Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Тудор Петку: Мој сусрет са Православљем (Разговор са Бертраном Вержелијем)

Rate this topic

Recommended Posts

Разговор са Бертраном Вержелијем, француским философом и есејистом, професором философије на Факултету политичких наука и моралног богословља на Православном институту Светог Сергија у Паризу; аутором преко шездесет наслова, од којих ће „Искушење човеко-бога“ ускоро бити објављено и у српском преводу.

640px-Bertrand_Vergely.jpg

Како сте се упознали са Православљем?

Нисам се упознао са Православљем у смислу да сам ишао ка њему. Оно је дошло мени; поклоњено ми је. Mајками је била пореклом из Швајцарске. Године 1945, желећи да упозна француску културу, напустила је Швајцарску и дошла у Француску. Ту, осим што је упознала француску, сусрела се и са руском културом, а преко ње, и са Православљем. Тај се сусрет одиграо у три етапе. Најпре је упознала једног Француза, Жофруа де Сузнел, супруга Аник де Сузнел, једне од великих имена савремене православне мисли, тумача Библије. Жофруа је примио Православље током Другог светског рата,у логору, при сусрету са једним православним свештеником, Евграфом Ковалевским. Жофруа је био први који је мојој мајци открио Православље. Потом је и моја мајка упознала оца Евграфа. Почела је да прати његова предавања у булевару Бланки, у Паризу, где је основао парохију. Та предавању су на њу оставила снажан утисак указујући јој на визионарски дух Православља. На послетку, трећи сусрет: онај са оцем Софронијем. Ученик старца Силуана, отац Софроније је живео уз њега у манастиру Светог Пантелејмона на Сетој Гори. Неколико година после упокојења старца Силуана, опхрван здравственим проблемима проузрокованим дугогодишњим подвигом, отац Софроније је напустио Свету Гору како би био оперисан у Француској. Живећи у једној кули у Сент Женевјев де Буа, размишљао је како да оснује манастир у Енглеској. Што је накнадно и учинио, основавши TheOldRectory у близини Малдена, у Есексу. С обзиром на његову изузетну духовност, личност оца Софронија је била одлучујућа у мајчином примању Православља. Православље је примила 1958. године, а и ја са њом, јер сам са шест година био помазан. Данас није реткост чути како неке особе не желе да крсте своју децу како би им оставили слободу да сами изаберу у шта ће сутра веровати. Уводећи ме у Православље, мајка ми није ограничила слободу. Она ју је умножила. Тај „упад на силу“, ако смем тако да кажем, у Цркву, учинио је да од малена будем свестан да је духовност саставни део живота.Бити слободан, за мене није значило бити слободан да изаберем Православље као религију, већ да кроз њега откријем  дубину и лепоту живота. Много касније сам открио да то што смо Православни не значи да и сами не морамо да се преобратимо у Православље. Тога сам данас више него свестан. Када смо заиста Православни? Онда када живимо целим својим бићем, од главе до пете. Када то постане случај, онда постајемо, сходно нашој скромној лествици, попут Пантократора који све привија у загрљај. Већ неко време, сваким даном, све више и више, осећам неопходност живљења целим својим бићем. У том смислу, верујем да полако почињем да се преобраћам у Православље.

Који вас је разлог навео на преобраћење?

Када сам био мали, лепота и интензитет литургијског живота. Веома брзо, почео сам да се молим. Такође, веома брзо, почео сам да прислужујем у олтару. Када смо дете, када се молимо, и када прислужујемо, ступамо у додир са тајном личности. Небитно што смо дете, осећамо ту тајну. И желимо да јој кренемо у сусрет. Иако дете, осећамо се одраслим самом чињеницом што учествујемо у литургијском животу. Данас, оно што ме наводи на преобраћење  почива у одушевљености. Живот је бескрајно дубљи но што то замишљамо. Преумљујем се сваки пут када се осетим сићушним пред бескрајним, неуким пред чудом постојања. Када, живећи, осетимо да постоји још бескрајнији живот који, што га више има, чини наше живљење још бесконачнијим, отвореним за Бога; Бога који јесте сам тај живот, који наш живот чини још живљим. Западна интелигенција која је постала безбожна у Богу види препреку животу. Као што каже Сартр: „Уколико Бог постоји, онда не могу бити слободан“. Ја сам опречног мишљења. Чим Бог постоји и ја почињем да постојим. Чињеница да он постоји, чини да ја постојим. За западног интелектуалца, постојање у својој огољености, у својој грубости, доказ је да Бог не постоји. Оно је знак да је човек напуштен, „занемарен“ како би то рекао Хајдегер, којем дугујем ову мисао. Што се мене тиче, постојање у својој огољености као и усвојој грубости знак је да смо ништа, не због тога што не постоји ништа, него због тога што смо толико мали у односу на величанствену лепоту божанског живота. По томе ми је блиско апофатичко богословље које је у основи православног поимања постојања. Близак ми је, такође, и Мастер Екхарт и његово поимање мистичног ништавила. Слава Крста је средиште Тајне Христове. Када се осетимо ситним пред бесконачним, онда смо у слави Крста. Крст чини да се осетимо ситним. Слава, она чини да бесконачно живи кроз сићушно. Велики светитељи православног предања објашњавају да живети значи непрестаносепреумљивати. То је сасвим тачно. Живети значи да све оно што чинимонепрестано преображавамо у бескрајно. То значи имати широк, великодушан, љубвен поглед на постојање. Не бити баналан. Бити у том смислу „царем“, чинећи од постојања царство. Постати господарем, као што је Христос Господ. Уздићи ниво постојања и свести постојања, оплеменити га. Преобраћење подразумева све речено.

Како је Православље изменило Вашу свест и Ваш живот?

Православље је изменило мој живот и још увек га свакодневно мења подстичући ме да га живим срцем. Срце је у нама орган равнотеже који регулише слање крви у тело и на тај начин његово обнављање,примањем крви обогаћене кисеоникоми одашиљањем оне из које је кисеоник испражњен. Оно омогућава животу да се обнови и да сваког тренутка дише. Оно је, осим тога и емоционални, морални и духовни орган. Живети срцем значи ући у себе и живети живот који је у нама осећајући га. Када је то случај, оспољашњени и груби човек, човек који не жели живот, већ моћ над животом, бива разбијен у парам-парчад, а на његово место ступа аутентични човек. Човек на тај начин бива обновљен. Онај који није дисао, почиње да дише. Рађа се за живот. Православље које ме призива да живим срцем одговара том рођењу које мења мој живот сваки пут када га живим срцем. На изненађујући начин, ствари се са овим не завршавају. Када живимо срцем понирући у себе, не бивамо само ми препорођени. Свет и други људи бивају препорођени. У свакој ствари, у сваком бићу, почива жишка божанске лепоте. Живећи срцем, уочавамо је. Још боље, чинимо да живи. Чинимо је живом. То је оно што називамо добротом. УИдиотуДостојевског, принц Мишкин је слика те доброте. Када посматра људе, оно што види у њима није зло. Он прво опази добро. И уколико људи чине зло, оно што види јесте патња живота која је жртва зла. Не људску злоћу. Принц Мишкин је живи израз онога што је дубока православна свест. Када Православље мења моју свест, оно производи исти утисак. Оно не само да чини да живи аутентични човек кадар да живи у мени, већ у свакој ствари, у сваком бићу; оно ме подстиче да опазим искру божанског живота која се у свему налази. На крају, православни живот води и даље од тога. Када говори о Богу, Паскал  се позива на слику из Књиге XXIVфилософа: кружница којој је центар свуда, а обим нигде. Бог је торжествен. Када се пројави, пројави се попут божанске кише, божанског облака; божанског пожара. Не пројављује се на једном месту, у једном тренутку. Он се непрестано пројављује, свуда, бивајући оно што физичари називају плуриверзумом, у супротности са универзумом. Бог је божанска киша. У будизму, тај начин сагледавања постојањакоји је својствен „живима, а спасенима“, више не бива затворен у временско-просторну димензију ограничену двојношћу. Више не постоји ни сад ни овде, јер више не постоји овде које је у супротности са оним тамо, нити ово сада супротстављено ономе јуче или ономе сутра. Бог је свепросторан и свевременски. Овде је реч о апсолутној слободи која је слободно дисање. Ништа није узвишеније нити пространије од ове свести када се пројави, јер ништа није слободније нити испуњеније креативним духом. Када се, благодарећи Православљу, литургијском животу, молитви отворим за Христа Пантократора који све пригрљава својом бескрајном љубављу, у једном хиљадитом делу секунде, догоди ми се да се дотакнем ове апсолутне и величанствене тајне. Тада, могу рећи, по четврти пут, да доживљавам искуство свести, свести која више није физичко дисање, дисање аутентичног човека, дисање живог живота, већ дисање неког сасвим другогреда, примарног, онтолошког.

Која је духовна лепота Православља?

Лепота Православља се састоји у томе да испоштујемо све лепоте које сретнемо живећи, узводећи их још више. Прва је лепота телесна. Лепота света. Лепота жена, за мене који сам мушкарац. Духовна лепота Православља састоји се у томе да испоштујем овај телесни порив тако што гаприљубим уз племенитост и дубину. Космичка лепота је отвореност за Бога. Задовољство осећања живота у властитом телу, у живом телу света отвореност је за божански живот. Бог који је изнад свега реченог изражава се кроз лепоту која, у творевини, иде изван материје, придодајући јој лепоту. Лепота жена је друга велика тајна. Та лепота обавезује мушкарца да буде деликатан, пажљив, племенит. У супротном, уколико он остане на нивоу примарног ероса, она ишчезава. Бежи. Испарава. Нестаје. Разбија се. У том смислу, ерос је Христова педагогија, Учитеља промена и преобликовања. Космичка лепота је статична лепота. Лепота ероса је динамична. Уколико Православље велича космичку лепоту као метафизичку отвореност човековог ума за Бога, благодарећи поетском приступу свету, она још више узвеличава лепоту ероса који се преображава у лепоту сусрета мушкарца и жене у којем жеља постаје узвишеном, благодарећи управо том сусрету. Постоји и лепота ума. Свет је, било физички било биолошки, организован. Постоји велика лепота у уочавању те организације. Та лепота почива у пролазу из затовреног ка отвореном свету. То наликује зори. Када се појаве први светлосни обриси зоре у ноћи. Свет који се раздањује је попут духовног живота који је попут светлостикојаодгони таму. Заплењени смо. Ноћ је побеђена. Она није последња реч ноћи. То наликује васкрсењу где смрт нема последњу реч живота. Свет, живот, човек, повезани су овим неисказивим светлом. Само што они то још увек не знају или више не знају. Када се свет, живот и човек припоје тој лепоти, када се са њом усагласе, откривајући узвишеност те хармоније, открију чудесну лепоту. Лепоту сасвим другог реда. Та лепота је још већа када је у спрези са моралном лепотом. На тај начин, потреба за озбиљношћу која је у основи морала узводи ка једном узвишенијем човечанству. Када је то случај, човечанство више није хармонично. Оно је над-хармонично. Карактеристика таквог једног живота: све чега се дотакне постаје лепо. Све се преиспуњује духовном равнотежом. На крају, постоји лепота свих лепота. Она која пружа одговор на све, обасјавајући разлоге нашег бивања на земљи. Реч је о слави. Лепо је рећи некоме да постоји. То помаже да се разуме љубав Божија према свету и људима. У Божијим очима, лепо је што свет и људи постоје. Када се та лепота пројави не само као она лепота која је лепа, већ и лепша од лепоте, тада више не стојимо у лепоти него у слави. Православље које означава право славље јесте живот обасјан славом Божијом која прославља ову славу. Отуд и израз Православље, право-славље, права-слава, пуноћа славе, живот по слави.

Које је његово благо?

Благо Православља почива у тојвизији, не баналној, не само Православља, већ постојањауопште. Ова нетривијална визија изражена је апофатичким богословљем, а са њим, и антиномијским. Када Дионисије Аеропагит објашњава да Бога познајемо не познавајући га, он тиме не исказује негацију познања, већ један интензиван однос познања. „Бог је толико жив да је мало рећи да је жив“, каже он. Право познање је интензивно познање, а интензивно познање је интензиван живот. И супротно, интензиван живот је интензивно познање, а интензивно познање  је познање. У томе почива благо Православља. У том начину познања живота ништа не бива банално. Ништа није пуки конформизам. Ништа није тромо. Све је изузетно оригинално. Све самим тим поседује будућност. Божанска љубав је она која свему пружа будућност. Антиномије апофатичког познања омогућавају да се продре до љубави Божије. Николај Берђајев је написао целу једну студијукако би показао да је истински морал креативан и да се истински морална креативност налази у Христу. Како би исказаоту лепу идеју послужио се парадоксом, а са њим и антиномијом, објашњавајући како је прави морал ствар слободе, субјективности, дакле не-морала и без-закоња у свакодневном и баналном смислу речи. Такво виђење ствари добро изражава благо Православља. Једно апсолутно слободно виђење Бога, човека и морала, јер виђење Бога, човека и морала које полази изнутра, од личности, од њене лепоте, од њене племенитости.

Многе православне личности бивају познате и препознате. Како открити Православље Западу?

Када се Православље препозна, то увек бива на јединствен, оригиналан начин, преко јединствених и оригиналних личности које око себе шире позитиван дух. „Довољно је да један човек устане и на стотине њих ће за њим устати“, каже свети Серафим Саровски. Тамо где постоје свети, тамо постоји Православље. Када се мушкарци и жене освећују, Православље се разраста. Православље се не мери бројношћу православних, већ њиховом врлином. У сваком случају једна објективна ствар помаже: постојаност литургијског живота и његова лепота. Чињеница да се мушкарци и жене даноноћно моле је оно што је најважније. Када таква једна молитва постоји, постоји основа на коју се можете ослонити. То чини да се свет окреће: духовна и морална утемељеност, лепота. Неретко се на Цркву гледа кроз политичку призму. Црква не напредује усвајањем публицистичког става, већ усвајањем унутрашњег настројења које суштински оживотворава срца. На крају, не треба превиђати мисао, а за њом, и учење Цркве, њено узвишено учење. Свет има потребу да буде нахрањен. Има потребу да се обрадује. Често бива нахрањен и обрадован споља. Потребно је да буде нахрањен и изнутра. Хришћанство се често поистовећује са љубављу према ближњем. Ближњи није свако. У параболи о добром Самарјанину, то је Самарићанин. Њега треба волети. Он чини да се воли оно што спашава. Не волимо увек оно што спашава. Православље нас учи да заволимо оно што спашава. По томе се оно препознаје.

Какво је православно виђење човековог спасења?

Спасење значи повратак, обновљење, које следи преумљењу. Под спасењем често подразумевамо искупљење за грехе кроз страдање. Овакво једнојуридичко виђење превиђа онтолошку тајнуспасења. Друштво кажњава деликвенте тако што их на неко време затвара и лишава слободе. То међутим не води нужно преумљењу. Човек јецарског рода. Само што је он цар који је остао безцарства. Спасење подразумева проналажење овог краљевског смисла постојања. „Тражите пре свега Царство Божије, а све остало ће вам се додати“, каже Христос. У Слободи морала Христос Јанарас наводи речи Светог Макарија: „Сети се да си царског порекла“. Мастер Екхарт говори о срцу човечијем називајући га „племенитим човеком“. Пронаћи ову царску димензију живота, пронаћи племенитог човека којег имамо у себи, ићи ка царству небеском, то значи спасење. Бог жели да човек не буде само човек. Он жели да човек буде цар. Човек је цар онда када је попут Христа који је по превасходству Цар, Цар царева, по смерности, по љубави, по Речи која живи у њему. Људи сањају о спољашњем царству на овоме свету. Они на тај начин секуларизују царство, чинећи да оно више није духовно. Бог за човека жели духовно царство, вечни живот бивајући вечним животом духовности, а не баналности.

Када неко жели да открије Православље шта му кажете?

Не кажем ништа. Слушам. Преобраћење је лична ствар, различита од особе до особе. Постоје преобраћењакоја су лажна. Постоје преобраћења која су аутентична. Можемо се наћи у прилици да некоме посаветујемо да не постане православним. Можемо битиу прилици да кажемо и супротно. Монахом се не постаје тако што се одбаци свет. Православним се не постаје тако што се одбаце остале религије или философије. Монаси смо по љубави и благодати. Православни смо по љубави и благодати.

Извор: „Entretien avec Bertrand Vergely: ma rencontre avec l’orthodoxie“, www.orthodoxie.com, 21 avril 2018.
Превод: Јулија Видовић

Изворник:

теологија.JPG


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Кнез Махмут Бушатлија потомак владара Зете Ивана Црнојевића интервју нам је дао у манастиру Острог. Титулу предака вратио му је лично митрополит црногорско-приморски Амфилохије, након што је после пет векова исламске вероисповести своју породицу вратио у православље.     Његов предак био је и Махмуд паша Бушатлија. Њему је лично Петар II Петровић Његош у бици на Крусима одсекао главу која се и данас чува у Цетињском манастиру. Три века након тог догађаја, његов потомак крштен је управо на Цетињу, а добио је име свог претка Станка Црнојевића.    Махмуд Бушатлија, један од најпознатијих стручњака за улагање и стране инвестиције у манастиру Острог проводи неколико месеци годишње од како се вратио у православље. Каже да дан у манастиру почиње око седам ујутру, после литургије је неизоставан разговор са монасима и свештеницима у заједничкој трпезарији, а онда свако оде својим послом.   Бушатлија мало „злоупотребљава” титулу кнеза   Бушатлија прича да је неко ко не бежи да стекне ново искуство па то користи и овде.   „Врло радо долазим у амбијент који је под покровитељством једног Свеца чије се присуство осећа и дан данас и то ми даје снагу да радим. Последњих година доста проводим овде, додуше, мало злоупотребљавам своју кнежевску титулу па остајем и дуже него што је то у манастиру нормално”, прича нам Махмуд Бушатлија.     Сматра да је Острог центар који зрачи енергију која обухвата све људе и доводи их у цркву. Ово светилише је универзално, додаје он, јер га посећују припадници свих вероисповести.   „Мислим да то јединство игра веома важну улогу што се видело и у чињеницама ко је све излазио на литије. Оне су превазишле верни свет, окупљао се народ не водећи рачуна о нацији и вери. Одавде зрачи та енергија која дозвољава да људи превазиђу 30 година константног притиска на растављање овог народа на националне Србе или Црногорце. Показало се да је то све ништавно и да су сви они заједно”, рекао је наш саговорник.     На помињање литија, које су  због ванредног стања одложене, Бушатлија каже да су оне биле начин да грађани покажу незадовољство политиком али и економијом у Црној Гори. Наш саговорник сматра међутим да би до пада интересовања за литије у будућности могло да дође само ако би држава у наредних месец дана ванредног стања успела да поправи све оно што је уништавала последње три деценије али не верује да је то могуће учинити. Због тога, каже, не очекује да ће се осећај грађана те земље према литијама променити.   Црна Гора најбољи ђак Европске уније, а чека је банкрот   Црна Гора је од 2017. чланица НАТО али у односу на Србију предњачи и у чланству за Европску унију. Међутим, наш саговорник је категоричан - ова Европска унија није мерило неког квалитета и њихова похвала не би смеле много да значи у реалним основама. Наравно, додаје он, дневна политика ће се увек ослонити на такву похвалу не водећи рачуна да више хвали себе.   „Политичари пренаглашавају своје учешће у економском животу и нормално да је све приказују као успех. Црна Гора има доста спецификума који не дају шансу за велике успехе — има 600 хиљада становника, деиндустријализовану економију и највећу стопу незапослености на Балкану која износи 15 одсто. Оно што највише брине јесте незапосленост младих у категорији од 16 до 35 година који овде не виде шансу и одлазе још за време школовања“, оценио је Бушатлија.   Читав систем транзиције, односно тајкунизације, сматра он, довео је до тога да је у земљи изражена поларизација и да је сада пола становништва на граници сиромаштва, док се овдашњи политичари хвале са БДП-ом и упоређују га са другима.     „До пре две године јесте био највећи на Балкану али је то било захваљујући великом дугу. Ово је земља која једва 15 посто свога увоза може да плати својим извозом (док је то у Србији 70 одсто). Јавни дуг је прешао скоро 70 посто и на њему се не може живети дуго. Сматрам да је Црна Гора веома близу тога да дође у ситуацију да можемо да очекујемо и банкрот, јер ће јој све теже бити да се задужује”, рекао је Бушатлија.   Он не види неку основу за оптимизам, осим ако то није оптимизам структуре на власти који гледа да прода свој имиџ што боље за следеће изборе.   Арапи лажни, Кинези фер инвеститори у Црној Гори   Од доношења Закона о слободи вероисповести многи су као један од разлога за његово усвајање наводили присвајање црквеног земљишта на Буљаричком пољу. Бушатлија са сигурношћу каже да зна да је једна црногорска адвокатска канцеларија доводила одређене Арапе у Митрополију црногорско-приморску.   „Они су били заинтересовани за куповину црквеног земљишта на Буљарицама али сам по тим људима закључио да иза свега стоји црногорски новац који је раније изнесен из земље па се сада део тих пара враћа кроз пројекте који се приказују као арапски. Тиват је место где су они највише уложили и које се представља као једно од најразвијенијих општина. На жалост, то не осликава стварно стање на терену“, додаје он.     Са друге стране, оно што је очигледно, каже Бушатлија, то су послови Црне Горе са кинеским компанијама. За критику је чињеница да земље Балкана саме одлучују о пројектима и доносе погрешне одлуке – раде оне који су неисплативи. Тој категорији припада и аутопут у Црној Гори који наводно треба да се настави и са српске стране.   „Са економске стране, то је неприхватљив пројекат, јер повезивање Београда и луке Бар аутопутем апсолутно није исплативо. Много бољи пројекат била је обнова железничког саобраћаја, јер је то једини вид транспорта који би могао да допринесе подизању промета са два на пет милиона тона годишње, а и десет пута је јефтинији од друмског“, оцењује он. Аутопут у Црној Гори је, каже наш саговорник, доказ да Кина не врши политичке притиске кроз свој економски развој. Они не инсистирају на спровођењу уговора који им даје за право да далеко брже раде, већ остављају држави да она реши питање експропријације иако би по основном уговору могли да врше велики притисак.   „Кинези процењују да Црна Гора не може да врати две милијарде евра, па је боље да стану у тренутку када је дуг 358 хиљада и зато цео пројекат касни“, објашњава овај стручњак за инвестиције.   Корона и кинеска економија   Шта ће се након вируса корона десити са кинеском привредом за Бушатлију није непознаница. Он тврди да је Кина млада, високо индустријализована земља и највећи је произвођач на свету.   „То је постала захваљујући жилавом темпераменту и миленијумским стицањем искустава, јер код њих време не игра неку велику улогу, али посвећеност је јако важна. Читава њихова историја довела је до тога да се веома брзо адаптирају. То преносе и на индустрију што је у кризним ситуацијама веома важно да би земља што пре стала на ноге,” сматра наш саговорник.      Као доказ за то је и чињеница да су за мање од три месеца, не само локализовали вирус него успели и да обнове индустрију у најугроженијим деловима. Са друге стране, веома су спремни да помогну осталима у невољи што смо могли да видимо на примеру Италије, рекао је Бушатлија.     Извор: Спутник
    • By Иван Ц.
      Малочас набасах на овај линк, тражећи неку пригодну слику за вибер групу и пронађох мој интервју за новине Политика од пре 9 година.
      Волео бих да поразговарамо шта се од тада променило, не само на нашем форуму овде, него уопште у мисији Цркве на интернету? Да ли је полет нестао, да ли се раширио на другачије видове? Коме није ташко да прочита, па да мало коментаришемо...
       
      Оче, да ли је грех бити на Фејсбуку?
        уторак, 08.03.2011. у 22:00 Д. Стојановић Шта мучи данашње вернике? Један од могућих приступа у потрази за одговором на ово питање може бити и: погледати која питања верници постављају по православним форумима. Ти форуми имају рубрике у којима је могуће упутити питање свештенику, затражити савет, тумачење или чути шта Црква мисли о неким савременим појавама, ситницама и „крупницама” са којима се сусрећемо у свакодневном животу. Да ли је грех бити члан Фејсбука? Треба ли дозволити деци да читају „Харија Потера”? Може ли хомосексуалац бити кум на црквеном венчању? Да ли је дозвољено пушити у време поста? Шта црква мисли о Најдановим круговима? Допушта ли Црква да девојка буде неудата или она мора бити супруга и мајка или монахиња? Какав је став цркве ако верник пожели да истетовира свеца на свом телу?
      У духу веома присутне приче о родној равноправности поставља се питање зашто жена не може да слави славу, а у време великих искушења – дилема која је граница Божјег праштања за грехе које стално понављамо. Колико год ова питања сликовито приказују време и друштво у којем живимо, ништа мање интересантне дилеме и недоумице у вези са питањима вере и ништа мање сликовито показују однос верника према цркви. Радознали желе да сазнају више о њеним унутрашњим правилима (Да ли свештеник носи мантију и код куће?), а ту су и они који траже одговоре на „вечна питања” (Зашто човек мора да греши?), траже се и ставови по питању припадника других цркава (хоће ли припадници других монотеистичких религија бити спасени), али и Библије (да ли је грех ако неко иде у цркву, а не жели да чита Библију). Нема „најтежих” питања, најтеже је давање примереног и задовољавајућег одговора, каже јереј Иван Цветковић, уредник и оснивач форума „Живе речи утехе”, за који истиче да је највећи православни форум на Балкану.
      – Позадина и природа безбројних питања се лако дају уочити и могли би, грубо речено, да се сврстају у неколико ставки. То су: духовна потрага, односно жеља за давањем смисла питању личног и општељудског постојања, глад и жеђ савременог човека за Богом, за смислом који не извире из сфере емпиријског. Присутан је и проблем (бес)смисла постојања зла, духовна и психолошка конфузија изазвана стављањем претераног акцента на чисто социјално-материјалну сферу живота, као и потреба оних који су верујући, али недовољно упознати са устројством црквеног живота, за дефинисањем и појашњењем значаја и одређених особености црквено-литургијског начина живота... Све то довољно речито сведочи колико је савремени човек, и поред свих постојећих открића и достигнућа, духовно осиромашен, раслабљен и уморан – истиче отац Иван.
      Њему су, каже, посебно занимљиве теме које се тичу разговора са неправославнима и атеистима, али и теме које говоре о теолошким проблемима. Најчешће је чуо питање у вези са „литургијском реформом” и тражење објашњења какав је то процес, да ли са собом носи црту доброг или лошег, шта представља у животу цркве... Верници траже и савете личне природе, желе да чују мишљење свештеника како да помогну детету које је попустило у школи или кћерки која је безвољна, али и шта да раде када се заљубе у младића који њих не воли.
      – Питања су увек личне природе, а проблеми које имамо су исти или слични код сваког од нас, јер просто делимо један живот, исте или сличне недоумице и носимо, на овај или онај начин, сличну животну тежину свеукупних проблема који нас окружују. Свештеник је дужан да буде и психолог. Он мора бити психолошки едукован и верзиран, кроз своје образовање, животни подвиг преображаја самога себе уз Божију помоћ, кроз искуство и делатну љубав према људима. У супротном је његов пастирски рад тотално обесмишљен и практично јалов. Реч психа, уопштено речено, значи душа, а она је један од најважнијих појмова у хришћанству – истиче отац Иван.
      Форум „Живе речи утехе” има око 3.300 корисника, постоји у оквиру сајта pouke.org, основаног 24. маја 2009. године, под духовним је руковођењем епископа шумадијског Јована и има, дакле, благослов српске цркве за свој рад. У уредничком тиму осим свештеника има и професора, историчара, преводилаца. Хиљаде корисника овог форума, које отац Иван описује као „веома активне”, сведоче да ни цркву никако није заобишла „Интернет револуција”. 
      – Непотпуност овог виртуелног вида комуникације међу верницима, по мишљењу многих, лежи у немогућности пуног остваривања живог односа међу вернима. Он, с друге стране, представља претпоставку, а често и основ, реализације нових и конкретних односа међу људима који би се, највероватније, тешко упознали и остварили живи контакт да нема Интернета, тако да оно што би неко именовао као ману, може бити веома лако, на основу претходно реченог, преображено у позитивну црту овог вида савременог међуљудског саобраћаја – каже отац Иван.
      Са Интернетом су дошле нове могућности за мисију цркве, па је отац Иван најавио оснивање „православног фејсбука”, односно друштвене мреже која би повезала вернике и људи из цркве, али по том питању је за сада тајанствен, па открива тек да на томе ради много људи и да се нада да ће ускоро доћи време за реализацију ове идеје.
      Јелена Чалија
       
       
      Политика Online - Оче, да ли је грех бити на Фејсбуку?
      WWW.POLITIKA.RS <p>Шта мучи данашње вернике? Један од могућих приступа у потрази за одговором на ово питање може бити и: погледати која питања верници постављају по православним форумима. Ти форуми имају рубрике...  
    • By Логос
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 4. марта 2020. године Његово Високопреосвештенство Архиепископа америчког г. Елпидофора.     Патријарх Иринеј је захвалио Архиепископу што је благословио да се српска заједница окупља у грчкој цркви у Њујорку док траје обнова Саборног храма Светог Саве. Састанку, на коме је, такође, разговарано о тренутном стању у православном свету, присуствовали су Преосвећени Епископ шумадијски г. Јован, члан Светог Архијерејског Синода; Преосвећени Епископ источноамерички г. Иринеј и протођакон др Дамјан Божић.     протођакон  Дамјан Божић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      Светосимеоновска бесједа протојереја-ставрофора др Дарка Р. Ђога, ванредног професора ПБФ Светог Василија Острошког, Универзитета у Источном Сарајеву, изговорена у Подгорици, 29. фебруара, 2020. године:   Ваша преосвештенства, Часни оци, Драга браћо и сестре у Христу,     Стара српска ријеч „срећа“ долази од још старије ријечи срешта, која означава сусрет. Срећа – то је сусрет, сусрет је наша једина срећа. Ево нас управо у таквом једном сусрету данас у Подгорици, у Немањиној Рибници. То је сусрет у једном Божијем данас када показујемо да све што се тиче једне ћелије и једнога ока Тијела Христовог, дотиче се цијелог тијела и кроз светотајински крвоток пролази кроз срце и ум цијеле Православне цркве, ма гдје она пребивала.   Налазимо се у у Подгорици, у Немањиној Рибници, на великом мјесту. Налазимо се на мјесту једнога Завјета. Данашњица је углавном опијена идентитетима, људи парадирају идентитетима, људе се боре за идентитете, људи се мрзе због идентитета. Али идентитета има разних, чак у свакоме од нас има и може бити неколико осјећаја припадања: породици, граду, нацији, језику, држави, вјери, Цркви. Међутим, нијесу идентитети мјера човјекова, него Завјет. Најприје: Завјет Бога Исака, Аврама и Јакова, а највише и најприје, за нас православне хришћане, Завјет између Новога Израиља Цркве Божије и Бога нашег у Крви и Васкрсењу Сина Божијега. Тај Завјет су затим живјели, и у наш живот преточили, Св. Апостол Павле и кроз вијекове настављали равноапостолни Свети Јован Владимир и Свети Владимир, кнез и крститељ Руси, Свети Симеон Мироточиви, чиј спомен данас прослављамо, рашки, зетски и рибничко-подгорички и син његов Свети Сава.То је Завјет да неће остати ниједан кутак васељене непросвјећен свјетлошћу Христовом која просвећује све и свја, Завјет да неће остати ни Стари Рас ни стара Рус без Духа Светога. То је зато увијек један једини, истовјетни Завјет, немањићки, светосавски и световладимирски. Тај Завјет је мјера сваког идентитета и сваке државе и сваког политичког уређења. Не ратује Свети Сава ни са ким по себи, као што одавно не ратује ни Свети Владимир кнез наш. Народи и државе, закони и устави, ратују или узимају благослов од тих Светитеља и сами се опредјељују за тај Завјет и однос ка њему. А историја је показала да, и поред привремених успјеха, чак великих, ратовања против тог Завјета, ниједна држава и царство нијесу издржали ту борбу, а да се нијесу сами у себи окрунили, немајући утемељење у оном вјечном и надвременитом. Надвјечан је наш предивни Христос, а вјечно и вјечито само оно на Христу, Светом Сави, Светом Симеону, Светом Владимиру Кијевском и Светим Антонију и Теодосију кијево-печерским сазидано. Наше „ко јесмо“ одређено је тим Завјетом који је дат на овом мјесту, оно „ко јесмо“ одређено је тиме шта су наши свети преци учинили прихватајући и ширећи благослов Божији, благослов Цркве. Тако је започео наш заједнички пут, пут који је мјера и Србије и Републике Српске и Црне Горе, и Русије и Украјине и Бјелорусије и Грчке и Румуније и сваке земље и сваког царства. Оно „ко јесмо“ одређено је тиме „какви јесмо“. А ми смо данас срећни, јер смо заједно у том Завјету и срећи. У тој срећи нема разлике и раздвајања. У исто вријеме смо овдје, на Немањином граду, код куће, дома, баш као што смо код своје куће, дома, када одемо у Свето Кијево. Своји смо и наше су цркве и острошка светиња и Свето Почајево.   Једина мала сјенка у нашој срећи и љубави јесте једна неразумна потреба наше браће да испарцелишу и приватизују Царство Божије на земљи. Како да човјек не буде тужан, докле год има људи који се осјењују крсним знаком, а који сматрају да постоје границе међу православноим народима и његовим светињама, тужна и несрећна браћа наша која никако да појме да се светиње не посједују већ Свети Бог посједује све људе, па је светиња мјера нашег живљења, а нијесу наше жеље мјерила светињама. Тако су у јануару 1992. у Черновицама људи знали да се светиње бране тако што браниш „светитеља“, човјека који није само номинално „светиетељ“, како наша словенска литургијско-језичка традиција назива сваког епископа, већ јесте човјек који живи животом свједочења светости и освећења сваког напора људског. Ако су напади и тужни прогони Цркве започели у Украјини 1992, да би се само пренијели 2020. у Црну Гору, онда је и наша борба за светиње заправо започела већ тада. А можда је и она започела још прије осам вијекова, па те молимо, Свети Симеоне Мироточиви, оче и земљаче наш, и тебе, Свети Саво, оче и земљаче наш, дајте мир Вукану и Стефану, да се братска зађевица не претвори у омразу, већ у подсјетник јачине братске љубави. И тебе молимо, Свети кнеже Владимире, да поново будеш са нама, да се синови твоји не свађају да ли си крштен на Херсону или на кијевском Хрешчатику, већ све синове твоје сабери и учини да побацају у Дњепар идоле новца, власти, моћи, политике, ради којих се крв братска пролива и дјеца твоја плачу. Нека Свети Рас и Света Рус, Рибница и Кијево, буду свједоци да је сила завјета, сила љубави, јача од омразе и уврјеђености, подјеле и посесивности.   Оно што се данас дешава у Црној Гори јесте обнова једног давног завјета који није само светосавски, већ и световладимирски, свеправославни. Ово је срећа, сусрет у крсним ходовима, сусрет васељенских размјера. Васељена није квантитативни, количествени већ квалитативни, качествени појам – универзум може бити ознака за самоћу и пустињу непрегледних звијезда, али оно што универзум чини васељеном јесте васељенска љубав, наш Христос Бог, живљење те љубави која освећује и осмишљава све створено у васељени. Управо ради васељенске жртве и васељенског богословља Светог Григорија Богослова, ми волимо Цркву којој је он једно вријеме служио. Ради васељенских златних уста Злаоуста, ми волимо Цркву Цариграда. Не постоје васељенска јурисдикција, васељенска ароганицја, васељенска претензија – све то је супротно од истинске васељенскости. Данас се у Подгорици и цијелој Црној Гори рађа или, боље речено, обнавља истинска православна светосавска  васељенскост, која није никакав административни већ богословски појам. У таквој светосавској и световладимирској васељенскости, једина мјера јесте мјера Христова, мјера љубави и служења.   Зато, драга браћо и сестре, дозволите ми да примивши данас благослов од Блаженога Митрополита Онуфрија, завршим ову Светосимеоновску бесједу ријечима великог савременог кијевског пјесника, кога сам на срећу имао прилике да упознам приликом мог првог путовања у Кијев, академика Бориса Олејника:   Осінившись триперстями, у  вірі  –  єдині, Ми  укріпимо  зладою душу  і  плоть! І  якщо  навіть  світ нас  полишить,  як  нині,  – Ми  –  незборні,  бо  з  нами Господь!   * * *  Осјењени тропрстијем У вјери заједно Укрјепимо усред злобе  и душу и плот И ако нас сав свијет сада Заборави биједно Нека нам је свеједно С нама је Господ!     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...