Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Dragan Bursać: Duško Trifunović, čovjek koga smo ostavili

Оцени ову тему

Recommended Posts

Pričao mi jedan pričac


Bajagina priča
 
U Srbiju, u Vojvodinu početkom rata došao jedan čovjek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbjeglica koja nigdje nije prispjela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu.
dusko_trifunovic_2.jpg
 
A kad padne noć, gdje da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sjete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. No, sjeti se naš junak da ima nekakvog rođaka na željeznici i potraži ga. Rođak izbjeglici “obezbijedi” smještaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigdje ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu.
 
Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljena izbjeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovjek počeo živjeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugdje si, a nigdje. Stalno si negdje, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku uđericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on kakav je bio od države je baš zazirao.
 
I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, ona usamljena, gorda i ponosna izbjeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvala se Duško. Za sva vremena zove se ČOVJEK Duško Trifunović.
 
Šta bi dao da si na njegovom mjestu?
 
"Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vrijeme spavao u vozu. Nisam imao gdje drugo. Kao izbjeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sjednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo radit po noći, a ne mogu spavat u parku. A, nisam ni neki noćni čovjek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hljeba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u "Prometejevu" knjižaru, gdje sam se najčešće grijao i gdje sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: "Gdje si bio?" Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo.
 
Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bjedne priče kako nemam gdje spavati, gdje se okupati i gdje držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio "Brankovu nagradu" u Novom Sadu i ja sam tu obilježen kao pjesnik."
 
Ovako je govorio Duško Trifunović u svom posljednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u.
 
Priča o paketiću germe i poklonu za dijete
 
Ali ima jedna još starija, u dubljem zaboravu utopljena priča. Priča o Dušku Trifunoviću, čovjeku koji je svoj život proveo u Sarajevu, koji je ušao u naše glave, naša srca, naše duše, naše čitanke, kao onaj Čika Duško, koji nas je pitao «Šta djeca znaju o zavičaju». I ne, nije ovo priča o Bregoviću, Bijelom dugmetu, Teškoj industriji...Nije to neka pop ikonična storija o kakvoj pikanterije vrijednoj minijaturi, koja se zaturila od nas slijepih kod očiju.
 
Negdje na početku rata, jedna žena je stajalu u redu u polupraznoj prodavnici u Sarajevu. Na Alipašinom polju. Žena sa trogodišnjom kćerkom. Od svega što su mogle kupiti, uzele su par paketića germe i jedan paketić praška za pecivo. Sve i ništa. To im je jedino osalo na praznim rafovima. Ispred njih na kasi stoji čovjek, a u njegovoj korpi pet kesica grisinija, dvije tegle džema i dvije Frutekove kašice (od krompira). Čovjek je pogledao mladu ženu sa kćerkom, platio svoju «obilatu» korpu fasunge i izašao.
 
Taj isti čovjek sačekao je da žena i djevojčica izađu iz prodavnice i obratio im se riječima «Da li biste mi učinili jednu veliku uslugu?" Nakon toga, zamolio je ženu da uzme kesu koji je držao kao dar za djevojčicu. Da i to je bio Duško Trifunović.
 
Po njemu se ništa nije dostojno zvati
 
Duško Trifunović, najveći gospodin ljudskog uma na našim prostorima, živio je kao skitnica, dok su pojedini mediji po Bosni pisali laži da je ministar kulture u Karadžićevoj vladi i da je ode u slavu snajperista. Da, i tu pljuvačinu je doživio i preživio Duško.
 
A, znate li da je prije rata, taj naš Čika Duško napisao dramu «Kulin Ban», u slavu naše, bosanske pismenosti? Znate li da drama nikada nigdje nije izvedena? Znate li da se od Sarajeva, pa na dalje po Dušku Trifunoviću ništa ne zove? Jer takva smo mi sorta. Što bi rekao njegov brat po peru Brančilo Ćopić, znaš ti nas, jebo ti nas. 
 
Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bijedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu. Jer, najbolji pjesnik je mrtav pjesnik.
 
Čika Duško, bili smo ti loši đaci, ništa o zavičaju od tebe naučili nismo. A kako smo se o tebe ogriješili, možda je dobro što se po tebi u ovim našim poganštinama od državica ništa ne zove.
 
Pa je najbolje za kraj citirati Duška Trifunovića: "Ja odlazim, hvala vam lijepo. Vi se snađite, ako možete."
 
A ne možemo!
buka-magazin.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
пре 34 минута, Милан Ракић рече
Ovako je govorio Duško Trifunović u svom posljednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u.
 

Камера?!

Иде!

Тон?!

Иде!

Душко Трифуновић?!

Иде!

-Ух, што ја волим лагати! Цио мој живот је био једна велика лаж, осим оног основног, физиолошког. Последњих година почињем лагати и себе. Ух, што је то важно! Ја сматрам да је лаж кориснија од истине. Истина је увјек сурова. Треба лагати јер сва умјетност је заснована на лажи и измишљотини. Измислиш, додаш, уљепшаш и доградиш. И, онда си ти слагао све-три месеца пред смрт, тако ми је казивао Душко Трифуновић кога сам пронашао у Сремским Карловцима, у које је често свраћао. Ту је боравио у кући свога брата где је имао и своју собицу у коју је волео да се завуче и ствара.

dusko.jpg
Душко Трифуновић: "Ја одлазим, хвала вам лијепо. Ви се снађите, ако можете."

Камера описним швенком прелази са једне на другу страну собе.

Један дрвени кревет са ниским узглављем, радни сто већ начет црвоточином, обична дрвена столица, метална стона лампа, лавабо и изнад њега огледало без рама.

То је сав намештај у соби Душка Трифуновића. Скромно, као што је и он сам био.

Разговор тече. Душко седи за столом, а ја, због скучености простора, на кревету.

Никаквим знаком, ниједном речју, баш ничим, Душко није тад наговестио да ће ускоро отићи. Осим једним исписаним стихом.

Ређају се питања и одговори о његовом животу који се преко ноћи преокренуо након избијања рата у Сарајеву у коме је Душко живео и стварао од 1959. до 1992. године. Одлазак из Сарајева, у коме је провео најлепше године свог живота и написао своје најбоље песме Душко је носио као неизлечиву рану, коју је вешто крио и ретко коме показивао. Дуго ми је требало тог дана да га отворим и продрем у његову душу. Чинио сам то вешто пробраним питањима која су отворила његова болна сећања на прве избегличке дане у Новом Саду.

- Када сам дошао у Нови Сад ја сам једно вријеме спавао у возу. Нисам имао гдје друго. Као избјеглица ја сам имао ту бесплатну карту и онда навече сједнем у воз, онај што је из Новог Сада кретао у девет и фурам на море, до последње станице. До Бара. Нисам знао шта ћу друго радит по ноћи, а не могу спават у парку. А, нисам ни неки ноћни човјек па да идем по кафанама и баровима, за шта треба и пара и зато ти ја фино легнем у воз и пробудим се на мору. Тамо кад стигнем купим комад хљеба и једну рибљу конзерву, да мирише на море, умијем се, доручкујем и опет назад првим возом за Нови Сад. Дођем тамо код Борке у "Прометејеву" књижару, гдје сам се најчешће гријао и гдје сам држао торбу са стварима, једином мојом имовином, а она ме пита: "Гдје си био?" Ја јој кажем: Био сам код једне згодне пријатељице. Код ње сам ноћ провео.

Лажем, ја то. Лажем, јер не могу ја њој причати те своје бједне приче како немам гдје спавати, гдје се окупати и гдје држати торбу. Не могу, јер људи ме знају. Ја сам још 1960. године добио "Бранкову награду" у Новом Саду и ја сам ту обиљежен као пјесник.

И каже мени та Борка: "Тражили су те неки људи!"

Који људи?, питам ја.

Немам ја више људи. Мене нема више ко да тражи. Мене више нико не смије да нађе. Може да ме тражи колико хоће.

Камера држи статичан, крупан план Душковог лица урамљеног у грч.

У том трену мени, ни сам не знам зашто, пада на памет Душков стих његове чувене песме коју је написао "Бијелом дугмету":

"Заблуде сам, ево, престао да бројим,

немам коме да се вратим кући, немам коме,

памтите ме по пјесмама мојим,

памтите ме по пјесмама мојим."

По томе Душка многи и памте али и по другим песмама које је написао "Бијелом дугмету": "Има нека тајна веза", "Шта би дао да си на мом мјесту", "Пристао сам бићу све хоће" и још десетак других.

Дунав се раширио у Сремским Карловцима. Разбашкарио се у равници. И у кадру. И ту је некако умирио свој ток. Као да ослушкује.

Из Душка, загледаног негде у даљину, тамо преко друге обале Дунава, истиче стих:

- Дунав је мушка ријека

за којом женске притоке лудују од памтивјека-

Као право мушко, Душко је дуго подносио терет избеглиштва, не отварајући душу ни пред ким.

- Патио сам више него ико

док се нисам на невоље свико.

И док се у мом животу није појавио један Милорад. То није био обичан Милорад. Заустави тај Милорад мене једног дана и пита:"Гдје ти ,Душко, станујеш?" И ја му кажем: у возу. На то ће ти он мени: "Не можеш ти становати у возу". И онда ти тај Милорад, који није био обичан Милорад, већ градоначелник Новог Сада, пронађе неку гарсоњеру и каже: "Ти ћеш у њој од сад становат."

И тако сам ја престао бити подстанар у возу.

Одем ја једног дана да видим тај мој стан. Личи на вагон, фино, уско, а дугачко. Видим ја да имам гдједа легнем, гдје да оставим торбу, имам мјесто за писаћи сто. Сједнем ја у ту своју собицу и почнем да се сјећам чега све немам. И нека туга почне ко звјер да ме кида.

"Мислио сам да се звјери боје ове ватре,

која траг ми прати,

а сад носим како ми га скроје,

по мени се ништа неће звати,

по мени се ништа неће звати."

Тутњи у мени однекуд тај Душков стих, док корачамо уз обалу мушке реке.

- Негдје, баш у то вријеме кад сам се уселио у гарсоњеру дође Зоран Колунџија директор "Прометеја" у ону исту књижару у којој сам се гријао и држао торбу са гардеробом и каже мени:"Донеси ми све своје пјесме које си до сада написао и ја ћу их поново објавити". Видим ја да он не зна да је мени све у Сарајеву изгорјело.

Ја ти сједнем и поново напишем четрнаест књига пјесама. Чак сам и један роман написо по сјећању.

И Зоран ми објави петнаест књига. И веже ме за тог "Прометеја", неким невидљивим нитима, као у оној мојој пјесми:

"Има нека тајна веза,

тајна веза за све нас,

њоме човек себе веже,

када души тражи спас".

Спас за душу Душку су понудили један Милорад и један Зоран. Та два човека вратила су му веру у људе од којих се до тада крио.

- Имаш неки осјећај у таквом начину живота да се мораш сакрити од људи. И ја сам се крио јер сам обиљежен као пјесник. Али и кад сам падао ја сам се надао да ћу и даље трајати као пјесник. Када сам поново почео писати, а није то ишло тако лако, ја сам себе трениро дању, ноћу, као у оној мојој пјесми"Милиција тренира строгоћу":

Та песма је само једна у ниски од 300 песама које је годинама Душко Трифуновић низао за оне који су постали славни, захваљујући, у великој мери и Душковим стиховима.

-"Бијело дугме";"Тешка индустрија", Вајта, Јадранка Стојаковић, Неда Украден, сви су они израсли из мојих текстова. И све су то људи који су успјели у животу и отишли корак даље. Има њих још пуно. Писао сам ја и за Здравка Чолића,"Индексе", Арсена Дедића, Габи Новак, за Оливера Мандића, за Жељка Јоксимовића. Нема коме нисам писо.

Проблем је што сам ја на Телевизији Сарајево некад имо емисију, а они потребу да буду славни.

За многе од њих Душко Трифуновић се везао и имао према њима очински став. То је био његов избор и његов пут, као што и сам каже у стиху:

"Има нека тајна веза,

за све људе закон крут,

њоме човек себе веже,

када бира себи пут."

Они којима је Душко Трифуновић крчио пут ка слави заборавили су га онда када му је у животу било најтеже.

- "Пристао сам бићу све што хоће". Та и она пјесма "Шта би дао да си на мом мјесту?" одушевила је продуцента у Лондону кад су тамо снимали у студију Бреговић и Бебек. И пито ти је он њих: Ко вам пише тако добре текстове?. А, они су му рекли: Неки чика Душко. Један наш пјесник. "Е, да је он овдје, пола Лондона било би његово."- тако им је реко. А, ја нисам имо ни динара од "Бијелог дугмета". Нисам ни очекиво. Можда су то биле моје заблуде у то вријеме.

"Заблуде сам, ево престао да бројим

немам коме да се вратим кући, нема коме

памтите ме по пјесмама мојим,

памтите ме по пјесмама мојим."

Душка Трифуновића највише памте по стиховима које је исписивао за оне који су заједно са њим изнедрили сарајевску рок ен рол школу. Има и оних који га памте по његовим драмама, песмама за децу, телевизијским емисијама и још по много чему, јер иза њега је остало много тога.

- Једном ми је Перо Зубац нешто рачуно и израчуно да је иза мене остало 86 књига. Много тога има. Давно су ми већ рекли да је то пуно, а камоли сад кад још пишем.

Камера зумом отвара са оловке на Душка Трифуновића који за радним столом исписује посвету на страницама књиге коју ми пружа, уз речи:

- Ја сам управо објавио ову књигу пјесама која се зове "Књига мог живота". У њој има један стих у пјесми која се зове "Велико спремање". А, тај стих, гласи овако:

"Ја одлазим, хвала вам лијепо.

Ви се снађите, ако можете."

И отишао је ,три месеца после тога. Заувек.

Био је 28. јануар 2006.године.

П. С. У посвети књиге, коју ми је поклонио, стајало је:

"Ако ти јаве,

умро сам,

не веруј.

То не умем."

-----------------

У мaтeмaтици, нajвeћa зaгoнeткa je квaдрaтурa кругa. У живoту, то je чoвeк.Квaдрaтурa кругa РТС бaви се људимa кojи су oстaвили трaг вишe у oднoсу нa друге: ствaрaoцимa, инoвaтoримa, крeaтивним, тaлeнтoвaним, плeмeнитим и нeoбичним људимa и њихoвим судбинaмa. Бранко Станковић урeдник je и водитељ овe,jeдне од најгледанијих емисија РТС. На маргинама емисије посвећене песнику Душку Трифуновићу настала је ова репортажа специјално писана за ”Дијаспору”. Објављeна је у штампаном издању, двоброј 95-96, новембар децембар 2013. Године. У рубрику Радости и туге туђине похрањена је у јануару 2014. године.

Dijaspora-loggacir.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Trifke,
      https://100posto.hr/news/u-hrvatskoj-se-dogodilo-cudo-ravno-onim-biblijskim-bozanic-je-rekao-kako-ljubitelji-ndh-ne-mogu-biti-krscani-jos-uvijek-smo-u-soku?fbclid=IwAR2mTOdKho_qG7ZkLo9m2Bw2hHSwYQBtvawQYPpUr7kIdVhFhcSXFmZBTyQ
       
      Napokon malo dobrih vijesti s Kaptola. U aktivno obilježavanje Dana sjećanja na holokaust ove se godina uključila i hrvatska katolička crkva. U četvrtak je preko južnog tornja zagrebačke katedrale spušten ogroman natpis na hrvatskom i hebrejskom, dugačak 50, a širok 8 metara na kojem uz natpis Dan sjećanja na žrtve holokausta stoje i riječi iz Knjige proroka Izaije (56,5).
      “Podići ću im u kući svojoj i među svojim zidovima spomenik i ime… dat ću im vječno ime koje neće biti iskorijenjeno."
      'Pročišćenje istinom'
      Prošle su 74 godine od završetka Drugog svjetskog rata, no ovakav iskorak katoličke crkve povijest ne pamti. Dodatno je hrvatsku javnost zabezeknuo (u pozitivnom smislu) i presedanski istup zagrebačkog nadbiskupa Josipa Bozanića. U govoru povodom obilježavanja Dana sjećanja na holokaust koje je u četvrtak organizirala katolička crkva, Bozanić je po prvi puta jasno osudio ustaške zločine i ogradio se od veličanja ustaštva. Štoviše, kazao je da veličanje NDH nije kršćanski. U govoru je jasno istaknuo Jasenovac kao jedno od 'stratišta nevinih ljudi' te kazao kako moramo biti 'svjesni snage zla', a osvrnuo se i na potomke počinitelja zločina NDH kojima, kaže, treba 'pročišćenje istinom'.
      “Ne možemo isključiti iz ovoga spomena ni djecu i unučad počinitelja, čiji su životi obilježeni zločinima otaca i djedova, te im je potrebno pročišćenje istinom. Na tome je tragu neprihvatljivo dopustiti da se danas ponovno budi bilo koji oblik antisemitizma. Nama kršćanima sasvim je jasno – kako je rekao i papa Franjo – da kršćanin ne može biti antisemit. Kršćanstvo i bilo koji oblik mržnje prema čovjeku i drugom narodu, jedno drugo isključuju”, kazao je u svom za promjenu dirljivom i na neki način povijesnom govoru.
      Ovakav zaokret u katoličkoj crkvi koja je još jesenas odobravala svetu misu zadušnicu za '35 hrvatskih mučenika, visokih časnika, generala i pukovnika Hrvatske vojske NDH' među kojima ima i odgovornih za velike pokolje nehrvatskog stanovništva tijekom Drugog svjetskog rata, još nije zabilježen. Znakovito, lani nije bilo ni tradicionalne mise zadušnice za poglavnika Antu Pavelića povodom godišnjice njegove smrti 28. prosinca.
      Izgleda da je vhuška domaćeg klera ozbiljno shvatila znakove nezadovoljstva takvim ponašanjem koji su dolazili iz Vatikana i govorkanja da zbog toga papa Franjo razmišlja da ih smijeni pa su promijenili ponašanje. Neka samo tako nastave, bilo je i vrijeme.
      Na stranici gde se nalazi ovaj tekst ima jos nekih zanimljivih stvari. 
    • Од Heraklit,
      Vaš stav o eventualnim izborima na proleće,za koga ćete glasati ili bojkotovati i zašto 
    • Од Драгана Милошевић,
      Dragan Đurđević, poznatiji kao Đura, poštanski službenik iz Kraljeva, posetio je decu koja su hospitalizovana na dečjem odeljenju kraljevačke bolnice, i obučen kako Deda Mraz, podelio poklone koje je sam kupio. Zbog toga što je u životu puno vremena proveo po bolnicima i rehabilitacionim centrima, poslednjih nekoliko godina deli čestitke prijateljima i poklone za najmlađe.
        - Puno mi je bilo srce kada sam video srećna lica dece, koja se ležala na Dečjem odeljenju bolnice u Kraljevu kada su ugledali Deda Mraza na vratima svoje sobe. Sa glavnom sestrom sam išao od sobe do sebe i delio im slatkiše i čestitke. Skromni su bili pokloni, jer ja nisam u finansijskoj situaciji da bih im obezbedio bolje poklone, ali s ljubavlju su ih dobili. I uzvratili su osmesima – priča za “Blic” Dragan.
      FOTO: N. BOŽOVIĆ / RAS SRBIJA Dragan Đurđević na radnom mestu   Ogromna sreća širila se hodnicima i sobama u delu bolnice u Kraljevu u kojem su smeštena deca sa svojim majkama. Grlila su deca Deda Mraza i slikali se s njim. Ispostavilo se da je Dragan bio jedini Deda Mraz, koji uoči Nove godine posetio bolesne mališane.
      - Par meseci pre, našao sam čestitke u pošti u kojoj radim, koje su bile spremljene za bacanje. Ali, ja sam ih uzeo, i na svakoj napisao rukom poruku deci i prijateljima. Najmlađima sam poželeo brzo ozdravljenje, i rekao da što pre izađu iz bolnice i da se nikada više ne vrate. Jer, znam po sebi kako je provesti dobar deo života u bolničkim posteljama – započeo je i svoju priču ovaj Kraljevčanin.
      FOTO: PRIVATNA ARHIVA Dragan kao Deda Mraz   Dragan Đurđević, koji je ceo radni vek proveo u pošti, i za koji mesec će u zasluženu penziju, toliko je bolesti imao u svom životu, da se danas pita kako je uopšte živ.
      - Samo 23 preloma na telu sam doživeo. Tri udesa sam imao, a neke sam zaradio kao mlad igrajući fudbal. Imao sam velikih problema sa kukom pa su kasnije morali da mi ugrade veštački. Samo što sam to pregurao, pronađu mi karcinom bešike. Posle operacije i godina oporavljanja, šlogiram se. Oduzele su mi se jedna ruka i noga. I to sam prebrodio. Ali, onda mi je srce oslabilo. Imam deblokadu srca već deset godina. Zbog svega toga što sam proživeo, i što znam kao je provoditi mesece u bolnicama, veoma cenim i rad medicinskog osoblja. Sve to zajedno, uticalo je da odlučim da ih svake Nove godine posetim, i donesem poklone – priča Đurđević.
       
      link
    • Од Милан Ракић,
      Najugledniji vojni diletant režima, Miroslav Lazanski, sažeto je objasnio mitomansku suštinu disperzirane pobedničke vojne vežbe u Srbiji: da svima pokažemo šta imamo. Muška stvar, muški lek.

      I vežbe, kao i parade, ili egzaltirani istupi važnih državnih glava, imaju smisao pokazivačkog egzibicionizma. Eto, to smo mi, samo pogledajte koliko smo jaki. Hoćete li da se pokačite sa nama?
      Javne vežbe, koje u svojoj biti sadrže slabo maskirane poruke o poželjnoj snazi režima, a ne državne vojske, uglavnom nemaju praktični značaj. Ali dobra obuka ima, operativno sadejstvo ima. Kao i ono što profesionalci umeju, ali to pokazuju samo onima kojima valja pokazati.
      U suštini „velika vežba na deset lokacija“ je malo bogatiji tehnički zbor, sa ukupnim brojnim stanjem jedne ojačane brigade. Njena dinamika je bila marketinški, ali ne i operativno taktički usaglašena. Vojnici su na svojim „tačkama“ korektno odradili posao, ali smisao celine tog poduhvata, osim neubedljivog šepurenja manekena državnog vrha, nije poznat. Ako je to poligonska parada pobednika, možda je snagu valjalo pokazivati dodatnom pacifikacijom temeljno očerupanih jastrebova (Vulina, na primer).
      Nije poznato je li postojala jedinstvena komandna i operativna usaglašenost smisaono potpuno razuđenih segmenata kao što su: „Borbena grupa u napadu, uz učešće više od 1.200 vojnika i (simboličnih) 100 sredstava ratne tehnike – borbenih vozila, aviona i protivoklopnih helikoptera“. Sve to na Pasuljanskim livadama. Slična stvar je izvedena na Pešteru, sa srodnim sredstvima i oko 2.000 vojnika i oko 100 borbenih vozila, takođe.
      Ako nema čvrste teritorijalne konotacije između ova dva segmenta, može se pojmiti da je supoziciona pretpostavka slična, uz nedoumicu o prirodi hipotetičkog neprijatelja. Osim ako takvu opasnost država ne prepoznaje u sebi samoj.
      Zato su segmenti vežbe kod Titela (ušće Begeja u Tisu), ili tenkovski marš kod Sremske Mitrovice (30 tenkova i 100 vojnika), ili stanica za dekontaminaciju čak negde na Jastrepcu, u prilično nelogičnoj disperziji i neskladu sa težištem i ciljevima dejstava (ako je to neko uopšte odredio) na Pasuljanskim livadama i Pešteru (ukupno 3.200 vojnika). Tamo je naime bilo gro ljudstva, hodajuće i leteće tehnike, i modernih borbenih sistema. I naravno, sve komandne bojeve glave.
      Bilo je i nekih naznaka protivterorističke borbe, koja je ostala u senci onih delova vežbe koji su obuhvatali najmasovnija dejstva i prisustvo „vrhovnog komandanta“.
      On je sa svoje strane pokazao uobičajeno laičko oduševljenje, čak zaprepašćen notornim principima dejstva artiljerije „zamislite, naši topovi gađaju preko naših tenkova“. Neko je morao da pripremi vrhovnog za važne izjave i da ga upozna sa vekovnom praksom da artiljerija redovno dejstvuje „preko glava“ sopstvenih jedinica. On je objasnio da su sve rakete pogodile, a „samo dve nisu“, pokušavši da objasni zašto su baš te dve omašile, ali mu se nije dalo da bude ubedljiv. Promašile, eto…
      Ako bismo pokušali da definišemo prirodu osobenih manevara pod nazivom „Vek pobednika“, mora se reći da to nije bila homogena vežba, jer nije imala jedinstvenu zamisao, konzistentnost, logiku izvođenja po vremenu, mestu i prostoru, i jedinstveni cilj. Bio je to heterogeni skup pokaznih vežbi, u kojima su dejstvovale samo „ad hok“ formirane borbene grupe, uz istrgnute delove matičnih formacijskih jedinica.
      Šta se događa sa neprijateljem i kome su upućene krajnje nejasne poruke konfuznih manevara? Izgleda svima oko nas, pa i članicama NATO-a. Vojnom vrhu godi što je vrhovni, koji nimalo ne razume stvari, očaran vežbama, koje su već na prvi pogled neusklađene sa bilo kojom istinskom ratnom hipotezom. Ali je zato proizvedena nadmena (i rekao bih sporna) teza koja, nevezana za pobednički povod od pre 100 godina glasi: U regionu niko (nije) ravan Vojsci Srbije. Osim Rumunije, koja nam je dobar komšija. Ostali bi, na osnovu te neskromne procene odnosa snaga, morali da strepe od nas, sve sa Alijansom kojoj pripadaju.
      Zašto bi iko strepeo, ako vrhovni tvrdi da nećemo ratovati. Osim ako nas neko napadne, što nije isključeno. Naprotiv, stalno je uključeno. A onda moramo pokazati da smo najjači, isključujući Rumuniju, pa bi nas ponovo smirivao neko mnogo jači od nas.
      Da li nam je takav rasplet već odnekud poznat? Jeste, ali postoji jedno više puta ponovljeno pravilo: pametni se samo jednom nauče na tuđem iskustvu. A budale bezbroj puta na svom.
      Sve mi se čini da je vežba koncipirana tako da režim sam sebe ohrabri za prinudno zbacivanje teškog bremena s leđa. Za takve, neprijatelja ima na sve strane, a čega nema može se izmisliti.
      Zbog toga predsednik sve češće gađa preko glava sopstvenih snaga, ne libeći se da potrefi i glavu, tragajući za silom koja bi rešila sve njegove strahove. Ali takve sile nema. Ako se mogu izmišljati dušmani, može i sila koja će ih satrti. Mnogo smo jaki, brate (navijačka).
      I zbog toga se jasno videlo kako ovaj tužni skup na vrhu vidi sebe sa silom i silu oko sebe. Rukuju opasnom igračkom koju ne razumeju, ali se dive i sebi i njoj. Ona je oštećena, nesolidna, prilično zastarela, ali je opasna i za njih i za nas. Vidite šta smo sve doživeli u veku iza nas. Da li vam bilo ko od onih provincijskih nesrećnika, koji se sa Tačijem ćuškaju oko mesta za sedenje iza Putina, izgleda kao pobednik?

    • Од Снежана,
      BEOGRAD
      Potresno pismo mame iz Narodnog fronta: Kao da smo u logoru, a ne u porodilištu
      Piše: Buka / Objavljeno: 24.09.2018. u 12:22h Jedna mama koja se nedavno porodila u GAK "Narodni front" odlučila je da pošalje pismo javnosti u kom je objasnila kroz kakav pakao trenutno prolaze mame i bebe nakon promena koje su stupile na snagu u ovoj zdravstvenoj ustanovi.
      Pismo je objavio portal "Roditelji Srbija", a tema je odluka GAK-a da ukine dohranu i time mnoge porodilje dovede u mučnu situaciju ukoliko nisu u stanju ili pak ne žele da doje svoju decu. Njene reči prenosimo u celosti.
      “Nalazim se u porodilištu GAK Narodni Front od ponedeljka kad sam rodila svoju bebu. Treće dete po redu. Čekam otpust. Bebu dojim od nultog dana i to veoma uspešno. Podržavam svaku majku, ženu koja se porodila, u svom izboru ili mogućnosti… da li će da doji ili ne, da li želi ili jednostavno ne želi, a možda i ne može, ne potekne svima odmah mleko.
      Od srede popodne u ovom porodilištu je ukinuta dohrana, ne znam iz kog razloga ali pedijatrijske sestre tvrde da su to neki novi standardi koji moraju da se prate i da oni podržavaju najbolju ishranu za bebe, a to je majčino mleko. Taj stav nije daleko od istine, ali prvog drugog dana po porođaju jednostavno nemaju svi mogućnost da doje iako imaju želju.
      Ovde je trenutno takva situacija da majke nemaju izbora, i isključivo MORAJU da doje svoje bebe. Dohrane NEMA. Dohranu mogu da dobiju samo bebe po nalogu pedijatra i to kad se utvrdi (ne znam koliko sati ili dana nakon porođaja) da majka zaista nema ni kap mleka. Tada pedijatar potpiše i pečatira izveštaj o dohrani.
      Noć je bila jako teška i tužna. Bebe neiscrpno plaču, ja bih rekla ridaju, po pola sata, nekad i više bez prestanka. Majke pogrbljene nad svojim tek rođenim bebama pokušavaju da nahrane svoje bebe, dojkama u kojima u 70 posto slučajeva nema mleka ili ima tek pomalo da nakapaju bebama u usta. Nedovoljno. Plač je nesnosan, pretužan, užasno ga je slušati… A majke, premorene, blede, neispavane sede ili šetaju kao neki zombiji u bezizlaznoj situaciji. Ja ne znam ni kako u takvom stanju majkama može da krene mleko. Izbora nemaju, jednostavno moraju da doje, jer non stop im ponavljaju „Dohrane nema, vaše mleko je najbolje za vaše bebe!“. Neke majke ćute i mire se sa sudbinom, jedva čekaju da krenu svojim kućama, neke daju svojim bebama vodu kako bi ih umirile, neke urlaju i deru se, neke plaču zajedno sa svojim bebicama… ko kako podnese.
      Pedijatrijske sestre obilaze sobe, proveravaju da li doje, stiskaju svima bolne bradavice, ubeđuju da je to dovoljno i tako to teče od srede popodne. Ponašaju se kao neki generali, a ne medicinski radnici koji su dužni da brinu i vode računa o porodiljama i tek rođenim bebama.
      Celokupna situacija je jako potresna, bez preterivanja, mučenje za majke, mučenje za tek rođene bebe. Pregladne su. Ja sam plakala… ne mogu da verujem svojim očima i ušima… kao da smo u nekom logoru, a ne u porodilištu gde smo na svet doneli najveću ljubav i sreću.
      Imam nenormalnu potrebu da vam se obratim i obavestim o situaciji kojoj sam svedok, jer mora da postoje odgovori. Mora da postoji način da se tome stane na put. Nehumano je mnogo toga na ovom svetu, ali držati pregladne bebe i preiscrpljene majke prelazi granice i nehumanosti. Horor film… LOGOR!
      Iako nisam osetila na svojoj koži, osetila sam ogromnu bol koja će zaista teško proći a zaboraviti znam da neće.
      Veliki pozdrav Ena.”
      Izvor: roditeljisrbija.com
×