Jump to content

A Thousand Years as One Day - Mt. Athos- документарни филм

Оцени ову тему


Recommended Posts

  

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Зaкон о слободи вероисповести који је донела Влада Црне Горе, а оспорава га народ, предвиђа прекњижбу својине над црквама, манастирима, добрима, земљом, гробљима. Црква која је нераскидива са историјом државе и овог народа, уколико тај Закон опстане, биће развлашћена, па и прогнана са земље са којом је срасла.
        Неразумној и осионој власти, која је тих дана кренула да прогони, протерује и хапси свештенике и високе црквенодостојнике, огољено тргује мандатима легитимно изабраних народних представника, поткупљује и спроводи казнене мере над самим срцем народа, грађани Црне Горе месецима уназад узвикују јасно и тврдо – „не“.
      Одбили су Закон о слободи вероисповести, противан подједнако Уставу и здравом разуму. Учинили су и више од тога: дигли су глас против дописивања и прекрајања сопствене прошлости, прецртавања историје, националног инжењеринга, бескрајног круга понижења и уцена.
      Акадамик Матија Бећковић казао је, да је врло је тешко говорити о овом догађају пошто би свака реч могла да натруни овај самоникли и изненађујући тријумф.
      „Људи који се пре тога никада јавно нису појавили, али кад је догорело до ноката и када су дошле у питање светиње једног народа, онда се појавила и манифестација са јединственом лозинком која вероватно никада није ни виђена ни изречена. Не дамо светиње – где се то још и на каквим демонстрацијама чуло и где су још и кад светиње биле угрожене да би морале бити брањене.“, рекао је Бећковић.
        Матија Бећковић, фото, принскрин Уредник монографије Јелена Јововић казала је, да је све време била убеђена да ће то да траје, те да литије имају једну нову поруку која ће променити штошта у Црној Гори, а да новина мора да буде сведок томе за заувек.
      „Законом о слободи вероисповести Црна Гора је запалила велики пламен вере, праве вере. Власт је, имајући другу амбицију била ветар свему овоме, јер је до тада све било некако стало и сад се све пробудило.“, оцењује Јововић.
      Јелена Јововић Није речена ниједна реч, наствавља Бећковић, јер је тешко и набројати шта се све догодило да би се ово десило.
      „А то је већ трајало намјање 14 година, када је Црна Гора не само себе скратила на 14 година, него је кренула да има и цркву вршњакињу“, појашњава Бећковић.
      Новинар, Раде Драговић, каже да се Црна Гора срела са самом собом поново, после много година.
      „Срела је своју прошлост, своју традицију. Људи који живе у Црној Гори срели су поново своје претке. Дакле, то је једна вишеслојна прича чији крајњи облик су литије, које смо гледале на телевизији у штампи у којима су људи учествовали у Црној Гори.“, наводи Драговић.
      Раде Драговић „Некоме је пало на памет да заграби писмо, па је народ рекао – „може да пише и овако и онако разумећемо се“. Некоме је пало на памет да језик не зове онако како се он зове, него да му да неко друго, неутрално, име. Па су људи рекли да и то није страшно, да говоре исти језиком и да се добро разумеју. А онда је том истом пало напамет да узме у Цркву. Да тражи да се она наново региструје, иако је сваком ко живи у Црној Гори јасно да је то апсурд каквог нема. Да не може неко ко је млађи, да тражи неком ко је старији да се подмлади, да буде млађи од њега. Тај неко је хтео да узме имовину, направи нову Цркву што, нажалост, још увек хоће. На то људи нису пристали, каже Драговић.
      Актуелна власт, каже академик Бећковић, почела је да врши геноцид над Црном Гором и Црна Гора над самом собом.
      “ Црна Гора је морала да тражи кршеницу од оног ко је њој ту кршеницу дао. Да пита своју мајку за њене документе и да Црна Гора која је једна непокривена црква и то црква која је створила ту државу“, наводи Бећковић.
      Разбуктао се пламен вере и отпора када је на силу, 27. децембра 2019. године, мимо воље већине и под окриљем мрака парламент усвојио закон коме су се у Црној Гори само ретки обрадовали. Забринуо је, па и наљутио, многе. На његовој мети је, знало се то и раније, Српска православна црква, односно њене епархије на простору Црне Горе – Митрополија црногорско-приморска, и епархије Будимљанско-никшићка, Захумско-херцеговачка и Милешевска.
      Литије у Црној Гори, 14. јун Закон неправде и поделе пробудио је осећања и понос, изазвао гнев, сузе и пркос. Два дана касније стигао је и одговор. Најпре у Подгорици, па у Беранама, Никшићу, Пљевљима, Бијелом Пољу, Херцег Новом, Будви. На улице су изашле најпре десетине, па и стотине хиљада црногорских грађана. Поворке су кренуле и Андријевицом, Баром, Котором, Тивтом, Даниловградом, Колашином, Мојковцем, Мурином, Плужинама, Жабљаком, Шавником, Улцињом…
      „Онда смо и ми кренули у једну велику авантуру. Наши фоторепортери су отпутовали и били су на свим литијима. На лицу места смо били сведоци невероватне и магијске слике.“, каже аутор монографије Јелена Јововић.
      У Европи у којој се сваког дана неко буни због нечега, штрајкује, изаћи на улице у малој земљи, каже Драговић, под паролом „Не дамо светиње“, бранити Цркву, био је преседан и јединствен случај у много ширим оквирима.
      „Наша монографија је имала за циљ да то сабере, обједини, сабере сведочанства, фотографије и да збирно направи један пресак времена у коме се све то дешавало.“, појашњава Драговић.
      Окупљени на јединственим литијама, иза икона, црквених барјака и порука светаца, из дана у дан корачају Срби, Црногорци, Бошњаци, Албанци, хришћани, атеисти, агностици, муслимани, опозиција, али и чланови и гласачи странака на власти. Кучи и Његуши, Бјелопавлићи, Бокељи, Паштровићи и Васојевићи, потомци партизана и четника.
      Данас устаје Црна Гора Мирно, али снагом вере и истрајно сви они одбили су наум режима да погази цивилизацијске тековине, правну науку, законе сопствене земље и вољу грађана и легализује политику која прокламује да је све на продају, а оно што не може да се купи – може да се отме.
      „Литије су успјеле да обједине све генерације. Раме уз раме су месецима корачали и млади и стари. У литији из Никшића је кренуо човек који је деценије провео као један агилни службеник. Човек је био комуниста годинама и временом је спознао праву истину и спознао суштину живота на овим просторима, каже Драговић.
      Пишу се нова житија На једној страни смо имали крстове, а на другој страни, каже Бећковић, шмркове и пендреке.
      „Тај млади свет, а било га је као цвећа, одједном се појавио над расколима, јазовима, понорима над којима се нашла Црна Гора. Одједном се та рана замирила, земља се помирила, слегла и показала да је оздравила и да се спасила„, сматра Бећковић.
      Предвођен својим владикама и свештеницима народ Црне Горе, од мора до севера, месецима држи јавни час толеранције, демократије и грађанских слобода. У одбрани својих личних права, као и права своје цркве – свуда и свиме гарантованим, осим у савременој Црној Гори, народ је одговорио – молитвом и заједништвом. Узбуркала се до тада ћутљива и тиха вера и сав отпор стао је у три речи које се ваљају са планина, одзвањају по улицама, одјекују низ литице и кршевите стране, шуште по приморју, испредају се свакодневно у кућама, на послу, кафићима, код родбине, на слављима и покорама, месецима у величанственим литијама – Не дамо светиње!
      „То је био до те мере нов, неочекиван и важан догађај, да се није знало да ли су се ти људи појавили са овог или са оног света, сишли са неба или устали испод земље„, рекао је Бећковић.
      Достојне потомака владика и сердара, песника и војвода, страдалника и револуционара, литије су постале друштвени, политички и културни феномен првог реда. Свој суд о њима изрекле су најумније и најзначајније главе, и готово сви истичу да је реч о својеврсном чуду које надахњује и најављује духовни препород народа Црне Горе.
      Историја, фото: Фејсбук „Вечерње новости“ су, као глас народа коме се верује, осетиле обавезу и професионални задатак да објављивањем монографије о литијама оставе материјално сведочанство о овој јединственој саборности, опомени, отпору, побуни против одлуке и закона власти Црне Горе да превери оно у шта се десетинама векова веровало и што је било неупитно.
       
      (ВИДЕО) Национална ТВ ИН4С снимила документарни филм на основу...
      WWW.IN4S.NET Зaкон о слободи вероисповести који је донела Влада Црне Горе, а оспорава га народ, предвиђа прекњижбу својине над црквама, манастирима, добрима, земљом, гробљима. Црква...  

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Зaкон о слободи вероисповести који је донела Влада Црне Горе, а оспорава га народ, предвиђа прекњижбу својине над црквама, манастирима, добрима, земљом, гробљима. Црква која је нераскидива са историјом државе и овог народа, уколико тај Закон опстане, биће развлашћена, па и прогнана са земље са којом је срасла.
        Неразумној и осионој власти, која је тих дана кренула да прогони, протерује и хапси свештенике и високе црквенодостојнике, огољено тргује мандатима легитимно изабраних народних представника, поткупљује и спроводи казнене мере над самим срцем народа, грађани Црне Горе месецима уназад узвикују јасно и тврдо – „не“.
      Одбили су Закон о слободи вероисповести, противан подједнако Уставу и здравом разуму. Учинили су и више од тога: дигли су глас против дописивања и прекрајања сопствене прошлости, прецртавања историје, националног инжењеринга, бескрајног круга понижења и уцена.
      Акадамик Матија Бећковић казао је, да је врло је тешко говорити о овом догађају пошто би свака реч могла да натруни овај самоникли и изненађујући тријумф.
      „Људи који се пре тога никада јавно нису појавили, али кад је догорело до ноката и када су дошле у питање светиње једног народа, онда се појавила и манифестација са јединственом лозинком која вероватно никада није ни виђена ни изречена. Не дамо светиње – где се то још и на каквим демонстрацијама чуло и где су још и кад светиње биле угрожене да би морале бити брањене.“, рекао је Бећковић.
        Матија Бећковић, фото, принскрин Уредник монографије Јелена Јововић казала је, да је све време била убеђена да ће то да траје, те да литије имају једну нову поруку која ће променити штошта у Црној Гори, а да новина мора да буде сведок томе за заувек.
      „Законом о слободи вероисповести Црна Гора је запалила велики пламен вере, праве вере. Власт је, имајући другу амбицију била ветар свему овоме, јер је до тада све било некако стало и сад се све пробудило.“, оцењује Јововић.
      Јелена Јововић Није речена ниједна реч, наствавља Бећковић, јер је тешко и набројати шта се све догодило да би се ово десило.
      „А то је већ трајало намјање 14 година, када је Црна Гора не само себе скратила на 14 година, него је кренула да има и цркву вршњакињу“, појашњава Бећковић.
      Новинар, Раде Драговић, каже да се Црна Гора срела са самом собом поново, после много година.
      „Срела је своју прошлост, своју традицију. Људи који живе у Црној Гори срели су поново своје претке. Дакле, то је једна вишеслојна прича чији крајњи облик су литије, које смо гледале на телевизији у штампи у којима су људи учествовали у Црној Гори.“, наводи Драговић.
      Раде Драговић „Некоме је пало на памет да заграби писмо, па је народ рекао – „може да пише и овако и онако разумећемо се“. Некоме је пало на памет да језик не зове онако како се он зове, него да му да неко друго, неутрално, име. Па су људи рекли да и то није страшно, да говоре исти језиком и да се добро разумеју. А онда је том истом пало напамет да узме у Цркву. Да тражи да се она наново региструје, иако је сваком ко живи у Црној Гори јасно да је то апсурд каквог нема. Да не може неко ко је млађи, да тражи неком ко је старији да се подмлади, да буде млађи од њега. Тај неко је хтео да узме имовину, направи нову Цркву што, нажалост, још увек хоће. На то људи нису пристали, каже Драговић.
      Актуелна власт, каже академик Бећковић, почела је да врши геноцид над Црном Гором и Црна Гора над самом собом.
      “ Црна Гора је морала да тражи кршеницу од оног ко је њој ту кршеницу дао. Да пита своју мајку за њене документе и да Црна Гора која је једна непокривена црква и то црква која је створила ту државу“, наводи Бећковић.
      Разбуктао се пламен вере и отпора када је на силу, 27. децембра 2019. године, мимо воље већине и под окриљем мрака парламент усвојио закон коме су се у Црној Гори само ретки обрадовали. Забринуо је, па и наљутио, многе. На његовој мети је, знало се то и раније, Српска православна црква, односно њене епархије на простору Црне Горе – Митрополија црногорско-приморска, и епархије Будимљанско-никшићка, Захумско-херцеговачка и Милешевска.
      Литије у Црној Гори, 14. јун Закон неправде и поделе пробудио је осећања и понос, изазвао гнев, сузе и пркос. Два дана касније стигао је и одговор. Најпре у Подгорици, па у Беранама, Никшићу, Пљевљима, Бијелом Пољу, Херцег Новом, Будви. На улице су изашле најпре десетине, па и стотине хиљада црногорских грађана. Поворке су кренуле и Андријевицом, Баром, Котором, Тивтом, Даниловградом, Колашином, Мојковцем, Мурином, Плужинама, Жабљаком, Шавником, Улцињом…
      „Онда смо и ми кренули у једну велику авантуру. Наши фоторепортери су отпутовали и били су на свим литијима. На лицу места смо били сведоци невероватне и магијске слике.“, каже аутор монографије Јелена Јововић.
      У Европи у којој се сваког дана неко буни због нечега, штрајкује, изаћи на улице у малој земљи, каже Драговић, под паролом „Не дамо светиње“, бранити Цркву, био је преседан и јединствен случај у много ширим оквирима.
      „Наша монографија је имала за циљ да то сабере, обједини, сабере сведочанства, фотографије и да збирно направи један пресак времена у коме се све то дешавало.“, појашњава Драговић.
      Окупљени на јединственим литијама, иза икона, црквених барјака и порука светаца, из дана у дан корачају Срби, Црногорци, Бошњаци, Албанци, хришћани, атеисти, агностици, муслимани, опозиција, али и чланови и гласачи странака на власти. Кучи и Његуши, Бјелопавлићи, Бокељи, Паштровићи и Васојевићи, потомци партизана и четника.
      Данас устаје Црна Гора Мирно, али снагом вере и истрајно сви они одбили су наум режима да погази цивилизацијске тековине, правну науку, законе сопствене земље и вољу грађана и легализује политику која прокламује да је све на продају, а оно што не може да се купи – може да се отме.
      „Литије су успјеле да обједине све генерације. Раме уз раме су месецима корачали и млади и стари. У литији из Никшића је кренуо човек који је деценије провео као један агилни службеник. Човек је био комуниста годинама и временом је спознао праву истину и спознао суштину живота на овим просторима, каже Драговић.
      Пишу се нова житија На једној страни смо имали крстове, а на другој страни, каже Бећковић, шмркове и пендреке.
      „Тај млади свет, а било га је као цвећа, одједном се појавио над расколима, јазовима, понорима над којима се нашла Црна Гора. Одједном се та рана замирила, земља се помирила, слегла и показала да је оздравила и да се спасила„, сматра Бећковић.
      Предвођен својим владикама и свештеницима народ Црне Горе, од мора до севера, месецима држи јавни час толеранције, демократије и грађанских слобода. У одбрани својих личних права, као и права своје цркве – свуда и свиме гарантованим, осим у савременој Црној Гори, народ је одговорио – молитвом и заједништвом. Узбуркала се до тада ћутљива и тиха вера и сав отпор стао је у три речи које се ваљају са планина, одзвањају по улицама, одјекују низ литице и кршевите стране, шуште по приморју, испредају се свакодневно у кућама, на послу, кафићима, код родбине, на слављима и покорама, месецима у величанственим литијама – Не дамо светиње!
      „То је био до те мере нов, неочекиван и важан догађај, да се није знало да ли су се ти људи појавили са овог или са оног света, сишли са неба или устали испод земље„, рекао је Бећковић.
      Достојне потомака владика и сердара, песника и војвода, страдалника и револуционара, литије су постале друштвени, политички и културни феномен првог реда. Свој суд о њима изрекле су најумније и најзначајније главе, и готово сви истичу да је реч о својеврсном чуду које надахњује и најављује духовни препород народа Црне Горе.
      Историја, фото: Фејсбук „Вечерње новости“ су, као глас народа коме се верује, осетиле обавезу и професионални задатак да објављивањем монографије о литијама оставе материјално сведочанство о овој јединственој саборности, опомени, отпору, побуни против одлуке и закона власти Црне Горе да превери оно у шта се десетинама векова веровало и што је било неупитно.
       
      (ВИДЕО) Национална ТВ ИН4С снимила документарни филм на основу...
      WWW.IN4S.NET Зaкон о слободи вероисповести који је донела Влада Црне Горе, а оспорава га народ, предвиђа прекњижбу својине над црквама, манастирима, добрима, земљом, гробљима. Црква...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Уласком немачких трупа у Загреб, 10. априла 1941. године проглашена је Независна Држава Хрватска под вођством Анте Павелића и усташког покрета. Већ током априла, власти НДХ доносе расне законе, којима се Срби, Јевреји и друге нехрватске заједнице стављају ван закона. Са проглашењем НДХ, долази и до успоставе усташке власти у Ливну и околини. Убиства су почела већ 6. јуна 1941. године, када је у јаму бачен губински свештеник Ристо Ћатић са 12 парохијана. Хапсе се и убијају најугледнији и најбогатији Срби у Ливну – лекари, судије, адвокати, свештеници и трговци – да би се народ обезглавио.
      Крајем јула почиње масовно убијање српског народа, а кулминација злочина се догодила у данима око Огњене Марије, 30. јула 1941. године. Ливањски Срби су бацани у јаме Динаре, Голије, Старетине, Тушнице, Камешнице, мушкараца побијених код села Пролог, побијене нејачи у челебићкој школи, на ливади Трновац, на подручју Купреса…., њих преко 1600, од тек рођених до у старости онемоћалих. Тих дана, око Огњене Марије, нестале су заувек целе српске породице, а у неким селима од тога дана све до данас више нема ни једног Србина.   Година 1941, тешка и мучна, болна и тужна, крвава и црна, страдална и мученичка. За ливањске Србе, тешко да постоје било које друге асоцијације, које им се и данас јаве и од самог њеног помена.   Почетком августа 1991. године, мошти ливањских мученика положене су у капелу која је посвећена Светој великомученици Марини. Том приликом, заупокојену Свету литургију служио је блаженопочивши Његова светост Патријарх српски г. Павле са епископима СПЦ. Парохија Ливањска и Удружење Огњена Марија Ливањска традиционално окупља прогнане Србе из ливањског краја на овај празник у славу пострадалих предака чувајући на тај начин сећање на њих уз наду у васкрсење мртвих и веру да се такви злочини више никада и никоме неће поновити, а да ће срушени домови прогнаних Срба бити обновљени како би расељени Ливњаци након више од две деценије изгнанства могли да наставе живот у свом завичају.   Велико хвала аутору документарног филма “Страдање и васкрсење ливањских Срба” ђакону Радомиру Врућинићау, професору Богословије Светог Саве, и његовим сарадницима на овом важном сведочанству!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Са званичне интернет странице Васељенског Радија Светигора доносимо видео запис документарног филма о страдању Момишићких мученика - Свјетлост Христова просвећује све, аутора протопрезвитера Николе Пејовића, главног и одговорног уредника Радио-Светигоре и пароха момишићког.      Свети архијерејски сабор Српске православне цркве 17. маја 2012. године је донео одлуку да у диптихе светих Православне цркве унесе двојицу свештеномученика и четрдесет ђака мученика момишићких пострадалих од Турака 1688. године, чиме је потврђено њихово већ одавно постојеће молитвено поштовање у верном народу наше Свете цркве.   Прослављење (свечано проглашење за угоднике Божје)  пострадалих момишићких учитеља и ђака обављено је 19. маја 2012. године на саборној Светој архијерејској литургији у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, којом је началствовао Његова светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење епархијских архијереја из земље и расејања окупљених на редовном заседању Светог архијерејског сабора.   Повест о момишићким мученицима   Двојица свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака, деце парохијана већином из братства Поповића, живи су спаљени 1688. године у Цркви Светог Георгија у данашњем подгоричком насељу Момишићи, од војске скадарског Сулејман-паше, у знак одмазде због више пораза, које су претрпеле Османлије тих месеци од брдских племена, нарочито од Куча.   Њихове мошти су сакупљене и похрањене под свети престо Цркве Светог Георгија под Горицом. Кроз читаво време турског ропства, мошти су почивале у овом храму све до 1936. године, када су са великом чашћу и народном литијом пренете у обновљени Храм Светог Георгија у Момишићима и положене под свети престо. Њихове мошти су пренете 1995. године у гробницу са десне стране олтара унутар храма. Мошти су изнете верном народу на поклоњење и целивање на празник Светих Четрдесеторице мученика севастијских, у народу познатог као Младенци, 2006. године, након што их је Митрополит Амфилохије са свештеницима умио вином и помазао ружиним уљем по древном православном обичају. Од тада се налазе у свештеном кивоту, лево од иконостаса у момишићком Храму Светог Георгија, који је од тада посвећен и њиховом светом спомену. У знак сећања на последње свечано обретење њихових моштију,  у Митрополији црногорско-приморској се већ неколико година прославља њихов литургијски спомен на празник Севастијских мученика.   Тропар, глас 4.   Двојица свештеномученика момишићких, побожно поживјеше и у страху Божјем четрдесет ученика својих васпиташе, па као јагањци заједно бише заклани, од непријатеља вјере Христове; тако крв своју невину пролише за Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијета.   Кондак, глас 8.   На небозарној Гори момишићкој, изнад града Подгорице, вјечно сјаји Христово лице, обасјавајући свјетлошћу нетрулежном мошти четрдесет ђака мученика, и двојице часних свештеника, што за праву вјеру пострадаше и посташе обиталиште Пресвете Тројице.   Свети новомученици Момишићки, молите Бога за нас!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо документарни филм о Светом Василију Острошком "Светитељ походи народ свој", аутора протопрезвитера Николе Пејовића.      Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
×
×
  • Креирај ново...