Jump to content
Милан Ракић

Dragan Bursać: Duško Trifunović, čovjek koga smo ostavili

Оцени ову тему

Recommended Posts

Pričao mi jedan pričac


Bajagina priča
 
U Srbiju, u Vojvodinu početkom rata došao jedan čovjek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbjeglica koja nigdje nije prispjela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu.
dusko_trifunovic_2.jpg
 
A kad padne noć, gdje da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sjete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. No, sjeti se naš junak da ima nekakvog rođaka na željeznici i potraži ga. Rođak izbjeglici “obezbijedi” smještaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigdje ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu.
 
Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljena izbjeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovjek počeo živjeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugdje si, a nigdje. Stalno si negdje, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku uđericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on kakav je bio od države je baš zazirao.
 
I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, ona usamljena, gorda i ponosna izbjeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvala se Duško. Za sva vremena zove se ČOVJEK Duško Trifunović.
 
Šta bi dao da si na njegovom mjestu?
 
"Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vrijeme spavao u vozu. Nisam imao gdje drugo. Kao izbjeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sjednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo radit po noći, a ne mogu spavat u parku. A, nisam ni neki noćni čovjek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hljeba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u "Prometejevu" knjižaru, gdje sam se najčešće grijao i gdje sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: "Gdje si bio?" Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo.
 
Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bjedne priče kako nemam gdje spavati, gdje se okupati i gdje držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio "Brankovu nagradu" u Novom Sadu i ja sam tu obilježen kao pjesnik."
 
Ovako je govorio Duško Trifunović u svom posljednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u.
 
Priča o paketiću germe i poklonu za dijete
 
Ali ima jedna još starija, u dubljem zaboravu utopljena priča. Priča o Dušku Trifunoviću, čovjeku koji je svoj život proveo u Sarajevu, koji je ušao u naše glave, naša srca, naše duše, naše čitanke, kao onaj Čika Duško, koji nas je pitao «Šta djeca znaju o zavičaju». I ne, nije ovo priča o Bregoviću, Bijelom dugmetu, Teškoj industriji...Nije to neka pop ikonična storija o kakvoj pikanterije vrijednoj minijaturi, koja se zaturila od nas slijepih kod očiju.
 
Negdje na početku rata, jedna žena je stajalu u redu u polupraznoj prodavnici u Sarajevu. Na Alipašinom polju. Žena sa trogodišnjom kćerkom. Od svega što su mogle kupiti, uzele su par paketića germe i jedan paketić praška za pecivo. Sve i ništa. To im je jedino osalo na praznim rafovima. Ispred njih na kasi stoji čovjek, a u njegovoj korpi pet kesica grisinija, dvije tegle džema i dvije Frutekove kašice (od krompira). Čovjek je pogledao mladu ženu sa kćerkom, platio svoju «obilatu» korpu fasunge i izašao.
 
Taj isti čovjek sačekao je da žena i djevojčica izađu iz prodavnice i obratio im se riječima «Da li biste mi učinili jednu veliku uslugu?" Nakon toga, zamolio je ženu da uzme kesu koji je držao kao dar za djevojčicu. Da i to je bio Duško Trifunović.
 
Po njemu se ništa nije dostojno zvati
 
Duško Trifunović, najveći gospodin ljudskog uma na našim prostorima, živio je kao skitnica, dok su pojedini mediji po Bosni pisali laži da je ministar kulture u Karadžićevoj vladi i da je ode u slavu snajperista. Da, i tu pljuvačinu je doživio i preživio Duško.
 
A, znate li da je prije rata, taj naš Čika Duško napisao dramu «Kulin Ban», u slavu naše, bosanske pismenosti? Znate li da drama nikada nigdje nije izvedena? Znate li da se od Sarajeva, pa na dalje po Dušku Trifunoviću ništa ne zove? Jer takva smo mi sorta. Što bi rekao njegov brat po peru Brančilo Ćopić, znaš ti nas, jebo ti nas. 
 
Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bijedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu. Jer, najbolji pjesnik je mrtav pjesnik.
 
Čika Duško, bili smo ti loši đaci, ništa o zavičaju od tebe naučili nismo. A kako smo se o tebe ogriješili, možda je dobro što se po tebi u ovim našim poganštinama od državica ništa ne zove.
 
Pa je najbolje za kraj citirati Duška Trifunovića: "Ja odlazim, hvala vam lijepo. Vi se snađite, ako možete."
 
A ne možemo!
buka-magazin.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, Милан Ракић рече
Ovako je govorio Duško Trifunović u svom posljednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u.
 

Камера?!

Иде!

Тон?!

Иде!

Душко Трифуновић?!

Иде!

-Ух, што ја волим лагати! Цио мој живот је био једна велика лаж, осим оног основног, физиолошког. Последњих година почињем лагати и себе. Ух, што је то важно! Ја сматрам да је лаж кориснија од истине. Истина је увјек сурова. Треба лагати јер сва умјетност је заснована на лажи и измишљотини. Измислиш, додаш, уљепшаш и доградиш. И, онда си ти слагао све-три месеца пред смрт, тако ми је казивао Душко Трифуновић кога сам пронашао у Сремским Карловцима, у које је често свраћао. Ту је боравио у кући свога брата где је имао и своју собицу у коју је волео да се завуче и ствара.

dusko.jpg
Душко Трифуновић: "Ја одлазим, хвала вам лијепо. Ви се снађите, ако можете."

Камера описним швенком прелази са једне на другу страну собе.

Један дрвени кревет са ниским узглављем, радни сто већ начет црвоточином, обична дрвена столица, метална стона лампа, лавабо и изнад њега огледало без рама.

То је сав намештај у соби Душка Трифуновића. Скромно, као што је и он сам био.

Разговор тече. Душко седи за столом, а ја, због скучености простора, на кревету.

Никаквим знаком, ниједном речју, баш ничим, Душко није тад наговестио да ће ускоро отићи. Осим једним исписаним стихом.

Ређају се питања и одговори о његовом животу који се преко ноћи преокренуо након избијања рата у Сарајеву у коме је Душко живео и стварао од 1959. до 1992. године. Одлазак из Сарајева, у коме је провео најлепше године свог живота и написао своје најбоље песме Душко је носио као неизлечиву рану, коју је вешто крио и ретко коме показивао. Дуго ми је требало тог дана да га отворим и продрем у његову душу. Чинио сам то вешто пробраним питањима која су отворила његова болна сећања на прве избегличке дане у Новом Саду.

- Када сам дошао у Нови Сад ја сам једно вријеме спавао у возу. Нисам имао гдје друго. Као избјеглица ја сам имао ту бесплатну карту и онда навече сједнем у воз, онај што је из Новог Сада кретао у девет и фурам на море, до последње станице. До Бара. Нисам знао шта ћу друго радит по ноћи, а не могу спават у парку. А, нисам ни неки ноћни човјек па да идем по кафанама и баровима, за шта треба и пара и зато ти ја фино легнем у воз и пробудим се на мору. Тамо кад стигнем купим комад хљеба и једну рибљу конзерву, да мирише на море, умијем се, доручкујем и опет назад првим возом за Нови Сад. Дођем тамо код Борке у "Прометејеву" књижару, гдје сам се најчешће гријао и гдје сам држао торбу са стварима, једином мојом имовином, а она ме пита: "Гдје си био?" Ја јој кажем: Био сам код једне згодне пријатељице. Код ње сам ноћ провео.

Лажем, ја то. Лажем, јер не могу ја њој причати те своје бједне приче како немам гдје спавати, гдје се окупати и гдје држати торбу. Не могу, јер људи ме знају. Ја сам још 1960. године добио "Бранкову награду" у Новом Саду и ја сам ту обиљежен као пјесник.

И каже мени та Борка: "Тражили су те неки људи!"

Који људи?, питам ја.

Немам ја више људи. Мене нема више ко да тражи. Мене више нико не смије да нађе. Може да ме тражи колико хоће.

Камера држи статичан, крупан план Душковог лица урамљеног у грч.

У том трену мени, ни сам не знам зашто, пада на памет Душков стих његове чувене песме коју је написао "Бијелом дугмету":

"Заблуде сам, ево, престао да бројим,

немам коме да се вратим кући, немам коме,

памтите ме по пјесмама мојим,

памтите ме по пјесмама мојим."

По томе Душка многи и памте али и по другим песмама које је написао "Бијелом дугмету": "Има нека тајна веза", "Шта би дао да си на мом мјесту", "Пристао сам бићу све хоће" и још десетак других.

Дунав се раширио у Сремским Карловцима. Разбашкарио се у равници. И у кадру. И ту је некако умирио свој ток. Као да ослушкује.

Из Душка, загледаног негде у даљину, тамо преко друге обале Дунава, истиче стих:

- Дунав је мушка ријека

за којом женске притоке лудују од памтивјека-

Као право мушко, Душко је дуго подносио терет избеглиштва, не отварајући душу ни пред ким.

- Патио сам више него ико

док се нисам на невоље свико.

И док се у мом животу није појавио један Милорад. То није био обичан Милорад. Заустави тај Милорад мене једног дана и пита:"Гдје ти ,Душко, станујеш?" И ја му кажем: у возу. На то ће ти он мени: "Не можеш ти становати у возу". И онда ти тај Милорад, који није био обичан Милорад, већ градоначелник Новог Сада, пронађе неку гарсоњеру и каже: "Ти ћеш у њој од сад становат."

И тако сам ја престао бити подстанар у возу.

Одем ја једног дана да видим тај мој стан. Личи на вагон, фино, уско, а дугачко. Видим ја да имам гдједа легнем, гдје да оставим торбу, имам мјесто за писаћи сто. Сједнем ја у ту своју собицу и почнем да се сјећам чега све немам. И нека туга почне ко звјер да ме кида.

"Мислио сам да се звјери боје ове ватре,

која траг ми прати,

а сад носим како ми га скроје,

по мени се ништа неће звати,

по мени се ништа неће звати."

Тутњи у мени однекуд тај Душков стих, док корачамо уз обалу мушке реке.

- Негдје, баш у то вријеме кад сам се уселио у гарсоњеру дође Зоран Колунџија директор "Прометеја" у ону исту књижару у којој сам се гријао и држао торбу са гардеробом и каже мени:"Донеси ми све своје пјесме које си до сада написао и ја ћу их поново објавити". Видим ја да он не зна да је мени све у Сарајеву изгорјело.

Ја ти сједнем и поново напишем четрнаест књига пјесама. Чак сам и један роман написо по сјећању.

И Зоран ми објави петнаест књига. И веже ме за тог "Прометеја", неким невидљивим нитима, као у оној мојој пјесми:

"Има нека тајна веза,

тајна веза за све нас,

њоме човек себе веже,

када души тражи спас".

Спас за душу Душку су понудили један Милорад и један Зоран. Та два човека вратила су му веру у људе од којих се до тада крио.

- Имаш неки осјећај у таквом начину живота да се мораш сакрити од људи. И ја сам се крио јер сам обиљежен као пјесник. Али и кад сам падао ја сам се надао да ћу и даље трајати као пјесник. Када сам поново почео писати, а није то ишло тако лако, ја сам себе трениро дању, ноћу, као у оној мојој пјесми"Милиција тренира строгоћу":

Та песма је само једна у ниски од 300 песама које је годинама Душко Трифуновић низао за оне који су постали славни, захваљујући, у великој мери и Душковим стиховима.

-"Бијело дугме";"Тешка индустрија", Вајта, Јадранка Стојаковић, Неда Украден, сви су они израсли из мојих текстова. И све су то људи који су успјели у животу и отишли корак даље. Има њих још пуно. Писао сам ја и за Здравка Чолића,"Индексе", Арсена Дедића, Габи Новак, за Оливера Мандића, за Жељка Јоксимовића. Нема коме нисам писо.

Проблем је што сам ја на Телевизији Сарајево некад имо емисију, а они потребу да буду славни.

За многе од њих Душко Трифуновић се везао и имао према њима очински став. То је био његов избор и његов пут, као што и сам каже у стиху:

"Има нека тајна веза,

за све људе закон крут,

њоме човек себе веже,

када бира себи пут."

Они којима је Душко Трифуновић крчио пут ка слави заборавили су га онда када му је у животу било најтеже.

- "Пристао сам бићу све што хоће". Та и она пјесма "Шта би дао да си на мом мјесту?" одушевила је продуцента у Лондону кад су тамо снимали у студију Бреговић и Бебек. И пито ти је он њих: Ко вам пише тако добре текстове?. А, они су му рекли: Неки чика Душко. Један наш пјесник. "Е, да је он овдје, пола Лондона било би његово."- тако им је реко. А, ја нисам имо ни динара од "Бијелог дугмета". Нисам ни очекиво. Можда су то биле моје заблуде у то вријеме.

"Заблуде сам, ево престао да бројим

немам коме да се вратим кући, нема коме

памтите ме по пјесмама мојим,

памтите ме по пјесмама мојим."

Душка Трифуновића највише памте по стиховима које је исписивао за оне који су заједно са њим изнедрили сарајевску рок ен рол школу. Има и оних који га памте по његовим драмама, песмама за децу, телевизијским емисијама и још по много чему, јер иза њега је остало много тога.

- Једном ми је Перо Зубац нешто рачуно и израчуно да је иза мене остало 86 књига. Много тога има. Давно су ми већ рекли да је то пуно, а камоли сад кад још пишем.

Камера зумом отвара са оловке на Душка Трифуновића који за радним столом исписује посвету на страницама књиге коју ми пружа, уз речи:

- Ја сам управо објавио ову књигу пјесама која се зове "Књига мог живота". У њој има један стих у пјесми која се зове "Велико спремање". А, тај стих, гласи овако:

"Ја одлазим, хвала вам лијепо.

Ви се снађите, ако можете."

И отишао је ,три месеца после тога. Заувек.

Био је 28. јануар 2006.године.

П. С. У посвети књиге, коју ми је поклонио, стајало је:

"Ако ти јаве,

умро сам,

не веруј.

То не умем."

-----------------

У мaтeмaтици, нajвeћa зaгoнeткa je квaдрaтурa кругa. У живoту, то je чoвeк.Квaдрaтурa кругa РТС бaви се људимa кojи су oстaвили трaг вишe у oднoсу нa друге: ствaрaoцимa, инoвaтoримa, крeaтивним, тaлeнтoвaним, плeмeнитим и нeoбичним људимa и њихoвим судбинaмa. Бранко Станковић урeдник je и водитељ овe,jeдне од најгледанијих емисија РТС. На маргинама емисије посвећене песнику Душку Трифуновићу настала је ова репортажа специјално писана за ”Дијаспору”. Објављeна је у штампаном издању, двоброј 95-96, новембар децембар 2013. Године. У рубрику Радости и туге туђине похрањена је у јануару 2014. године.

Dijaspora-loggacir.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      "MENI SE UVIJEK ČINILO DA JE VITEŠKI STATI NA STRANU SLABIJIH. TO JE NEGDJE SUŠTINSKO. NE ŽELIM BITI TAMO GDJE JE RULJA. ZAPRAVO, U SVEMU BITI SA SLABIJIMA, BILO DA SU NACIONALNA, SEKSUALNA ILI BILO KOJA MANJINA. RECIMO, JEDNOM SAM PISAO O MUZIČKIM MANJINAMA. KAKO JE TO BITI PANKER U SINJU"

      Šta znači danas, gotovo nakon tri decenije od "osvojene slobode", stajati na braniku slobode mišljenja i izražavanja na ovim prostorima? Splitski pisac i novinar Ante Tomić, gost novosadske konferencije BookTalk, popularan i prisutan svugde gde se govori i piše naš zajednički jezik, govori nam o tome kako treba i dalje stajati na braniku odbrane ljudi koji osećaju sve više i više straha. I koji misle da su ludi dokle god ne ugledaju njegove tekstove. I samom mu je poražavajuće što je jedan od retkih. Ali, "život je borba" i nema pobednika, i nema poraženih. A on je postojan u toj borbi, bilo da ga presreću na ulicama gradova i zahvaljuju mu se na hrabrosti koju im uliva, ili ga i bukvalno, ovi drugi, polivaju izmetom. Kada se protivnici ne oglase nekoliko dana, on se već zapita radi li dobro svoj posao. Novinarski i književni.
      U Novom Sadu vas je dočekala lepa dobrodošlica. Ispričali ste nam da je Rajka Grlića i vas srela jedna gospođa i rekla: "Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom." Stalno vam prilaze ljudi i zahvaljuju vam se za hrabrost. Da li je to usud da vas ljudi na ovim prostorima ili ekstremno mrze ili su vam beskrajno zahvalni za vaše tekstove, bilo književne ili novinarske? Čitav život se borim s manjkom samopouzdanja i ja zaista ne znam zašto mene ljudi čitaju. Uvek sam silno iznenađen kada mi netko priđe i kada mi kaže da me čita i koliko mu to znači.
      Na konferenciji Book Talk pričao si kako si zahvalan i onima koji ti dobacuju ružne stvari, da su ti i oni neka vrsta inspiracije. Odakle ta zahvalnost? Shvaćam da me ne mogu svi voljeti i ne trebaju me svi voljeti i zapravo žudjeti za ljubavlju svih je jedna potpuno pogrešna stvar. Ja i to njihovo doživljavam kao priznanje i to uopće ne ironično, već istinski. Od tih ljudi ne očekujem odobravanje, ne očekujem ljubav. Prije Novog Sada sam bio u Kotoru i tamo sam baš nabrajao stvari koje su mi se događale. Ljudi su bili prilično zgranuti kada su čuli da su u mom rodnom selu palili lutku s mojim likom, da su usred Splita istresali kantu govana na mene. Na određeni način, ja i to sve doživljavam kao priznanje. To su sve nekakve medalje i ordeni. Stvarno, ako prođe nekoliko dana i nitko mi ništa ne dovikne, ja se zbilja zabrinem: da li dobro radim svoj posao? Da nisam nešto zeznuo? Ako pet-šest dana oni šute, ja se debelo zamislim. Pametni ljudi se stalno pitaju koliko dobro rade svoj posao. Stalno se propituju i to je, na primjer, stvar prema kojoj se i ja orijentiram. Zapravo mi jeste iznenađenje da ja dođem u Kotor ili Novi Sad ili Sarajevo i da me ljudi susreću i odobravaju moj rad. To mi je uistinu važno. Prije nekog vremena sam shvatio da sam ja neka vrsta jugoslovenskog novinara i pisca. Zapravo mi se to dopalo.
      Ili bi se možda moglo reći da si hrvatski novinar a jugoslovenski pisac? Zapravo i ne jer moje novinske tekstove prenose brojni portali. Dođem, na primjer, u Podgoricu i ljudi žele razgovarati sa mnom o nekom tekstu koji sam objavio u "Slobodnoj Dalmaciji" a prenijele su ga "Vijesti". U stvari, već nekoliko godina nemam objavljenu novu knjigu, a novinski tekstovi se sve to vrijeme čitaju.
      Osećaš li ti to kao breme, taj raspad Jugoslavije koja kao da se slomila i preko tvojih leđa jer se upravo na tim reakcijama na tvoj "lik i delo" vidi koliko zapravo živimo u duboko polarizovanim društvima? Mislim da ima jako puno mladih ljudi koji su dobro obrazovani, koji su pomirljivi, ali generalno, mislim da smo mi postali lošiji ljudi. Kvari nas sva ova mržnja koja se svakodnevno izliva sa ekrana i raznoraznih portala. Iz tog smeća iz kojeg stalno kulja sva ta mržnja koja nas je zatrovala nepovratno. Puno je ljudi otišlo. Očekivao sam, negdje sam se nadao, da će se dogoditi prevrat nakon devedesetih. Tada je bilo još jako puno obrazovanih ljudi koji shvaćaju neke stvari. Sada obrazovaniji odlaze i iskreno se bojim da će doći trenutak kada mi više nećemo moći svrgnuti HDZ sa vlasti, ili vi ovdje SNS. Ljudi koji će ostati neće biti dovoljno sposobni za to.
      Koliko je ta mržnja postala autoreferentna? Koliko ona sada već hrani samu sebe? Nove generacije usvajaju mržnju starijih generacija i ponavljaju je kao stvari koje se uopšte ne preispituju. Nešto što se podrazumeva i što počinje da se reprodukuje. Ti gledaš kako nestaje kritičko mišljenje. Mislio sam da su neke stvari riješene. Kako su neke vrijednosti neupitne, da su neke stvari nakon devedesetih bile samorazumljive. Da smo to usvojili i da više ne moramo razgovarati o tome. Odjednom na vlast u Hrvatskoj dođe neki čovjek koji kaže: "Mi možemo imati slobodu mišljenja u svoja četiri zida." Ali, što smo mi onda radili posljednjih decenija? Zašto smo porušili Berlinski zid?
      Onda si još mogao da pomisliš da se taj čovek možda loše izrazio ili je prosto budala, ali nekoliko godina kasnije uhapse čoveka zbog satirične pesme. Da, to je zastrašujuće. Ta priča o hapšenju Gordana Duhačeka je potpuno zastrašujuća. I onda ti još kažu da smo mi devedesetih dobili slobodu. Oprosti, koju slobodu? O kakvoj vi to slobodi pričate? Meni je potpuno strašno da neko ne može pjevati u Hrvatskoj. Čekaj, kako to misliš: neko ne može pjevati, makar i lošu pjesmu. Netko je rekao da smo se upravo zato i borili da netko ne može pjevati. I povrh svega ispadne da sam ja jedan od rijetkih koji primjećuje da je u svemu tome nešto nakazno, da je to nešto strašno. E, to je, zapravo, poražavajuće.
      Koliko je onda važna kultura sećanja? Istina više nije relevantna? Mi danas kao imamo sve znanje svijeta u mobitelu i nikada nam znanje nije bilo dostupnije, a s druge strane, imaš zastrašujuću neukost. Na primjer, ta priča u vezi sa cijepljenjem. Ti i dalje možeš imati sve znanje svijeta, ali je, s druge strane, i potpuno normalno da se priča da nisu ubijali Srbe u Jasenovcu.
      Da li bi se onda moglo reći da ta neukost nije neka nemogućnost da se (sa)zna, već da je izbor, zapravo stav? Da, to je stav. Mi smo odlučili da ne vjerujemo u Jasenovac i da nemamo problem sa cijepljenjem.
      Kako doživljavaš onda neke dobre stvari koje se dese i predstavljaju male svetle tačke u svom ovom našem takvom okruženju? Ono što je meni već odavno jasno je da nema konačne pobjede. I nema konačnog poraza. Mi niti jednu vrijednost nismo do kraja usvojili, ona nije bogom dana i vječna, nego se mi moramo svaki dan boriti za nju. Boriti se za slobodu, dostojanstvo, pravo čovjeka... i moramo se boriti. Bit ćemo puno puta poraženi, ali nikada do kraja. To traje. Meni je najdraži novinski slogan bivšeg beogradskog dnevnog lista: "Život je borba".
      Koliko ti u kontekstu toga "život je borba" i priče o slobodama koje se nikada trajno ne osvajaju ali se ni trajno ne gube, to što mi novinari radimo, ima smisla? Kako ti izgleda taj medijski kontekst u kojem radiš... koliko tu još ima prostora za stav koji je blizak tvom razmišljanju? Koliko se osećaš dobrodošlo u tom kontekstu a koliko misliš da štrčiš? Da li se prostor sužava ili otvara? Vidiš, kada me pozdravi žena u Novom Sadu ili negdje drugdje, onda vidim koliko je važno to što radim. Dobijem smisao svog tog mog rada. Nije mi jasno zašto mi ljudi govore da sam hrabar čovjek. Ja sebe uopće ne doživljavam kao hrabrog. Dapače, sebe smatram za uplašeno i kukavno biće. Nedavno sam vidio da je neko iscitirao Balaševića koji je rekao da se boji samo dvije stvari: svega i svačega. E, tako i ja. Nisam ja pišući mislio o tome kako sam ja sad sjajan i hrabar, već sam samo znao da ja to moram napisati jer ću se osjećati loše ako to ne uradim. Onda izađem na ulicu i vidim zahvalnost ljudi što sam ja to rekao. Ja neću promijeniti mišljenje, shvatio sam da ne mogu mijenjati mišljenje tim zadrtim patriotama i da je to potpuno uzaludan posao, da se ja ne smijem boriti za njihovu naklonost i simpatiju, da je to nešto krivo, nego da ja moram ohrabrivat ljude koji misle kao ja. Da se ljudi ne boje kazati. Često mi kažu: drago mi je što ste to napisali jer sam ja već mislio da sam lud, da sam jedini koji tako i tako misli... Tako da ja vidim da ja i treba da budem upravo glas tog čovjeka. Da treba da ga ohrabrim, da mu time ukažem da nas ima još koji baš tako mislimo. Nismo ludi.
      Da li to znači da je zapravo osećanje straha nešto što ljude danas možda više sputava nego u nekom prethodnom periodu? U kontekstu u kojem ti živiš, u Splitu i generalno, da li misliš da su ljudi danas uplašeniji nego ranije, pre, recimo pet ili deset godina? Ako da, šta misliš zašto je to tako? Meni se čini da su uplašeniji. To diktatorsko nasilje je izraženije. To nasilje patriotizma, nacionalizma... ljudi naprosto ustuknu pred tolikom količinom nacionalizma. Pred tom ruljom. Autocenzura postaje masovno osjećanje.
      Iako se busamo u grudi da smo u demokratskom društvu odavno, veoma je nizak stepen tolerancije prema marginalnim grupama. Ljudi prepoznaju da si u svojim tekstovima i po tom pitanju vrlo angažovan. Osećaš li i tu vrstu odgovornosti kao novinar? Meni se uvijek činilo da je viteški stati na stranu slabijih. To je negdje suštinsko. Ne želim biti tamo gdje je rulja. Zapravo, u svemu biti sa slabijima, bilo da su nacionalna, seksualna ili bilo koja manjina. Recimo, jednom sam pisao o muzičkim manjinama. Kako je to biti panker u Sinju, na primjer.
      Upravo je ovde u Novom Sadu bila veličanstvena premijera filma "Ustav Republike Hrvatske", za koji ste zajedno napisali scenario sa Rajkom Grlićem. Glavni junak je dvostruka manjina, a Nebojša Glogovac je zaista na jedan neverovatan način odglumio sve nijanse senzibiliteta te ličnosti... pisao si i tekst o tome... Napisao sam tekst o toj njegovoj glumi. Ali, mogu zaista potvrditi da sam se ja doslovce uplašio kada sam ga vidio na snimku. Znate ono, noć, sami ste pred kompjuterom, i stigne vam snimka. Ja sam se zaista tada upitao kakvo smo to čudovište stvorili... Jer, ima jedna replika kada on kaže Srbinu, tako blagim glasom i s takvim osmehom: "Ti si korov"... On te teške reči tako blago izgovori, sa takvim senzibilitetom, da se naprosto sledite, naježite od tog njegovog i blagog i demonskog glasa u isto vrijeme. Zaista sam tek kada sam njega vidio u ulozi, shvatio kakvo sam čudovište stvorio. Jer, ja volim pisati smiješne stvari. Tek pri kraju procesa pisanja scenarija Rajko mi je rekao da nam fali ljubavna priča i onda sam ja dodao ljubavnu priču tog transvestita. O njegovom sjećanju na ljubavnika, odnosu prema smrti... Ali, onda je došao Nebojša i sve to onako osjećajno odigrao. On je po svim tamnim predjelima ličnosti prelazio sa osmjehom, kao da pleše. To je čudesno.
      Pisanje je usamljenički posao, a ti si u saradnji sa Rajkom Grlićem napisao četiri scenarija. Kako ta saradnja, koja je urodila vrhunskim scenarijima, izgleda iz tvog ugla? Volim pisanje upravo zato što je to usamljenički posao. Ne volim dok pišem razgovarati sa ljudima. U redakcijama je uvijek puno ljudi. Ja više volim da se povučem u neki obližnji kafić, sjednem i pišem. Tu ima onaj drugi problem što ljudi kada te ugledaju da sjediš sam u kafani, imaju želju da se samopozovu i pitaju te štogod, eto, da nisi sam... No, izlazim na kraj i s tim. Rajko i ja imamo neku sličnu osjećajnost, imamo identične stavove o svijetu, slične stvari želimo reći ljudima... Zapravo, mi se nikada nismo posvađali, što je vrlo neobično. Čak nije bilo ni onih kreativnih rasprava. Ako on mene uvjeri da je nešto pogrešno, ja ću prihvatiti, i obrnuto. Prosto rečeno, vjerujemo jedan drugome. Vrlo sporo radimo, puno razgovaramo, nije nam teško bacit pola scenarija i krenuti sve iz početka. U svakom slobodnom trenutku nas dvojica krenemo razgovarati o priči na kojoj radimo. Čak i kada pomislimo da je to sada to, da je gotovo, ne bude tako i proces se i dalje nastavlja. Ja lično nikada tako ne radim. On me preklinje da ja kao kada napišem knjigu, ostavim je pola godine da odleži, pa je tek onda dam objaviti. Ne, ja tako nikada ne radim. Meni to ne pada na pamet. Obožavam i kada za novine pišem da danas smislim, sutra napišem i prekosutra je objavljeno. Nakon toga, baš me briga šta je s tim. To je moj život i čini mi se bliže mojoj prirodi. A rad sa Rajkom je potpuno drugačiji. U tom radu sve sporo sazrijeva, priče se dugo oblikuju. Svaka se situacija, svaki lik dugo promišlja.
      Artur Miler je jednom rekao da se drama nikada ne završava, drama se napušta... Zapravo, naša je sreća što u jednom trenutku ipak mora početi snimanje. To je nekako moj sretan trenutak. Onda ja mogu potpuno da napustim tu priču. Mene veseli da je se konačno mogu ratosiljati. Tada se vraćam u moje prirodno stanje stvari.
      Gordana Draganić Nonin, Teodor Hadžić Svetić

       
    • Од Рапсоди,
      Ugledni psihijatar nakon decenija rada u mentalnoj bolnici: Demoni postoje, evo koga napadaju, zašto i kako da prepoznate napad!
      STIL.KURIR.RS Baš svako može da bude meta, a napad ćete prepoznati veoma lako  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Foto: Bundesministerium für Europa, Integration und Äußeres - CC BY 2.0
      Ministar za ljudska i manjinska prava i predsednik Demokratske unije Albanaca, Mehmed Zenka zauzeo je stav Albanskog foruma, koji je pre dva dana zapretio da će se albanska zastava vijoriti Crnom Gorom i da Albance zbog toga niko neće smeti da kažnjava.
      On je zatim naglasio kako je njegov narod ,,bio za nezavisnu Crnu Goru“ i da, stoga, Albanci sada ,,imaju pravo da ističu svoje simbole“.
      „Albanci su se deklarisali za državu Crnu Goru i ne znam šta bi trebalo još da urade, kazao je on za ,,Antenu M““ i dodao da ne vidi ništa sporno u slavlju na Cijevni.
      Na isto pitanje, potpredsednik Skupštine i lider Force Genci Nimanbegu je ponovio sličan stav koji je izneo u javnost pre dva dana objasnivši da je na slavlju korišćena zastava albanskog naroda i da će oni nastaviti da ističu samo nju, prensoi portal In4s.
      „To je naša albanska zastava i mi imamo pravo da je upotrebljavamo. Imamo pravo da izražavamo našu etničku pripadnost. To što Zakon o javnom redu i miru to zabranjuje, to je druga stvar“ poručio je on.
      On je, povodom najave moguće prijave od strane ministarstva kulture Crne Gore, koje je bilo prinuđeno da reaguje nakon pisanja medija, kazao da će to videti kao ,,iniciranje svađe sa Albancima“.
      „Mi imamo naš nacionalni simbol i po Ustavu imamo pravo na slobodnu upotrebu, a sve drugo po mom mišljenju je samo iniciranje svađa sa našim narodom“, rekao je on i dodao da će Albanci zajedno odličiti o ,,adekvatnom odgovoru Vladi Crne Gore“.
      Podsećamo, Albanski forum zapretio je pre dva dana da će, na nivou svih nacionalnih partija, razmotriti dalje učešće u vladi koja, kako saopštavaju, ima ,,neprihvatljiv stav prema kulturnim aktivnostima Albanaca“ time što im je sugerisano iz Ministarstva kulture da, zajedno sa albanskom, ističu i državnu crnogorsku.
      Albanci, uvređeni zbog stava Ministarstva, kazali su da će se albanske zastave vijoriti po Crnoj Gori i zapretili da neće dozvoliti da ih bilo ko zbog toga kažnjava.
      To je, naveli su oni, njihova zastava, a ne crnogorska i potom su prekorili Vladu opomenuvši ih da su Albanci u značajnoj meri zaslužni za nezavisnost i evro-atlanski proces Crne Gore.
      Iz Albanskog foruma apostrofirali su da najavljena prijava njima ,,ne znači ništa“, a potom poručili da se Crnom Gorom vijori i da će se ,,neizostavno vijoriti zastava Albanije“.
      (Sputnjik)
      Albanski funkcioneri: Stvorili smo nezavisnu Crnu Goru, sad ćemo isticati naše zastave!
      WWW.KRSTARICA.COM "Albanska zastava će se vijoriti Crnom Gorom i Albance zbog toga niko neće smeti da kažnjava"  
    • Од Милан Ракић,
      Prvog dana posete francuskog predsednika Emanuela Makrona Srbiji, dve države razmenile su pet dokumenata, potpisana su 22 sporazuma iz različitih oblasti među kojima se pet odnosi na naoružanje i vojnu opremu. Najznačajniji su ugovor sa kompanijom MBDA o isporuci lakih prenosivih raketnih sistema (LPRS) PVO Mistral kao i Tehnički sporazum Ministarstva odbrane za ugovor sa MBDA.

      Iako što se tiče nabavke Mistrala nije izneto mnogo detalja, na konferenciji za novinare predsednika Francuske i Srbije, predsednik Aleksandar Vučić izjavio je da je kupljeno 18 sistema Mistral sa 50 raketa. Takođe, Vučić je tom prilikom rekao da je Srbija zainteresovana i za “neka optoelektronska sredstva“ a prema informacijama do kojih je došao naš portal radi se o opremi za modernizaciju tenkova.
      Rakete Mistral na sistemu ATLAS / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Ministarstvo odbrane Srbije saopštilo je da su ministar odbrane Aleksandar Vulini predstavnik kompnaije MBVDA razmenili Okvirni sporazum i prateće narudžbenice za nabavku PVO sistema Mistral 3 i njegovu zajedničku integraciju na domaći sistem PASARS. Potpisan je i Tehnički sporazum između Ministarstva odbrane Srbije i Ministarstva odbrane Francuske u vezi sa nabavkom PVO sistema malog dometa od kompanije MBDA.
      Podsetimo, Tango Six je još na ovogodišnjem Buržeu saznao da je Srbija veoma blizu kupovine francuskih LPRS za PVO Mistral ali ne kao posebnih sistema već za integrisanje na domaći artiljerijsko-raketni sistema PASARS koji se nalazi u razvoju. Predstavnik kompanije MBDA Didije Filip  je tada u izjavi za naš portal pojasnio da bi, ukoliko dođe do posla, oni obezbedili module sistema odnosno “elektronske kutije“, električne i druge instalacije za prenos signala i podataka, na PASARS bi išle dve rakete sistema Mistral (konkretno je spomenuto da se nude Mistral 3+), potom francuska IC kamera i sistem svoj-tuđ.
      Rakete RLN-IC razvijene od sovjetske rakete vazduh-vazduh R-13M od koje je preuzet dobar deo prednje sekcije dok je sve ostalo sasvim novo / Foto: Živojin Banković, Tango Six Srpski Vojno-tehnički institut bio bi zadužen za integraciju pomenutih elemenata a radio bi i na razvoju interfejsa za lansiranje raketa. Rakete zemlja-vazduh sistema Mistral su međutim samo jedna od opcija naoružavanja PASARS-a. Druga opcija su domaće rakete RLN-IC koje su konstruisane na bazi starih sovjetskih raketa vazduh-vazduh R-13M. Poslednjeg dana ovogodišnjeg sajma Partner pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse dr. Nenad Miloradović je uintervjuu za naš portal rekao da su već vršena uspešna gađanja raketama RLN-IC i da se u tim ispitivanjima daleko odmaklo.
      Odavno vreme za zamenu, laki mobilni raketni sistem Strela-1M / Foto: Žarko Skoko, Vojska Srbije Nabavka Mistrala je prva kupovina bilo kakvog raketnog sistema PVO u poslednjih 25 godina. Vojska još od 1994. godine, kada su isporučene prve količine ruskih lakih prenosivih raketnih sistema 9K310 Igla-1 (NATO oznaka SA-16 Gimlet) nije dobila novi tip PVO sistema. Artiljerijsko-raketni sistem PASARS će sasvim sigurno ući u sastav trupne odnosno PVO Kopnene Vojske u kojoj bi trebalo da zameni lake mobilne raketne sisteme PVO 9K31M Strela-1M (NATO Oznaka SA-9 Gaskin) koji se nalazi u naoružanju još od 1975. godine.
      I pored toga što su pojedini domaći mediji pisali o tome da bi prilikom Makronove posete Srbiji mogao biti potpisan i ugovor za osmatračke radare, spominjao se konkretno savremeni 3D radar Ground Master 200 (GM200) firme Thales, Tango Six saznaje da su pregovori o njihovoj nabavci još uvek u toku.
      Iz Ministarstva odbrane Srbije juče je takođe saopšteno da je potpisan iMemorandum o razumevanju između Ministarstva odbrane Republike Srbije i kompanije Thales, koji su potpisali potpredsednik te kompanije za Centralnu Evropu i zemlje Balkana Ganter Trumer i v.d. pomoćnika ministra za materijalne resurse dr. Nenad Miloradović.
      Među potpisanim sporazumima nalaze se i Memorandum o razumevanju između Ministarstva odbrane Srbije i  kompanije Safran odnosno njenog sektora za kopnena vozila kao i Memorandum o razumevanju između Privrednog društva “Prva petoletka – Namenska“ Trstenik i kompanije iXblue.
      Živojin BANKOVIĆ

    • Од JESSY,
      Zašto mladi ne kupuju stanove? Zato što jedu avokado. Zašto ne mogu da se zaposle? Previše su zahtevni. Zašto ne čitaju knjige? Zato što više vole serije. Zašto ne razgovaraju međusobno? Zato što gledaju u svoje telefone. Zašto pate od depresije? Zbog toga što koriste društvene mreže... Većina ovih premisa se lako može demantovati, ismejati ili posmatrati kao nešto čemu nedostaju nijanse. Takođe ih je lako ponavljati - neke od njih su kao novinarske teze - brze, korisne fraze, zahvaljujući kojima možete instant izraziti stav o ponašanju mlade generacije. Fraze ne zahtevaju previše razmišljanja, kliše je efikasan. Ideja da depresiju izazivaju društvene mreže kreće od tih rečenica. Ne samo zato što se radi o jako ozbiljnoj temi (Svetska zdravstvena organizacija navodi da više od 300 miliona ljudi pati od depresije, a posebno su joj podložni mladi ljudi) već jer i dominantna poruka medija to često podržava.
      Gledam naslove medija i vidim:
      "Depresiju mogu prouzrokovati društvene mreže. Mladi ljudi su najizloženiji" (Gazeta Wyborcza)
      "Poslednja naučna istraživanja pokazuju da postoji jaka veza između dugotrajnog korišćenja društvenih mreža i razvijanja simptoma depresije, uglavnom usamljenosti i umora" (NeuroExpert.org)
      "Svakodnevno ponavljanje aktivnosti kao što su buđenje i uzimanje telefona je postalo klica virusnog širenja internet depresije u doba društvenih mreža" (Psychoportal)
      "Koncentracija i samopoštovanje su sve gori. Kako društvene mreže uništavaju našu psihu"(Focus)
      "FOMO stvarno postoji: kako društvene mreže uzrokuju porast depresije i usamljenosti" (Healthline)
      "Ljudi rođeni posle 1995. imaju više mentalnih poremećaja. Naučnici ukazuju da su uzroci nedostatak sna i razvoj društvenih mreža." (NBC News)

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...