Jump to content

Dragan Bursać: Duško Trifunović, čovjek koga smo ostavili

Оцени ову тему


Препоручена порука

Pričao mi jedan pričac


Bajagina priča
 
U Srbiju, u Vojvodinu početkom rata došao jedan čovjek. U godinama, ali gord, ponosan, stasit. A opet izbjeglica koja nigdje nije prispjela. Nije tražio ništa. Nikada. Nije molio, nije kumio, nije se prenemagao. Usamljenik jedan, koji je podignutog čela šetao Dunavskom ulicom u Novom Sadu.
dusko_trifunovic_2.jpg
 
A kad padne noć, gdje da prenoći? Ni kučeta, ni mačeta, ni krova nad glavom. A grad i zemlja u koju je došao nikako da ga se sjete. Imali su valjda preča posla. Trebalo je ratovati naokolo i mobilisati mladost po Srbiji. Elem, noći su bile najgore. No, sjeti se naš junak da ima nekakvog rođaka na željeznici i potraži ga. Rođak izbjeglici “obezbijedi” smještaj. Preko noći je samo trebalo ući u neki lokalni voz i odspavati u kupeu. Vozovi ionako nigdje ne idu, a i kad idu to je po vojvođanskom lokalu.
 
Ali, bilo je tih situacija priča pričac kad se naš junak, usamljena izbjeglica budio u Baru, daleko dole na moru u Crnoj Gori. Pa se ustalilo spavanje na relaciji Novi Sad-Bar, pa je čovjek počeo živjeti u vozu. Zanimljivo je to. Svugdje si, a nigdje. Stalno si negdje, a opet nema te. Mnogo kasnije, gradski oci Novog Sada smilovaše se i dadoše beskućniku neku uđericu u Sremskim Karlovcima. Država ga nikad ni pogledala nije. A on kakav je bio od države je baš zazirao.
 
I ostala bi ovo jedna od bezbroj priča ugraviranih u ljudski almanah nesreće devedesetih da je ne pamtim po dva detalja. Onaj pričac, koji mi ispriča priču zove se Momčilo. Znate ga kao Bajagu. A, opet, ona usamljena, gorda i ponosna izbjeglica što vozarenjem vara sebe i sudbinu, zvala se Duško. Za sva vremena zove se ČOVJEK Duško Trifunović.
 
Šta bi dao da si na njegovom mjestu?
 
"Kada sam došao u Novi Sad ja sam jedno vrijeme spavao u vozu. Nisam imao gdje drugo. Kao izbjeglica ja sam imao tu besplatnu kartu i onda naveče sjednem u voz, onaj što je iz Novog Sada kretao u devet i furam na more, do poslednje stanice. Do Bara. Nisam znao šta ću drugo radit po noći, a ne mogu spavat u parku. A, nisam ni neki noćni čovjek pa da idem po kafanama i barovima, za šta treba i para i zato ti ja fino legnem u voz i probudim se na moru. Tamo kad stignem kupim komad hljeba i jednu riblju konzervu, da miriše na more, umijem se, doručkujem i opet nazad prvim vozom za Novi Sad. Dođem tamo kod Borke u "Prometejevu" knjižaru, gdje sam se najčešće grijao i gdje sam držao torbu sa stvarima, jedinom mojom imovinom, a ona me pita: "Gdje si bio?" Ja joj kažem: Bio sam kod jedne zgodne prijateljice. Kod nje sam noć proveo.
 
Lažem, ja to. Lažem, jer ne mogu ja njoj pričati te svoje bjedne priče kako nemam gdje spavati, gdje se okupati i gdje držati torbu. Ne mogu, jer ljudi me znaju. Ja sam još 1960. godine dobio "Brankovu nagradu" u Novom Sadu i ja sam tu obilježen kao pjesnik."
 
Ovako je govorio Duško Trifunović u svom posljednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u.
 
Priča o paketiću germe i poklonu za dijete
 
Ali ima jedna još starija, u dubljem zaboravu utopljena priča. Priča o Dušku Trifunoviću, čovjeku koji je svoj život proveo u Sarajevu, koji je ušao u naše glave, naša srca, naše duše, naše čitanke, kao onaj Čika Duško, koji nas je pitao «Šta djeca znaju o zavičaju». I ne, nije ovo priča o Bregoviću, Bijelom dugmetu, Teškoj industriji...Nije to neka pop ikonična storija o kakvoj pikanterije vrijednoj minijaturi, koja se zaturila od nas slijepih kod očiju.
 
Negdje na početku rata, jedna žena je stajalu u redu u polupraznoj prodavnici u Sarajevu. Na Alipašinom polju. Žena sa trogodišnjom kćerkom. Od svega što su mogle kupiti, uzele su par paketića germe i jedan paketić praška za pecivo. Sve i ništa. To im je jedino osalo na praznim rafovima. Ispred njih na kasi stoji čovjek, a u njegovoj korpi pet kesica grisinija, dvije tegle džema i dvije Frutekove kašice (od krompira). Čovjek je pogledao mladu ženu sa kćerkom, platio svoju «obilatu» korpu fasunge i izašao.
 
Taj isti čovjek sačekao je da žena i djevojčica izađu iz prodavnice i obratio im se riječima «Da li biste mi učinili jednu veliku uslugu?" Nakon toga, zamolio je ženu da uzme kesu koji je držao kao dar za djevojčicu. Da i to je bio Duško Trifunović.
 
Po njemu se ništa nije dostojno zvati
 
Duško Trifunović, najveći gospodin ljudskog uma na našim prostorima, živio je kao skitnica, dok su pojedini mediji po Bosni pisali laži da je ministar kulture u Karadžićevoj vladi i da je ode u slavu snajperista. Da, i tu pljuvačinu je doživio i preživio Duško.
 
A, znate li da je prije rata, taj naš Čika Duško napisao dramu «Kulin Ban», u slavu naše, bosanske pismenosti? Znate li da drama nikada nigdje nije izvedena? Znate li da se od Sarajeva, pa na dalje po Dušku Trifunoviću ništa ne zove? Jer takva smo mi sorta. Što bi rekao njegov brat po peru Brančilo Ćopić, znaš ti nas, jebo ti nas. 
 
Pa je na kraju skončao čika Duško u najvećoj bijedi, ali su mu od sahrane moćnici u Novom Sadu napravili lokalni spektakl i podigli spomenik na Vidikovcu. Jer, najbolji pjesnik je mrtav pjesnik.
 
Čika Duško, bili smo ti loši đaci, ništa o zavičaju od tebe naučili nismo. A kako smo se o tebe ogriješili, možda je dobro što se po tebi u ovim našim poganštinama od državica ništa ne zove.
 
Pa je najbolje za kraj citirati Duška Trifunovića: "Ja odlazim, hvala vam lijepo. Vi se snađite, ako možete."
 
A ne možemo!
buka-magazin.jpg
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 34 минута, Милан Ракић рече
Ovako je govorio Duško Trifunović u svom posljednjem intervjuu, koga je dao Branku Stankoviću u emisiji «Kvadratura kruga» na RTS-u.
 

Камера?!

Иде!

Тон?!

Иде!

Душко Трифуновић?!

Иде!

-Ух, што ја волим лагати! Цио мој живот је био једна велика лаж, осим оног основног, физиолошког. Последњих година почињем лагати и себе. Ух, што је то важно! Ја сматрам да је лаж кориснија од истине. Истина је увјек сурова. Треба лагати јер сва умјетност је заснована на лажи и измишљотини. Измислиш, додаш, уљепшаш и доградиш. И, онда си ти слагао све-три месеца пред смрт, тако ми је казивао Душко Трифуновић кога сам пронашао у Сремским Карловцима, у које је често свраћао. Ту је боравио у кући свога брата где је имао и своју собицу у коју је волео да се завуче и ствара.

dusko.jpg
Душко Трифуновић: "Ја одлазим, хвала вам лијепо. Ви се снађите, ако можете."

Камера описним швенком прелази са једне на другу страну собе.

Један дрвени кревет са ниским узглављем, радни сто већ начет црвоточином, обична дрвена столица, метална стона лампа, лавабо и изнад њега огледало без рама.

То је сав намештај у соби Душка Трифуновића. Скромно, као што је и он сам био.

Разговор тече. Душко седи за столом, а ја, због скучености простора, на кревету.

Никаквим знаком, ниједном речју, баш ничим, Душко није тад наговестио да ће ускоро отићи. Осим једним исписаним стихом.

Ређају се питања и одговори о његовом животу који се преко ноћи преокренуо након избијања рата у Сарајеву у коме је Душко живео и стварао од 1959. до 1992. године. Одлазак из Сарајева, у коме је провео најлепше године свог живота и написао своје најбоље песме Душко је носио као неизлечиву рану, коју је вешто крио и ретко коме показивао. Дуго ми је требало тог дана да га отворим и продрем у његову душу. Чинио сам то вешто пробраним питањима која су отворила његова болна сећања на прве избегличке дане у Новом Саду.

- Када сам дошао у Нови Сад ја сам једно вријеме спавао у возу. Нисам имао гдје друго. Као избјеглица ја сам имао ту бесплатну карту и онда навече сједнем у воз, онај што је из Новог Сада кретао у девет и фурам на море, до последње станице. До Бара. Нисам знао шта ћу друго радит по ноћи, а не могу спават у парку. А, нисам ни неки ноћни човјек па да идем по кафанама и баровима, за шта треба и пара и зато ти ја фино легнем у воз и пробудим се на мору. Тамо кад стигнем купим комад хљеба и једну рибљу конзерву, да мирише на море, умијем се, доручкујем и опет назад првим возом за Нови Сад. Дођем тамо код Борке у "Прометејеву" књижару, гдје сам се најчешће гријао и гдје сам држао торбу са стварима, једином мојом имовином, а она ме пита: "Гдје си био?" Ја јој кажем: Био сам код једне згодне пријатељице. Код ње сам ноћ провео.

Лажем, ја то. Лажем, јер не могу ја њој причати те своје бједне приче како немам гдје спавати, гдје се окупати и гдје држати торбу. Не могу, јер људи ме знају. Ја сам још 1960. године добио "Бранкову награду" у Новом Саду и ја сам ту обиљежен као пјесник.

И каже мени та Борка: "Тражили су те неки људи!"

Који људи?, питам ја.

Немам ја више људи. Мене нема више ко да тражи. Мене више нико не смије да нађе. Може да ме тражи колико хоће.

Камера држи статичан, крупан план Душковог лица урамљеног у грч.

У том трену мени, ни сам не знам зашто, пада на памет Душков стих његове чувене песме коју је написао "Бијелом дугмету":

"Заблуде сам, ево, престао да бројим,

немам коме да се вратим кући, немам коме,

памтите ме по пјесмама мојим,

памтите ме по пјесмама мојим."

По томе Душка многи и памте али и по другим песмама које је написао "Бијелом дугмету": "Има нека тајна веза", "Шта би дао да си на мом мјесту", "Пристао сам бићу све хоће" и још десетак других.

Дунав се раширио у Сремским Карловцима. Разбашкарио се у равници. И у кадру. И ту је некако умирио свој ток. Као да ослушкује.

Из Душка, загледаног негде у даљину, тамо преко друге обале Дунава, истиче стих:

- Дунав је мушка ријека

за којом женске притоке лудују од памтивјека-

Као право мушко, Душко је дуго подносио терет избеглиштва, не отварајући душу ни пред ким.

- Патио сам више него ико

док се нисам на невоље свико.

И док се у мом животу није појавио један Милорад. То није био обичан Милорад. Заустави тај Милорад мене једног дана и пита:"Гдје ти ,Душко, станујеш?" И ја му кажем: у возу. На то ће ти он мени: "Не можеш ти становати у возу". И онда ти тај Милорад, који није био обичан Милорад, већ градоначелник Новог Сада, пронађе неку гарсоњеру и каже: "Ти ћеш у њој од сад становат."

И тако сам ја престао бити подстанар у возу.

Одем ја једног дана да видим тај мој стан. Личи на вагон, фино, уско, а дугачко. Видим ја да имам гдједа легнем, гдје да оставим торбу, имам мјесто за писаћи сто. Сједнем ја у ту своју собицу и почнем да се сјећам чега све немам. И нека туга почне ко звјер да ме кида.

"Мислио сам да се звјери боје ове ватре,

која траг ми прати,

а сад носим како ми га скроје,

по мени се ништа неће звати,

по мени се ништа неће звати."

Тутњи у мени однекуд тај Душков стих, док корачамо уз обалу мушке реке.

- Негдје, баш у то вријеме кад сам се уселио у гарсоњеру дође Зоран Колунџија директор "Прометеја" у ону исту књижару у којој сам се гријао и држао торбу са гардеробом и каже мени:"Донеси ми све своје пјесме које си до сада написао и ја ћу их поново објавити". Видим ја да он не зна да је мени све у Сарајеву изгорјело.

Ја ти сједнем и поново напишем четрнаест књига пјесама. Чак сам и један роман написо по сјећању.

И Зоран ми објави петнаест књига. И веже ме за тог "Прометеја", неким невидљивим нитима, као у оној мојој пјесми:

"Има нека тајна веза,

тајна веза за све нас,

њоме човек себе веже,

када души тражи спас".

Спас за душу Душку су понудили један Милорад и један Зоран. Та два човека вратила су му веру у људе од којих се до тада крио.

- Имаш неки осјећај у таквом начину живота да се мораш сакрити од људи. И ја сам се крио јер сам обиљежен као пјесник. Али и кад сам падао ја сам се надао да ћу и даље трајати као пјесник. Када сам поново почео писати, а није то ишло тако лако, ја сам себе трениро дању, ноћу, као у оној мојој пјесми"Милиција тренира строгоћу":

Та песма је само једна у ниски од 300 песама које је годинама Душко Трифуновић низао за оне који су постали славни, захваљујући, у великој мери и Душковим стиховима.

-"Бијело дугме";"Тешка индустрија", Вајта, Јадранка Стојаковић, Неда Украден, сви су они израсли из мојих текстова. И све су то људи који су успјели у животу и отишли корак даље. Има њих још пуно. Писао сам ја и за Здравка Чолића,"Индексе", Арсена Дедића, Габи Новак, за Оливера Мандића, за Жељка Јоксимовића. Нема коме нисам писо.

Проблем је што сам ја на Телевизији Сарајево некад имо емисију, а они потребу да буду славни.

За многе од њих Душко Трифуновић се везао и имао према њима очински став. То је био његов избор и његов пут, као што и сам каже у стиху:

"Има нека тајна веза,

за све људе закон крут,

њоме човек себе веже,

када бира себи пут."

Они којима је Душко Трифуновић крчио пут ка слави заборавили су га онда када му је у животу било најтеже.

- "Пристао сам бићу све што хоће". Та и она пјесма "Шта би дао да си на мом мјесту?" одушевила је продуцента у Лондону кад су тамо снимали у студију Бреговић и Бебек. И пито ти је он њих: Ко вам пише тако добре текстове?. А, они су му рекли: Неки чика Душко. Један наш пјесник. "Е, да је он овдје, пола Лондона било би његово."- тако им је реко. А, ја нисам имо ни динара од "Бијелог дугмета". Нисам ни очекиво. Можда су то биле моје заблуде у то вријеме.

"Заблуде сам, ево престао да бројим

немам коме да се вратим кући, нема коме

памтите ме по пјесмама мојим,

памтите ме по пјесмама мојим."

Душка Трифуновића највише памте по стиховима које је исписивао за оне који су заједно са њим изнедрили сарајевску рок ен рол школу. Има и оних који га памте по његовим драмама, песмама за децу, телевизијским емисијама и још по много чему, јер иза њега је остало много тога.

- Једном ми је Перо Зубац нешто рачуно и израчуно да је иза мене остало 86 књига. Много тога има. Давно су ми већ рекли да је то пуно, а камоли сад кад још пишем.

Камера зумом отвара са оловке на Душка Трифуновића који за радним столом исписује посвету на страницама књиге коју ми пружа, уз речи:

- Ја сам управо објавио ову књигу пјесама која се зове "Књига мог живота". У њој има један стих у пјесми која се зове "Велико спремање". А, тај стих, гласи овако:

"Ја одлазим, хвала вам лијепо.

Ви се снађите, ако можете."

И отишао је ,три месеца после тога. Заувек.

Био је 28. јануар 2006.године.

П. С. У посвети књиге, коју ми је поклонио, стајало је:

"Ако ти јаве,

умро сам,

не веруј.

То не умем."

-----------------

У мaтeмaтици, нajвeћa зaгoнeткa je квaдрaтурa кругa. У живoту, то je чoвeк.Квaдрaтурa кругa РТС бaви се људимa кojи су oстaвили трaг вишe у oднoсу нa друге: ствaрaoцимa, инoвaтoримa, крeaтивним, тaлeнтoвaним, плeмeнитим и нeoбичним људимa и њихoвим судбинaмa. Бранко Станковић урeдник je и водитељ овe,jeдне од најгледанијих емисија РТС. На маргинама емисије посвећене песнику Душку Трифуновићу настала је ова репортажа специјално писана за ”Дијаспору”. Објављeна је у штампаном издању, двоброј 95-96, новембар децембар 2013. Године. У рубрику Радости и туге туђине похрањена је у јануару 2014. године.

Dijaspora-loggacir.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Lazar 12,
      Козмолошки аргумент за постојање Бога је аргумент да само постојање универзума и његова природа захтевају постојање Бога. Овде представљени аргумент је облик космолошког аргумента који је потекао из филозофије Платона и Аристотела и који је пречистио Тома Аквински. Са напретком модерне науке, верзија коју ћу пружити можда ће некима бити јаснија од форме коју је изложио Аквински. Композиција је Аквининог вертикалног космолошког аргумента и Каламовог космолошког аргумента:
      Све што има почетак треба узрок. Универзум је имао почетак. Свемиру је потребан узрок. Не може бити бесконачног назадовања узрока. За све остало мора постојати узрок који нема почетак и не треба узрок за сопствено постојање. Простор бр. 1 је сам по себи разумљив. Ствар не може створити сопствено постојање, јер не може бити пред собом. Али ако је почео да постоји, не може настати из ничега и ниоткуда; ништа не производи ништа.
      Постоји неколико доказа који поткрепљују тврдњу Премисе бр. 2 да је свемир имао почетак. Научна заједница је одавно прихватила почетак свемира кроз велики прасак. Цитирајући Нормана Геислера, „Логично и математички, докази о великом праску сугеришу да првобитно није било простора, времена и без обзира“. (Геислер, 1999) Ево неколико сумираних тачака које показују како се сматра да је свемир започео, од којих је већину изложио астроном Роберт Јастров (Јастров, 1982), а неке су накнадно откривене:
      Други закон термодинамике показује да се корисна енергија исцрпљује, што значи да је морало бити времена када је процес започео. Да није (да је пре тога било бесконачно много времена), сва енергија у универзуму би била потрошена, а ми не бисмо били овде. Универзум се шири. Пратећи уназад, морало би постојати место које је почело да се шири. Универзум се не може непрестано ширити и повлачити, јер би на крају остао без енергије и срушио се на себе. Да је универзум вечан, време би такође било вечно. Али никада не бисмо могли доћи до ове тачке да је време било бесконачно. Време мери интервале између покрета. Није било покрета док свемир није започео, дакле није било ни времена. Било би немогуће прећи бесконачно пуно времена. Видимо да се материја непрестано деградира, а не да постаје сложенија. Ако се ствари распадну кад се препуште саме себи, свет не може бити бесконачан. Већ би био уништен. Само оно што је самозадовољно и самоодрживо може бити бесконачно. У свемиру постоји „одјек“ зрачења за који су научници испрва мислили да је само статичан или квар њихове опреме. Ова емисија зрачења је у складу са оним што би се могло очекивати од огромне експлозије у прошлости, све до таласне дужине коју би таква светлост и топлота требало да произведу. Након што је теорија Великог праска постала преовлађујући поглед на порекло свемира, научници су почели да траже велику масу материје повезане са првобитном експлозијом, али ниједна није могла да се нађе све док јој Хабл није омогућио да је пронађу. Један астроном, Мицхаел Лемоницк, рекао је, „завирујући уназад на почетак времена, сателит проналази најстарију структуру икад забележену - доказ о томе како се свемир обликовао пре 15 милијарди година“. (Лемоницк, 1993) Управо су то тражили да би се теорија показала истинитом ван разумне сумње. Премиса бр. 3 тачна је према законима логике ако су прве две тачке тачне. О овоме ћу цитирати колегу студента Гленна Смитха: „Све што тренутно посматрамо зависи од нечег другог. То укључује субатомске честице, атмосферу наше планете, сунце и све што се може видети. Да није било наше атмосфере, ви и ваш рачунар бисте испарили. Дакле, ако је све у универзуму тренутно зависно, читав универзум је тренутно зависан. “
      Премиса бр. 4: Не може се поставити непрегледан низ узрока. Ово се чини очигледно, али ако су вам потребни неки разлози зашто је то тако, покушаћу, иако се чини да што је нешто очигледније, то је теже објаснити. Ако је узроцима самог универзума потребан узрок, а узрочнику узрок, бесконачно, низ узрока никада не би могао да се покрене. Бесконачна серија је немогућа јер се увек може додати још један тренутак (или узрок). Али немогуће је додати бесконачно. Осим тога, да је било бесконачно много узрока, било би бесконачно много тренутака у којима се чинио узрочни чин. Али да је било бесконачних тренутака, тренутни тренутак никада не би могао стићи, јер је немогуће прећи бесконачан број тренутака. Квантитативна бесконачност је само конвенција математике, али нема метафизички пандан. Без првог узрока, у серији нема узрочности.
      Закључак (бр. 5): Ако је универзуму потребан узрок за његово постојање, а не може постојати непрегледан низ условних узрока, мора постојати Узрок чије је постојање неопходно. („Неопходно“ се користи насупрот „контингенту“, у којем контингентно биће захтева узрок за своје постојање, а неопходно Биће нема узрок и нема почетак.) Нешто мора бити вечно да би било шта друго могло постојати. Јер ништа не производи ништа. Ако никад ништа није постојало, онда ништа не би могло постојати. Али универзум, као што сте видели, није вечан; почело је да постоји. Дакле, мора постојати нешто друго, или неко други, који не зависи ни од кога другог постојањем, али постоји сам по себи. Ово је изван људског разумевања (јер никада нисмо искусили ништа без почетка), али логика није контрадикторна да биће постоји без почетка. Као што се надам да сам показао, није могуће ниједно друго стање ствари, јер ако нешто није вечно, тада уопште ништа није могло постојати.
      Ово је кратак приказ космолошког аргумента. Није узео у обзир одређене примедбе. Ови приговори добро су обрађени у Бакер- овој енциклопедији хришћанске апологетике Нормана Геислера у чланку „Космолошки аргумент“. Овај аргумент сам по себи не производи хришћанског Бога, већ до њега води ако се следи све импликације и други докази за бога Библије, који се не могу навести у једном чланку. Овај аргумент је само покушај да се покаже да постоји Врховно Биће којем универзум дугује своје постојање.
    • Од Justin Waters,
      Ambasada Nemačke: Zašto smo podržali portal ratusrbiji.rs
      Nemačka Ambasada obrazložila je motive za podršku portalu ratusrbiji.rs i odgovorila na komentare koji su se javili nakon toga.

       
      Samo ako smo spremni da dozvolimo da se čuju različiti glasovi, možemo se približiti "objektivnoj" istini, poručuju iz Ambasade Nemačke u Beogradu nakon pitanja Tanjuga o motivima podrške.
      Sajt je, inače, pokrenula Inicijativa mladih za ljudska prava, kao platformu za koju kažu da će pružati "sve važne i relevantne informacije o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava na teritoriji Srbije u periodu od 1991. do 2001. godine".
       
      Ministar Ivica Dačić reagovao je čuđenjem što je takav sajt pokrenut, kada su se, kako navodi, Haški tribunal i nacionalni sudovi godinama unazad bavili tim pitanjem, i smatra da je to još jedna politizacija teme ratnih zločina.
      Komentar tim povodom objavio je i jedan beogradski list pod naslovom "Od Srba prave naciste uz evre iz Nemačke", koji nemačka ambasada odbacuje kao tendenciozne.
      "Imajući u vidu nezapamćene, stravične zločine koje su Nemci počinili za vreme Drugog svetskog rada, i ovde u Srbiji, smatramo kao Ambasada Nemačke da je upravo suočavanje sa svim aspektima istorije izuzetno važno", navodi Ambasada u dopisu Tanjugu.
      Iskreno, pa često i kontroverzno suočavanje sa vlastitom istorijom temelj je, kako se navodi, na kojem počiva pomirenje i na kojem se gradi bolja budućnost.
      To za zemlje bivše Jugoslavije posebno važi, ističu iz Ambasade, za period ratnih sukoba posle raspada Jugoslavije 90-tih godina.
      "Pri tom se, po našem dubokom uverenju, ne radi o jednoj jedinoj istini, već je neophodno da shvatimo i da prihvatimo da postoji više različitih subjektivnih sećanja i ''istina'' vezanih za isti istorijski događaj. Samo ako smo spremni da dozvolimo da se čuju različiti glasovi, možemo se približiti ''objektivnoj'' istini", ocenjuju u Ambasadi Nemačke.
      U tom smislu se, kako se dodaje, nadaju da će Inicijativa mladih za ljudska prava, koja je uz njihovu podršku kreirala portal "ratusrbiji.rs", dati doprinos toj, po njihovom ubeđenju važnoj, debati o odnosu prema ratovima na tlu bivše Jugoslavije, navode iz Ambasade, te dodaju da se ta podrška ne može kvalifikovati kao "kampanja".
      Na pitanje da li je praksa da daju podršku sličnim inicijativama i u drugim zemljama i koje su to konkretne slične inicijative kojima pružaju podršku, nemačka Ambasada kaže da je njihov cilj da prate Srbiju na putu ka EU.
      "Naš cilj jeste da pratimo Srbiju na putu ka EU, pružajući podršku jačanju civilnog sektora, unapređenju demokratije i vladavine prava, slobodi medija i govora, regionalnoj saradnji i pomirenju među narodima na ovim prostorima", objašnjavaju u odgovoru i dodaju da sve ove oblasti igraju veliku ulogu u pregovorima u pristupanju EU.
      Ambasada Nemačke kao donator podržava realizaciju raznih projekata i u tom kontekstu sarađuje sa različitim partnerima, među kojima su državne institucije, međunarodne organizacije i nevladine organizacije u Srbiji u koje spada i Inicijativa mladih za ljudska prava, navode još u Ambasadi Nemačke.
      Izvor:B92
    • Од JESSY,
      FOTO: FACEBOOK, ILIJA VUČEVIĆ / SCREENSHOT Ilija Vučević, koji je pretučen u piceriji Trg u Beogradu, jer su dvojica muškaraca mislila da je homoseksualac zbog ljubičaste torbe za psa, kaže za N1 da misli da organi reda treba da urade karakterisanje krivičnog dela, ali da se nada da će biti okarakterisan kao napad iz mržnje. "Iako ne pripadam LGBT populaciji, bio sam napadnut zbog toga. Nisam bio svestan sa kakvim se problemima sreće svako ko se ne uklapa u šablon, svakog dana i svakom mestu", rekao je Vučević.
        Kako je saopšteno iz MUP-a, policija je u vezi sa ovim napadom uhapsila dve osobe.
      Vučević je za N1 objasnio šta se te večeri dogodilo.
        - Supruga i ja smo, sa dvoje prijatelja i psom, izašli na piće, a posle toga svratili u piceriju Trg. Moj drug je stao u red, ali nije mogao sve sam da ponese, pa me je zamolio da mu pomognem. Optužila su me dvojica momaka da ulazim preko reda, na šta sam ja rekao da smo zajedno, što su oni shvatili da smo par. Videli su i moju torbu za psa, a to im je bio znak da smo homoseksualci. Krenuli su verbalni napadi, a onda i fizički - kaže Vučević.
      Kako kaže, uvrede koje su mu upučivali bile su homofobične.
        - Iako ja nisam našao za shodno da im se pravdam, smatrao sam da nije u redu da to govore i rekao sam im to. To je možda bila jedina moja krivica, što sam se usudio da odgovorim, što nisam ćutao - kaže on.
      Dodaje da su ljudi pokušali da spreče tuču.
      - To je veoma mali prostor, ispalo je da su prilikom razdvajanja mene ljudi držali, a napadače nisu uspeli, pa sam završio kao boks vreća - kaže.
      Ističe da je policija brzo stigla.
      - Moja supruga je zaustavila dalji napad tako što je pokazala burmu, tek na to su napadači pobegli. Ona je odmah zvala policiju, za pet minuta su stigli i policija i Hitna pomoć - kaže Vučević.
        Vučević od posledica ima razbijenu arkadu i tri polomljena, odnosno dislocirana, zuba. - Druge povrede, osim nagnječenja i modrica, srečom, nisam imao - kaže.
      Nada se da će moći da identifikuje napadače, a dodaje da to "nisu bili mladići koji su nesvesni svojih postupaka, već su ljudi od 25, 26 godina".
      - Nadam se da će policija uzeti izjave od svih svedoka, kao i da će iz picerije ustupiti snimke - navodi Vučević.
        Ističe da karakterisanje krivičnog dela treba da urade organi reda i pravosuđe, kao i da se "usuđuje da im veruje".
      - Nadam se da će biti okarakterisano kao napad iz mržnje, iako ne pripadam LGBT populaciji, bio sam napadnut zbog toga - kaže.
      Kako kaže, nije bio svestan sa kakvim se problemima sreće svako ko se ne uklapa u šablon, svakog dana i svakom mestu. - Koliko nisu sigurni nigde. Hvala ljudima koji se sa tim problemima susreću svakodnevno, jer su našli vremena da meni izraze podršku u ovome što se desilo - kaže Ilija Vučević.
       
      https://www.blic.rs/vesti/drustvo/ilija-vucevic-napad-beograd/tvsl9hl
       
    • Од Ronald,
      Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno napusti 4.337 ljudi, a godišnje tačno 52.049, pokazuju najnoviji podaci Evropskog statističkog zavoda koji je analizirao migracije u regionu i svetu i obelodanio da je u poslednjih 11 godina čak 336.000 Srba dobilo dozvole za odlazak u EU.
       
      Srbija se tako sa 52.049 izdatih dozvola u prošloj godini našla na 15. mestu, uporediva sa BiH koja se nalazila na poziciji ispod, ali i u društvu sa Pakistanom, Albanijom, Irakom i Nigerijom. Iz naše zemlje za godinu dana praktično je iseljen grad veličine Šapca, Užica ili Vranja. U nešto boljoj poziciji našla se susedna Severna Makedonija sa 24.000 odlazaka, dok se Crna Gora našla na 90. mestu sa nešto više od 3.000 dozvola za odlazak u inostranstvo.
      "Zabrinjavajući je trend naglog rasta broja dozvola za stanovnike Srbije, sa 25 hiljada u 2014. na 52 hiljade u prošloj godini", ukazao je u istraživanju o iseljavanju ekonomista Miroslav Zdravković.
      Praktično, u svim zemljama na Zapadnom Balkanu došlo je do velikog rasta iseljavanja u 2018. u odnosu na 2017. Najveći rast je imala Bosna i Hercegovina (+47,8%), sledi Srbija (+32,9%) i Crna Gora (+25,5%), dok je Albanija imala najmanji rast od 20,6 procenata.
      "Iz Albanije se već toliko stanovništva u prethodnih tridesetak godina iselilo da je sve manje moguć dalji rast godišnjeg broja iseljenika", ukazuje Zdravković.
      Posmatrajući trend iseljavanja iz Srbije i regiona tokom poslednje decenije, podaci Evrostata pokazuju da su od 2008. najviše dozvola za odlazak u EU dobili stanovnici Albanije (622 hiljade), zatim Srbije (336 hiljada) i BiH (248 hiljada), Severne Makedonije - 158.256 i Crne Gore - 19.414.
       
      S druge strane, ako posmatramo destinacije koje su primile najviše stranaca, Nemačka je zauzela ubedljivo prvo mesto sa 86.000 dozvola za stanovnike naše zemlje. Slede Austrija (45.000) i Italija (42.000) koje su izdale najviše dozvola u prethodnih 11 godina.
      Da su migracije radne snage, najčešće kvalifikovane, ozbiljan problem za Srbiju ukazao je nedavno i Međunarodni monetarni fond. Kako je ova međunarodna finansijska institucija upozorila u svom izveštaju, Srbija je zemlja u koju rado dolaze strani investitori, ali i zemlja koja ima sve izraženiji problem odliva radne snage. Zato prvi put u ovom dokumentu sugeriše vladi da donese paket mera kako bi se zaustavio "odliv mozgova", odnosno sprečile dalje migracije, posebno kvalifikovanih radnika.
      Ova međunarodna organizacija istovremeno ne spori da stopa nezaposlenosti u Srbiji pada i da je dostigla najniži nivo od 2011.
      Vlada je istovremeno donela odluku o najvećem rastu plata za medicinske radnike koji najčešće odlaze iz Srbije, ali i najavila da će nastaviti da implementira strukturne reforme, kako bi unapredili poslovno okruženje i podržali veći privredni rast, prvenstveno privatnog sektora.
      Istraživanja pokazuju i da je pet razloga zbog kojih iz Srbije odlaze hiljade ljudi koji imaju posao.
      SVAKOG DANA IZGUBIMO 142 LJUDI Broj iseljenja iz Srbije za 5 godina dupliran, godišnja brojka je alarmantna, u društvu smo NIGERIJE I PAKISTANA
      WWW.BLIC.RS Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno...  
×
×
  • Креирај ново...