Jump to content
Sign in to follow this  
Miljan123

Миљан Митић: Архимандрит Андреј Вујисић – Са Истока на Запад, мада не потпуно!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Архимандрит Андреј Вујисић, клирик Грчке Православне Архиепископије Мексика, Централне Америке и Кариба.

 

Screenshot_4-2-696x413.jpg

Андреј је 2009. године изабран за епископа Васељенске Патријаршије. После конслултација са Васељенским Патријархом , Андреј је одлучио да се хиротонија одложи. У међувремену је постао архијерејски заменик архиепископа Атинагоре, задужен за пријем 527.000 католика у Православље у Јануару 2010. године.

Међутим…

Архимандрит Андреј је одлучио да са читавом својом паством пређе у католицизам.

Његовим преласком је основана прва Источно-Католичка парохија у Порто Рику. 10. јуна 2017. године , парохија Светог Спиридона Порто Рика је примљена у потпуно општење са Папом Фрањом, током свете Литургије коју је служио отац Алберто Моралес, викар Римокатоличке дијецезе Сан Хуана. Литургија је одслужена у цркви у Сан Хуану где се заједница окупљала задњих 10 година.

Заједница је званично проглашена после потисивања документа о приступању Католичкој Цркви. Документ су пописали представници Римокатоличке дијецезе и парохије оца Андреја. Клир парохије је исповедио Римокатоличку веру током церемоније у просторијама парохије, а верници су то урадили током Литургије која је одржана 10. јуна. Исповедање вере је укључивало и помињање Папе Фрање и надбискупа дијецезе којој је парохија приступила.

У Католичку цркву су и поред оца Андреја примљени и оци Петар Вулић и Христофер Грист. У овом случају је занимљиво да парохија оца Андреја задржава све теолошке, литургијске , духовне традиције и праксе.

Отац Максим, католички монах је дугогодишњи пријатељ оца Андреја. Он каже да је отац Андреј замољен да дође у Порто Рико да би служио тамошњој заједници Грчких и Словенских верника.

Отац Максим каже да никада није било покушаја прозелитизма. Али како је пријатељство између оца Андреја и Максима расло, расло је и занимање за католицизам. Као део процеса преласка, парохија оца Андреја је изучила Брест-Литовску унију, кроз коју су православни приступили католицизму 1596. године. 33.члан Брестовске уније тачно одсликава нашу ситуацију, наглашава отац Андреј.

Недељне Литургије посећује редовно око 30 људи. Литургије су углавном на Црвенословенском, са предходећим Вечерњем.

Отац Максим каже да нема притиска ни обавезе да парохија оца Андреја прихвати Латинску традицију и обичаје. Отац Петар Вулић каже да је тренутно 16 свештеника у процесу приступања Католичкој цркви. Отац Петар каже да је парохија Светог Спиридона највећа на острву. Такође постоји и парохија Руске Цркве. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како је и када бивши еп. Андреј прешао у римокатолицизам? – (коментар на вест о томе)

 

Како је и када бивши еп. Андреј прешао у римокатолицизам? – (коментар на вест о томе)

 

Овај текст је коментар и одговор на жељу више православних хришћана који су се јавили, саблажњени чињеницом да је некада православни епископ Андреј Вујисић прешао у римокатолицизам. Текст који је објавио ову вест на српском језику, из које су верујући људи и сазнали за ову новост је прилично кратак, некомплетан и не пружа много информација. Написан је више у сензационалистичком тону, што никако не приличи теми којом се бави, па и не чуди питање људи који су нам се обраћали са жељом да пре свега провере да ли је то аутентично или не.

Јесте, тачно је да је бивши православни епископ Андреј сада члан римокатоличке заједнице али то уопште није нова вест. То се догодило још прошле, 2017. године, пре тачно годину дана, почетком јуна 2017. године. И има још ствари које нису тачне у поменутој вести која се раширила интернетом, о томе у тексту детаљније.

Други разлог због којих желимо да објаснимо и покажемо зашто се ово догодило јесте пример како не треба да се врши православна мисија. А бивши еп. Андреј је прави пример како не треба да се мисионари. Пре него што наставите да читате, желели бисмо да вас обавестимо да чињенице у овом тексту знамо директно од људи који се баве мисијом тамо, који су и сами испитивали ову тему још много пре него што је објављен онај сензационалистички текст.

 

Све је почело још 90-их година прошлог века. У грчкој парохији Светог Спиридона која је основана на Порторику су тада служили јеромонах Петар и архимандрит Андреј. Њихова мисија је почела сарадњом са римокатолицима, францисканцима, који су им уступили место за службу. Све у духу љубави и сарадње, међутим… ‘Љубав’ се показала у тренутку када су свештеници Петар и Андреј присајединили Православљу једну Порториканку, супругу православног Румуна. Тада су их францисканци избацили из храма (у коме су им уступили место за службу) и ‘љубазно’ препустили да служе при психијатријској болници у који нико не долази. Такође су им забранили да служе на шпанском, не шире православну литературу на шпанском, нити да обраћају локално становништво у Православље.

Оно што шокира је што су се оци Петар и Андреј сложили са овим условима римокатолика?! Нормално, након тога се нису бавили мисијом међу староседеоцима, већ само служили за странце који су ту радили, били на одмору… Ипак, формирала се заједница од око 30-ак људи, састављена од Грка, мало Руса, Молдовљана, Бугара. Било је мало и Порториканаца, углавном оних који су се сами обратили.

Свештеници Петар и Андреј су желели да изграде православни храм, (за разлику од о. Григорија из Антиохијске патријаршије са којим наш мисионарски центар успешно сарађује, који је кренуо самостално да се труди на пољу мисије, очекујући помоћ од Господа сразмерно свом труду и залагању, а који тренутно служи на другом спрату своје куће), чекали су да им ‘са врха’ неко просто пошаље новац да подигну храм.

Када су схватили да им Цариградска патријаршија неће послати новац, они су почели да моле да буду примљени у Руску Цркву. У Руску Заграничну Цркву је примљен само о. Андреј али је након неколико година на захтев Цариградске патријаршије и враћен. Тада је и хиротонисан за епископа и тада су и хтели да му дају високи статус, да га поставе за главног човека за Карибе, међутим, еп. Андреј није желео. У међувремену је његова сарадња са римокатолицима још више снажила, они су почели да се активно друже и сарађују са једним унијатским украјинским монахом који је почео и да проповеда у њиховој парохији, да би на крају и прешли у римокатолицизам средином прошле године.

Друга нетачна вест о којој пише поменути чланак на српском јесте да су о. Петар и еп. Андреј у римокатолицизам прешли заједно са својом парохијом. То је нетачно, чак су поуздане информације да они нису ни рекли својим парохијанима да су прешли у римокатолицизам, да се они и даље изјашњавају пред парохијанима да су православни, људи који долазе у њихов храм и даље мисле да су они православни! То је оно што је тужно и што показује сво лицемерје врлих мисионара и лукавство римокатолика. Један од парохијана тог храма је тек са интернета, током свог боравка у САД сазнао шта се догодило, и од тада више и не одлази тамо. Притом му је пре одласка у Америку, о. Петар рекао да би било добро да њихова парохија оствари сарадњу са Православном Црквом у Америци… Оно што је такође врло значајно је да и о. Петар и о. Андреј избегавају о. Григорија из Антиохијске патријаршије већ годину дана, не желе да се виде са њим, што је и разумљиво из њиховог угла.

У суштини трагична прича која још једном потврђује чињеницу у којој је раније писао о. Георгије Максимов. Мисија је директна заповест Господа (Мт: 28:19-20) али ако желиш да се бавиш мисијом супротно томе како је Господ заповедио, упропастићеш и своју душу и душу ближњих. Бивши еп. Андреј је само један од примера.

Ако неко искрено жели да помогне мисију на Порторику (као и свуда у свету), нека се прикључи нашој листи приложника, ускоро ћемо ако Бог да, помоћи православнима тамо са два бисера православне литературе која су писала два велика Светитеља наше Цркве – Серафим Вирицки и Николај Жички.

http://www.svedokverni.org/kako-je-i-kada-bivsi-ep-andrej-presao-u-rimokatolicizam-komentar-na-vest-o-tome/

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 30.5.2018. at 14:10, Miljan123 рече

Архимандрит Андреј Вујисић, клирик Грчке Православне Архиепископије Мексика, Централне Америке и Кариба.

 

Screenshot_4-2-696x413.jpg

Андреј је 2009. године изабран за епископа Васељенске Патријаршије. После конслултација са Васељенским Патријархом , Андреј је одлучио да се хиротонија одложи. У међувремену је постао архијерејски заменик архиепископа Атинагоре, задужен за пријем 527.000 католика у Православље у Јануару 2010. године.

Међутим…

Архимандрит Андреј је одлучио да са читавом својом паством пређе у католицизам.

Његовим преласком је основана прва Источно-Католичка парохија у Порто Рику. 10. јуна 2017. године , парохија Светог Спиридона Порто Рика је примљена у потпуно општење са Папом Фрањом, током свете Литургије коју је служио отац Алберто Моралес, викар Римокатоличке дијецезе Сан Хуана. Литургија је одслужена у цркви у Сан Хуану где се заједница окупљала задњих 10 година.

Заједница је званично проглашена после потисивања документа о приступању Католичкој Цркви. Документ су пописали представници Римокатоличке дијецезе и парохије оца Андреја. Клир парохије је исповедио Римокатоличку веру током церемоније у просторијама парохије, а верници су то урадили током Литургије која је одржана 10. јуна. Исповедање вере је укључивало и помињање Папе Фрање и надбискупа дијецезе којој је парохија приступила.

У Католичку цркву су и поред оца Андреја примљени и оци Петар Вулић и Христофер Грист. У овом случају је занимљиво да парохија оца Андреја задржава све теолошке, литургијске , духовне традиције и праксе.

Отац Максим, католички монах је дугогодишњи пријатељ оца Андреја. Он каже да је отац Андреј замољен да дође у Порто Рико да би служио тамошњој заједници Грчких и Словенских верника.

Отац Максим каже да никада није било покушаја прозелитизма. Али како је пријатељство између оца Андреја и Максима расло, расло је и занимање за католицизам. Као део процеса преласка, парохија оца Андреја је изучила Брест-Литовску унију, кроз коју су православни приступили католицизму 1596. године. 33.члан Брестовске уније тачно одсликава нашу ситуацију, наглашава отац Андреј.

Недељне Литургије посећује редовно око 30 људи. Литургије су углавном на Црвенословенском, са предходећим Вечерњем.

Отац Максим каже да нема притиска ни обавезе да парохија оца Андреја прихвати Латинску традицију и обичаје. Отац Петар Вулић каже да је тренутно 16 свештеника у процесу приступања Католичкој цркви. Отац Петар каже да је парохија Светог Спиридона највећа на острву. Такође постоји и парохија Руске Цркве. 

Колико нетачних информација у тако малом тексту. :)

1. Никаквих 527 000 католика није примљено у Православље. Једини масовни прелазак у Православље се одвио и сада се одвија у Гватемали, али то не из римокатолицизма већ из неканонске 'Православне цркве Гватемале' оца Андреса Жирона који се упокојио пре годину и више дана. Али у питању је максимално до 150 000 људи, никаквих пола милиона. Како људи воле да се бацају цифрама ...

2. Никаква паства није прешла са њима у ркц, чак он и о. Петар и дан данас крију од својих бивших парохијана да су католици и праве се да су и даље православни.

3. Никаквих 16 свештеника тамо није у процесу приступања, из простог разлога што тамо нема 16 свештеника, било је раније њих двојица и о. Григорије из Антиохијске патријаршије.

4. Руска Црква тамо нема мисију.

5. Ако заиста хоћете да знате шта се тамо дешава прочитајте целу историју око овог срамотног пада:

 

http://www.svedokverni.org/kako-je-i-kada-bivsi-ep-andrej-presao-u-rimokatolicizam-komentar-na-vest-o-tome/

 

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Šta dramite, kod nas na Karpatima i prikarpatju (istočnoj Slovačkoj, zapadnoj Ukrajini) svakih nekoliko godina neka grkokatolička parohija predje komplet na pravoslavlje ili neka pravoslavna postane komplet greckokatolicka (neka vrsta lokalnog sporta ili folklora). To ne biste ostali živi kad bi to tako sve uzimali k srcu i smrtno ozbiljno, svi biste počinili harakiri, sepuku ili šta? Dole je par primjera što sam na brzinu povadio, inače su ih stotine samo za posljedni period od kraja 2ww tj. od 1945. Ljudi preozbiljno shvatili ekumenizam, pa šta sad s njima? Kod nas i cijele eparhije šetaju tamo vamo a da ne bi parohije!

História krypty je spojená so vznikom obce Osadné (do roku 1948 Telepovce) a náboženstvom tunajších obyvateľov. Prvá písomná zmienka pochádza z roku 1543, kedy ju oficiálne založili Rusíni pravoslávneho vierovyznania. Tí boli v roku 1726 tunajšími zemepánmi nútení prijať úniu s Rímom v 19. storočí nesprávne nazvanú ako gréckokatolícka cirkev. V roku 1926 vznikol v obci spor s miestnym gréckokatolíckym kňazom, ktorý vyžadoval od veriacich vysoké poplatky. Žiadosti miestnych o zníženie poplatkov sa vysmial a zo žartu ich poslal za pravoslávnym duchovným, ktorý im bude slúžiť zadarmo. Ľudia jeho „radu“ prijali a tak presne po 200 rokoch po spomínanom násilnom prechode do únie s Rímom sa celá obec vrátila k pravoslávnej viere.

Gréckokatolícke biskupstvo však s týmto stavom nebolo spokojné a prisľúbilo každému, kto sa vráti k ich viere, bezplatne pôdu. Tá mala v tom čase vysokú hodnotu a tak ich ponuku prijalo 14 z 81 rodín. Došlo tak k situácii, že pravoslávni, hoci ich bolo v obci viac, museli opustiť miestny chrám a vykonávať bohoslužby v miestnej škole a súkromnom dome. Rozhodli sa preto postaviť si vlastný chrám, čo však v tom čase nebolo vôbec jednoduché.

https://sk.wikipedia.org/wiki/Krypta_Osadné

https://www.zaluzice.sk/greckokatolicka-farnost-najsvatejsej-trojice.html

http://www.grkatza.sk/historia-farnosti/

http://www.kojsov.sk/?page_id=75

Osim toga ti tamo parohijani svejedno nisu iz SPC već "Grci":

https://neoskosmos.com/en/43163/greek-orthodox-and-catholic-church-merge-in-puerto-rico/

https://parma.org/news/puerto-rico-welcomes-first-ever-eastern-catholic-parish

https://tinyurl.com/yccvfcp8

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Zayron рече

Šta dramite, kod nas na Karpatima i prikarpatju (istočnoj Slovačkoj, zapadnoj Ukrajini) svakih nekoliko godina neka grkokatolička parohija predje komplet na pravoslavlje ili neka pravoslavna postane komplet greckokatolicka (neka vrsta lokalnog sporta ili folklora). To ne biste ostali živi kad bi to tako sve uzimali k srcu i smrtno ozbiljno, svi biste počinili harakiri, sepuku ili šta? Dole je par primjera što sam na brzinu povadio, inače su ih stotine samo za posljedni period od kraja 2ww tj. od 1945. Ljudi preozbiljno shvatili ekumenizam, pa šta sad s njima? Kod nas i cijele eparhije šetaju tamo vamo a da ne bi parohije!

História krypty je spojená so vznikom obce Osadné (do roku 1948 Telepovce) a náboženstvom tunajších obyvateľov. Prvá písomná zmienka pochádza z roku 1543, kedy ju oficiálne založili Rusíni pravoslávneho vierovyznania. Tí boli v roku 1726 tunajšími zemepánmi nútení prijať úniu s Rímom v 19. storočí nesprávne nazvanú ako gréckokatolícka cirkev. V roku 1926 vznikol v obci spor s miestnym gréckokatolíckym kňazom, ktorý vyžadoval od veriacich vysoké poplatky. Žiadosti miestnych o zníženie poplatkov sa vysmial a zo žartu ich poslal za pravoslávnym duchovným, ktorý im bude slúžiť zadarmo. Ľudia jeho „radu“ prijali a tak presne po 200 rokoch po spomínanom násilnom prechode do únie s Rímom sa celá obec vrátila k pravoslávnej viere.

Gréckokatolícke biskupstvo však s týmto stavom nebolo spokojné a prisľúbilo každému, kto sa vráti k ich viere, bezplatne pôdu. Tá mala v tom čase vysokú hodnotu a tak ich ponuku prijalo 14 z 81 rodín. Došlo tak k situácii, že pravoslávni, hoci ich bolo v obci viac, museli opustiť miestny chrám a vykonávať bohoslužby v miestnej škole a súkromnom dome. Rozhodli sa preto postaviť si vlastný chrám, čo však v tom čase nebolo vôbec jednoduché.

https://sk.wikipedia.org/wiki/Krypta_Osadné

https://www.zaluzice.sk/greckokatolicka-farnost-najsvatejsej-trojice.html

http://www.grkatza.sk/historia-farnosti/

http://www.kojsov.sk/?page_id=75

Osim toga ti tamo parohijani svejedno nisu iz SPC već "Grci":

https://neoskosmos.com/en/43163/greek-orthodox-and-catholic-church-merge-in-puerto-rico/

https://parma.org/news/puerto-rico-welcomes-first-ever-eastern-catholic-parish

https://tinyurl.com/yccvfcp8

Друже, чисто узми у обзир да код православних постоји другачије схватање Цркве па се ето, зато и схвата то озбиљно. Ако је некоме боравак у цркви 'изађем, прошетам, па се вратим' код православних није тако.

Претпостављам да зато и изгледа, гледано са стране, да се драми.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Stanoje Stankovic рече

Друже, чисто узми у обзир да код православних постоји другачије схватање Цркве па се ето, зато и схвата то озбиљно. Ако је некоме боравак у цркви 'изађем, прошетам, па се вратим' код православних није тако.

Претпостављам да зато и изгледа, гледано са стране, да се драми.

 

Nije tako ni kod nas, no, mi smo tolerantni prema takvima koji od nas odu pa razgledaju gdje im je bolje, uvijek se mogu vratiti u svoju kuću. Ne šaljemo ih u gulag na Sibir ko vi. Inače ja to hodanje medju katoličanstvom, protestantizmom i pravoslavljem ne smatram nekom katastrofom niti računam za ne znam kakvo veliko "prelaženje" ili kao nešto nad čim treba lomit i kršit ruke i čupat kosu. Na islam, jehoviste, sajentologe, budizam, hinduizam, paganizam, satanizam, ateizam itd. - to je potom već nešto sasvim drugo. :) 

https://www.catholicscomehome.org/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Inače "preletači" su zdrava stvar, pokazateljem su toga da u Crkvi nije baš sve ok. To je više naša greška, nas članova i hijerarhije koji tamo ostajemo, nego njihova, tih koji odlaze. Oni samo traže ono što nisu našli tamo gdje su bili a nedostaje im to. Ili se jednostavno ne slažu s nečim za njih važnim a kad više nisu u stanju trpjeti to ili uraditi nešto na ispravci toga stanja onda jednostavno odu. Slično kao višečlana porodica sa mnogo djece i bez stana, u podstanarstvu koja ne može da preživi sa svojim primanjima, kad nije u stanju promjeniti platnu, socijalnu i stambenu politiku u toj zemlji gdje se nalaze onda  jednostavno potrpaju to što imaju u kofere i odu tamo gdje su plate veće, pridavci na djecu štedriji, socijalna politika velikodušnija i stanovi odmah slobodni na useljenje. U svakom slučaju Evandjelje nam preporučuje saradnju a ne rivalstvo i ljubav i podršku a ne neprijateljstvo i mržnju. Evo jednog jevandjeljskog primjera saradnje, medjusobnog uvažavanja, poštovanja i prijateljstva a ne rivalstva i trvenja medju Crkvama.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Августин рече

Све некако али стварно је ово невероватно 527.000 из католика у православне па опет у католике.Па да су овце било би много а не људи.

Da, tako obludno i čudovišno velike cifre nemaju danas čak ni Jehovah's Witnesses! I oni bi prvi takav skore vrlo rado postigli da mogu! I za njih je tako nešto previše. Da su muslimani  u pitanju ne bih se čudio. Jedino kod njih takve cifre letaju sasvim normalno.  :D 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 12.6.2018. at 19:38, Miljan123 рече

@Stanoje Stankovic ovde se nigde ne pominje Ruska Crkva, samo Carigradska

Да, то сам и рекао, да на Порторику не постоји мисија РПЦ.

Тренутно постоји само мисија Антиохијске патријаршије.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У овој епизоди емисије посвећене Светој српској земљи Косову и Метохији емитујемо други дио разговора са Игуманом манастира Светих врача Козме и Дамјана у Зочишту код Ораховца, Архимандритом Стефаном (Миленковићем).   Звучни запис емисије   Отац Стефан (Миленковић) свој монашки пут почео је прије 30 година у манастиру Црна Река, послушање га води у манастир Високи Дечани гдје је и замонашен, да би потом био игуман манастира Светих архангела код Призрена, радио је на обнови манастира Бањска а већ 11 година Игуман је Светиње у Зочишту.   Отац Стефан памти страдање нашег народа током ратних година када је гледао како се пале Светиње, како за пар дана нестаје наше историјско и културно наслеђе.     „Људима је за један дан нестајало све оно што су годинама, деценијама, па чак и вијековима стицали. Расељавање људи са својих вјековних огњишта је оно што најупечатљивије памтим, поред киднаповања и страдања оца Харитона. Постало ми је јасно како је дошло до тога да немамо сачуваних писаних трагова из прошлих времена, јер сам својим очима гледао како све нестаје у пламену, у пљачки, у збјеговима, како за пар дана нестају вјекови и хиљаде година, како нестаје нешто што је ту постојало вијековима. Сада живимо у албанском окружењу, нашег народа нема и све је другачије и необично, ништа није као прије“- каже отац Стефан.     Извор: Радио Светигора
    • Од Дејан,
      Одлучење (што се у западној терминологији обично зове екскомуникација) је већи степен удаљења од црквене заједнице и подразумева забрану учестовања у Евхаристији. Неко може бити одлучен на одређени период времена или трајно, у зависности од тога да ли показује спремност за покајање. Најупорнији цркворушитељи се трајно одлучују, потпадају под анатему тј. забрану било каквог контакта верних са њима и ова најтежа казна се примењује у случају проповедања од Цркве осуђених јереси или стварања пара-црквених заједница (парасинагога). Овакав случај на нашим просторима постоји код Мираша Дедејића, Немање Станковића (тзв. Акакија) и Марка Радосављевића (некада еп. Артемија) и његових псевдо-епископа које је сам поставио. Привремено одлучење од причешћа (до промене начина живота, у случају тежих грехова) данас се обично назива епитимијом и разликује се од трајног одлучења (анатеме) јер привремено одлучени може да присуствује богослужењима, али не може да се причести док се не покаје тј. промени свој живот. У случају тзв. Македонске цркве може се рећи да су њихови свештенослужитељи са својим народом у расколу и налазе се у неопштењу са Црквом (ἀκοινωνησία) до свог повратка у црквени поредак. Садашњи клирици тзв. МПЦ нису рашчињени (лишени чина) и имају апостолско прејемство, али они не могу ни да служе ни да се причешћују до повратка у заједницу са својом Патријаршијом тј. СПЦ. Донедавно је постојала могућност евхаристијског учешћа верног народа из МПЦ у храмовима СПЦ, али је од 2003. године по одлуци наше Цркве и то забрањено како би се указало на духовну опасност живота у црквеном беспоретку (анархији). Упорност у расколу доводи с временом до промене православног етоса и често завршава падом у јерес, као што је случај са римокатолицима и осталим заједницама отпалим од Цркве.
      Неправославне (инославне) заједнице су се на овај или онај начин у одређеном историјском времену удаљиле од евхаристијске заједнице Цркве и с временом су прихватиле читав низ погрешних учења (јереси) од којих су нека експлицитно саборски осуђена на Васељенским и помесним саборима Цркве. У Православној Цркви данас постоји извесно неслагање око статуса римокатолика јер они по мишљењу неких епископа и богослова никада саборно нису осуђени као јеретици, иако се нека од њихових учења мање или више директно косе са утврђеним учењима наше Цркве. Традиционални православни став, барем до 1920 године, у Православној Цркви био је да су Римокатолици у јереси, а не само у расколу са Црквом. У случају разних протестантских заједница разлика је већа и озбиљнија, а тзв. оријенталне заједнице (Копти, Јермени и др) не признају седам Васељенских сабора, посебно важна христолошка учења 4. Сабора у Халкидону, и у свом календару имају саборски осуђене јеретике, што додатно отежава заједницу са Православном Црквом без обзира на културолошку сродност православним хришћанима.
      Данас има православних хришћана који верују да је Црква невидљиво јединствена, али да је видљиво подељена. Ово учење не постоји нигде код православних отаца ранијих векова и дошло је у тзв. синкретистичко-екуменистичке кругове у 20. веку из протестантизма, јер су овај став посебно развили Лутер и Цвингли. За Православље Црква која живи у евхаристијској заједници је сабор неба и земље и веровање у невидљиво неподељену Цркву у којој Православна Црква тобоже сапостоји са другим "црквама" заправо је темељ за тзв. екуменистичку "теорију грана", која је страна православној еклисиологији и представља по речима Св. Аве Јустина свејерес, јер релативизује векове православне борбе за очување истините вере за коју су многи светитељи и живот дали.
      Евхаристијски зато можемо да помињемо и молимо се само за оне који су у заједници са Црквом тј. који и сами учествују у евхаристијском животу канонских Цркава. То не можемо да чинимо за инославне (тј. неправославне хришћане), оне који су одлучени (под анатемом), а посебно не за припаднике других, нехришћанских религија. Оне који су на било који начин ван евхаристијске заједнице можемо да помињемо само у личним молитвама и да живимо у нади да ће и они наћи пут ка јединству које постоји само у евхаристијској заједници Православне Цркве. За инославне се стога не ваде честице на проскомидији, нити се њихова имена помињу на црквеним службама. То није знак презира, већ сведочење става да је Црква изнад свега евхаристијска заједница у којој смо заједно Тело Христово само ако смо светотајински повезани у Христу. Када се молимо за јединство цркава и сједињење свих, молимо се за очување нашег православног евхаристијског јединства, а не за "сједињење" наше Цркве са неправославним заједницама, што је био отворени апсурд у досадашњој црквеној историји.
      У рана времена члановима Цркве су сматрани само они који редовно учествују у евхаристијском животу. Они који се нису причешћивали, иако су били крштени, морали су да прођу одређени пут покајања и повратка пуној црквеној заједници. Зато су код раних хришћана индиферентност (равнодушност, незаинтересованост) према Богу и евхаристијском животу сматрани својеврсном апостасијом (отпадништвом) од Цркве. Црква није клуб људи који су повезани заједничким крштењем или обичајима као припадници овог или оног народа, већ је то пре свега жива заједница верних који редовно учествују у евхаристијском животу и потврђују себе као једно Тело Христово - Цркву Божију. 
       
      Архимандрит Сава Јањић
      ИЗВОР
    • Од Логос,
      У овој епизоди емисије посвећене Светој српској земљи Косову и Метохији у којој говоримо о њеним светињама и кандилима која у њима сијају вјечном, неугаслом свјетлошћу, говоримо о манастиру Светих врача Козме и Дамјана у Зочишту надомак Ораховца, чије монашко кандило је претрајало многа страдања па и ово последње када је Светиња била потпуно разорена експлозивом 1999. године од стране албанских екстремиста. Ово је први дио разговора са Игуманом ове Свете обитељи Архимандритом Стефаном (Миленковићем).   Звучни запис емисије   Село Зочиште са црквом Св. Врача помиње се први пут у повељи Стефана Дечанског 1327. године, по народном предању црква је „300 година старија од Дечана“. Испод цркве налази се природан извор Врело, чија се вода у народу сматра љековитом, посебно за лијечење болести очију, по чему ово мјесто и добило име.   Ова Светиња  чува чудотворне мошти Светих врача Козме и Дамјана, бесјцјен бисер православља чије Свете мошти чудотворе и ицсјељују душе жедне и гладне Бога живога. Небројена су чуда и исцјељења којима нас Бог дарује на молитве Светих врача Козме и Дамјана а највеће чудо је обнова ове Свете обитељи која је до темеља била порушена од стране албанских екстремиста у септембру 1999. године.   И данас, у манастир у којем се догађају бројна чудесна исцјељења, долази велики број православних вјерника, странаца, али и Албанаца, муслимана из околине, који светињи приступају са вјером и великим поштовањем   Монаси манастира вратили су се у Зочиште после 17. марта 2004. године. Посебна заслуга за обнову овог хришћанског објекта, припада италијанском контигенту КФОР-а, који је задужен за његово обезбеђење, као и генералу Ерику Данилу и његовом заменику, немачком пуковнику Ерхарду Билеру, koji je истакао обнову манастира као један од приоритета у току свог мандата. Крајем 2006. године радови на обнови цркве су били приведени крају. За градњу је коришћен камен од порушене старе цркве, а нова црква је по облику скоро идентична предходној. Мошти чудотворних светаца су биле враћене на место где иначе припадају. Ово је први обновљен православни објекат од преко 150 порушених цркава за осам година.   Други дио разговора са оцем Стефаном вашој пажњи препоручујемо у нашој наредној емисији.     Отац Стефан је прије 30 година дошао о манастир Црну реку, монашки пут га води у манастир Високе Дечане гдје је и замонашен, потом у Свете Архангеле гдје је био игуман, у Бањску, да би затим дошао у манастир Светих врача у Зочишту гдје је већ 11 година на челу ове Светиње.      Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      У чему ћемо тражити корист од поштовања бестелесних сила? Очигледно, у заштити од другог дела бестелесних бића која, за разлику од Михаила и његове војске, уопште не воле Бога и желе оно што Му је супротно.      Заиста је тако. Али не само то. Један грех не чини једну штету, већ се и грех и штета разливају на различите стране. Такође, нема једне користи од једног доброг дела, већ се као кругови на површини воде разилазе добра од једне добре мисли, од једног доброг дела. Опевајући најчистије небеске служитеље Божије боље можемо да схватимо колико је велика, и чиста, и славна Мајка Божија. Јер истинито је називамо Часнијом од Херувима и Неупоредиво славнијом од Серафима. И од схватања славе Херувима и Серафима у мислима можемо прећи на Дјеву Марију и још више Је заволети дивећи се Њеној слави.   За Херувиме први пут чујемо у причи о изгнању из Раја. „И изагнав човека постави пред вртом едемским херувима с пламеним мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота“ (1 Мојс. 3, 24). Овог Херувима с огњеним мачем са уласка у Рај склонила је Дјева Марија – родивши Исуса Христа. Рај је за нас поново отворен у Исусу захваљујући Његовој Мајци. Она је заиста Часнија од Херувима.   Име Херувима поново чујемо приликом изградње скиније. Бог заповеда Мојсију да направи ковчег, да у њега стави ману, Аронов процветали штап и таблице Завета, а изнад њега – „херувиме славе, који осењаваху очистилиште“ (Јевр. 9, 5). Херувими су изнад ковчега, а мана, и таблице, и штап су унутра. Сви ови предмети указују на Мајку Божију. Златна посуда с маном је слика Дјеве Марије, јер је Христос истинска мана, Он је небески Хлеб Који је сишао с неба, а Она је Она Која Га је примила. Суви штап који је дао плод представља слику Њене девствености, која је без обзира на то родила. Таблице су написане заповести, а Христос је Жива Реч која више није написана на каменим плочама, већ у живој утроби Дјеве. Зато је оно што се односи на Богородицу остаје у ковчегу, а Херувими су споља, они га осењују као да стражаре.   Она је заиста изнад њих, Она је Часнија од Херувима.   Они сами су такви да њихов опис човек не може да чита без страха. У првој глави књиге Језекиља налази се њихов опис. Тамо видимо (уп. Јез. 1 гл.) нешто налик на четири животиње, од којих свака има по четири лица и по четворо крила, и људске руке испод крила. Сваки има лице човечије, лавовско, и орловско и волујско. И обличје као угаљ који гори, и ватра је између животиња, и сјај, и муња. Они сами су се као муња кретали тамо-овамо. Биле су још и кочије које иду на своје четири стране и паоци точкова су били пуни очију. Кад су животиње ишле точкови су ишли поред њих. „Куда иђаше дух, онамо иђаху“ (Јез. 1, 20). И „дух животиња је био у точковима.“ „Кад иђаху као да беше хука велике воде, као глас Свемогућег и као граја у логору; и кад стајаху, спуштаху крила“ (Јез. 1, 24).   Очигледно да људска реч нема снаге да опише виђење и да се обичним речима не може описати оно што су виделе речи пророка. Зато је и сам изнемогао. „И кад видех, падох на лице своје“ (Јез. 1, 2).   Ето какви су Херувими. А каква је Она Која је изнад њих? Кротка, ћутљива, покорна Богу, Која никога није могла и није желела да уплаши својим изгледом. Јер ко се икад плашио Девојке? Сва у једноставности, сва у чистоти, сва у „непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено“ (1 Петр. 3, 4). Такву Маму је Сам одгајио у људском роду и Сам је за Себе изабрао Господ и Спаситељ.   Дивно је то што је нижи страшан, а Највиша није; служитељ изазива трепет, а Царица – умиљење. Нешто слично је схватио и осетио Илија кад је пред њим прошао „пред Господом јак ветар који брда разваљиваше и стене разламаше али Господ не беше у ветру; а иза ветра дође трус; али Господ не беше у трусу; а иза труса дође огањ; али Господ не беше у огњу“. Напослетку – „дође глас тих и танак“ (уп. 1 Царств. 19, 11-12). Исто тако су страшни Херувими, али Господ није до краја с њима. Тиха је од Бога изабрана Девојка, али је до краја, и потпуности, и заувек с Њом Господ. „Зашто завидите горе богате, гори на којој изволе Бог да обитава на њој? Јер ће се Господ настанити (на њој) до краја“ (Пс. 67, 17). Божија гора, велика гора јесте Она Која је у Својим мислима најсмернија од свих.   Страшни су Херувими, а чудни су и Серафими. „Сваки имаше шест крила: двама заклањаше лице своје и двама заклањаше ноге своје, а двама летеше“ (Ис. 6, 2). Њихово име значи „огњени“ – због ватрене љубави према Ономе Кога славе кличући „Свет, Свет, Свет је Господ над војскама!“ А крила с раширили као знак Крста! И молитва њихових уста је славословљење Тројице! Међутим, они су ван Господа, а Господ је у Дјеви-Мајци! И истину говори Црква кад каже да је Она Неупоредиво славнија од Серафима!   Сакупљајући у сећању све ово понећемо од празника Бестелесних Сила веру да у нашем роду, у људском роду постоји Једна Која је изнад свих. Која је приступачна за молбе као истинска Мајка и Која је кротка као Јагње.   Након овога можемо се сетити многих других ствари. И тога како се Арханђео Михаил јавио Исусу Навину у близини Јерихона; како је Арханђео Гедеону заповедио да избави Израиље од Мадијаћана (све се то увече чита на паримејама). И то како је Јелисеј, опкољен непријатељима рекао уплашеном слуги: „Оних који су с нама има више од оних који су против нас“ (Царств. 6, 16), имајући у виду невидљиву анђеоску војску Божијих људи. И то што је Анђео Божији погубио безбројно мноштво непријатеља код зидина Јерусалима за време Исаије. Све Писмо сваки пут Анђеле помиње са захвалношћу, али и са страхом.   И напокон, опет ћемо се у мислима пренети у колибу у Назарету, у коју је обузет трепетом долетео велики Гаврило како би младој Дјеви рекао: „Радуј се, Благодатна! Господ је с Тобом!“ (Лк. 1, 28).   А отуда ћемо чути и Анђеле који поју изнад Витлејема: „Слава Богу на висини, и на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14).     Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...