Jump to content

ИНТЕРВЈУ – Владика Јероним: Између Истока и Запада


Препоручена порука

Имали смо ту част да разговарамо са владиком Јеронимом, епископом Руске Заграничне Цркве Московске Патријаршије. Владика Јероним је викарни епископ Источно Америчке Епархије са седиштем на Менхетну. Владика Јероним је задужен за Западни обред Православља у Руској Православној Цркви. Он ће нам овде рећи о свом путу ка Православљу и о Западном обреду.

Дали сте рођени у Православној вери или сте конвертит?

Никада нисам чуо за православље до своје 14. године. Одрастао сам у Америчкој породици Енглеског порекла у градићу званом Нова Енглеска где је било само неколико стотина људи и 3 цркве (једна је била Пуританска, друга Римокатоличка, а главна је била Епископална која је део Англиканске комуније). Англиканска црква у мом граду је била саграђена почетком 18. века. То је била црква коју сам похађао док сам ишао у средњу школу и тада сам почео да учим о Православљу. Англиканци су ме уверавали да су Православна и Англиканска Црква једно те исто, те су ме навели на закључак да су ове две Цркве у заједници. У том уверењу сам био до своје 18. године, када сам посетио Грчку и сазнао да ове две Цркве нису у заједници и такође сам доста научио о Православљу.

providence-street_1894912b.jpg?resize=620%2C388

Када сте схватили да је Православна Црква управо она која се помиње у Символу Вере и како је дошло до тога да сте примљени у Православну Цркву?

У то време је била контраверза око епископа Англиканске Цркве, бискупа Пајка, који је негирао божанство Исуса Христа и Тринитарну догму. Када су се скупили бискупи Англиканске Цркве на сабору, нису могли да одлуче дали да осуде јерес бискупа Пајка, зато што већина бискупа није веровала (бар не приватно) у основне догме Хришћанства. Ово ме је лично потресло и тада сам схватио да Англиканска Црква није она која се помиње у Символу Вере. Римска Црква је у то време била у процесу Другог Ватиканског Концила, али ни већина њихових бискупа није била сигурна у шта верује. После истраживања које сам спровео, закључио сам да су и Католици и Протестанти имали своје реформације и да су изменили учење Цркве које се спомиње у Символу Вере.

33595225_1480008328788605_7333203903942492160_n.jpg?resize=483%2C605

 

Колико сте година имали када сте прешли у Православље, и ко Вас је навео на тај корак?

Проучавао сам Православље од своје 16. године и после годину дана сам одлучио да приступим Православној Цркви. Похађао сам Литургију у Руској Цркви сваке недеље, и дан након што сам напунио 17. година сам званично приступио Православној Цркви. Тај потез никада нећу зажалити.

Дали бисте хтели да нам испричате ваше искуство из Грчке и Русије?

Открио сам да ми студирање језика представља лакоћу и задовољство. У то време Француски и Латински су били обавезни школски предмети. Пред крај прве године средње школе, мој пријатељ и ја смо се шетали градом и наишли на књижару. Ту сам нашао књигу под називом “Модерна Јеврејска Фразеологија“. Књига ми се учинила интересантном и то ме је навело да почнем да учим Библијски Јеврејски, потом Старогрчки, Модерни Грчки и на крају Руски језик. Открио сам да сам талентован за Руски језик, а после боравка у Грчкој сам почео да користим и Грчки језик који сам тамо усавршио. Касније сам открио да ми ови језици доста користе у свештеничкој служби, а такође сам сазнао да имам Руске и Грчке рођаке које никада нисам упознао.

Jean-Nectaire-Consecration2.jpg?fit=203%2C300&ssl=1   Jean-Nectaire-Consecration.jpg?fit=241%2C300&ssl=1

 

Шта Вас је навело да приступите Руској Заграничној Цркви, иако сте знали да она у то време није била у заједници са осталим Црквама?

Приступио сам Заграничној Цркви 1964. године, која у то време није прекинула заједницу са свим Помесним Црквама. Када је Митрополит Анастасије преминуо 1965. године, Архиепископ Јаков, тадашњи владика Грчке Архиепископије у Америци је служио опело у Саборном Храму Заграничне Цркве, уз саслужење Грчких свештеника и клира Заграничне Цркве. Али касније је избила контраверза око састанка Патријарха Атинагоре и Папе Павла Шестог, што је довело до тога да су се многи верници Заграничне Цркве удаљили од осталих Помесних Цркава. Занимљиво је споменути да Загранична Црква никада није прекинула заједницу са Српском и Јерусалимском Црквом, тако да нисмо осећали да смо у расколу, али је нездравом фанатизму било дозвољено да буја.

10.jpg?resize=696%2C465

Објасните нам како је текао процес уједињења са Московском Патријаршијом.

Током година, фанатизам који сам споменуо је наставио да расте и стварао је непријатности. Када је Михаил Горбачов дошао на власт, почео је процес демократизације Совјетског Савеза и полако је заустављен прогон Цркве. Ово је навело многе да мисле да је дошло боље време за Цркву у Русији. Цркве су поново отваране и нове су грађене. Катедрални храм у Москви је поново отворен, а такође и Казанска катедрала у Сант Петерсбургу. 2003. године Владимир Путин је дошао у Њу Јорк и затражио састанак са Митрополитом Лавром. То је довело до стварања комисије за уједињење Заграничне Цркве са Московском Патријаршијом. Комисија је деловала 4 године после чега су уклоњене препреке за уједињење. У међувремену десила су се 2 састанка у Заграничној Цркви, од којих један у Њу Јорку 2003. године у којем сам учествовао и који је довео до Четвртог Сабора Емиграције 2006. године. Резултати ова два састанка су били такви да је већина била спремна за уједињење са Москвом које се коначно десило 17. маја 2007. године на Спасовдан. Тада је служена Литургија у катедралном храму у Москви. Служили су Патријарх Алексије и Митрополит Лавр.

moskva-crveni-trg.jpg?resize=696%2C364

Ви сте надлежни за Западни Обред. Објасните нам разлику између Литургије Светог Јована Златоуста и Литургије Западног Обреда.

По мом мишљењу постоји само једна Литургија, али различити Типици. Основна структура свих Литургија (Светог Јована Златоустог, Василија Великог, Светог Јакова, Светог Марка и осталих) је иста. Разлике су у појању, јектенијама, возгласима, одељцима Апостола и Јеванђеља који се читају…

Сазнао сам да постоји и Литургија Светог Апостола Петра која је сачувана на Црквенословенском језику у ручно писаном Служебнику у манастиру Хиландар. Ова Литургија садржи древни Римски Евхаристијски канон (исти као и у Римској миси), који је уклопљен у структуру осталих “Византијских“ Литургија. Ова Литургија је некада слављена једном годишње на празник Светих Петра и Павла. Чињеница да је постала “Византизована“ показује да је била вековима у употреби. Ово показује да Латинска миса није јеретичка, већ да је прихваћена у потпуности као православна. Исто се може рећи и за Западну форму Вечерње, Јутарње, службе Часова и осталих служби.

782px-Bishop_Jerome_Shaw_2.jpg?resize=696%2C911

Познати сте као велики Слависта и подржавалац Руса и Срба. Реците нам мало о свом Славизму, о Вашој посети Београду и односу са Српским владикама.

Путем ДНК теста сам утврдио да имам Словенске крви. После лета проведеног у Минхену, био сам у могућности да посетим Београд. Тамо сам посетио већи број храмова (цркву Светог Марка, Саборни Храм, цркву Ружицу на Калемегдану и друге). Открио сам да ми је знање Руског помогло у учењу Српског језика. Осим тога, у Заграничној Цркви је било више владика и свештеника који су живели у Србији и говорили Српски. Одувек смо имали добре односе са Србима и Српском Црквом. Чак и пре уједињења са осталим Црквама, имао сам прилику да служим са блаженопочившим Патријархом Павлом приликом његове посете Америци. Такође, владика Лонгин ме је више пута благословио да исповедам Српске свештенике. Одлазио сам више пута на исповест у Српски манастир у Винсконсину. Када сам 2006. био на Четвртом Сабору Заграничне Цркве, отац Марко Тодоровић из Српске парохије Светог Николе у Винсконсину ме је замењивао до повратка

patriarch-pavle-5.jpg?resize=696%2C500

Као човек велике вере, молим Вас да нам дате духовну поуку.

Нико од нас не треба себе да сматра човеком велике вере јер је то пут самообмане. Али наравно, увек морамо бити чврсти у вери и лојални Цркви.

Хвала вам Владико на овом разговору, желим Вам да још дуго живите и служите Богу!

Хвала и вама, Бог вас благословио.

Разговор водио: Миљан Митић

извор


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Блажен је пут којим данас идеш душо, јер ти је припремљено мјесто покоја. Овим ријечима, духовним пјесмама испраћамо из овог живота у нови живот новопретсвљеног слугу Божјег јеромонаха Исака, сабрата Цетињског манастира, који је у својим младим годинама ријешио да служи Господу. Били су отворени пред њим разни путеви овога живота овоземаљскога. Фино се образовао, био и професор једно вријеме, али је служба Богу била нежто што је за њега било најдрагоцјеније. И он се опредијелио да прими монашки постриг.

       
      Дошао је у Цетињски манастир, познавао је покојног оца Луку и раније, и постао сабрат Цетињског манастира. И код нашег духовника блаженопочившег Митрополита Амфилохија нашао мир својој души. Нашао је оно што је најдрагоцјеније на овоме свијету – Христа Господа. И вјерно и до краја свога живота служио Господу у монашком и свештеном чину.
      Био је даровит човјек. Не само што је имао лијепо образовање, него је стекао и дарове Светога Духа па је разумијевао свакога човјека. Разумијевао је овај живот. И није много марио за овоземаљски живот, колико ће живјети, него како ће дане свога живота проживјети и чиме ће их испунити. Био је молитвен човјек, тих, повучен… Али, духовно веома богат.
      Добио је доста рано тешку срчану болест која га је дуго мучила. По неколико пута је био близу смрти, али то њега није мијењало. Увијек је био прибран, спокојан и спреман да оде у наручје свога Господа. Није правио од своје болести, као што то људи чине, неког великог баука. Знао је да у овоме животу човјеку то следује: и болести и болови. А он је био изнад тога и увијек се знао нашалити, што је својствено монасима који радосно служе Господу и добијају радост коју Бог улива у њихова срца.
      Он је увијек био спреман да унесе ведрину у сваки сусрет и да то зачини и духовном поуком, коју је лагано саопштавао. Не са неке висине, него увијек скромно као најскромнији од свих нас.
      Имао је једну тему којом се често занимао. То је одлазак из овога свијета. Мислио је на овај дан па је говорио о последњем времену знајући да свакога од нас и прије коначнога краја овога свијета и вијека, чека овај последњи час. Па су се многи људи збуњивали и мислили да он само прича о крају свијета. Наравно, и о томе је мислио, јер овај свијет како је настао, тако ће једнога дана да се преобрази у нови свијет. И долази крај овога свијета, као што говори Свето писмо, царство овога свијета постаће Царство Божије у једном моменту. И он је мислио на тај час, па га је братија цетињска звала Исак Последњих времена. А то је била добра опомена свима да мисле на свој крај. Оно што је наш народ знао увијек: да се треба сјећати последњег дана и часа. Умрлог часа, како то наш народ говори. И безуман је човјек који не помишља на исход из овог свијета.
      Наравно, он је о томе говорио са надом, јер за њега исход из овога свијета је значио коначно сједињење са Христом коме је служио кроз овоземаљско распеће. И кроз ову болест коју је носио и ккоју је трпио, он се сједињавао са Христовим распећем да би добио удио у Христу васкрсломе, да би га Господ удостојио да постане причасник Његовога Васкрсења и Његобе побједе над смрћу.
      Овај тихи и честити монах и посвећени свештенослужитељ Христов поживио је међу нама ненаметљиво и скромно. И тако и одлази из овога свијета. Али оставља диван спомен, свијетли спомен гдје је год био – и у Цетињском манастиру, и у манастиру Дајбабе гдје га је стигла његова болест и његов крст који га је смирио и вратио у манастир његовога пострига и своме духовнику Митрополиту Амфилохију. И ту је, поред ћивота Светога Петра Цетињскога проводио последње године свога живота. Одлазу по нашем осјећању прерано, али Бог зна зашто га узима у овом времену. А ми имамо осјећај да се он лијепо спремио и да се, и поред тога што ми тугујемо и поред тога што имамо ту мисао да прерано одлази. Имамо ипак дубље осјећање да је он испунио смисао свога живота овдје на земљи, па је пожурио.у наручје своме Господу.
      Данас се сабрасмо овдје, иако у овим тешким временима ове опште болести а и општих немира, и у нашој отаџбини и у цијелом свијету, да се с њиме опростимо, да се помолимо Богу за његову душу, да га испратимо са молитвеним пјесмама и да му пожелимо благословен исход из овога живота. Да га Господ прими у своје живоносно крило и да га смјести у рај неувенљиви, у своје вјечно Царство јер се он везивао само за Христа и Његово Царство, Њему посвећујући своје мисли и своју душу, своје срце и своја осјећања.
      Нека га Господ награди за његову вјерност, за његове трудове, за његову истрајност, за његову непоколебљивост у болест, што није никада одустао. Мирно се упокојио примивши Свете тајне сјединивши се са Господом и радо кренуо на овај пут у нови живот.
       
      (Бесједа на опелу и сахрани оца Исака Симића, сабрата Цетињског манастира у манастиру Добрска ћелија, 8. марта 2021. године)
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки др Иринеј: „Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину.”

      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у среду, 25. марта/7. априла 2021. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Леонтије (Француски), свештенство Епархије бачке и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести: „Сви потоњи празници, којима Црква проповеда, односно саопштава радосну вест о догађајима спасења, сви су на тај начин нека врста продужених Благовести. Сви они извиру из овога догађаја и овога празника. Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду, од Адама и Еве па до краја историје, и зато управо изабраној и удостојеној да се преко ње, на чудесни и натприродни начин, роди Богочовек, Спаситељ света – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину. Да није било њене чистоте и смерности, послушности вољи Божјој, такође се то не би остварило, али управо зато што је била Пресвета и Пречиста – то се десило. Управо та сарадња, та синергија воље Божје која жели да се сви људи спасу, у познање истине дођу и вечним животом живе, и спремности на учешће у том божанском Домостроју спасења од стране људскога рода, што је изражено кроз пристанак и послушност свете Дјеве, то је извор нашега спасења. Данашњи човек обично држи до себе, до своје воље, до својих потреба, и веома тешко може да схвати, чак и када је хришћанин, да је наша воља само тада добра, благословена и спасоносна, када се поклапа са вољом Божјом, а да је у сваком другом случају, када је противна вољи Божјој или када је далеко од воље Божје, она онда извор сваке наше несреће. Зато је веома важно да и ми, као правило свога живота, узмемо то, чак и у оваквом времену када кроз болести и заразе – то није први пут у историји, нажалост ни последњи – људи страдају, многи и умиру. Дакле, у том времену ова блага и радосна вест нам је насушна потреба и можемо је дубље осетити него у такозваним мирним временима.”
      Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Николу Дувњака.
      Појао је хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, под уметничким руководством професора Снежане Жујић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски Јован рекао је данас да су он и његови најближи примили вакцину против вируса корона и да у борби против заразе нема другог избора.
       
      Владика Јован је истакао да је свјестан да је проблем то што је вакцина морала да буде развијена брзо, али да нема другог избора, јер је она једини излаз из ове ситуације.
      – Да нема вакцине имали бисмо мале, велике богиње, читав низ болести од којих се умирало више него данас од рака… Једино што све те болести држи од нас далеко је вакцина, оно што је медицина пронашла и на чему смо захвални – рекао је владика Јован за телевизију Прва.
      Он је подсјетио да је ковид 19 однио “патријарха /Иринеја/, митрополита Амфилохија, владику Атанасија, владику Милутина”.
      Владика Јован је рекао да не разумије противнике вакцина, људе који негативно реагују на њу, те упоредио њихова увјерења са мишљењем оних који вјерују да је земља равна плоча.
      Епископ пакрачки је противницима вакцина поручио да оду у болнице и виде.
       
      Извор: РТРС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Другу недељу Великог поста - Светог Григорија Паламе, 28. марта 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом архијерејском Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини.

       
      Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу.
      Епископ Херувим беседио је сабранима:
      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни Оци и драги народе, нек је благословен дан у који нас је Бог сабрао под сводовима овога светога храма, да прославимо, славимо и величамо име Његово, да бисмо примили благодатне Дарове за живот вечни, кроз Тело и Крв Господњу. Кад год смо сабрани једни са другима, и кад живимо у литургијској заједници, ми имамо пуноћу и благодат живота, осећамо пуноћу и благодат заједнице, осећамо благодат присуства Божијега. Јер је то теологија и философија живота! Теологија и философија свега онога што је Бог оставио човеку, што смо кроз молитве у Светој Литургији и данас чули: ”Ово чините у мој спомен, јер кад год једете Тело и Крв моју, смрт моју објављујете и Васкрсење моје исповедате“. То су тајне живота. То су тајне подвига и живота у Христу. Неможемо живети у Христу, ако немамо то сведочанство и не испуњавамо тај спомен - као што смо то чули у литургијским песмама и химнама.
      Данашње Свето Јеванђеље, Светог апостола и јеванђелиста Марка, нас управо упућује у томе смеру: да чврстина вере може чинити чуда. Иако поред многих фарисеја, садукеја и осталих људи зле намере, ако је чврстина вере присутна, и одузети на одру чак може да прохода. Зато морамо имати чврсту веру да је Бог заиста Спаситељ, Створитељ, Избавитељ рода људскога, и само сњом можемо да побеђујемо све наше похоте, страсти и хтења, све тешкоће и муке које ће на нас непрестано долазити и тећи као реке. Искушења увек долазе и она су неминовни део човековога бића, јер нас она истинито враћају ка Богу. Враћају нас ка ономе циљу ка којем треба да идемо, воде нас ка Христу. Све те недаће опомињу нас са једним циљем да нисмо светитељи у овоме свету, већ да смо грешни људи. Управо је то последица Адамове палости коју ми носимо као прародитељски грех до данас. Али, ако мало дубље сагледамо, видећемо да нас све то не треба одвраћати од Христа, већ треба да нас усмерава ка самоме Христу. Искушења и недаће су ту да нам буду путокази нашега смирења, наше вере и љубави ка Богу, а то најбоље можемо да доживимо када смо болесни, јер тада имамо само један циљ у своме животу - да оздравимо. Тада се сви сетимо Господа Бога и свих дела његових и свега онога што желимо и ка чему као људи стремимо - оздрављење и подизање са болесничке постеље. То је то искушење које долази, и које нас у сваком моменту упућује ка Богу и истинитом животу у Христу.
      Наша света обитељ имала је овде велики благослов и заиста велику пуноћу љубави и милости Божије, у јучерашњем чину монашења, нашега брата и оца Ангеларија. Он ће овде заједно са нама служити Господу и да се Богу моли, да молитве приноси за спасење своје душе и за род људски. Ако ме моје знање не вара, мислим да је ово прво монашење у овој светој обитељи и да је отац Ангеларије први који примио монашки постриг у овоме светоме манастиру, јер сви монаси и монахиње су већ били у монаштву када су овде обитавали. Наравно, ово не треба да буде на његову гордост, већ треба да буде на његово смирење - увек погледом усмереним ка Христу. Као што је Аврам примио госте у Мамријском врту, тако исто наш манастир треба да постане место таквога сусрета, да сав народ који се слеже у овој светој обитељи, буде примљен са љубављу, трепетом и благословом Божијим. Овде је место сусрета човека са Богом, сусрета човека са љубављу Божијом - сусрета човека са Христом. То је наш манастир и то треба да буде свима нама, па и њему, прави пример, пут и стремљење ка коме треба да се сви да гледамо и ка коме сви треба да хитамо и да се уподобљавамо, видевши једни у другима Христа и Бога нашег. Нека би га Господ Бог чувао и крепио, нека му да снаге да истраје у том подвигу, да Крст који је понео буде крст на спасење и васкрсење његове душе и тела, да би осетио благодат и пуноћу Царства Небескога. Нека би Господ дао и свима нама да будемо и останемо у заједници љубави, у заједници Литургије, јер је то по вољи Божијој и то је оно што нас храни, што нас крепи у ова тешка времена, уливајући нам наду, јачајући нам веру и освежавајући нашу душу да можемо да пловимо по бури овога света борећи се са свим искушењима, са којима се, ми као људи, сусрећемо и ка којима идемо.
      Данашња недеља у којој се налазимо је и Недеља Светог Григорија Паламе, а која нас посебно упућује управо на молитву, на један исихастички пут нашега живота. На један подвиг и распињање у Христу, ка оној вечној исихији, ка вечној молитви: Господе Исусе Боже наш, помилуј ме грешнога. То је молитва спасења, то је молитва свакога монаха, молитва свакога човека. Кад на нас наиђе на било какво искушење и било каква тескоба, ми треба да се сетимо ове молитве, спуштајући је у свој ум и срце, да их освежимо, допуштајући Христу да размишља уместо нас. Јер ако Он буде размишљао у том правцу, нећемо онда осетити пут мржње, већ ћемо осетити пут љубави. Нећемо осетити нетрпељивост, него трпљење и све оне врлине које нас требају красити у нашем подвигу живота. То нас је учио и Свети Григорије Палама, то нас уче сви дивни подвижници и оци наше свете Цркве. Зато вера, нада и љубав требају да буду темељи живота свакога од нас хришћанина, јер подвиг живота нас увек ка томе усмерава, ка Богу, ка љубави Његовој и ка Светој божанственој Литургији.
      Нека би Господ дао да нас Свети Григорије Палама и сви Свети увек штите, чувају и руководе у нашем животу, да можемо достојно дочекати благодат Другог Христовога доласка и успешно одржати подвиг нашега живота у остварењу у Богу и ка Христу. Живели, срећни и благословени били! 
       
      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
×
×
  • Креирај ново...