Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Жељко

Да ли има ишта добро на даркнету?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Шта је Даркнет?

Мислиш на "тамну страну интернета" којој се приступа преко посебних програма или нешто друго?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Darknet je sve ono što nije indeksirano od strane search engine-a (Google, Yahoo, Bing,...). 
Ja ako sam napravio sajt koji ima samo slike mačića, a nisam indeksirao sajt, moj sajt je onda darknet.

Ali... postoje i sajtovi na darknetu koje je sam đavo stvorio. Ljudska izopačenost i bolest se nalazi na darknet-u a.k.a deepweb-u.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@ninaana 

пре 7 часа, ninaana рече

Zvuči kao da je moje pitanje glupo i nepotrebno. Nebitno. 

Далеко од тога да је твоје питање глупо. Разлика између "контролисаног" интернета и даркнета није толико велика колико се предстаља. На даркнету можеш да купиш буквално све нелегално или легално  а да не знаш порекло тога, ако наручиш "нешто" из Јапана оно да би стигло до тебе прође кроз неколико сигурних штекова (адреса) како би се заварао траг пошиљаоца и стигне ти као коначна адреса пошиљаоца Свазиленд. Купујеш најновије телефоне оригинал који су испали из камиона а да још нису у редовној продаји,украдене податке меил адреса,одећу,сатове,оружје,слике,буквално све али исто тако по доста нижим ценама.

Е сад она друга страна која је незнатно различита од контролисаног интернета,

На даркнету постоје "модератори" који контролишу да изопачене будале буду само изопачене будале, нуди се свашта од снимака педофилије,садизма,некрофилије,тортуре над децом...При инфлитирању у те групе разне службе "модератора" (јер не можеш да радиш ништа ако ниси прошао проверу и добио линк и шифру) покушавају да открију те изопачене будале како сам их назвао. Буквално блокирају и покушавају да разоткрију све лоше што има везе са тортуром. 

Запамти постоје програми без којих нема сврхе да улазиш на даркнет и још нешто све што кликнеш прихваташ а да ниси ни свесна и за трен ти се рачунар напуни слика свакојаког садржаја због којег могу органи реда да ти закуцају на врата. 

Све може да прође али тортура над децом,женама и мушкарцима НЕ, заједнички их разоткривају обични модератори и службе безбедности.

Ето мало али толико, надам се да сам ти разјаснио колико толико.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Власти у Србији сматрају да се СПЦ ''меша у политику '' када износи свој став о КиМ. На пример , председник државе је то изјавио након потписивања срамног Бриселског споразума у априлу 2013, [1] али и након Сабора СПЦ 2018. (''лоше мешање у политику ''). [2] Сличне фразе понавља и министар Зорана Михајловић (''притисак на власт од стране СПЦ'') као и незванични идеолог власти , председник Београдског фонда за политичку изузетност и дугогодишњи лидер Сорош фонда за Србију , Соња Лихт (''неодговорност СПЦ'' поводом КиМ). [3]
      Овакви ставови су (очигледно) противуставни . Власти ( и њихов идеолог из Београдског фонда за политичку изузетност) као да су заборавиле да су значајну улогу у доношењу важећег Устава из 2006. године имали и СПЦ и тадашњи патријах Павле . У октобру 2006. Српска православна црква и патријарх Павле, на чији је позив тадашњи председник Владе Коштуница посетио Патријаршију, упутили су јавни позив грађанима да изађу на референдум и подрже нови Устав (само неколико дана пре гласања за нови највиши правни акт 28. и 29. октобра ). Такође, владике су свим својим епархијама и верницима послале позив да изађу на референдум и да гласају за нови Устав.Поглавар Српске православне цркве патријарх Павле се лично појавио на бирачком месту у Основној школи "Краљ Петар Први" у Београду. Тада је деведесетогодишњи патријах изјавио: "Нека буде са Божјим благословом на опште добро свима, па и нама", спуштајући листић у гласачку кутију.

      Апел Архијерејског Сабора СПЦ Скупштини Србије пред преговоре о статусу КиМ (5. новембар 2005.)
      На тај начин , СПЦ је de facto постала гарант Устава или највишег правног акта чија је основна сврха била очување Косова и Метохије у саставу Србије (преамбула).  De iure СПЦ то није могла да уради јер је у правном систему Републике Србије она јасно одвојена од државе . У члану 11 предлога Устава се наводило да је Република Србија световна држава и да ниједна религија или црква није ''државна или обавезна''. Дакле, није правно био могућ ( или прикладан) писмени уговор о заједничком деловању СПЦ и државе када се радило о доношењу новог Устава . У правном смислу , то би било у колизији и са одредбама члана 21 предлога Устава који забрањују дискриминацију на основу '' вероисповести .''
      Ипак , питање Косова и Метохије је било толико важно за СПЦ, да је она у суштини, са властима ( тадашњим премијером ) направила једну врсту усменог (јавног) уговора . У правном смислу , таква врста усменог уговора који је СПЦ постигла 2006. године са тадашњим властима није непозната у православним државама . На пример, проф. др Зоран Чворовић пише да су се Русији често примењивала византијска начела ''симфоније цркве и државе'' када се радило о најважнијим државним темама. [4]
      Очигледно је да је циљ тог усменог уговора из 2006 . за СПЦ било очување манастира и цркава на Косову и Метохији унутар јурисдикције СПЦ. Разлози су више него очигледни . Прва титула српског патријаха је ''архиепископ пећки'' . Она више него уверљиво симболизује духовни значај Косова и Метохије за СПЦ. Такође , добијање самосталности или аутокефалности СПЦ се везује за оснивање прве Архиепископије жичко –пећке и Светог Саву кога  грчки професор Јоанис Тарнанидис описује као ''духовног вођу свог народа ''. [5]
      Дакле , добровољно одрицање СПЦ од Косова и Метохије не би било само бесповратно губљење надлежности (својине и државине) над око 1.300 цркава и манастира већ и духовно одрицање од оснивача СПЦ . У политици су наравно , такви обрти могући, али када се ради о једној тако старој организацији као што је СПЦ , онда би то био вероватно и њен крај (верници би вероватно напустили цркве широм Србије ).
      Српски патријах и епископи су те 2006. године разумели још једну негативну последицу која би могла наступити ако би се добровољно одрекли од Пећке патријашије, Дечана и Грачанице . Манастири на КиМ су толико вредни да превазилазе оквире националног блага и налазе се листи УНЕСКО-а ,попут Пећке патријашије , Дечана и Грачанице и цркве Богородица Љевишка. То је 50 % свих сакралних објеката у Србији који се налазе на листи светске баштине УНЕСКО. Дакле, СПЦ (али и Србија у целини) би се грубо говорећи, одрекли 50 % свог културног блага када би пристали на добровољну предају КиМ . То је још већи удар на цркву него на државу (која би морала да се одрекне око 15 % своје територије ) .

      У том контексту се може тврдити да СПЦ као најстарија организација код Срба примењује ( вековима) једну врсту правног (правно-канонског ) обичаја када се ради о Косову и Метохији . Тачније , Пећка патријашија је у прошлости била укидана (1766.) и под окупацијом током турског времена . Прогоњени су пећки патријарси и народ са Косова и Метохије (1690. и 1739.) . СПЦ се налазила у тешком положају и за време агресивног атеистичко /комунистичког режима Јосипа Броза 1945-1980`. и његових комунистичких албанских наследника са КиМ. Коначно, СПЦ се нашла на удару 1999-2003. године када је уништено око 40 манастира али и 2004. године када је у мартовском погрому за само два дана уништено неколико десетина цркава и манастира.  Међутим , СПЦ се никада није добровољно одрекла манастира и цркава на КиМ . Та правна чињеница нам указује да за СПЦ аутокефалија коју је добио св. Сава 1219. за Архиепископију жичко –пећку ,у суштини једна врста правног првенства над туђинском државом или властима (окупацијом)  када се ради о манастирима и црквама на Косову и Метохију . (У случају када се радило о српској државној власти онда се примењивало старо византијско начело ''симфоније '' између државе и цркве) . Велики немачки правник Карл Шмит би то дефинисао као ''преддржавно право '' или као правну чињеницу да се у окупацији мења само владар. [6]
      Међутим , након срамног Бриселског споразума (или de facto признања Косова јер Џон Лонк и француски правник И. Ламер de facto признање повезују са предајом правосуђа страној власти) [7] али и најаве такозваног ''разграничења'' (de iure признања) СПЦ се по први пут сусрела са српским властима које имају нескривену намеру да добровољно предају манастире и цркве на КиМ ( и то на 800 година од добијања аутокефалности).
        
      У том контексту , може се констатовати и да је СПЦ преузела закључујући са државом усмени уговор 2006 године, и једну обавезу. Учешће у доношењу Устава 2006. године је у суштини ,обавезало СПЦ да брани тај највиши прави акт . То је у правном смислу другачија ситуација него она из 1995. године када је патријах Павле ставио свој потпис на Споразум руководства СРЈ и РС у Добановцима уочи пута на мировне преговоре у Дејтон . Он је тада наступио као једна врста медијатора Тада је само усаглашен заједнички састав српске делегације. Такође, Дејтонски споразум (Париски) је гарантован касније потписима великих сила . Устав из 2006. године је правни акт усвојен у оквиру једне државе и њеног унутрашњег поретка уз референдум као важан елемент његове легитимности и легалности . Тачније, референдум не би успео да није било ангажовања СПЦ. Зато се може закључити да СПЦ има право засновано на важећем Уставу да изнесе свој став поводом КиМ . Има то право и на основу легитимитета који је дала новом Уставу јер Карл Шмит дефинише легитимитет као ''реалну снагу .''[8]
      Суспендовање најважнијих норми (државни удар) и преамбуле Устава о КиМ које спроводи власт у периоду 2013-2019. не даје таквим властима право да држи било коме моралне лекције, понајмање СПЦ-у. Напротив, управо је власт та сила у друштву која се грубо одвојила од уставних норми због најнижих политичких интереса.
       
      [1]Amfilohije: Crkva se ne meša u politiku države, април 2013.
      [2] Vučić: Pogađa me loše mešanje SPC u politiku, novembar 2018
      [3] Patrijarh: Vučić da misli kao Crkva; Mihajlović: SPC da ne vrši pritisak, септембар 2017, Министар тврди да СПЦ врши притисак  https://www.kurir.rs/vesti/politika/3059825/sonja-liht, април 2018. Лихтова сугерише да је СПЦ неодговорна када се ради о КиМ. 
      [4] Чворовић З.'' Душанов законик у руском огелдалу '', Catena mundi ,Београд, 2018. стр.33
      [5] '' Сава Немањић-Свети Сава историја и предање'',Тарнанидис Ј. ''Колико је св. Сава као личност могао да утиче на остварење автокефалије Српске цркве '' Зборник радова са међународног научног скупа, уредник В. Ђурић , САНУ, Београд , 1979, стр 55-62
      [6] Шмит К. '' Номос земље'', Федон , Београд, 2011. стр 65,233.
      [7] Шмит К. '' Номос земље'', Федон , Београд, 2011. стр 17, 234
      [8] Шмит К. '' Номос земље'', Федон , Београд, 2011. стр 53.

    • Од Логос,
      Протојереј Никола Данилевич, замијеник предсједника Одјељења за спољње црквене послове Украјинске православне цркве, казао је у ексклузивном интервјуу за Светигору да УПЦ  има већу независност него „ПЦУ“ која је само формално названа „аутокефалном“. Отац Николај Данилевич рођен је 22.5.1977. године у Ровенској области  у Украјини. Завршио је Почајевску духовну семинарију (1994–1998), а затим Московску духовну академију (1998–2005), гдје је добио звање кандидата богословља. Усавршавао се у Грчкој, Италији и Француској, а тренутно је и предавач Кијевске духовне академије.   Оче Николајe, пажљиво пратимо црквену ситуацију у Украјини. Нема потребе да се нарочито бавимо питањем статуса УПЦ – вјерници у Црној Гори су јединствени да је УПЦ и даље једини канонски дио Христовог тијела у братској земљи Украјини.   Насупрот канонске цркве, нову структуру коју су створиле расколничке групе уз учешће два канонска архијереја, признао је константинопољски Патријарх Вартоломеј. Да ли присуство канонских епископа може дати легитимитет одлукама тзв. „Сабора уједињења„?   –  Јерарх Руске православне цркве Митрополит Сергије (Страгородски), одговарајући на писмо једног обновљеничког архијереја који је тврдио да су обновљенци већ постали канонски јер их је признала Константинопољска патријаршија, 22. септембра 1925. г је написао сљедеће:   «Објашњења да су неки патријарси, на примjер, константинопољски и, у последње време, јерусалимски, размјењивали поруке са Синодом, скоро да нас не могу убиједити. Знамо да су у јединству с Црквом искључиво они који су у заједништву са својим легитимним епископом и патријархом; да онај кога је изопштио његов патријарх, не може бити примљен у општење с  другима… да и онај који општи са одлученим и сам подлијеже одлучењу (Апостолска правила, 10 и 12). Дакле, ако су Константинопољска и Јерусалимска патријаршија ушле у општење с обновљенцима, то је кудикамо горе за патријархе. Пред законом Божјим сви су једнаки: и патријарси и мирјани. Када је Константинопољска патријаршија у 15. вијеку отпала у унију са Римом, Руска црква није пошла за њом и католички свештеници који су живјели у Русији нису због тога постали православци. Тако и општење Константинопољске патријаршије са обновљенцима може само патријарха да учини обновљенцем, али не и обновљенце православцима“.   Очекивало се да ће ауторитет Фанара бити довољан за многе грчкофоне цркве да слиједе за првопрестолном катедром. Ипак, видимо да се чак и цркве веома блиске Константинопољу не усуђују да признају нову црквену структуру. Постоје гласови  да у Синоду Васељенске цркве има епископа који не подржавају ову одлуку. Познати теолог Васељенске цркве, Митрополит Калист Вар јавно је изразио неслагање са одлукама свога патријарха. Има ли наде да ће се Фанар промијенити своју одлуку?   – Не треба бити толико наиван и вјеровати да ће Фанар промијенити или поништити своју одлуку, којој је стремио гордо и тврдоглаво. Константинопољска патријаршија је направила грешку, али ми до сада нисмо видјели спремност да призна ту грешку, а поготову да је исправи. Мислим да само заједнички став свих Помјесних православних цркава, изражен, поред осталог преко Свеправославног сабора, може дати позитиван импулс  рјешавању овог проблема.   Видимо да на свим фотографијама везаним за настанак нове „цркве“ на челном мјесту стоји предсједник Порошенко. Призор  веома подсјећа на период Византијског царства, гдје цар сједи на челу сабора.   –  Од самог почетка свог постојања, Христова црква је бранила своју аутономију од државе. Господ Исус Христ је рекао: „Дај цару Цару царево, а Богу Божје“ (Мк 12,17). Прва три вијека своје историје у оквиру Римског царства, Црква је бранила принцип слободног вјероисповиједања. А тај принцип, у то вријеме је, био у супротности са религиозном политиком и идеологијом Римског царства, гдје је култ успостављала држава. Према томе, они који нису поштовали државну религију – паганизам, били су непријатељи државе. Хришћани су извршавали све државне дужности – служили су у војсци, плаћали порезе итд, међутим, одбијали су да одају божанско поштовање култу цара. Зато су хришћани били угњетавани и прогоњени све до почетка 4. вијека, све док држава није промијенила принципе свог односа према религији уопште и посебно према Цркви.   Кроз цјелокупну црквену историју у разним земљама, ми видимо покушаје државе да се уплиће у послове Цркве или чак потчини Цркву себи. Нешто слично се дешава овдје у Украјини, гдје данас наша влада користи црквени фактор у предизборној кампањи. У том смислу, Његово блаженство, Митрополит Онуфрије, у многим својим интервјуима, наводио је мисао да поштујемо наше политичаре, али нећемо допустити да се користи наша Црква, а камоли да се њоме управља. Наша Украјинска православна црква у садашњем периоду свог постојања, у суштини, штити своју слободу, независност и аутономију од мијешања спољних сила.   Поменули смо да  два епископа нису поступила по благослову Синода УПЦ, а већина епископа је остала вјерна канонској Цркви. Да ли је исто са свештенством? Да ли свештеници потпадају подјели под притиском државе?   –  Заиста, на свештенике и вјернике је велики притисак, прије свега преко медија и преко званичника. Чињеница да се освајање наших храмова, понекад и преко 99% случајева дешава у селима, указује на то да је село то гдје људи нису толико добро информисани, и да је под огромним притиском информативне пропаганде. Наши свештеници су под притиском предсједника сеоских савјета. Има много таквих случајева, о чему можете прочитати на званичној интернет страници наше Цркве.   Сваког дана обавјештавамо о насиљу које је настало као резултат недавних црквених догађаја. Многи храмова УПЦ пострадали су од националистичких организација и раскола. Како изгледа живот парохије када им расколници заузму храм? Да ли ће вјерници упркос насиљу остати вјерни својој Цркви?   –  Вјерници остају вјерни својој Цркви. Желео бих да наведем примјер инцидента који се догодио у Виницкој епархији у селу Комаров. 11. јануара. Црква Светог арханђела Михаила, која је у крилу наше Цркве, премјештена је у управу тзв. ПЦУ. То је било могуће због чињенице да су о судбини заједнице одлучивали људи који у принципу нису били њени чланови. Другим ријечима, становници села који не иду у храм гласали су за предају, а не прави парохијани којих је мало у том селу.   Као што су прави вјерници ове заједнице рекли, они су напустили састанак с осјећајем необјашњиве радости, иако су им отели храм. Након тога, једна мјештанка села Комарова понудила је заједници празну кућу своје мајке као кућу за молитву. Према томе, можемо са пуним увјерењем рећи да се наши вјерници не боје да остану вјерни и да изађу да бране канонску Цркву Украјине, упркос провокацијама и притисцима. Ако, међутим, није могуће бранити храм, наши људи га напуштају и одлазе у страну, али не иду у раскол.   На украјинским православним сајтовима често говоре да нова „аутокефална црква“ више зависи од Фанара, него УПЦ од Москве. Како је то могуће?   –  Ако упоредимо Грамату о независности Украјинске православне цркве, коју  је 1990. године дао Патријарх Алексиј Други и Томос (који је у суштини исто Грамата), коју је дао Патријарх Вартоломеј тзв. „Православној цркви Украјине“, онда можете видјети која ограничења је добила „ПЦУ“, заједно са наводним добијањем аутокефалног статуса. На примјер, „ПЦУ“ није у могућности да поставља своје епископе ван Украјине и отвара парохије за православне Украјинце у дијаспори. Без одобрења Синода Константинопољске цркве, она нема право да канонизује своје свеце, док наша УПЦ самостално канонизује своје без усаглашавања с Москвом. Сачувана су права Константинопоља на егзархат у Украјини, као и на појединачне ставропигије и манастире, који, како се наводи у Томосу, не могу бити смањени. На посебно важна питања црквеног живот „ПЦУ“ треба да се посавјетује са Фанаром. То је ограничена аутокефалност. Могуће је даље наставити упоређивање, али говорећи уопште, у смислу количине својих права, „ПЦУ“ је готово иста као и наша УПЦ, а у неким случајевима је чак и инфериорнија и само је формално названа аутокефалном.     Разговор водио Павле Божовић Превела Марија Живковић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Danijela,
      НЕПОЗНАТА БИТКА КОЈА ЈЕ СПАСИЛА СРБИЈУ

      Учили су нас толико тога. А да ли су и о "Лесковачком маневру", подвигу толико важном за опстанак Србије?

      Ово је кратка прича о том чуду. Нестварна прича.

      Сви сада, мање-више, знају за тројну инвазију коју су октобра 1915. на Србију извршиле Немачка, Аустроугарска и Бугарска. И за повлачење наших предака, најпре кроз централне делове државе, а онда и кроз чувену Албанску голготу. До спасавања оно мало људи што се спасило - не би ни дошло да није било једног маневра, потпуно неочекиваног за непријатеље.

      Док су Немци и Аустроугари са севера продирали кроз Србију, али се трудили и да кроз Црну Гору пресеку одступање српске војске (што је у знатној мери нешто касније спречила Мојковачка битка на Бадњи дан), много раније би наши преци упали у неприлике да је у дело спроведен план немачког фелдмаршала Макензена, који је као главнокомандујући инвазије наредио Бугарима да са истока пресеку све правце повлачења Срба ка југу. И, Бугарима је испрва врло добро ишло. Како и не би, када су са преко скоро 300.000 људи кренули у ту акцију, и то на два правца. Један, за ову причу важан, је био да њихова Прва армија прође од Врања, ка Лесковцу, па даље на запад, ка топличком крају и тако онемогући повлачење српске војске која се измучена, са народом у збеговима, кретала у правцу Косова и Метохије.

      На путу Бугарима је, у близини Власотинца, стајала најпре само Тимочка дивизија, тада са мање од 15.000 изнемоглих војника, а на њу је нагртала сила од 195.000 непријатеља, који су имали преко 400 топова. Какав однос снага...

      Тимочани су јуначки издржали први удар, но морали су да се повлаче да не би били побијени или, опкољени па заробљени. А онда им је у помоћ стигла нешто старија војска, другопозивци, људи у четвртој деценији живота. Тачније, Моравска дивизија другог позива и Шумадијска другог позива. Та маневарска група (Тимочка I, Моравска II, Шумадијска II) за команданта је, од стране војводе Степе Степановића који је командовао Другом армијом, добила пуковника Љубомира Милића, који је дотад водио само моравске другопозивце. Задатак који је стављен пред Милића је био да, како зна и уме, бар неколико дана више него четворостуко јачег непријатеља задржи у реону Пусте реке. Док не дође још неко појачање. Ако дође. Ако га буде било.

      Не, није никада дошло.

      Али, пуковник Љубомир Милић није био било ко. Тада 54-годишњак, својевремено пензионисан па враћен у службу 1912, није био међу најбољима ни у Војној академији (десети од 20 питомаца) ни у Вишој школи (14. од 17), али је годину и по дана био на обуци у Русији, потом напредовао од капетана прве класе до пуковника. Имао је много искуства у раду са људима, био је командант пешадијске Подофицирске школе, био начелник штаба дивизијске области, био командант неколико пукова. Као пуковник командовао дивизијом, што није мало достигнуће, али га је заправо, већи чин "заобишао" пре Великог рата јер је својевремено догурао до ађутанта краља Александра Обреновића, а то се у потоњој дистанији ипак мало гледало са одређеном дистанцом. Ипак, када је било најтеже, искусни Степа Степановић је управо њега одабрао да, како зна и уме, код Пусте реке која се у том свом току простирала као природна брана (правцем југ - север), некако задржи бугарску силу која је кренула даље на запад. Добио је задатак да како зна и уме задржи Бугаре, да би, иза леђа те малобројне маневарске групе, што више војске и народа прошло путем Куршумлија - Прокупље - Лебане па на југ, ка Приштини. А задржати толике Бугаре, толико одморне, наоружане, била је немогућа мисија.

      Само... Нису се пуковник Љубомир Милић и њему поверени, исцрпљени војници, "плашили јер су знали шта је једино могуће". Веровали су у - немогуће. И, Милићев план, уместо очекиваног, да се издрже налети непријатеља, баш зато је био овакав: "Које, бре, чекање да нас потамане!? Има да их гонимо у три лепе... Бугарске!"

      План није баш био тако прецизан, нити баш тим речима срочен, али је ово била наша интерпетација, његова кратка верзија. "Три лепе" су заправо била три правца напада. Да, напада, а не чекања!

      Српска војска, они Тимочани који су се повлачили пред силом, те Моравци и Шумадинци који су их дочекали на левој обали Пусте реке, кренули су у три - јуриша. Право преко Пусте реке. Уз паљбу артиљеријских снага Друге армије, којима је командовао Војислав Милојевић, а ког је војвода Степа упутио као подршку Милићу, маневарска група три српске дивизије, дотад малаксалих Тимочана и старијих Мораваца и Шумадинаца, тог 11. новембра 1915. тотално је збунила Бугаре. Ма, шта збунила, почела је да их тера у оне три... путање. Чак и када би стизала појачања из друге линије бугарских снага, били би довољни и само поједини српски пукови, попут Трећег пешадијског, да их нестварним јуришима врате одакле су дошли. И мало даље од тога.

      Овај "Лесковачки маневар" одбацио је непријатеља таман толико да онај пут од Куршумлије, пркео Прокупља, за Лебане и Приштину, остане отворен довољно дуго. И, у том тренутку, тај једини пут за повлачење српске војске ка Косову и Метохији, управо је и искоришћен да се спасу преостале снаге (које је потом, сви то знамо, чекала још већа, страшна мука).

      Али, да не беше пуковника Љубомира Милића, ког 1916. са правом поставише за генерала, не би ни било онога што се зове Голгота и ВАСКРС Србије. А нема васркса без страдања.

      Да... Тог новембра 1916. наспрам 195.000 Бугара не само да се испречило, већ им у сусрет кренуло око 45.000 наших предака. Јуришали су, као никада пре.

      У том, Лесковачком маневру, њих 6.000 је оставило своје животе. За род свој. И за нас, данашње.

      У њихову част је и написана ова прича.
      Више вас чека на www.gvozdenipuk.rs
       
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је свету Литургију на Бадњи дан, у недјељу 6. јануара 2019, у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу. Владици је саслуживало бројно свештенство и ђаконство никшићког намјесништва, уз присуство бројног вјерног народа. Литургију је појањем пратила пјевница Храма и хор Преподобне мајке Ангелине. Пред Причешће, ријечима архипастирске бесједе, обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитајући Бадњи дан и најрадоснији празник Рођење Богомладенца Христа.   Звучни запис беседе   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   „Почињемо да славимо Рођење Христово. Радују се анђели на Небесима, радују се Праоци Христови по тијелу, које данас прослављамо, радују се они који су, већ, на небу, душе светих и праведних. И ми се радујемо на земљи, све нас иста радост обузима, јер, Рођење Христово је догађај који има вјечно значење и вјечно дејство, које обнавља и Небо и земљу. Сабирамо се око колијевке Богомладенца Христа, обнављамо се Његовим новинама које нам је Он донио се Неба, божанским, богочовјечанским“, рекао Епископ будимљанско-никшићки.     Додао је да, гледајући Дијете младо, како се пјева у црквеним пјесмама, превјечног Бога, испод Његове дјетиње немоћи и слабости, која је, заправо, наша слабост, сагледавамо Његово божанство и Његову божанску силу.   „Славимо Његово снисхођење ка нама до те мјере да је Он ушао у нашу крајњу таму, родио се, не у царској палати, него у пећини витлејемској која је била претворена у шталу. За Њега није било достојног мјеста на овом свијету, а пећина витлејемска је мјесто одакле је почело да се проповједа Јеванђеље Христово, свјетлост која засија из мрака, из таме“.   „У томе видимо да је Господ сишао до наше најдубље таме, наших највећих грехова да ту таму просвијетли, да нас грехова разријеши, да нас обасја својом свјетлошћу, добротом, милинама, љубављу, да нас очисти, обнови, устроји, да нас Богу Оцу усинови и сједини једне са другима“, нагласио је Владика Јоаникије.   Владика је казао да Богомладенца Христа, Који се оваплотио од Пресвете Дјеве Богородице, силом Духа Светог, зачет у Њеној дјевичанској утроби и рођен на натприродни начин, по Божјем промислу, Божјој љубави, Божјем човјекољубљу, дочекујемо са радошћу и љубављу. Трудимо се да направимо мјеста да се Он усели у наша срца и наше домове.   „Сигурно је да ће Он бити спреман да се настани у наша срца и у наше домове, ако у нашим срцима, у нашим душама, нашим осјећањима и мислима буде мјеста и за наше ближње, за све људе, почевши од породице, за пријатеље, па и за непријатеље. Да будемо спремни да се с њима измиримо, да се с њима загрлимо, цјеливамо, да једни другима опростимо, да сагледамо своје мане и ситнодушности, због чега се на земљи сију неспоразуми, које користи ђаво да посије мржњу, пакост и зло међу нама. Да није наших слабости ђаво не би имао приступа људима“.   „Тај крвник људски од почетка сије зло по цијелом свијету. Сав свијет је узаврио. Међутим, треба имати вјере да је добро, макар и оно које изгледа слабо, увијек јаче и побјеђује. Само треба имати вјере, макар колико зрно горушичино, а из тог зрна настаје стабло и плод и тако се разраста“, рекао је Његово Преосвештенство.     Бесједећи о празнику Рођења Богомладенца, Епископ Јоаникије позвао је да овај радосни празник дочекамо у миру, слози и љубави. „Данас прослављамо Свете Праоце Христове по тијелу. Господ Исус Христос Богомладенац објавио је њихову правду, потврдио је, узвеличао, а и ми треба да се сјетимо наших праотаца, не само оних који су нам преци по тијелу, наравно, прије свега, њих, али и оних највећих из нашег народа, које прослављамо као свете и велике, као учитеље и просветитеље. Да идемо путем Светог Саве, Светог Василија Острошког, Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и многих других Светих Божјих људи и угодника, јунака и праведника, који су животе своје полагали за Крст часни и слободу златну. Да их се сјетимо, да им заблагодаримо што су нам оставили завјештање слободе, свете и чисте вјере православне“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.   Извор: Епархија будимљанско-никшићка
×
×
  • Create New...