, клирик Грчке Православне Архиепископије Мексика, Централне Америке и Кариба.

 

Screenshot_4-2-696x413.jpg

Андреј је 2009. године изабран за епископа Васељенске Патријаршије. После конслултација са Васељенским Патријархом , Андреј је одлучио да се хиротонија одложи. У међувремену је постао архијерејски заменик архиепископа Атинагоре, задужен за пријем 527.000 католика у Православље у Јануару 2010. године.

Међутим…

Архимандрит Андреј је одлучио да са читавом својом паством пређе у католицизам.

Његовим преласком је основана прва Источно-Католичка парохија у Порто Рику. 10. јуна 2017. године , парохија Светог Спиридона Порто Рика је примљена у потпуно општење са Папом Фрањом, током свете Литургије коју је служио отац Алберто Моралес, викар Римокатоличке дијецезе Сан Хуана. Литургија је одслужена у цркви у Сан Хуану где се заједница окупљала задњих 10 година.

Заједница је званично проглашена после потисивања документа о приступању Католичкој Цркви. Документ су пописали представници Римокатоличке дијецезе и парохије оца Андреја. Клир парохије је исповедио Римокатоличку веру током церемоније у просторијама парохије, а верници су то урадили током Литургије која је одржана 10. јуна. Исповедање вере је укључивало и помињање Папе Фрање и надбискупа дијецезе којој је парохија приступила.

У Католичку цркву су и поред оца Андреја примљени и оци Петар Вулић и Христофер Грист. У овом случају је занимљиво да парохија оца Андреја задржава све теолошке, литургијске , духовне традиције и праксе.

Отац Максим, католички монах је дугогодишњи пријатељ оца Андреја. Он каже да је отац Андреј замољен да дође у Порто Рико да би служио тамошњој заједници Грчких и Словенских верника.

Отац Максим каже да никада није било покушаја прозелитизма. Али како је пријатељство између оца Андреја и Максима расло, расло је и занимање за католицизам. Као део процеса преласка, парохија оца Андреја је изучила Брест-Литовску унију, кроз коју су православни приступили католицизму 1596. године. 33.члан Брестовске уније тачно одсликава нашу ситуацију, наглашава отац Андреј.

Недељне Литургије посећује редовно око 30 људи. Литургије су углавном на Црвенословенском, са предходећим Вечерњем.

Отац Максим каже да нема притиска ни обавезе да парохија оца Андреја прихвати Латинску традицију и обичаје. Отац Петар Вулић каже да је тренутно 16 свештеника у процесу приступања Католичкој цркви. Отац Петар каже да је парохија Светог Спиридона највећа на острву. Такође постоји и парохија Руске Цркве. 

Колико нетачних информација у тако малом тексту. :)

1. Никаквих 527 000 католика није примљено у Православље. Једини масовни прелазак у Православље се одвио и сада се одвија у Гватемали, али то не из римокатолицизма већ из неканонске 'Православне цркве Гватемале' оца Андреса Жирона који се упокојио пре годину и више дана. Али у питању је максимално до 150 000 људи, никаквих пола милиона. Како људи воле да се бацају цифрама ...

2. Никаква паства није прешла са њима у ркц, чак он и о. Петар и дан данас крију од својих бивших парохијана да су католици и праве се да су и даље православни.

3. Никаквих 16 свештеника тамо није у процесу приступања, из простог разлога што тамо нема 16 свештеника, било је раније њих двојица и о. Григорије из Антиохијске патријаршије.

4. Руска Црква тамо нема мисију.

5. Ако заиста хоћете да знате шта се тамо дешава прочитајте целу историју око овог срамотног пада:

 

http://www.svedokverni.org/kako-je-i-kada-bivsi-ep-andrej-presao-u-rimokatolicizam-komentar-na-vest-o-tome/

 

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Šta dramite, kod nas na Karpatima i prikarpatju (istočnoj Slovačkoj, zapadnoj Ukrajini) svakih nekoliko godina neka grkokatolička parohija predje komplet na pravoslavlje ili neka pravoslavna postane komplet greckokatolicka (neka vrsta lokalnog sporta ili folklora). To ne biste ostali živi kad bi to tako sve uzimali k srcu i smrtno ozbiljno, svi biste počinili harakiri, sepuku ili šta? Dole je par primjera što sam na brzinu povadio, inače su ih stotine samo za posljedni period od kraja 2ww tj. od 1945. Ljudi preozbiljno shvatili ekumenizam, pa šta sad s njima? Kod nas i cijele eparhije šetaju tamo vamo a da ne bi parohije!

História krypty je spojená so vznikom obce Osadné (do roku 1948 Telepovce) a náboženstvom tunajších obyvateľov. Prvá písomná zmienka pochádza z roku 1543, kedy ju oficiálne založili Rusíni pravoslávneho vierovyznania. Tí boli v roku 1726 tunajšími zemepánmi nútení prijať úniu s Rímom v 19. storočí nesprávne nazvanú ako gréckokatolícka cirkev. V roku 1926 vznikol v obci spor s miestnym gréckokatolíckym kňazom, ktorý vyžadoval od veriacich vysoké poplatky. Žiadosti miestnych o zníženie poplatkov sa vysmial a zo žartu ich poslal za pravoslávnym duchovným, ktorý im bude slúžiť zadarmo. Ľudia jeho „radu“ prijali a tak presne po 200 rokoch po spomínanom násilnom prechode do únie s Rímom sa celá obec vrátila k pravoslávnej viere.

Gréckokatolícke biskupstvo však s týmto stavom nebolo spokojné a prisľúbilo každému, kto sa vráti k ich viere, bezplatne pôdu. Tá mala v tom čase vysokú hodnotu a tak ich ponuku prijalo 14 z 81 rodín. Došlo tak k situácii, že pravoslávni, hoci ich bolo v obci viac, museli opustiť miestny chrám a vykonávať bohoslužby v miestnej škole a súkromnom dome. Rozhodli sa preto postaviť si vlastný chrám, čo však v tom čase nebolo vôbec jednoduché.

https://sk.wikipedia.org/wiki/Krypta_Osadné

https://www.zaluzice.sk/greckokatolicka-farnost-najsvatejsej-trojice.html

http://www.grkatza.sk/historia-farnosti/

http://www.kojsov.sk/?page_id=75

Osim toga ti tamo parohijani svejedno nisu iz SPC već "Grci":

https://neoskosmos.com/en/43163/greek-orthodox-and-catholic-church-merge-in-puerto-rico/

https://parma.org/news/puerto-rico-welcomes-first-ever-eastern-catholic-parish

https://tinyurl.com/yccvfcp8

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Zayron рече

Šta dramite, kod nas na Karpatima i prikarpatju (istočnoj Slovačkoj, zapadnoj Ukrajini) svakih nekoliko godina neka grkokatolička parohija predje komplet na pravoslavlje ili neka pravoslavna postane komplet greckokatolicka (neka vrsta lokalnog sporta ili folklora). To ne biste ostali živi kad bi to tako sve uzimali k srcu i smrtno ozbiljno, svi biste počinili harakiri, sepuku ili šta? Dole je par primjera što sam na brzinu povadio, inače su ih stotine samo za posljedni period od kraja 2ww tj. od 1945. Ljudi preozbiljno shvatili ekumenizam, pa šta sad s njima? Kod nas i cijele eparhije šetaju tamo vamo a da ne bi parohije!

História krypty je spojená so vznikom obce Osadné (do roku 1948 Telepovce) a náboženstvom tunajších obyvateľov. Prvá písomná zmienka pochádza z roku 1543, kedy ju oficiálne založili Rusíni pravoslávneho vierovyznania. Tí boli v roku 1726 tunajšími zemepánmi nútení prijať úniu s Rímom v 19. storočí nesprávne nazvanú ako gréckokatolícka cirkev. V roku 1926 vznikol v obci spor s miestnym gréckokatolíckym kňazom, ktorý vyžadoval od veriacich vysoké poplatky. Žiadosti miestnych o zníženie poplatkov sa vysmial a zo žartu ich poslal za pravoslávnym duchovným, ktorý im bude slúžiť zadarmo. Ľudia jeho „radu“ prijali a tak presne po 200 rokoch po spomínanom násilnom prechode do únie s Rímom sa celá obec vrátila k pravoslávnej viere.

Gréckokatolícke biskupstvo však s týmto stavom nebolo spokojné a prisľúbilo každému, kto sa vráti k ich viere, bezplatne pôdu. Tá mala v tom čase vysokú hodnotu a tak ich ponuku prijalo 14 z 81 rodín. Došlo tak k situácii, že pravoslávni, hoci ich bolo v obci viac, museli opustiť miestny chrám a vykonávať bohoslužby v miestnej škole a súkromnom dome. Rozhodli sa preto postaviť si vlastný chrám, čo však v tom čase nebolo vôbec jednoduché.

https://sk.wikipedia.org/wiki/Krypta_Osadné

https://www.zaluzice.sk/greckokatolicka-farnost-najsvatejsej-trojice.html

http://www.grkatza.sk/historia-farnosti/

http://www.kojsov.sk/?page_id=75

Osim toga ti tamo parohijani svejedno nisu iz SPC već "Grci":

https://neoskosmos.com/en/43163/greek-orthodox-and-catholic-church-merge-in-puerto-rico/

https://parma.org/news/puerto-rico-welcomes-first-ever-eastern-catholic-parish

https://tinyurl.com/yccvfcp8

Друже, чисто узми у обзир да код православних постоји другачије схватање Цркве па се ето, зато и схвата то озбиљно. Ако је некоме боравак у цркви 'изађем, прошетам, па се вратим' код православних није тако.

Претпостављам да зато и изгледа, гледано са стране, да се драми.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Stanoje Stankovic рече

Друже, чисто узми у обзир да код православних постоји другачије схватање Цркве па се ето, зато и схвата то озбиљно. Ако је некоме боравак у цркви 'изађем, прошетам, па се вратим' код православних није тако.

Претпостављам да зато и изгледа, гледано са стране, да се драми.

 

Nije tako ni kod nas, no, mi smo tolerantni prema takvima koji od nas odu pa razgledaju gdje im je bolje, uvijek se mogu vratiti u svoju kuću. Ne šaljemo ih u gulag na Sibir ko vi. Inače ja to hodanje medju katoličanstvom, protestantizmom i pravoslavljem ne smatram nekom katastrofom niti računam za ne znam kakvo veliko "prelaženje" ili kao nešto nad čim treba lomit i kršit ruke i čupat kosu. Na islam, jehoviste, sajentologe, budizam, hinduizam, paganizam, satanizam, ateizam itd. - to je potom već nešto sasvim drugo. :) 

https://www.catholicscomehome.org/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Inače "preletači" su zdrava stvar, pokazateljem su toga da u Crkvi nije baš sve ok. To je više naša greška, nas članova i hijerarhije koji tamo ostajemo, nego njihova, tih koji odlaze. Oni samo traže ono što nisu našli tamo gdje su bili a nedostaje im to. Ili se jednostavno ne slažu s nečim za njih važnim a kad više nisu u stanju trpjeti to ili uraditi nešto na ispravci toga stanja onda jednostavno odu. Slično kao višečlana porodica sa mnogo djece i bez stana, u podstanarstvu koja ne može da preživi sa svojim primanjima, kad nije u stanju promjeniti platnu, socijalnu i stambenu politiku u toj zemlji gdje se nalaze onda  jednostavno potrpaju to što imaju u kofere i odu tamo gdje su plate veće, pridavci na djecu štedriji, socijalna politika velikodušnija i stanovi odmah slobodni na useljenje. U svakom slučaju Evandjelje nam preporučuje saradnju a ne rivalstvo i ljubav i podršku a ne neprijateljstvo i mržnju. Evo jednog jevandjeljskog primjera saradnje, medjusobnog uvažavanja, poštovanja i prijateljstva a ne rivalstva i trvenja medju Crkvama.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Августин рече

Све некако али стварно је ово невероватно 527.000 из католика у православне па опет у католике.Па да су овце било би много а не људи.

Da, tako obludno i čudovišno velike cifre nemaju danas čak ni Jehovah's Witnesses! I oni bi prvi takav skore vrlo rado postigli da mogu! I za njih je tako nešto previše. Da su muslimani  u pitanju ne bih se čudio. Jedino kod njih takve cifre letaju sasvim normalno.  :D 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 12.6.2018. at 19:38, Miljan123 рече

@Stanoje Stankovic ovde se nigde ne pominje Ruska Crkva, samo Carigradska

Да, то сам и рекао, да на Порторику не постоји мисија РПЦ.

Тренутно постоји само мисија Антиохијске патријаршије.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У данашњој емисији „Заједничарење“ гост нам је био архимандрит Стефан (Вучковић), настојатељ манастира Велика Ремета. Благодарећи радију Српски Сион доносимо видео запис емисије.   
    • Од Логос,
      Ова тема је поникла из разговора са једном мојом познаницом која перфектно зна немачки језик. Бавећи се превођењем овог језика зарађивала је себи за хлеб. Некако кроз разговор дотакли смо се појма „савести“. Питам ја њу: „А како се на немачком каже савест “? Неочекивано, она се спетљала у одговору. Тога дана немачка савест јој није пала на памет. Наредни дан поново смо се срели и она је радосно повикала ко из топа: „GEWISSEN!“ Дакле савест је на немачком „GEWISSEN“. Али не ради се само о томе, поента је у нечему другом.     Ради се о томе да, како сам тада први пут схватио, људи који добро баратају страним језицима, често не владају лексиком повезаном са моралношћу, са духовним животом. „Ја плешем“, „Ми плешемо“ – то знамо. „Ја се молим“,   „Ми се молимо“ – то не знамо. Та теза је касније била потврђена у више наврата у разговору са другим људима. Девојчица, вршњакиња мог сина, живела је неколико година у Француској. Парла француски боље од наставнице. И њу питам исто:   „Како се на француском каже савест?“ Ћути. „А стид“? „А милосрђе?“ Ћути.   „Колико кошта?“ , „Како да дођем до...?“ , „Колико је сати?“ – то све зна. А на пример, фразу типа „увредила сам маму и сад ме је срамота“ не уме да каже. Фали лексике. То нису само лични недостаци у образовању код појединаца, то је принцип грешке усађен у наше образовање, у овом случају филолошко.   Учење језика представља усвајање новог погледа на свет или превођење свог становиштва на други језик. Заједнички дух наше епохе се у потпуности одражава на страницама било ког приручника за конверзацију. На пример руско-турског или руско-немачког. Тамо ћете наћи одељке са фразама које вам могу затребати приликом одседања у хотел, при одласку у продавницу, када мењате новчану валуту, када се изненада разболите. И још много сличних страница о јелу, времену, „Како се зовете“ итд. То је све у реду. Без тога не можемо никуда. Међутим, није у реду то што у таквим приручницима (част изузецима) нећете наћи речи које би вам помогле да се код мештана распитате о њиховом духовном животу или да ви њима испричате о свом. О томе нигде ништа није написано, као да цркве, манастири, постови, недељне службе не постоје у природи, већ само фризерски салони, аутобуске станице и спа салони. То иде до те мере, да чак и васпитаници православних гимназија, када у току распуста посете своје другаре у иностранству, не могу ништа да кажу о себи као о православним људима. Једна таква група је посетила Ирску. Испоставило се да најпростије фразе попут „дан почињемо јутарњом молитвом“ или „проучавамо закон Божији“ или „за време празника уместо предавања имамо литургију“, деца не знају ни да бекну. Чак и термини католичке цркве, који се често подударају са нашим (свештеник, монах, благослов, миса, вечерње, исповест) су им непознати. То је једноставно једна велика и упадљива мрља у образовању.   Тако нас и уче. Тако су састављени школски приручници. Како написати писмо другу, како испричати догађаје са летњег распуста, како коментарисати фудбалску утакмицу... За све постоји одговор у савременим, шареним, паметним и модерним уџбеницима. Тамо само нема ничега што говори о томе да човек има и душу, да он чини не само грешке, већ и грехе. Разлика је важна, с обзиром на то да грешке морамо исправљати, а грехе окајати. Речи грешка и исправљати ћемо лако наћи, а речи грех и покајање нећемо наћи у уџбеницима. Само у академском речнику. Премда је код старијих ученика са гресима „све у реду“, у смислу да греси већ постоје. И реч љубав ћемо наћи, а верност кунем вам се, нећемо. Ни свећом да кренемо да тражимо. Притом верност је свима неопходна. Свако дете жели да му се родитељи слажу и да не одбацују једно друго. Одакле онда узимамо ту верност, кад се таква реч не спомиње у уџбеницима?   На овакав начин ми постајемо таоци безбожничког модела образовања са којим стоји раме уз раме „мрачни средњи век“ у ком немамо шта да тражимо, а ту је и „светла будућност“ ка којој неодложно стремимо. То није ништа страно, као ни простачки стид једног модерног кицоша од свог старог родитеља. Савремено безбожништво се стиди своје хришћанске прошлости и упорно ућуткује све што се тиче родног гнезда. Морал је, веле, траг прошлости, а све што је повезано са бајкама и сновима објасниће нам Фројд. Ето какав је савремени поглед на свет.   Отуда та једнострана лексика у учењу страних језиика и атеистички цензурисани уџбеници.   У току курса проучавања једне земље и њене културе, које је неопходно приликом учења било ког језика, с дететом брзо-најбрже пројуре поред замака, витезова, монаха, ходочасника, витража, статуа, крсташких похода, Пимена са летописима и одвлаче га право ка Ајфеловој кули као да је од ње настао свет.   Упознавање Париза неће кренути од Геновеве или Хлодовеха, већ одмах од Мопасана или чак Сартра. Ако је то Ирска, нећемо кренути од Патрика, већ одмах Џојс. У Чешкој ће бити Гашек или Кафка, уместо Свети Вацлав. И тако се упознајемо и са Италијом, Немачком и многим другим земљама. Зашто је то тако? Испоставило се да је проучавање арапског језика без упознавања са Кураном немогуће, а проучавање енглеског или француског без Библије је могуће? О чему се ту ради?   Дозволите, да вас подсетим на једну свету баналану чињеницу: сва раскош сложеног европског света је поникла из Витлејемске пећине. Све оно чиме се један Европејац поноси је све „оно што долази после“, као што каже Пастернак у „Божићној звезди“. Ено, магарци иду с планине тамо где се родио Богомладенац, иза њих на камилама носе дарове. И идући за овим караваном, као фатаморгана назире се „све оно што долази после“:      Све вековне мисли, сва маштања, сви светови, Сва будућност галерија и музеја, Све враголије вила, сва дела чаробњака, Све јелке на свету, сви снови дечурлије. Сав дрхтај запаљених свећа, сви окови, Сва узвишеност лажног сјаја... ...сво зло и сву свирепост је одувао ветар из степе... ...све јабуке, све шарене балоне.   „Све вековне мисли, сва маштања, сви светови“ потичу од Речи Божије. А галерије и музеји ћуте пред онима којима су библијски сижеи непознати. Неписменост у религиозном животу прети да постане оригинално дивљаштво, и слагаћемо ако кажемо да се знаци тог дивљаштва већ не виде. Још како су видни. Строге забране совјетског времена брзо су смењене не мање опасним прећуткивањем, ипак суштина рата против бесмртности душе се не мења. И као што је говорио Николај Српски да се „на школу без молитве неизоставно наслања политика без савести и брак без верности“. То су повезане ствари и немојмо их раздвајати.     Ипак, завршићемо не констатацијом проблема и набрајањем опасности, већ конкретним предлогом. Нека сви који знају језике (или мисле да знају) провере себе из духовно-моралног и историјског познавања лексике. Нека свако проба, на пример, да исприча о Ускрсу или Божићу на том језику који зна. Нека свако проба да на страном језику исприча о градњи и уређењу православног храма, о светињама које су нам надохват руке. Укратко, можемо да пустимо машти на вољу и да смислимо још неколико таквих сличних задатака. Сваки од њих ће бити користан и што је најважније необичан, будући да нас још нико није „оптерећивао“ сличном делатношћу. Вреди ли спомињати да предавачи страног језика морају да се овим позабаве пре свега?     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Манастир Бањска, древна светиња која се полако обнавља, задужбина краља Милутина и његово гробно место, иако у прошлости више пута рушена, данас је свечано прославио своју ктиторску славу Светог Краља. Свету Литургију служио је архимандрит Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште, уз игумана Бањске оца Данила и саслужење прота из храма Св. Димитрија у Косовској Митровици и Василија Острошког у Лепосавићу, пренео је портал КОССЕВ.   Звучни запис беседе архимандрита Стефана   Звучни запис обраћања оца Данила     Архимандрит Стефан је у беседи подсетио сабране на дела краља Милутина, али и оно где су Срби као народ, како је рекао, подбацили, не успевши да његову задужбину, манастир Бањску до данас обнове.   „Тело Светог Краља сада борави у Софији у још једној његовој задужбини, тако да је он само ишао из једне задужбине у другу задужбину и чува светиње и народ свој. Али он иако нас чува, данас може само да плаче пред Богом за нас своје недостојне потомке, јер какви смо слаби, немоћни да једни друге не можемо подржати и да ето и овај храм и ову светињу нисмо у стању као народ да обновимо“, објаснио је.   Поручио је да за то нема изговора, да ниједно време за хришћане није било лако, а да је управо Краљ Милутин оставио у аманет поруку да „чувамо своју веру и да тиме чувамо свој образ, име и народ“.   „Наше светиње јесу наше лађе у којима ми пловимо кроз ово животно море. Много је бура на овом мору данас, али су наше светиње, наше цркве – лађе које нас спасавају, бродови спасења и то је оно што су нама свети преци оставили. Други народи имају огромне замкове, тврђаве куле и градове, а ми имамо наше светиње. Оне говоре о нама. То смо ми“, рекао је за портал КОССЕВ игуман манастира Бањска отац Данило, који је и упутио поруку верујућем народу: „Нисмо сами, Бог је с нама увек у свим временима, тако је и данас. Опстаћемо и остаћемо на овим светим просторима, молитвама наших светих предака, св. Краља Милутина, св. Краља Стефана Дечанског".   Манастир Бањска саграђен је у 14. веку, а према доступној архиви, био је чак и најзначајнији српски манастир пре свог првог пострадања у 15. веку када је оштећен у пожару. Потом је, верује се, запустео, да би у 19. веку, све до Првог светског рата – био претворен у џамију. Ктитор манастира, Свети Краљ Милутин, сем што је био један од најмоћнијих српских владара у средњем веку, био је и ктитор и помагач десетине манастира и цркава на Косову и Метохији, у централној Србији, Македонији, Грчкој, Бугарској, на Синајској гори, Светој гори и у Албанији, али и доброчинитељ. За сваку годину своје владавине, краљ Милутин подигао је по један храм и манастир, укупно њих четрдесет. Најновија обнова манастира започела је 15. августа 2004., када је, после 520 година,  литургију са архијерејима служио патријарх српски Павле. Радови на конацима, које је финансирала Канцеларија за Косово и Метохију, почели у пролеће 2015. године.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Шта је то рај? Какав је био човек у рају? Да ли у нашем садашњем животу постоје стања која би могла да нам дају представу о рају?     Драги пријатељи, вероватно знате да је створени човек имао за свој живот једно слатко место. Место где је све било лепо, где је све цветало. Жене, обратите пажњу, на пример, на декорацију својих стољњака: најпре су то цветићи. На принтове на завесама: тамо су највероватније цветићи или листићи. И на шаре на одећи; на хаљинама, огртачима: тамо су, највероватније, цветићи, туфнице, и разноразни листићи. Генерално, обратите пажњу на декорацију која нас окружује, и на све чиме се украшава људски живот: свугде цртамо листиће и цветиће. То нас подсећа да је испрва требало да живимо у врту. Мислим да чак и евенки, чукчи, камчадали, који проводе по девет месеци у години у снегу и само ретко-ретко кад примете каква трава ниче из земље, осликавају, наравно, своје бунде и кожне капуте јеленима, али осликавају, вероватно, и цветићима и листићима. Јер је човеку природно да живи међу цветићима и листићима — створен је у рају и створен је за рај.   Човек је живео у рају. Не сећам чије су ове тако чудесно лепе речи: „ Адам је био у рају, и у Адаму је био рај“. То јест, не смемо живети у рају спољашње, и да се унутар себе налазимо у аду— да завидимо и мрзимо. Немогуће је бити у рају споља, а унутра се копрцати у паклу: потребно је да и споља и унутра буде рај. То је врло важна ствар. Адам је био у рају.   Постоји још неколико стања која нам дају могућност да делимично спознамо, осетимо предукус тадашњег пребивања наших праотаца — праотаца и прамајки — у рају. То је детињство: царство невиности, царство без казни, некажњиво, царство безбрижно. Од тебе се ништа не тражи, хране те, носе на рукама, љубе, мазе по глави, облаче и ти апсолутно ни на шта не утичеш и ничега се не бојиш. Само да је мама ту. Када је нема, ти: „Мама, мама!“ — паника настаје онда када поред нису они који те воле. А иначе, у принципу само: „Хоћу ово, хоћу оно“ — теби ће дати све што тражиш. Све што ти је потребно, даће ти: обући ће те, окупати, сместити у кревет, пољубити, прошетати, још једном нахранити, у свему ти удовољити.. Детињство у нормалној породици је нека копија невиности, такве безбрижности, јер још увек ни за шта не одговараш.. И ако тада почињеш да грешиш, а то већ знамо по паду. Дечије искуство греха — то је већ искуство изласка из раја. А пребивање у рају, заштићеност, нега и комфор таквог живота — то је заиста искуство неког малог раја у нормалној породици. Несрећа је и туга, када је човек лишен тог раја, када живи у дому за незбринуту децу, међу грубим васпитачима, када се старији пријатељи над њим иживљавају, када су влажне простирке и хладна пшенична каша, — то је, наравно, већ кошмар. Али тамо где је нормално детињство, тамо постоји неки осећај раја.   Уз то, Адама и Еву је Бог венчао у рају. Ева тада још није имала име, она је била само жена: „иша“. „Иш“ — муж, „иша“ — жена. Али муж је имао име, дато од Бога. Зато је већ муж назвао своју жену „Хава“ — „живот“, — када му је родила прво дете. Значи, када се венчавају људи, тада они као да улазе у кожу Адама и Еве. Они који су у браку, муж и жена, младожења и млада, жених и невеста, у суштини, налазе се у рају и добијају благослов на супружнички живот исто онако и оним речима којима је Господ Бог благословио првог човека и његову жену да владају земљом, да се размножавају и на даљи живот у царском достојанству на земљи.   Дакле, два стања нас подсећају на рај — најмање два: то је искуство срећног детињства — заштићеног, ситог, без бомби, без рата, без насиља — и искуство љубави под венцем на венчању у храму.   По свој прилици, о рају нам говори уметност, јер је Адам био, без сумње, генијалан. Он је музикално било генијалнији од Моцарта, и архитектонски од Растрелија, и математички генијалнији од било ког математичара, а ако бисмо му дали у руке шах, био би бољи од Ласкера и Алехина. Он је био генијалан, имао је чист ум. Знао је Бога, слушао је Његов глас. Сваки разговор са Богом, свака уметност, свако познање света који нас окружује и радост за тај свет док га спознајемо — и то је неки повратак у рај. Зато је наука — та позитивна радозналост, молитва и богопознање — то је повратак човека у рај. До греховног пада, наравно, јер ако се вратимо после пада у рај, мораћемо да плачемо. Адам је проплакао много столећа, због себе и жене. Зато Силуан Атонски говори да је Адамов плач природно стање човека, који је схватио,шта чини грех, какав се кошмар рађа због греха. Али оно невино рајско стање може у човеку да се поново роди ако се налази тамо где је што мање трагова људских руку.   Руке човечије увек носе печат греховне делатности. Интересантно је да су се Божији храмови градили од неотесаног камена, то јест каменорезац није тесао камен, није требало да површина буде глатка, већ да се сачува нека природна грубоћа камена, да људска рука не би обрађивала Божију творевину. То је врло важно, јер се Бог може осетити тамо где нема дела људских руку. У планинама боље осећаш Божије присуство него у граду. Или, на пример, на обали реке и мора Бога осећаш боље него, ја се извињавам, у позоришту или продавници. Или у шуми — није важно да ли цвета у пролеће или јој лишће опада у јесен, да ли је у зеленилу или у снегу. Осећаш Бога у храму боље него што Га осећаш, да кажемо, док улазиш или излазиш из метроа. Тамо где нема руку човечијих, тамо где нема људског метежа, а има Божије, — тамо такође постоји могућност да се осети рука Ствараоца и, по суштини, да се врати у рај на кратко, макар на тренутак, макар на пола минута.   Дакле: детињство, супружништво, природа, стваралаштво и молитва — то су неке тачке ослонца у којима човек може да осети шта је било у рају, а шта је било даровано, шта смо тако брзо изгубили. Јер, човек није дуго био у рају, врло брзо га је изгубио — није успео да се реализује, није успео да се развије. Он је, на пример, добио благослов на брак у рају, али га је реализовао већ изван оквира раја. Сагрешили — испали из раја и тек тада родили децу. А благослов на рођење деце добили су у рају, и све је могло бити другачије, да су успели да се расплоде у рају, размноже, роде и васпитају децу и даље да живе. Али нису успели — успели су да преваре, да сагреше и зато су већ иза рајских оквира испунили Божији благослов. Зато ми можемо само делимично осетити, наравно, само делимично — сладост рајског живота.   Да поновим: детињство, брак, молитва, уметност, уживање у природи. Не знам шта још можемо додати. Вероватно да бисмо могли додати још нешто, али ту већ употребите сопствену креативну снагу, фантазију и уобразиљу. Али ми можемо — можемо! — да осетимо да би живот могао бити другачије изграђен и све би могло бити другачије. Знате, то је као када разбијете сасуд: „Ах!“ „А срећа је била тако могућа!“ — говори Оњегин на крају познатог дела, када му је љубав исклизнула из руку. И заиста, исклизнула је из руку људских сасвим друга реалност, и само по остатку укуса, по деловима, могуће је обновити неки осећај онога што смо имали и шта смо изгубили.   Изгубили су потпуно блаженство, изгубили могућност вечног стваралаштва, изгубили могућност вечне радости и труда без греха. Молим вас да размислите о томе, са ове тачке гледишта, да бисмо схватили ко смо, зашто ми, шта нас чека и шта смо изгубили. То је врло важно да би смо се смирили и завапили Господу.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Теоријско убиство     И безбожник има потребу за вером. У нешто. На пример, у вечност материје. То је догма. Понекад мора да направи мисаони салто и да очигледно мртвој материји припише способност да рађа живот. И премда ниједна жена на свету није зачела од трупа, безбожник верује у то да је мртво способно да рађа. И не само да рађа, већ судећи по богатству живота који нас окружује, просто да избацује струје бесконачно разноврсних живих форми у виду фонтане. Жалац пчелице који је савијен у цевчицу (о чему је говорио Василије Велики), систем крвотока најситнијег инсекта (што је чудило Паскала), дужица ока (којој се и сам Дарвнин чудио) за безбожника је подједнако створила материја која ништа не осећа, ништа не схвата и ништа не жели. Материју баш брига шта је створила. Она не зна ништа о ономе што ствара.   Отприлике тако. И то је, наравно, бунило, али је просечан атеиста сасвим задовољан овим бунилом.   Вера Божија јасно учи да је Живот (Бог) прво, а Смрт (после пада у грех) се појавила касније. Еволуционисти уче да је Смрт (хладна, нежива и слепа материја) прво, а живот (и то случајно) је настао касније. Опет, вера учи да је Смрт само за неко време, а Живот (после васкрсења мртвих) је заувек. Еволуционисти човекову душу сатиру мрачним учењем о томе да је живот само за кратко време, али је зато Смрт заувек. И на фону ове, по њиховом мишљењу, вечне смрти, сам живот се претвара у мехур од сапунице и зао подсмех. Ово су вам милијарде година у мртвој васељени, а ово је ваше 70-годишње праћакање пред вечни нестанак. Лепа слика!   Атеизам и еволуционизам у суштини представљају убиство људи. Теоријско убиство које отвара врата за очигледно злостављање људске природе. Људи никад нису били тако окрутни и цинични као кад су их потпуно заокупиле безбожне идеје. Седамдесет година владавине совјетске власти биле су време владавине дарвиниста и материјалиста. Види Бог да обичан човек на земљи никад није био тако подло, организовано, непринципијелно и нечовечно угњетаван. Концентрациони логори, абортуси и друге радости „социјалистичког живота“ су плодови управо социјалног дарвинизма. Пошто је теоретски лишен бесмртне душе и вечног живота човек је лако лишен и достојанства и слободе. Из догматике увек израста пракса. А пракса безбожне догматике је ужасна.   Човек неће и не може да греши „просто онако“. У сопственим очима он не жели да изгледа као грешник и подлац, већ као поборник истине и јунак. Због тога је греху увек потребна теорија. И човек прво одвраћа поглед од Бога, а затим, оборивши га на земљу, тражи у њеној дубини или на површини аргументе за своје понашање. Грех који је поткрепљен било каквом теоријом стиче крила и шири се. И следећа генерација људи који су већ рођени у атмосфери безбожне догматике грешиће све слободније и мирније правдајући се „науком“ и мноштвом примера око себе.   Вера у то да је човек настао од животиње је врло стара. Она има назив – тотемизам. На језику једног од северноамеричких племена „тотем“ је назив за природну појаву, најчешће животињу, с којом људи повезују своје порекло. Једно племе може сматрати да је у сродничким односима с речном водом, а друго да је у сродству с плодовима дрвећа. Међутим, древни људи су најчешће прародитеље видели у орлу, или вуку, или леопарду. Индуси са својим односом према крави представљају очигледан пример и дан-данас. Преостаје нам само да се чудимо зашто се Европљанин из XIX века окренуо од светле религије Васкрсења и зашто је у својству тотема изабрао најближег рођака и прародитеља мајмуна. Наука која вечито тврди да напредује у овом случају је просто-напросто одбацила човека ка колибама древних насеобина и првобитне митологије.   Сваки филозофски речник, укључујући и оне који су издати у совјетско време, рећи ће вам да је „материја апстрактан појам“. Ви, наравно, опипавате столицу, али столица није материја, већ је само њен најситнији део. Ви лижете сладолед, али то није материја, већ опет њен најситнији део. Никад нећете моћи да лизнете, омиришете и опипате материју као такву. О материји се може само размишљати и сви наши атеисти и материјалисти су велики теоретичари који се држе лажних основа.   Материја у целини није доступна чулном доживљају и искуству, она се може схватити само умом. О њој човек може да размишља улажући напор уобразиље. Код безбожника се ова апстракција која се може појмити умом узводи у апсолут с циљем да из свести потисне идеју Бога. Био је Бог – постала је материја. Биле су заповести – постали су инстинкти. И нема више никакве одговорности. Читав трик је ради овог подметања.   Притом материја атеисте треба да буде покретна. Сила за коју се не зна одакле се појавила и кретање (аналог Духа Светог у глави безбожника) претварају материју у „слепог чудотворца“. Чудо у које верује материјалиста је настанак ствари, тела и душа из хаотичног мртвила које ништа не зна и које је према свему равнодушно. Хаос рађа хармонију, леш рађа живот не умејући да осети чак ни сенку љубави према свом породу. Управо за овакав апсурд је способна свест атеисте који нас прекорева за то да је наша свест митологична.   Многе људске науке су постале бескрајно сложене не дошавши до истине. Познавалац економије ће уколико то пожели превести жедног преко воде, односно преварити сваког непосвећеног човека помоћу стотина сложених термина и шема. Законодавац или правник ће исто то учинити с обичним човеком у својој области. Исте талмудске шикаре лажне мудрости могу нас чекати и кад се ради о питању порекла живота. Безбожни научник је у стању да баци такву терминолошку маглу на обичну душу да су ретки људи који ће притом избећи унутрашње негодовање. Али истина није само бездана. Она је још и проста. Истина се може показати на прост и свима приступачан начин. Мени се чини да сваки музички инструмент, свака кутија шибица или упаљач, и свака векна хлеба јасно говоре човеку о томе да су на свет дошли из Божијих руку, а не из мртве и равнодушне материје.   Он је другачији   Ниједној животињи није потребна ватра. Њихова тела су мудро прилагођена подношењу атмосферских промена. Њихови органи за варење се задовољавају сировом храном и немају потребе за куваном или прженом. И само човек из читавог животињског царства не може да живи без ватре. Огњиште за грејање и за припремање хране налазимо свуда где постоји човек. Пепео од ватре оставља трагове само на човековом путу. Ових трагова нема на путевима животиња. Осим тога, све животиње се плаше ватре. За њих је страшна ватра на коју нису навикли и која им није потреба. Само је човек савладавши страх и употребивши разум који му је Бог дао успео да припитоми ватру. Упаљач у џепу или кутија шибица на полици камина јаче од свих дарвинистичких проповедника говоре о томе да човек не може стати у исти ред са животињама. Човек излази из овог реда као цар. Он је другачији.   Завређује пажњу то што су древни људи митом о Прометеју јасно показали своје схватање човекове посебне природе. Ватра у човековим рукама представља једнакост с боговима и излазак из бесловесног робовања стихијама. Ватра која је украдена од становника неба. И онда није јасно шта се морало десити у душама Европљана (углавном они болују), па да се врате тотему у виду мајмуна и да се одрекну своје искључивости од почетка, ставши у врсту са свим животињама чији је циљ да служе човеку, а уопште не да буду на истој степеници с њима.   „За разлику од животиња човек испољава скоро безграничну способност прилагођавања. Он може да једе скоро се, може да живи практично у свим климатским условима и да им се прилагођава. И тешко да ће се наћи психичко стање које он не би могао да поднесе и у којем не би био у стању да живи.“   Ово је цитат из дела Е. Фрома. Он даље пише (књига „Здраво друштво“) да је човек у стању да буде миран становник и војник; слободан или роб... „Тешко да постоји психичко стање у којем човек не би могао да живи и тешко да постоји нешто што се с човеком не би могло учинити или за шта се он не би могао искористити.“   Мислите шта хоћете, али пред вама је карактеристика бића које се очигледно не може сместити у категорије „животињског“ и „еволуционог порекла“. Мајмун не живи иза поларног круга, птица не плива под водом. И само су људи од почетка „другачији“. Они све могу и сва земља је територија њихове владавине. Човек је „Бог у блату“, то је „принц у циганској черги“, али то нипошто није животиња која је израсла из бесконачног низа нижих животиња.   Тако тежак хлеб   Постоји литванска бајка о вуку и пастиру. У овој бајци се гладни вук, смирен глађу, довукао до пастира с молбом да му да нешто да једе. Пастир је вуку дао парче хлеба. Он је прогутао поклон и рекао:   – Како ви, људи, имате укусну храну! Кад бисмо ми имали такву храну, зар бисмо клали ваше овце?! Молим те, реци ми, како долазите до хране.   И пастир поче да прича:   – Прво треба поорати земљу.   Вук:   – Па може да се једе?   Пастир:   – Не. Треба засејати земљу.   Вук:   – Па може да се једе?   Пастир:   – Не. Треба чекати изданке и молити се. После тога расте оно што је засејано.   Вук:   – Па може да се једе?   Пастир:   – Не. Треба прикупити летину.   И даље ће, као што сте већ схватили, пастир причати дугу причу о томе како се пшенично зрно претвара у векну хлеба, а вук ће га сваки пут прекидати неумесним питањем: „Па може да се једе?“   На крају ће вук рећи:   – Ви, људи, имате укусну храну, али се тешко долази до ње. Пре ће бити да ћемо ми, вукови, и даље да вам крадемо овце. Зато што је тешко јести људску храну!   Тако нам обична бајка каже: људски живот није просто животињски живот. Људски живот је укуснији и тежи. Све што нас окружује је истовремено укусно (лепо, удобно...) и тешко. То превазилази снагу животиња. Њима то (осим кућним мачкама које скоро да једу људску храну) није ни доступно, ни потребно. Само је људски свет истовремено сложен и укусан. То је зато што се људски свет не налази у природи. Он је у једнаком мери природан и натприродан. Отуда потиче сва његова сложеност и пријатан укус.   Тако смо дошли до хлеба. Његово сложено порекло (орати, сејати, чекати, жети, вејати, сушити, млатити, млети, пећи) никако не одговара примату. Убрао – појео. Ископао – појео. Узео – појео. То су његове природне реакције. И апсолутно је немогуће замислити навалентно проницање гладног мајмуна у тајне природе тако да овај мајмун пооре поље, посеје жито и дуго чека на летину. А затим (Ко би га надахнуо?) да самеље жито у брашно, да умеси тесто, да стави тесто на ватру и да чека да се појави прва векна. Веровање у ову слику је много апсурдније од веровања у стварање света ни из чега силом Свемогућег Бога. Тако нам атеисти свуда цртају сличице у које човек просто не може да верује ако има савест и аналитичко мишљење.   Осећај за вечност   Време је да кажемо пар речи о виолини или о музици уопште. Али треба рећи нешто о гробљима. Животиње их немају. Животиње умиру као и људи, али немају гробља као људи. Очигледно, њихова смрт и њихов однос према смрти су другачији од нашег. Животиње не знају за тугу за покојником. Такође, нема животиња које би имале сећање на умрле и ритуал који би им био посвећен. нико од њих нема гробље. Само човек, једини у васељени не жели да се помири са смрћу и жуди за тим да је превлада. Природу смо савладали помоћу ватре. Власт над смрћу треба да освојимо помоћу обнављања везе с Богом коју смо изгубили. Такве су две основне линије општељудске историје. Немојте тражити више линија. Нема их више. Загосподарити природом и савладати смрт – то је сав човек у првобитној замисли о њему. Ево зашто неандерталци свуда у гробовима леже у пози фетуса. Ноге су им у коленима савијене тако да се дотичу браде, глава је повијена. Тако изгледа ембрион. И наш далеки предак је овим изгледом покојног тела говорио да верује у буђење и вечни живот. Он верује у васкрсење. На неко време је ушао у утробу Земље како би се касније родио за још један живот. Без писмености и кошуља од батиста овај древни човек је био много паметнији од данашњег Европљанина. Вечни живот је за њега био очекивана реалност и ниједно живо биће на свету не може се изједначити с човеком по овом осећају за вечност.   Сасвим је могуће да ни калорична векна у кутији за хлеб, ни сећање на почивше сроднике, ни уобичајена ватра на роштиљу или у огњишту неће моћи да вас убеде да вас је створио Бог и да нисте случајно настали од случајних животиња. Овде нема места за спор, јер се човек не ограничава аргументима разума. Он је потпуно мистичан (што још једном доказује његово божанско пор9екло). Можеш спорити док не промукнеш и сто пута дневно потући саговорника неспорним аргументима, човек ће свеједно изабрати оно на шта га наводи његово тајанствено срце. Оно је склоно нечему због разлога који самом човеку нису јасни. Мене лично и бели хлеб и кутија шибица у довољној мери убеђују у то да се разликујем од других створења, као и у то да имам посебну одговорност пред мојим Богом. Одговорност о којој мишеви и мачке немају појма. Подозревам да људи смишљају теорије које нас чине сроднима с царством живих бића, лишених савести управо зато да би избегли посебну одговорност.   Али рећи ћу нешто о музици. Чак нећу говорити о Баху којег кад слуша само прави мајмун може остати веран свом дарвинизму. Рећи ћу нешто о обичном соло певању младе девојке или о невештом свирању виолине детета које људи подстичу на каријеру познатог музичара. Зар ви, који сте то видели или чули крајем уха, нећете признати да је то чудо? Од најтананијих дашчица (за дно се користи јавор, за гласњачу јела) прави се врло сложено оруђе се четири струне. За врат је потребно дрво друго дрво изузетне чврстоће, па још специјални лакови, чија се производња у средњем веку чувала као тајна. Због нечега је потребан колофонијум без којег се не чује гудало и још стотину премудрости како би се на свету појавила виолина. И за вежбање треба потрошити добро туце година како би се затим окупио огроман број таквих делатника и како би се после годину проба зачуо један од Вивалдијевих концерата. Тако стоје ствари с музиком у врло поједностављеном и шематизованом виду. И да ли све то ради мајмун?   Ма молим вас! Па шта ће му све то? Тако компликована делатност је потпуно лишена овоземаљске користи. Она уопште не води ка прилагођавању организма спољашњој средини. Ове делатности су штетне или бар бескорисне с тачке гледишта опстанка, акумулације животних снага итд. Мајмуну није потребна виолина! Не само то, виолина смета мајмуну. Ето зашто сви револуционари поједностављују историју трудећи се да истерају из живота све што не схватају својим мајмунским умом.   Ако вам је тешко да размишљате о виолинама и мајмунима рећи ћу вам још простије. Или ћу чак поставити реторско питање: шта ће кози хармоника?   Сами знате: кози не треба хармоника. Ни Моцарт није потребан павијану с црвеном задњицом. Павијану је потребан Дарвин, а не Моцарт. Потребан му је да би лоповски прескочио из животињског царства у људско царство које му није својствено и како би насупрот томе, срозао човека до свог нивоа, до примате. Управо тако су поступали бандар-логови у Киплинговим џунглама.   Учите да се молите!   Непријатељи високог чела ће вас вући у царство високопарних апстракција. Причаће вам о милијардама годинама, о фосилима чудовишта, о рибама које су изашле на копно, о томе да се живот сам зачео и др. Слушајте их као што бисте причали баку Арину кад она мудро прича о Вањечки који је попио воду из баре и претворио се у јаренце. Што се каже, нека дете ради шта хоће, само да не плаче... Али кад ваш живот дође до вреле границе преласка, кад вам вечност, а не ветар, замрси косу, да се нисте усудили да се играте синантропа и аустралопитека. Тада се молите Богу Живом и Његовом Сину – Исусу Христу да се спасите од вечног кошмара и да уђете у истински живот. Тада ће вас оставити сви брбљивци и антрополози, сви еволуционисти и дарвинисти. Они ће се једноставно окренути од вас у најважнијем тренутку кад се страшна стварност приближи вашој души отрованој лажним учењима. Управо тада се молите ако умете. Молите се из све снаге ако будете могли. Ако сте у току обичног живота уопште учили да се молите.   А тога дана ћемо и ви и ја све схватити без сугестија. Страшно ће бити само то што ништа нећемо моћи да променимо. Биће касно. Зато би било добро да пре Страшног дана препознамо себе као разумно Божије створење, а не као случајну мајмунску промену. Мени у томе да то схватим помажу једноставне и обичне стари као што су шибице, фрула и ђевреци. Или: виолина, хлеб и упаљач. Моцарт, двопек од ражаног хлеба и ватра у камину.     Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...