Jump to content

Srbija i Britanija u Velikom ratu i sto godina kasnije


Препоручена порука

Prošle godine obeleženo je 180 godina od uspostavljanja britansko-srpskih diplomatskih odnosa. Tokom skoro dva veka međusobni odnosi oscilirali su od nerazumevanja do poptune podrške i od ratnih savezništava do sukoba 1999. godine.

RRO5D4britanija.jpg

U vreme Velikog rata Srbija i Britanija postale su neočekivano ratne saveznice. To je bilo neočekivano jer Britanija nije nameravala da ulazi u kontinentalni sukob, ali je u njega uvučena nemačkom invazijom na Belgiju. Uz to, događaji vezani za kraljeubistvo u Beogradu 1903. ostavili su veoma napovoljan trag na međusobne odnose koji su bili i formalno prekinuti tri godine.

Uprkos nepovoljnom nasleđu, tokom Velikog rata došlo je do velikog preokreta u međusobnim odnosima. Otpor Srbije nadmoćnim protivnicima, stradanja stanovništva u epidemijama, i posebno pad Srbije krajem 1915, ostavili su dubok utisak na britansko javno mnjenje. Vesti o prvim srpskim pobedama odjeknule su u Britaniji 1914, kao i vesti o sve goroj sanitarnoj situaciji.

Epidemija tifusa pogodila je Srbiju krajem 1914, a dosegla je vrhunac u prvim mesecima 1915. godine. Gotovo 400.000 ljudi obolelo je od ove bolesti, a najmanje 160.000 umrlo. Pri takvim okolnostima malobrojno medicinsko osoblje u Srbiji nije moglo da izađe na kraj sa zarazom. Zato je medicinska pomoć bila dragocena. U Srbiju je do marta 1915. stiglo 14 stranih medicinskih jedinica od od kojih je šest bilo britanskih, četiri američke, tri ruske i jedna grčka. Pojedinačno gledano u ovim jedinicama apsolutno su dominirali Britanaci kojih je bilo 64% ili 244 osobe, uz njih bilo je i 18% Rusa, 11% Amerikanaca i 7% Grka. Među Britancima bilo je Engleza, Škota, Velšana i Iraca. Zahvaljujući stranim medicinskim misijama u kojima su Britanci činili, u jednom trenutku, dve trećine osoblja spasene su desetine hiljada ljudi u Srbiji. Do juna 1915. u Srbiji je bilo 16 britanskih medicinskih misija, a ukupan broj stranih medicinskih radnika popeo se na najmanje hiljadu osoba.

Pored medicinske pomoći, Srpski potporni fond Velike Britanije prikupio je ogromnu finanijsku pomoć koja je dolazila sa svih strana carstva, a organizovao je i prihvat srpskih dečaka za nastavak školovanja u Britaniji. U njemu se posebno istakla britanska katolkinja Getruda Florens Vajld koja je upamćena kao „srpska majka“. Ukupno je Fond tokom rata sakupio oko milion funti pomoći za Srbiju iz svih delova Britanskog carstva što bi bilo oko 90 miliona današnjih funti (ako uzmemo prosečan multiplikator za pet ratnih godina). Svu ovu pomoć sakupljali su prevashodno građani, a ne država, i to na privatnu inicijativu, a to svedoči o posvećenosti građana i građanki Britanije i Britanskog carstva da pomognu Srbiji tokom Velikog rata. Pomoć je stizala do srpskih vojnika na Solunskom frontu, ali i do Srba u ratnim logorima na područjima Centralnih sila.

Tokom jeseni 1914. ispoljavaju se otvorene simpatije za Srbiju u britanskom javnom mnjenju. Taj odnos prerasta u posvećenost Srbiji 1915. i glorifikaciju ove balkanske saveznice 1916. godine. Dolazi do prosrspke euforije koja kuminira 1916. godine obeležavanjem Kosovskog dana, odnosno Vidovdana širom Britanije. Cirkular o Kosovskom danu štampan je u 85.000 primeraka i razaslan je školama, crkvama, novinama i raznim udruženjima. U nedelju, 2. jula, održane su službe u crkvama širom Britanije. Oko 12.000 osnovnih i srednjih škola u Britaniji prihvatilo je da obeleži Kosovski dan.

Najzanimljiviji spomenik britanske naklonosti prema Srbiji predstavlja mural koji se nalazi u Forin ofisu, na centralnom mestu, na ambasadorskim stepenicama. Svaki novi ambasador prilikom prve posete ministru inostranih dela mora da prođe pored ovog murala koji je naslovljen Britannia pacificatrix.

b1e6b368f4ee979518547f4c5cd6edc9.jpg

Glavnu temu murala čini alegorija Britanije prikazane u obličju boginje Atene. S leve strane prikazani su saveznici Britanije oličeni u ženskim likovima. U centralnom delu Atena-Britanija grli male saveznice Belgiju i Srbiju koje su prikazane kao anđelčići, a Britanija kao njihova zaštitnica. Tako je, uz obnavljanje nezavisnosti Belgije, i obnova Srbije prikazana kao simobilički veoma važan deo ratnog napora Britanije.

Kada se zagledamo 180 godina unazad i pokušamo da izvojimo ličnosti koje su simbolizovale bliske kulturne i druge veze Britanije i Srbije dobijaju se dva izuzetna spiska. Lista istaknutih srpskih anglofila sadrži sledeća imena: Dositej Obradović, Vladimir Jovanović, Čedomilj Mijatović, Stojan Protić, LJubomir Nedić, Nikolaj Velimirović, Bogdan i Pavle Popović, Slobodan Jovanović i Borislav Pekić. I spisak britanskih delatnika koji su pokazali posebnu posevećenost humanitarnim naporima da pomognu Srbiji, ali i da podrže kulturna i druga nastojanja u Srbiji i Jugoslaviji veoma je impozantan. Na njemu su velečasni Vilijam Denton, Ričard Kobden, arheolog ser Artur Evans, prva istoričarka Srbije Elodi Loton Mijatović, Adelajn Irbi, prva žena dopisna članica Srpskog učenog društva, premijeri Britanije Vilijam Gledston i Dejvid Lojd Džordž, ministar Eduard Karson koji je podneo ostavku zbog Srbije. Tu su i lord Kromer, istaknuti administrator Britanskog carstva i predsenik Srpskog društva, doktorka Elsi Inglis i niz britanskih doktorki i medicinskih sestara, admiral Trubridž, istoričari Harold Temperli i  Robert Vilijam Siton-Votson, spisatljeica Rebeka Vest, najuticajniji britanski istoričar u ΧΧ veku Ej Džej Pi Tejlor. Niz obuhvata i prelate Anglikanske i drugih crkava, uključujući i pojedine kanterberijske arhiepiskope, kao i reditelja Timotija Džona Bajforda koji je bio državljanin obe države. U novije vreme istaknuto mesto na ovom spisku, kao posrednica između dveju kutlura, zauzma spisateljica Vesna Goldsvorti.

Tokom Prvog svetskog rata Britanija je 1916. širokih ruku primila srpske đake. Njih oko 370 nastavilo je obrazovanje u najboljim britanskim gimnazijama i na univerzitetima. Upisani su u poznatu školu Džordž Heriot u Edinburgu, ali i na univerzitete Kembridž i Oksford. Kasnije je primljeno i više desetina studenata teologije. Od tada nije prošla nijedna godina bez srpskih i jugoslovenskih studenata na britanskim univerzitetima.

U prethodnih dvadesetak godina Britanija je finansirala boravak više stotina specijalizanata, studenata master studija i stručnjaka na studijskom boravku na najprestižnijim britanskim univerzitetima. Već niz godina nekoliko najboljih đaka Matematičke gimnazije u Beogradu, kao i gimnazija u Novom Sadu i Nišu, odlazi na studije u Kemrbidž, a ponekad i u Oksford. Danas u Londonu deluje Srpski Siti klub koji okuplja uspešne poslovne ljude koji rade u finansijskom centru Evrope, londonskom Sitiju, a koji su poreklom iz Srbije što pokazuje da se među srpskim iseljenicima u Londonu nalazi u poslovnom pogledu najuspešniji sloj ljudi.

Odnosi Britanije i Srbije posle 2000. odvijaju se u senci intervencije NATO-a iz 1999, a opterećeni su i suštinski različitim odnosom prema pitanju nezavisnosti Kosova. Uprkos tome tokom prethodne dve godine čule su se veoma tople reči upućene Srbiji od strane princa od Velsa, koji je jedini govor tokom regionalne posete održao u zdanju Skupštine Srbije. Reči podrške čule su se više puta i od britanskog ministra inostranih dela Borisa Džonsona, koji je prošle godine bio domaćin prijema u Forin ofisu, povodom 180 godina međusobnih odnosa. Sve ovo govori u prilog tome da su odnosi Srbije i Britanije postali višedimenzionalni. Dve države i njihovi narodi spojeni su na najrazličitije načine od nauke i kulture, do privrede i sporta.

Vek u kome živimo sadrži najrazličitije potencijale za razvoj čovečanstva i dalji razvoj nauke i obrazovanja. Na svim svetskim listama najbolji univerziteti u Evropi su upravo britanski. Ako 21. vek bude i vek nauke i obrazovanja nesumnjivo je da će dve kulture nastaviti živu saradnju u oblasti u kojoj je saradnja uspostavljena primanjem srpskih đaka u Britaniju tokom Velikog rata. Ta saradnja neprikinuto i uspešno traje više od jednog veka.  

Slobodan G. Marković

logo.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од cloudking,
      Srbija isplatila prve odštete porodicama ubijenih u Vukovaru
       
      Srbija isplatila prve odštete porodicama ubijenih u Vukovaru
      BALKANS.ALJAZEERA.NET Važnija od presuda je činjenica da je Srbija time priznala svoju...   Važnija od presuda je činjenica da je Srbija time priznala svoju odgovornost i krivicu za događanja u Sotinu i na Ovčari nedaleko Vukovara, kažu članovi porodica žrtava.
      Odlukom Apelacionog suda u Beogradu porodicama ubijenih isplaćena je odšteta od 6.670 eura po članu porodice (EPA)
      Tijekom Domovinskog rata, u jesen 1991. godine, na istoku Hrvatske se vodio krvavi rat u kojem su počinjena i brojna ubojstva i ratni zločini.
      Neki od najtežih zločina dogodili su se u Vukovaru, na poljoprivrednom dobru Ovčara, ali i selima Tovarnik, Sotin, Lovas, Berak…
      Ovih dana, 30 godina kasnije, obitelji ubijenih i nestalih branitelja i civila počeli su od Republike Srbije dobivati isplate na ime nematerijalne štete za ubijene članove obitelji.
      Prva tri slučaja
      Cijela ta priča prolazi tiho i bez puno medijske buke, iako o prvim isplatama postoje i pravomoćne presude Apelacionog suda u Beogradu, do sada u tri predmeta.
      Sredstva na ime nematerijalne štete već su isplaćena članovima obitelji čiji su najmiliji ubijeni na Ovčari i u vukovarskom prigradskom naselju Sotin. Potvrdio je to i Igor Matijašević koji je već godinama na čelu neformalne skupine članova obitelji iz Sotina koji tragaju za posmrtnim ostacima svojih najmilijih.
      “Do sada su podignute 52 optužnice članova obitelji za ubojstva u Sotinu i na Ovčari. Od toga broja tri presude su pravomoćne i već isplaćene, dok su neke u postupcima žalbe ili su još uvijek postupci u njima u tijeku. Očekujemo da ćemo u dogledno vrijeme imati još pravomoćnih presuda i isplaćenih odšteta na ime nematerijalne štete. Jako mi je žao što među do sada završenim slučajevima nema roditelja koji na žalost nisu dočekali taj vid satisfakcije. U tome smo zakazali svi”, rekao je Matijašević.
      Odlukom Apelacionog suda u Beogradu obiteljima ubijenih isplaćena je odšteta od gotovo 50.000 kuna (6.670 eura) po članu obitelji.
      “Iznosi su takvi kakvi su. Svakako da su oni neprimjereno malo, ali takva je odluka suda. Ono što je još važnije od tih presuda činjenica je da je na ovaj način Republika Srbija priznala svoju odgovornost i krivnju za događanja u Sotinu i na Ovčari. Ove presude su sada utrasirale put i za sve ostale obitelji koje planiraju pokrenuti tužbe za isplatu nematerijalne štete”, pojasnio je Matijašević.
      Dodao je i kako cijela ta priča oko isplate šteta nije niti malo jednostavna te da sve obitelji ubijenih ne ostvaruju to pravo. Vidi se to i u slučaju Sotina gdje je ukupno ubijeno 67 mještana, ali mogućnost isplate nematerijalne štete postoji samo za njih 16. Za sve ostale ubijene u Sotinu nije ništa utvrđeno, nisu podignute optužnica i tu sve staje.
      Sličan je slučaj i za ratni zločin na Ovčari gdje je ubijeno 200 ratnih zatočenika. Od toga broja identificirano je njih 193 i prema ovim presudama i oni imaju pravo na isplatu nematerijalne štete.
      Još puno posla
      “Nama je cilj bio da pronađemo masovnu grobnicu i naše najmilije i tu je za nas priča trebala stati. Međutim, jedno vuče drugo i sada smo tu gdje smo. Svakako da ćemo i dalje nastaviti raditi jer očito je kako još ima puno posla. Sve to što radimo ovisit će i o sredstvima s kojima raspolažemo”, rekao je Matijašević.
        Vijest o podizanju tužbi naišla je i na dobar odaziv među samim članovima obitelji. U prvome koraku kontaktirano je 10 obitelji i među njima ih nitko nije odbio. Za dalje slučajeve ostavlja se mogućnost da tužbe podnose i dalje preko udruga ili pak da idu i samostalno.
      Cijeli posao oko podizanja optužnica, a onda i dobivanja presuda, išao je preko Fonda za humanitarno pravo (FHP) iz Beograda koji su u procese istraga ratnih zločina i sudskih procesa uključeni gotovo 30 godina.
      Izvršna direktorica Fonda Ivana Žanić kazala je kako su sudski postupci za isplatu štete trajali oko 2,5 godine te da je to zadovoljavajuće posebno kada se zna da neki takvi slučajevi traju i po 10 godina.
      “Činjenica jeste da je članovima porodica isplaćen neprimereno nizak iznos, ali to je samo prvi korak u ovom poslu. Svima nam je žao što su neki od članova porodica u međuvremenu preminuli i nisu dočekali ovakve odluke suda. Preminuli su i neki od presuđenih ratnih zločinaca. Žao nam je i što veći broj krivaca za ratne zločine nije odgovarao za svoja nedela jer bi onda i puno veći broj članova porodica imao pravo na isplatu nematerijalne štete”, rekla je Žanić.
      Nove tužbe
      Govoreći o daljim planovima, najavila je kako će Fond i dalje raditi na podizanju tužbi za isplatu nematerijalne štete, ali i kako će zbog troškova to raditi sukcesivno, odnosno onim tempom kako im to sredstva budu omogućavala. Razlog tome su visoki troškovi koje je potrebno podmiriti za podizanje tužbi kao i taksi za dobivene odštete. Tome treba dodati i troškove odvjetnika. Sve te troškove u ova tri slučaja na sebe je preuzeo Fond, ali Žanić je odmah napomenula i kako oni nemaju sredstava da podmire sve te troškove za sve slučajeve. Uz sve to iz Fonda napominju i kako svi koji se odluče za podizanje tužbi moraju biti svjesni da će ti slučajevi trajati vremenski dugo.
      “Kada neko sve ovo gleda može pomisliti kako je sve išlo lagano, ali nije. Državi Srbiji je od početka bilo u interesu da pripadnike Teritorijalne odbrane i dobrovoljačke jedinice ‘Leva supoderica’ prikaže kao tamo neke dobrovoljce nad kojima oni nisu imali kontrolu. Mi smo insistirali da u presude za ta dva ratna zločina bude uvedeno kako su oni bili pod kontrolom JNA. Upravo zbog toga je stvorena mogućnost da se dobiju i presude za isplatu nematerijalne štete. Da nije bilo toga, ne bi bilo ništa niti od ovih tužbi. Podsećam i kako je prva krivična prijava za ratni zločin podnesena još 2003. godine i da je od tada, pa do danas prošlo gotovo 20 godina”, rekla je Žanić.
      Članove obitelji ubijenih i nestalih u ova dva slučaja na sudovima je zastupao beogradski odvjetnik Mihailo Pavlović. I on tvrdi kako su temelj ovih presuda bile ranije presude za ratne zločine na Ovčari i u Sotinu u kojima, kako je rekao, jasno se navodi da su TO i postrojba “Leva supoderica” djelovale pod okriljem JNA.
      Tri puta manji iznosi
      “Sledom te tvrdnje JNA je odgovorna za sve posledice koje su se dogodile na Ovčari i u Sotinu što je obavezalo Republiku Srbiju da isplati odštete porodicama. Iznosi su već isplaćeni porodicama na njihove račune od strane Ministarstva odbrane Republike Srbije. Jako važno je da naglasim kako je ovo, sa ova tri slučaja, sada već ustaljena sudska praksa te da bi na isti način trebala da bude završena i sva ostala slična suđenja”, rekao je Pavlović.
      I on napominje kako se radi o neprimjereno niskim iznosima koji su isplaćeni članovima obitelji te da će radi toga podnijeti i žalbe višim sudovima. Ostavio je i mogućnost da će se žaliti i Europskom sudu za ljudska prava ukoliko srbijanski sudovi ostanu “gluhi” na njihove žalbe. Kazao je i kako je nekakav standard Europskog suda isplata nematerijalne štete u iznosu od oko 20.000 eura. Upravo stoga oni su svoj odštetni zahtjev istaknuli na nešto manji iznos od 20.000 eura, ali je obiteljima isplaćen ipak trostruko niži iznos.
      Podsjetio je i na slučaj Brdar protiv Hrvatske u kojemu je Republika Hrvatska članovima obitelji Brdar isplatila po 23.000 eura.
      “Reč je o čoveku kog su u avgustu 1995. godine iz kolone izvukli pripadnici Hrvatske vojske. Od tada mu se gubi svaki trag. U tom slučaju je kasnije, takođe pred međunarodnom sudom, članovima porodice isplaćeno po 23.000 evra. Smatramo kako bi to trebao biti i nekakav standard i kada je reč o Srbiji, iako ostavljamo mogućnost kako je svaki slučaj zapravo slučaj za sebe sa svim svojim posebnostima i specifičnostima”, zaključio je Pavlović.
      Iz Fonda za humanitarno pravo ističu kako je obveza sudova u Srbiji da budu upoznati sa najnovijom praksom Europskog suda za ljudska prava i da postupaju u skladu sa njom.
      “Odluka sudova u Srbiji da dosuđuju trostruko manji iznos tužiocima u ovim postupcima govori o nespremnosti domaćih sudova da primenjuju praksu Evropskog suda za ljudska prava i time obavežu Srbiju na isplatu naknade štete koja je u skladu sa međunarodnim standardima, čime bi osigurali pravedne reparacije žrtvama ratnih zločina”, ističu iz Fonda.
    • Од Пријатељски,
      Katolički teolog i istoričar Goran Šarić u emisiji "Dok anđeli spavaju":
       
    • Од JESSY,
      Gornji MIlanovac i beogradski Dorćol ovog jutra su u ljubičastom, a brojke na meračima zagađenja vazduha idu do 220. To znači da građani koji žive tu udišu otrov. Ništa bolje nije ni u ostatku Srbije. Foto: Screenshot, AirVisual Ako živite na Dorćolu ili u Gornjem Milanovcu, bolje da ne izlazite napolje. U suprotnom, vrlo je moguće da će vam biti loše.
      Ova dva mesta od jutros su označena ljubičastom bojom na aplikacijama koje mere otrovne čestice u vazduhu. To upozorenje govori da je vazduh opasan, vrlo nezdrav – i za hronične bolesnike i za sve druge.
      Foto: Screenshot, AirVisual Tako uz Gornji Milanovac stoji brojka 220, a uz Dorćol 212. Dakle, ako ne biste da vas zaboli glava, da osetite stezanje u grudima, a posebno ako imate neku hroničnu bolest pluća, poput astme ili opstruktivne bolesti, ne mrdajte iz kuće.
      Slično je i u ostatku Beograda gde je brojka 153.
      Foto: Screenshot, AirVisual Pritom, sinoć je u celom Beogradu bilo još gore.
       
      U Nišu je takođe loše, merač pokazuje 178.
      Foto: Screenshot, AirVisual U Kragujevcu je taj broj 176.
      Foto: Screenshot, AirVisual Zapravo, kako vidimo na mapi aplikacije Airvisual, skoro cela Srbija je u alarmantnoj crvenoj boji.
        A koliko je zagađen vazduh opasan i ko ne bi trebalo da pomoli nos napolje dok se stanje makar malo ne popravi, za portal Nova.rs pričao je dr Petar Borović.
      “Pošto je zagađenje vazduha veliko, napolje ne bi trebalo da idu plućni bolesnici, ljudi koji imaju anemiju, zatim kardiovaskularni bolesnici, astmatičari, a nije dobro ni za decu.”
      Doktor je govorio i zašto su ove kategorije ugroženije od drugih kad je vazduh vidljiv golim okom.
      “Njihov organizam već ima svoje probleme, a sve ovo dodatno pogoršava postojeće stanje, tako da onda nastaju dodatni problemi – nema dovoljno vazduha, javljaju se glavobolja, nervoza, a mora čovek da diše…”
      Doktor kaže i kako izloženost od dan-dva nije veliki problem, ali jeste ako smo konstantno u smogu. Onda su moguće dugoročne posledice, pa i one najteže bolesti.
      I dr Dejan Žujović je za naš portal govorio kako nas otrovan vazduh ubija.
      “Tu je bronhitis, kao i pogoršanje hroničnih bolesti pluća, poput astme. Međutim, osim toga, moguća je veća pojava infarkta i moždanog udara u tim danima većeg zagađenja. Tada i otprilike ljudi 30 odsto češće završavaju u koronarnim jedinicama u bolnicama.”
      S druge strane, otrovi u vazduhu nas truju na duže staze, što dolazi na naplatu kasnije, s godinama, i to vrlo skupo.
      “To je svakko veći broj karcinoma pluća, po kom inače prednjačimo u Evropi. A otprilike svaki deseti karcinom pluća kod nas je od posledica zagađenja. Takođe, svako osmo dete koje oboli od astme obolelo je zbog nezdravog vazduha”, napominje doktor Žujović.
       
      https://nova.rs/magazin/zdravlje/srbija-se-i-jutros-gusi-od-zagadenja/
       
    • Од JESSY,
      Iako je objavljena sada davne 1997, pronašle smo da Trauma i oporavak – struktura traumatskog doživljaja Džudit Luis Herman i dalje postavlja prava pitanja i daje najbolje odgovore o seksualnoj traumi. Džudit Herman je godinama radila sa ženama i decom žrtvama porodičnog nasilja, a u jednom periodu je blisko sarađivala sa Beselom van der Kolkom (koga ne moramo posebno predstavljati), držala zajedno sa njim seminare o traumi i učestvovala u formiranju takozvane Bostonske grupe za proučavanje traume. Knjiga koju prikazujemo nastala je kao rezultat Džuditinog višedecenijskog istraživačkog i kliničkog rada, i sastoji se iz opisa brojnih (kako ona kaže, predvidivih) načina na koje se ljudi prilagođavaju na užasne događaje, ali i opisa procesa isceljenja, ilustrovanih autentičnim svedočenjima ljudi i žena koji su preživeli (u svakom smislu te reči) nasilje.
      Knjiga je pisana sa jasnim ciljem da se pojedinačna iskustva nasilja stave u širi društveni i politički konktekst, a pre svega da se preispita nejednakost moći, zbog koje zapravo i dolazi do nasilja. Međutim, kao i svi stručnjaci koji se bave traumom, Hermanova ima još jedan važan cilj, a to je da nas sve – i laičku i stručnu javnost – podseti na postojanje ljudske patnje i obespravljenosti koju bismo radije da zaboravimo.
    • Од Драгана Милошевић,
      Srbija se našla među 14 zemalja sveta sa najstoržim merama za suzbijanje koronavirusa, prema procenama Oksforda. Ipak, na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom i ne preduzimaju apsolutno nikakve mere zaštite od virusa.
      Na ovoj mapi, zemlje Zapadne Evrope crvene se kao žar što znači da je broj zaraženih koronavirusom, kao i nivo smrtnosti veoma visok i zabrinjavajuć, da je čak preko 2.500 zaraženih na milion stanovnika. Međutim, države Istočne Evrope obojene su daleko svetlijim nijansama žute ili narandžaste, što ukazuje da imaju 500 ili najviše 1.000 zaraženih na milion stanovnika.
      S obzirom na drakonske mere koje su do nedavno bile na snazi u Srbiji, trebalo bi da smo i mi zemlja obojena u žuto-narandžastu nijansu, odnosno da smo ušuškani među državama sa nižom stopom novoobolelih i umrlih.
      Ipak, nije tako. Crvena mrlja istoka Evrope, pokrila je samo Belorusiju, Estoniju, Moldaviju i – Srbiju! To znači da ove zemlje imaju od 1.000 do 2.500 zaraženih na milion stanovnika.

      Kako pored vanredog stanja, policijskog časa, zabrane izlaska za starije od 65 godina, dovoljnog broja respiratora, maski, rukavica, improvizovanih bolnica, socijalnog distanciranja i ažurnog testiranja, kako tvrdi struka i vlast, imamo isti broj zaraženih kao zemlja u kojoj se korona “leči” votkom.  
      Dok se predsednik Aleksandar Vučić u početku smejao koroni, broj zaraženih se očigledno gomilao. Onda se i on uozbiljio, pa zaveo stroge mere kojima nas je sve zaključao u naše domove i stavio veto na šetnje. Brine to što, predsednik zemlje, koja danas deli istu boju na mapi zaraženih kao Srbija, Aleksandar Lukašenko, prvi čovek Belorusije, poručuje svojim građanima na početku pandemije:
      “Ne treba nam strog karantin jer u ovoj zemlji niko neće umreti od korona virusa!”
      Pa je još i dodao: “Javno objavljujem da niko neće umreti u Belorusiji. Našli smo kombinaciju lekova koja će sačuvati živote”, rekao je Lukašenko.
      Međutim, do danas je od koronavirusa u Belorusiji umrlo preko 100 ljudi, a potvrđeno je preko šest hiljada slučajeva. Predsednik Lukašenko je odbacio tvrdnje da su oni umrli od virusa Covid-19, već je naveo druge hronične bolesti, kao što su bolesti srca i dijabetes.

      Votka pomaže u borbi sa koronom
      “Tvrdim da nijedna osoba nije umrla od korona virusa”, rekao je on, savetujući ljude da piju votku kako bi se borili protiv bolesti.
      Lukašenka su više brinule ekonomske posledice nego korona virus. A dok su građani Srbije tople prolećne dane dočekali zatvoreni u kućama pod ključem, u Belorusiji se život normalno odvijao, čak su se igrali i fudbalski mečevi, granice su otvorene, ljudi odlaze na posao i nije bilo panične kupovine toalet papira, jer Lukašenko odbacuje pandemiju kao ‘psihozu’.
      Belorusija se čak sprema i za proslavu Dana pobede nad nacistima u Drugom svetskom ratu, koju planira da održi na ulicama Minska 9. maja.

       
      Epidemiolog: Teško je praviti poređenja
      Na ova poređenja zemalja i njihove borbe sa koronom, reagovao je epidemiolog dr Zoran Radovanović, koji za Nova.rs kaže da nije realno, a ni lako, porediti stopu zaraženosti u zemljama, pa ni stopu smrtnosti.
      “Pitanje je koliko ljudi je u Belorusiji testirano, to nikako ne možemo tačno da znamo. Činjenica je da mi imamo najviše obolelih u odnosu na 12 zemalja regiona. Profesorka Markotić je čak rekla da je region dobro prošao, “svi osim Srbije”, imajući u vidu broj umrlih kod nas. Mi smo kasno počeli da testiramo građane i nismo mogli da otkrivamo obolele na vreme. Politika, koju je predlagala SZO i mere koje su sprovedne u zemljama koje su najbolje prošle sa koronom kod nas nije mogla da se primeni. Naglasak je bio na traganju za obolelima, stavljanju u karantin, na kontaktima i njjhovoj izolaciji. Mi nismo uspeli da detektujemo obolele na vreme, pa smo izolovali čitavu jednu generaciju”, kaže dr Radovanović.
      Broj umrlih je, smatra on, kod nas čak manji nego što bi se očekivalo.
      “Prosek godina umrlih je 67, a na Zapadu je 50 odsto preminulih iz staračkih domova, i imali su svi preko 80 godina. Ne bih tako lako upoređivao Srbiju sa Belorusijom, kad je u pitanju zaraženost i smrtnost. Čak su i Belgijanci rekli da su mnogi umrli od korone, a da to nije dokumentovano. Ako je jedna osoba umrla od korone, i svi durgi u njenoj okolini su posle smrti proglašeni žrtvama kovida-19, iako im nije rađen test. Kod nas je bilo obrnuto. Neki koji su i umrli od od korone, rečeno je da su preminuli od infarkta ili šloga. Tako da su brojke u slučaju epidemija uvek vrlo relativne i svako poređenje je rizično, čak nezahvalno” objašnjava dr Radovanović.
       
      Na mapi istoka Evrope crvene se zaraženi Srbije i Belorusije
      NOVA.RS Srbija se našla na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom.  
×
×
  • Креирај ново...