Jump to content

Архимандрит Јосиф (Братишчев): Седам месеци - цела епоха

Оцени ову тему


Препоручена порука

Овог лета, тачније 3.јуна, Свето-Ваведењски ставропигијални мушки манастир Оптина Пустиња ће прославити 30.годишњицу од служења прве Литугрије и враћања манастира Цркви. Сећања људи, савременика тог доба, када је враћена колевка руског старчества, помажу нам не само да замислимо догађаје нове црквене историје, него и да осетимо дух прошлих времена, да га срцем дотакнемо, да осетимо његов колорит. 

Када су, у полуразрушеној Оптина Пустињи одслужили прву Литургију, наш саговорник се налазио на другом месту, пошто је добио ново одговорно послушање. Међутим, према мишљењима оних који су стајали код извора поновног рађања свете обитељи, управо је он – у то време јеромонах Јосиф, помоћник економа Свето-Даниловог манастира – припремио манастир да се у њему разгори кандило монашког живота. Настављамо циклус беседа посвећених догађају од велике историјске важности за верни народ Русије.
 
Баћушка, са интересовањем који не јењава, погледала сам документарни филм „Архимандрит Јосиф. Соловецка прошлост“, који је посвећен вашем 14-то годишњем служењу на Соловкам, као настојатеља Соловецког манастира. У филму се присећате Оптина Пустиње. Неке чињенице, детаљи, се, вероватно, савременим, оцрковљеним, младим људима чине невероватне. На пример: намесник Свето-Даниловог манастира архимандрит Тихон (Емељанов), сада – митрополит Новосибирски и Бердски – рекао Вам је, да Ви, јеромонах (!) ни случајно не идете у Оптину у мантији.
 
Премда се то и десило незадуго до великог јубилеја – хиљадугодишњице Крштења Русије, догађаја који је, како нам је познато, постао тачка преврата у руској историји XX века, премда су КПСС и Комитет глубоког бушења (тако смо дешифровали скраћеницу КГБ) били тада још на снази и нису губили на популарности. Шта значе активности КГБ, на својој кожи сам осетио. Моју сестру замало да су затворили, јер су њена три брата, укључујући и мене, уписали семинарију. Повереник Совјета за религију у Рјазанској области, тужио ју је, и само благодарећи владици Симону (Новикову), изузетном рјазанском архијереју, који је привлачио људе својом духовном мудрошћу, дубоким богословским знањима, и поражавајућом једноставношћу у разговору, беда је успешно одвраћена. Дакле, да бих избегао непријатности, отишао сам у Оптина Пустињу у световној одећи, како ми је и речено. Подрасник и епитрахиљ сам ставио у ташну, коју сам понео са собом. Манастирске просторије нису биле враћене Цркви, али без обзира на то, требало је радити рестаурацију, и стога су са мном у обитељ пошли радници из Управе за рестаурацију и изградњу Московског Даниловског манастира. Било је то октобра 1987.године, уочи празника старца Амвросија Оптинског. Чини ми се, чак сам и сигуран, да нисам случајно тамо завршио. Постоји предисторија коју би требало да испричам. Током студирања у Московској духовној семинарији, прво сам био црквењак, затим старији црквењак, потом старији ипођакон. Једном приликом сам угледао на прозору, у олтару наше факултетске капеле синодик Оптинских стараца. Почео сам редовно да их помињем. Док сам био на четвртој години студија и пошто сам се замонашио, схватио сам да ће ускоро доћи време када ћу морати да напустим зидове алма матер. И преписао сам имена из синодика у свеску. Када сам 1986.године пребачен у Данилов манастир, наставио сам да помињем Оптинске старце.
 
Господ је тако премудро све уредио, да је директор Козељске пољопривредне школе, на дан нашег доласка био у болници, па сам се, са његовим негативним односом према Цркви и верницима, а посебно према монасима, сусрео нешто касније. До тада ми је заменик директора школе доделио у двоспратном корпусу собу на првом спрату, а раднике су сместили на други. Преградио сам собу завесом: добио сам спаваћу и, грубо говорећи, дневну. Касније, када се појавио и директор, питао сам га да ли би могао да нам уступи тај корпус, на шта ми је он одговорио: „Не корпус, него ни један квадратни метар вам нећу оставити! Марш, идите у трпезаријски корпус, тамо се сместите.“ Одвео ме је у трпезарију на други спрат. Подижем очи – мајко моја! Било је већ касно, и изнад мене се простирало небо и сјај звезди. То је био северозападни објекат, без плафона и крова. Искено говорећи, сневеселио сам се. Пожалио сам се момцима-радницима из Даниловог манастира. Они су ме, за сваку похвалу, одмах умирили, ободрили: „Оче Јосифе, не брините се, презимићемо. Наручићемо летве, шпер-плоче, битумен, све ћемо урадити“. Заиста, све су наручили и урадили. А даље, десило се мало чудо. Изашао сам да се прошетам, и решио да погледам у неку просторију испод. Испоставило се да је то котларница. Упознао сам се са ложачем, азербеџанцем по националности, и питао сам га да ли може да може да пронађе мајстора да бисмо урадили грејање. Одговорио је: „Нема проблема, урадићемо“. И право из котларнице нам је стигло грејање.
 
Значи, дошавши у разрушену обитељ, где су били тешки животни услови, Ви сте, са радницима Даниловог манастира, презимили у топлом?
 
Да, живот се некако уређивао. Замислите, у фебруару месецу долази ми директор школе и строго пита, зашто сам отворио прозор. Вели, ученици му се смрзавају у учионицама, а овде, по хладноћи прозор отворен! „Сада ћу га затворити и изаћи, а Ви овде поседите“, – замолио сам га, уз осмех. После неког времена, враћам се и видим: директор седи уз отворен прозор. „Па овде нема ваздуха!“ – говори избезумљено. Како и да се не избезуми: њему се ученици смрзавају, а код нас у фебруару врућина! Морао сам да га подсетим како сам га молио за другу просторију и како ме је одбио. И да нам је он, директор ПТУ, дао корпус у који је у почетку било страшно улазити. Ми смо средили објекат, и сада је функционалан.
 
А мантију сте извадили из ташне?
 
Извадио. Неочекивано, 7.новембра, на 60.годишњицу Октобарске револуције, у обитељ је дошао повереник Совјета за религије за Калушку област. Треба да признам, помислио сам: ево, бес га је довео овамо! Да у оквиру празничне демонстрације шетао по Калузи! Али ми је Господ послао једну плодотворну мисао: треба из свега извлачити корист. Када је неочекивани гост стигао, ја сам се молио. Скинуо сам епитрахиљ, остао у мантији. Сместио сам повереника за сто и почео сам да му причам чиме се бавимо. Затим сам предложио да се заједно прошетамо по поседу: боље је кад човек види све својим очима. Урадио сам то промишљено, интересовала ме је његова реакција: шта ће рећи на моју мантију. Ако реакција буде негативна, мораћу да скинем. Ако прећути, моћићу да је носим без опаски. Прећутао је. Данас причам овај случај, као неку бајку.
  
Горка бајка, оче, срећом из прошлости. Реците, колико интензивно сте проживљавали одвајање од литургијског живота?
 
Био сам у вези са Даниловим манастиром, који, иако је био у рушевинама, и прекривен рововима, ипак је одређену суму новца одвајано за обнову Оптина Пустиње. Ишао сам за њима, односио авансни предрачун у рачуноводство, правдао сваки потрошени рубаљ. Једном приликом, намесник архимандрит Тихон ми је рекао: „Сваке суботе долази овамо, служи, а у понедељак се враћај у своју Оптину“. Своју! Када сам дошао у Оптину, прво што смо урадили, почели смо да се молимо. Служили смо јутрење и вечерње, а у Великом посту смо, у суботе, почели да читамо молитве за упокојене. Жена, која је код нас спремала, Татјана, једном је упитала: „Оче Јосифе, можемо ли да долазимо код вас, а не Козељск?“ Одговорио сам позитивно, и веза се моментално успоставила. Најважније је што је на том месту опет прозвучала молитва. Ватрена, суштински искрена. Помињали смо Оптинске старце. Помињали смо упокојене, чија је имена народ остављао. Постоји непроменљиви закон духовног живота: тело без душе је мртво. Пред нашим очима, душа Оптина Пустиње је оживела.
 
Оче, али ако говоримо о практичним стварима, монаси који су послати овде да обнављају манастир, приписују Вам заслугу, да сте, пре свега, оспособили за богослужења надвратну Владимирску цркву, саграђену на кули са Анђелом на ветруљи. Управо је у овој цркви три деценије уназад служена прва Божанствена литургија.
 
То такође има своју предисторију, са интересантним превратима. У један од мојих долазака у Данилов манастир, намесник ми је рекао: „У фебруару ће у Оптину Пустињу доћи намесник, спремај храм“. У повратку, одмах сам отишао директору Козељске пољопривредне школе и обавестио да имам наређење да спремам храм за богослужења. На шта ми је овај одговорио: „Никакав храм ти нећеш добити! Требају нам просторије“. Тада сам се упутио у Козељск, у извршни комитет, чији је председник била жена. Пошто је саслушала моје излагање и питање за савет, како да поступим – да ли да враћам раднике у Данилов манастир, или да им дајем посао, одговорила је да сада, овог тренутка не може ништа посаветовати. Сама ће доћи у Оптину, погледати, проникнути у смисао, и тек након тога донети закључак. Стигла је, и ушла са северне стране у Ваведењски храм. Како је згазила на трули дрвени под, тако јој је даска под ногама пукла. Растојање између пода и земље било је мало, па на сву срећу, председници се није ништа десило. Зато је могла у ходу да оцени ситуацију. Рекла је директору школе: „Ви сте мислили овде да правите учионице? Дајем вам недељу дана да ослободите просторије, нека граде храм“. Са стране су стајали стругови. У недељу сам отишао на службу у Данилов манастир, и замолио протомајстора који је такође био из Данилова, да се договори са руководством једне војне јединице, да војници камионима однесу машине из храма. Вратио сам се у понедељак и био сам шокиран. Стругови леже на земљи, а ручке поломљене. Директор школе ми је претио судом. Али, пре свега, наредбу председника исполкома, да испразни просторију у року од недељу дана није испунио. Друго, сам нисам био тог дана у Оптини. Све у свему, средило се.
 
О тешким узајамним односима са тим чевеком по презимену Агејев, који се осећао као пуноправни домаћин у Оптиној Пустињи, и који није желео у њој да види никакве монахе, сећао се и после 30 година, први настојатељ обновљеног манастира, митрополит Владимирски и Суздаљски Евлогије. Али, први ударац сте Ви примили. И шта је на крају било са храмом Ваведења?
 
Десило се следеће. Припремили смо јужни параклис, у част светог Николе, али је архимандрит Тихон, до којег су, по свему судећи, дошле нетачне информације, загрмео: „Какве ти тамо службе правиш? Како смеш?“ Ја сам одговорио да врло добро знам: без архијерејског благослова не смем да служим, па се зато само окупљамо у параклису и служимо молитвено правило. Отац Тихон је наредио да се расклопи иконостас. Једном је рекао, двапут, па је решио да пошаље у контролу свог келејника. Ту ме је Господ просветлио да пронађем ново место за иконостас. Угледавши изнад Царских двери просторију, у коју, из нејасног разлога није било улаза, обратио сам се директору музеја за објашњењем. Добио сам одговор како је све обновљено, стављен нови под, али због предострожности од деце која би могла да направе пожар, врата су морала да се зазидају. Даље је речено, кобајаги, да, ако преузмем на себе одговорност за пожарну безопасност, показаће ми прорез за врата. Показали су. Када је келејник намесника дошао „у контролу“ ми смо већ расклопили дрвени иконостас у параклису светог Николе, и пренели га у надвратни храм. При чему се по размерама одлично уклопио! Потом је Издавачко одељење Московске Патријаршије направило фотографије икона и ми смо их по редоследи налепили. Касније, како су ми причали, архимандрит Евлогије (Смирнов), је у мају 1988.године послат тамо овамо као намесник. Радосно се изненадио: „Невероватно, храм је спреман за богослужење!“ Такво је чудо учинио Господ!
 
То су биле копије икона?
 
Не, баш колор фотографије великог формата.
 
Оче Јосифе, из горенаведеног документарног филма сам сазнала да се током вашег периода у Оптина Пустињи десио догађај од посебне важности за Вашу породицу. Ваше мама и сестра су се замонашиле. Како се то десило?
 
Знао сам да је моја мама (Царство јој Небеско и вечни покој) од малих ногу желела да буде монахиња. Још као дете је молила мог деду да је у будућности отпусти у манастир. Деда је одговорио да се манастири затварају, да се цркве руше – и где да је пусти? 1987.године мама је оболела од перитонитиса. Пребацили су је у Рјазан мојој сестри, та ми је написала телеграм: „Мама се лоше осећа. Дођи.“ Долазим, и схиархимандрит Серафим (Блохин), захваљујући коме сам ја у своје време одабрао монашки пут, говори: „Замонаши је“. Сестра је исто тежила монаштву, стога сам их обе, по благослову оца Серафима, замонашио: маму – са именом Марија, и сестру са именом Неонила. Тако је Господ испунио давну мамину жељу... Потом је она била са мном у Шацку Рјазанске епархије, где сам морао да се потрудим око уређења Свето-Никољског храма. Затим у мушком манастиру Светог Јована Богослова у селу Пошчупово код Рјазана, где су ме послали да обнављам обитељ, и где је мама имала послушање у трпезарији. Када је фебруара 1992.године, Патријарх Алексије II својим Указом поставио мене за намесника обитељи на Соловках, стара монахиња Марија кренула је са мном у овај сурови и прелепи крај. Већ сам говорио новинарима да ми је мама много причала о нашој породици. По њеној линији, били су то благочестиви преци. Сматра се да је њиховим молитвама троје из наше породице примило монаштво – мама, сестра и ја, док су двојица браће постали свештеници.
 
О безграничној милости Божијој говори и чињеница да сте, када вам је било свега 20 година, по повратку из војске, први пут угледали свештеника, први пут се причестили, после чега Вас је Господ узео за руку и повео путем спасења.
 
Неизмерно сам благодаран Господу за то што је Он уложио у моју душу љубав према храму и молитви. Приликом ступања у семинарију, 1978.године ми је владика Симон, код којег сам пре служио као ипођакон, наредио да редовно одлазим на братски молебан преподобном Сергију. Уверио сам га да ће тако и бити. На шта је он, некадашњи инспектор Семинарије и Академије, са осмехом одговорио: „Знам вас! Матуранти сви иду. Семинаристи са прве и друге године исто скоро сви иду. Са треће године мање, са четврте још мање, а студенти Академије – иду само изабрани“. Ја сам много волео братски молебан, па сам обећање које сам дао, и одржао.
 
Једном приликом се отац Евсевије (Савин), који је био намесник (сада митрополит Псковски и Порховски, од недавно умировљени) заинтересовао: „Вања, видим, често одлазиш на братски молебан. Тешко ти је?“ – „Не, оче, – одговарам му. – Допада ми се, даје ми снагу“. У семинарији нас је у соби било по 15-20. После братског молебна сам одлазио у амфитеатар и тамо се молио. То је постало моје омиљено занимање. Ако је учионица била заузета, ишао сам у врт, шетао по дијагонали и читао молитве из каноника.
 
Баћушка, можемо ли рећи да је време које сте провели у Оптина Пустињи, мада и кратко, свега седам месеци, било за вас читава епоха?
 
Наравно да може. Мада, треба додати, за мене је све било епоха. И служење у манастиру светог Јована Богослова у селу Пошчупово, где сам имао послушање благајника, а затим економа манастира и где сам видео необичан раст духа! Све је кипело и врило, као да смо имали гејзир! И послушање намесника у другом обновљеном манастиру – Соловецком – исто једна епоха. Куда год би ме Господ слао, све ми је постајало домаће и блиско. И људи, и зидови.
 
О обнављању манастира Соловки ћемо се вратити у другом интервјуу. Сада бих желела да питам: Да ли се видели обновљену Оптину Пустињу?
 
Само једном. Мислим да је то било 1994.године. Морао сам често да путујем за Москву, да решавам питање Соловецког манастира са Патријархом Алексијем II, али нисам желео на дуго да напуштам обитељ, зато никуда даље нисам одлазио. Једном приликом, када сам одлазио код Свјатјејшег, Намесник Оптина Пустиње блаженопочивши, архимандрит Венедикт (Пењков) ме је позвао на неку прославу. Био сам приморан да променим устаљену маршруту, да посетим светињу за коју ме је везивало много успомена.
 
Обрадовале су ме добре промене у њој... Када сам, после тешког хеморагијског инфаркта 2006.године (а прогнозе доктора су биле следеће: 99 процената да нећу преживети, и само 1 проценат да хоћу) по сећању сам окренуо број оца Венедикта. Позвао ме је да посетим обновљени скит Јована Претече. То сада имам аутомобил-аутоматик и сваки дан (изузетак је двонедељна рехабилитација у болници, два пута годишње), и одлазим у манастир Јована Богослова на Литургију и вечерњу службу. А тада није имао ко да ме довезе до Оптине, па сам морао да се захвалим баћушки на позиву и одбијем. Рећи ћу да ме за скит везује не баш лепо сећање. Са болом у души се сећам да је у скиту, на горњем месту висио...портрет Лава Толстоја. После су ми испричали, да је приликом освећења скита 1990.године присноблажени митрополит Владимир (Сабодан), будући Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Московског Патријархата, питао директора музеја (тада је скит био у власништву музеја): „Какво сте то чудовиште окачили?“
 
* * *    
 
У наставку разговора о безграничној милости Божијој, навешћу још један пример, у вези са мојим саговорником. 22.септембра 2005.године архимандрит Јосиф је прослављао свој имендан у Соловецком манастиру, где је окупио настојатеље подворја. Одједном, како се после присећао, чуло се звоно – била је то келејница оца Јована (Крестјанкина) Татјана Сергејевна. Говори да баћушка позива оца намесника у Печере, а потом пружа слушалицу самом старцу... Одмах после имендана, отац Јосиф се упутио и Псково-Печерски манастир. Са оцем Јованом је пријатно разговарао, фотографисао се за успомену. Отац Јован је госта даривао разним даровима, међу којима су била и сабрана дела светитеља Игнатија (Брјанчанинова) и светитеља Теофана Затворника, баћушкина полумантија и епитрахиљ. У зиму наредне године отац Јосиф је доживео инфаркт. Један сабрат Спасо-Преображеског Соловецког ставропигијалног манастира, јеромонах Лонгин (Новоселов), који сада служи на подворју у Москви, у том тренутку је био у Печерама. Сазнавши за несрећу, саопштио је старцу неутешну реалност: отац Јосиф је у врло тешком стању и тешко да ће преживети. „Рано му је да одлази. Нећемо га пустити“, – изговорио је отац Јован, и устао на молитву. „Верујем да сам молитвама оца Јована остао жив, а такође и молитвама соловецких монаха који су се усрдно молили за моје здравље“, – рекао је, за крај нашег разговора, архимандрит Јосиф (Братишчев). Наш фотограф Владимир Ходаков је фотографисао баћушку у полумантији сверуског старца.
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протојереј Владан Симић,
      из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.

       
      Родни Лелић је прославио
      Онај што мирно у кивоту спава
      Што је тамо и цркву саградио
      Да има где да почине му глава.
       
      А дечак што уз њега провео је дане
      И ког је упутио на своје стазе правац
      Црноризац поста од младости ране
      Да пример нам даје овај свети Старац.
       
      Жичке лавре послушник и дечански сабрат
      Овчарских клисура смирени житељ
      У подвигу је прошао и ужаса рат
      У Призрену са ђацима створио обитељ.
       
      Цео живот подарио светињи и чудима,
      Монашком завету и молитви Богу
      Сваког са осмехом и љубављу прима
      Метохију и Косово прош’о босих ногу.
       
      Претрпео батинање неверних Бугара
      И остао предан своме послушању
      Прохујалих времена врата нам отвара
      Неуморно пише и ноћу и дању.
       
      Арнаути кад цркве у пламен огња дадоше
      И народ с огњишта растераше мачем
      Рањене руке тад му задрхташе
      Па завапи Богу молитвом и плачем.
       
      Искреном душом и радосним очима
      Крепки Старац Истину животом сведочи
      И дуг враћа оном што у Лелићу почива
      И недуге нађе молитвом лечи.
       
      Мира духу своме у старости нађе
      Под окриљем јуначке планине Јелице;
      Тишина Јежевице скри га од буке и свађе
      И лукавог што баца отровне стрелице.
       
      Крстоносни пут води га до Дрине
      Да испише сећања последњу страницу
      И у Рачи старој о своме роду брине
      Па хита у Лелић, на последњу станицу.
       
      И радује се свети владика Николај
      Јер молитва изроди оца Јована
      што Јеванђељу учи грешни род овај
      Док у Лелић хрли са свих српских страна.
       
      Сада Лелић село има два јунака:
      Једног у календар што уписа Бог,
      Другога познаје српска душа свака
      И љуби га ко духовног родитеља свог.
       
      Протојереј Владан Симић,
      из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас, 8. априла 2021. године, на празник Светога архангела Гаврила, у Новом Саду, упокојио се у Господу архимандрит Јован Радосављевић, дугогодишњи професор крчке, призренске и нишке Богословије. 

       
      Архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар, писац и професор, ученик и рођак Светог владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, сабрат и духовно чедо Патријарха Павла, Светога Јакова (Арсовића) Туманског, о. Јулијана Студеничког, о. Антонија Драговића, Св. Севастијана Дабовића, о. Јована Рапајића, о. Мојсија Хиландарца...
      Рођен је у благочестивој сељачкој породици 1927. године у Лелићу, код Ваљева, где је завршио четири разреда Основне школе. У манастир Жичу, код Светог Владике Николаја, долази 1938. године. 
      После страдања манастира Жиче 1941. године прелази у Студеницу. Из Студенице, у најбурнијем периоду рата, о Духовима 1944. године, одлази у свој родни Лелић, одакле, због великих ратних дејстава у том крају, одлази у манастир Вујан, а затим у Благовештење у Овчар Бањи. После одслужења војног рока 1950. г. одлази у манастир Рачу, где је, у међувремену, прешло цело братство Благовештења. У Рачи је и замонашен 1950. године на празник Усековања Светог Јована Претече и добио монашко име Јован. После десет година, цело братство Рачанско прелази у манастир Студеницу. Као студенички сабрат, по благослову Његове Светости Патријарха Германа, администратора епархије жичке, али и епископâ Павла рашко-призренског и Василија жичког, одлази на школовање у Богословију у Призрен, коју завршава 1966. године, затим у Београд, где на Богословском факултету дипломира 1971. године. У Атини је на постдипломским студијама боравио 1971-1974. Године 1974. из Атине, по послушању Светом архијерејском синоду, прекида своје постдипломске студије и одлази у манастир Острог да прими дужност Управника Монашке школе. За наставника Богословије у Крки постављен је 1977, а годину дана касније за наставника Призренске Богословије, где ће остати до краја своје педагошке каријере (2001.) и онда када је Богословија из Призрена премештена за Ниш 1999. године. Био је исповедник неколико година у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Био је исповедник и свештенства Епархије бачке. Године 2012. одликован је орденом Светога Саве другог степена. Последње године свога живота провео је у манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, Епархија врањска, окружен пажњом и љубављу сестара монахиња.  
      О. Јован је био посвећен професор, који је искрено волео своје ученике, који су, опет, у њему препознавали истинског педагога, оца и духовника са ауторитетом који је извирао из љубави коју је осећао према свештеном педагошком позиву и својим васпитаницима. Ваистину, о. Јован је био искрени пријатељ свима са којима је долазио у контакт, једноставан у опхођењу, непосредан и отворен, а интензивног унутрашњег живота, непретенциозни зналац, плодан писац, летописац, жива енциклопедија људи и догађаја, ходећи Старечник Српске Цркве, милозвучни славуј, учитељ, господин... И све ово побројано не исцрпљује дивну личност овог тихог и скромног монаха, пријатеља и сажитеља Светих.
      Сви ми који смо имали срећу и благослов да га познајемо, да сазревамо под зрацима благодатних енергија његовога христољубивог бића, надахњивани његовом љубављу према лепоти црквеног богослужења и живота, благодарни смо Богу што нам га је даривао. Остаће вечно у нашим молитвама и ми, сасвим сигурно, у његовим. Нека му је вечан спомен!
      Господе, нама слугама твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби  Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост. Зато, са Светима упокој, Христе, уснулога слугу Твога архимандрита Јована, где нема жалости и болести и уздисања, но где је живот бесконачни.
       
      протопрезвитер Дејан Крстић, 
      професор Богословије у Нишу
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Milan Nikolic,
      АРХИМАНДРИТ Јована Радосављевића који је био на служби у Епархији врањској, преминуо је од последица коронавируса у Новом Саду где се лечио више недеља.
      Архимандрит Јован је рођен 1927. године и један је од ученика владике Николаја Велимировића. Милисав (касније Јован) био је Николајев ученик све док нацисти нису заробили владику и пребацили га у логор Дахау. Замонашио се 1950. године у манастиру Рача, а касније је прешао Призрен, након што је за епископа рашко-призренског постављен Павле каснији Патријарх Српске православне цркве.
      Управо га је Патријарх Павле охрабрио да заврши богословију, а затим и Православни богословски факултет. 
      Његово име се помињало као име великодостојника који је требало да извуче једну од три коверте у којој се налази име новог патријарха Српске православне цркве.
      Последњих година које је провео у врањској Епархији уживао је велико поштовање верника и свештенства.
       
      https://www.novosti.rs/c/vesti/drustvo/984764/preminuo-arhimandrit-jovan-radisavljevic-izgubio-bitku-virusom-korona
       
    • Од брат Бојан,
      архимандрит Елпидије (Вајанакис)
      ИСПОВЕСТ ОБАВЉА САМ ХРИСТОС
       
      - Оче, у време исповести, није ли сам Христос присутан поред свештеника и чује нашу исповест?
       Наравно. Он чује исповест.
      Када се исповедамо ми се, може се рећи, исповедамо свештенику, али Христос је увек поред њега и Он чује исповест Свога детета. Разумете ли?
      Ево, испричаћу вам причу која се десила мени када сам био на почетку мог духовног пута, као свештеник који исповеда. Живео сам на једном острву. У близини је била прелепа планина и сваког јутра могао сам са ње чути блејање оваца, козе и краве. Било је прелепо. Ту у подножју планине изнајмљивао сам малу кућу. Имали смо капелу и многи људи су долазили ту да се исповеде. Једног дана, знате ли шта се десило? Пастирица је дошла ујутру и тражила да се исповеди. Уствари она је држала пастирски штап и имала на раменима торбу. Дошла је право са планине. Закуцала је на врата и питала моју мајку: "Да ли је ту отац? Желим да се исповедим." Она је примила унутра. Онда смо отишли у капелу која је била близу. Сео сам и рекао јој: "Седи и реци ми своја сагрешења." Она није желела да седне. Стајала је. Тако, устао сам и стајао сам и ја. Дакле, ова пастирица је почела да ми прича своја сагрешења. Било је то први пут да се исповеда. Није се исповедала пре тога. Тако је почела да прича све њене грехе, све њене невоље, њене жалости, бриге, искушења која је имала.
      Била је то изузетна млада жена која је волела Бога али се исто тако пуно борила са ђаволом. И ђаво ју је много нападао. Била је чиста душа. Неко време пошто је завршила своју исповест рекао сам јој: "Девојчице моја, знај да ниси све ове ствари рекла мени. Ти си их рекла самом Христу."
      Рекла ми је: "Знам то, знам оче." "Како знаш?" "Зато што је Он поред вас! Ево Га, Он, Христос!" Мислио сам да она то говори метафорички, То јест, да је Христос духовно увек поред свештеника.
      "Не", каже ми, "Он је поред вас и Он је, уствари, слушао моју исповест и давао ми је храброст и бодрио ме је да исповедим све да ништа не изоставим и смешио ми се."
      Ова млада жена је отишла пошто сам јој прочитао разрешну молитву и ја сам касније покушао да сазнам ко је она била од других људи, познаника, пријатеља, рођака. И онда сам открио да је ова млада жена много волела Бога. Била је удата, али је њен муж био безбожан. Никада јој није дозвољавао да иде у цркву и да се исповеда. И ето, десило се да је он отишао негде и тог јутра она је чула сладак анђелски глас како јој говори: "Иди сада, моја кћери, да исповедиш све своје грехе свештенику." И заиста дошла је тога дана да се исповеди. Али ја сам био веома задивљен оним што је она рекла: "Христос је поред вас и Он се смеши."
      И када сам је једном приликом питао: "Како је Он изгледао? Како је Он гледао на тебе?" Она ми је рекла: "Он је био тако пријатан, тако благ! Имала сам осећај да је Он мој Отац, мој Брат, мој Пријатељ, све моје."
      Нећу то заборавити. Била је то једна од првих исповести које сам чуо на овом острву од када сам постао исповедник.
       - Волела бих да и ми имамо њену чистоту и љубав према Богу.
       Да, да. Видите, Бог се открива једноставним и чистим људима. Он открива Себе онима који имају срце попут детета.
      Желим да и ви када будете долазили да се исповедите и кажете своја сагрешења увек знате да ви можда видите свештеника, али наш Вољени Исус је увек иза свештеника или поред њега да чује наша сагрешења, да нам опрости и да нас загрли.
       САМ ХРИСТОС ЧУЈЕ НАШУ ИСПОВЕСТ И ОПРАШТА НАМ!
    • Од JESSY,
      Архимандрит Емилијан  Радост, пропаст туге
×
×
  • Креирај ново...