Jump to content

Слободан Чавка: Спорт као секуларна религија

Оцени ову тему


Препоручена порука

Онима чија се повезаност са спортом углавном своди на успутно праћење путем телевизије или повремено посећивање неке спортске манифестације може бити изненађујуће да је наука о спорту постала област која се можда и најбрже развија на универзитетима широм западног света. Осим тога, ако се осврнемо на дневну штампу, видећемо да њихове спортске стране пружају сасвим довољан доказ о општој заинтересованости за физиолошке – па чак и психолошке – аспекте спорта. 

Научници настоје да истраже и укажу на историју спорта, да проуче спорт као друштвени феномен, а све то имајући у виду однос спорта и религије – однос који се прикладно и неминовно представља у било којој озбиљној студији о спорту. Историјски, узевши у обзир прилично широк опсег и донекле га поједноставивши, можемо рећи да је веза између религије и спорта начелно окарактерисана са три гледишта. Ова три гледишта су имала тежњу да преовладају у одређеним историјским периодима. 

Прво, спорт се у древним временима појављује као носилац заједнице са божанством и „регулатор“ односа човека са Богом или боговима. У таквом свету, спорт је био света пракса, која је омогућавала људима да се уздигну ка небу. 

Насупрот томе, по другом гледишту, типичном за неке ранохришћанске ставове, спорт је посматран као опасна разонода, безначајна вежба, или, прецизније, као одвраћање од озбиљног живота. Чак и ако није грешан сам по себи, спорт, по том гледишту, неизоставно води учеснике и гледаоце ка греху, те на њега треба гледати са пажњом или чак одбојношћу. 

Треће гледиште, које се појављује још у антици али и у хришћанским одговорима последња два века, посматра спорт као средство изградње карактера и моралног напретка, па као такав представља веома подесну активност за учешће хришћана. У том светлу, спорт можда нема суштински религијски садржај, али може бити инструмент у развоју врлина. 

Ова три различита – понекад и супростављена – гледишта нам показују да током историје можемо уочити различите нивое реципрочног односа спорта и религије. Другим речима, није могуће говорити о напросто односу религије и спорта, него је потребно обратити пажњу на одређене периоде у историји.

Иако свесни да су религијски елементи у древном спорту очигледнији него у савременом, пажња ће, у овом кратком есеју, бити усмерена на савремени спорт. Главни разлог је тај што латентно појављивање религијских елемената у савременом спорту представља већи изазов и одговорнији задатак, а пружа нам и прилику да, посредно, скицирамо савремено друштво и, најзад, видимо у којој мери се феномен савременог спорта пројављује као популарна религија.

Савремени људи који су индиферентни према спорту, често нису у могућности да објасне и разумеју страствену приврженост спорту навијача и спортиста. Ипак, у онима који су одани спорту, спортске битке изазивају интензиван и значајан низ успомена и осећања. Таква осећања нас приближавају искуству религије, вероватно више него било који други облик људске културне праксе. То нам сведоче људи из сфере спорта. Барон Пјер де Кубертен, оснивач модерних Олимпијских игара, константно је инсистирао на религијском карактеру Игара. Он је 1929. написао да је централна идеја олимпијског препорода била то да је „модерна атлетика религија, култ и страствено уздигнуће“. Промишљени новинари и данас имају слична запажања. На пример, канадски спортски новинар Рижан Трембли је током хокејашког плеј-офа 1994. године приметио да су „овде људи пре много година били католици. Данас су навијачи Монтреал Канадијанса. То је нешто неприродно и отишло је ипак предалеко.“ Слободно можемо рећи да је спорт постао културни ујединитељ 20. и 21. века, више од било које цркве. 

Као церемонијални обред, који активно укључује свесно и подсвесно учествовање, савремени спорт има снажну моћ комуникације у друштву. Поједини облици спорта могу преносити различите поруке, док његов елитни и професионални вид преноси доминантан светски поглед, тачније „менталитет“ свога времена. Спорт је значајан по својој могућности да изрази две очигледно контрадикторне групе вредности: с једне стране, модерност, продуктивност, науку, идеју и ум, а с друге, прошлост, застарелост и обожавање тела. Помирене у спорту, ове вредности су пренете учесницима и онима око њих, као „врховно учење“ о човеку и свету. У електронском добу, спорт то чини запањујуће снажно и на далекосежне начине. Имајући то у виду, можемо рећи да спорт укључује мали део друштва као активне учеснике (најчешће, али не увек, младе мушкарце), али има утицај на све људе. 

Религијска димензија савременог спорта и спортске културе укључује интеракцију два различита, али ипак међусобно зависна нивоа искуства. Први је лично-егзистенцијално искуство спортисте – начин на који учесници у спорту доживљавају своје активности. Други је симболичко-идеолошко искуство – димензија у којој спорт има значење за шири број људи, изван круга учесника. Ово је ниво у којем спорт има исти утицај на учеснике, као и на оне који то нису. Ова два нивоа се разликују у веома битној тачки. За спортисту успех (или неуспех) је, пре свега, искуство. Са друге стране, задовољство или бол код навијача се у целости базира на њиховој идентификацији са спортистом, због кога посредно осећају задовољство или разочарење. Било како било, и једни и други су подложни радости победе и агонији пораза. У том смислу, искуства спортиста и публике се преклапају у митолошкој димензији, стварајући заједничку област веровања и осећања, у којима су спортисти и посматрачи уједињени у мноштву својих надања, страхова и интерпретација исхода неког догађаја или такмичења. У овом простору преплитања, значење спорта се регенерише и држи у животу везом спортиста и гледаоца, при чему свака страна игра другачију улогу и прима другачије награде.

   Идентификација навијача са својим тимом, или пак са одређеним спортистом, може бити веома снажна међу дечацима, или чак одраслим људима. То иде до те мере да навијачи често сматрају да је клуб њихов, као и да је то једна од најважнијих ствари у њиховом животу. У прилог овој чињеници иду и навијачке песме нашег најтрофејнијег и најпопуларнијег фудбалског клуба Црвене Звезде. Само неки од стихова су: „Звезда ми је све, звезда живот је“, „Црвена Звездо, од малих ногу мој си сан“, „Све бих дао ја за гол“. Такође, сами навијачи су често истицали како су они најважнији елемент клуба – „Звезда, то смо ми!“ Осим тога, остала је упамћена парола истих навијача из 2012. године: „Један клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи.“ Идентификација те врсте, никако није случај само код нас, у Србији. Некадашњи први човек фудбалске Премијер лиге у Енглеској је на следећи начин изразио идентификацију навијача са тимовима: „Можеш променити посао, можеш променити жену, али никако не смеш променити тим за који навијаш…можеш се преселити са једног краја државе на други, али никада не смеш изгубити оданост свом тиму. Таква је ситуација са фудбалом у Енглеској. То је ствар жестоке привржености и посвећености“. Веза између навијача и тимова понекад задобија патолошку димензију, што се нарочито манифестује приликом ерупције насиља на и око стадиона.  

Даље, спорт је у индустријском друштву преузео многе од улога које су припадале организованој и афирмисаној религији: морално руковођење децом, обредно диференцирање мушкараца и жена, као и национално и интернационално искуство колективног везивања око божанства. Наши стадиони се врло често пројављују као храмови човекове културе. Једно врло убедљиво објашњење религијске природе и улоге спорта налазимо код француског социолога Брома (Jean Marie Brohm). Он сматра да је спорт савремени „опијум за народ“ – термин који је Карл Маркс користио да опише религију. Спорт се, по њему, пројављује као опијум на много начина. Навешћемо неке од њих: 

1. Спорт организује догађаје физичког мучења у виду диктатуре. 

2. Спорт ствара интегративни механизам за физичко одржавање радне снаге. 

3. Спорт нас учи хијерархијским односима у друштву.  

Премда све теорије инспирисане марксистичким идејама заслужују исту критику, Бромове закључке, ипак, треба имати у виду.

Сматрам за неопходно споменути и сујеверне обреде, као и сујеверје у спорту уопште, као увелико раширени феномен у спорту. Нема разлога да сматрамо да је у погледу спорта ситуација другачија, у односу на друга сујеверја у друштву. Протеклих година, социолози и психолози су утврдили да је мотивација многих спортиста делом укорењена у сујеверним веровањима. Већина истраживања и студија усредсређена је управо на обреде, фетише и табуе спортиста. 

Сујеверје обезбеђује специфичан образац понашања који допушта спортисти да осети одређено осећање самопоуздања, док узима учешћа у високо стресним и различитим такмичарским активностима. Познато је да спортисти исказују своје сујеверје на различите начине. Велики број спортиста има неки тајни начин да на такмичењу потражи Божију помоћ. Неко то показује у току самог надметања, неко након завршетка, а неко и пре важног догађаја. Разуме се, ако спортиста постане претерано завистан од сујеверја, то може негативно да се одрази на његову ефикасност, у смислу смањења концентрације, која је битна за побољшање менталних и телесних способности током извођења такмичарске активности. 

Овде морамо придодати и тему прављења идола од одређених спортиста, тј. стварање икона од спортских хероја. Свето Писмо садржи многа упозорења против идолопоклонства. Нека од новозаветних су: „Зато, љубљени моји, бегајте од идолопоклонства“ (1 Кор. 10, 14); „А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство,…“ (Гал. 5, 19–20); „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису“ (Гал. 4, 8). 

Опасности које су биле повод за ова упозорења, нису ништа мање присутне данас, него тада. Идолопоклонство енергично цвета, не само у незнабожачким земљама, него и у свим, цивилизованим крајевима. Разлика је само у форми. Морамо бити свесни чињенице да се дух људски веома мало променио, те да култура мења човека споља, али често не успе то исто да учини изнутра. Култура може да обликује нечије понашање, али природу човека веома тешко мења. Једино Бог може чинити у човеку „да твори по Његовом благовољењу“ (Флп. 2, 13). Човек, како се више образује, може мењати своје идоле, али само окретањем према Богу може у потпуности да их се одрекне. Дакле, било какав обред или служење нечему другом, осим живом и истинитом Богу, или само веровање у неку другу особу, је идолопоклонство. Краће речено, идолопоклонство је хотимично служење нечему што није Бог. 

Спорт уопште је – нарочито у области образовања – постао један од највећих идола за омладину. Идолопоклонство у спорту се истиче у веома великој мери кроз странице дневне штампе, које су испуњене идолима, тј. спортским херојима, у које се гледа са дивљењем због онога што су остварили у свом животу. Млади умови су често преокупирани интересовањем за спорт и спортске „звезде“, што, разуме се, далеко превазилази њихово интересовање за добробит њихових душа. Поједине спортске личности често избледе из сећања (не само младих) људи, након што њихова ера прође. Са друге стране, одређене личности се дубоко урежу у машту навијача, чак и дуго након што престану да се баве спортом. У појединим аспектима, такви спортски хероји постају бесмртни и бивају обожавани као богови својих области. 

За пример се можемо сетити Мајкла Џордана, чији су утицај и слава досегли чак и у најмрачније делове света, где су деца престајала да играју своје домаће спортове и почињала да играју кошарку, са Џордановим постером на зиду. Интересантан је моменат када се Мајкл Џордан вратио на терен из кошаркашке пензије. Те ноћи су се могли видети навијачи испред арене Чикаго Булса (United Center), како се клањају његовој статуи, познатијој под називом „Летећи Џордан“. У таквом чину апотеозе навијачи су падали у екстазу и прешли границу уобичајеног.

Пример Мајкла Џордана свакако није усамљен. Свуда у свету, па и код нас, постоје слични примери. Према најновијем истраживању, младима у Србији су спортисти  највећи идоли. Треба се оградити да идол младима, често не представља предмет обожавања и служења у правом смислу те речи, него углавном само узор. Наравно, ту има изузетака, па многи од својих узора стварају праве идоле чијим се остварењима диве, а пред њиховим „иконама“ клањају.

Поред неизбежне сентименталне повезаности са људима, спортисти се везују и за нарочита (света?) места. Осећај и однос који спортиста има према арени у којој се „бори“, јесте један посебан, тајанствен однос, који се често занемарује. Премда спортиста, у принципу, тренира где год је то могуће, ипак постоји нарочито страхопоштовање када по први пут – или сваки пут – улази у велику арену дубоког симболичког значаја. Свака арена је другачија, те је потребно да спортиста интернализује конкретан амбијент. Фудбал, кошарка, бејзбол, ватерполо, итд. се не играју било где. За то постоје одређена „посвећена“ места.

Оно што за верника представљају света места, за спортисту могу представљати стадиони и арене. Места где се они такмиче и боре, где могу доживети повреду, где им каријера може процветати, имају очаравајући утицај на њих. Када се деси да поједини спортиста пређе из једног у други клуб, тачније промени „терен“,  то понекад подсвесно кида особу више него што би разум то желео да дозволи; такав осећај више утиче на тело него на ум. Дух припада свуда, али тело припада конкретном месту и расте навикнуто на та „света“ места. 

Треба имати у виду да је и спорт носилац традиције и обичајâ. Он се бори против модерности које искључује традицију. С друге стране, спорт задовољава жудњу људскога срца – за понављањем и свечаним обредом, као и неизвесним исходом. Вековима су се људи због тога окупљали. Сходно томе, можемо рећи да је спорт једна врста контекстуалне „религије“, јер се тиче конкретног места, појединости, дела учињених овде у одређеном времену.

Такође, облачећи „униформу“ одређеног тима, појединац врши избор који одређује његову припадност једној групи. Тим чином, особа престаје да буде појединац, а постаје део заједнице. Још важније, на тај начин човек долази у прилику да делује у посебном свету: свету рекордâ, легенди и успеха. Прихватајући униформу, спортиста прихвата и одговорност ношења одређеног грба. На тај начин, спорт престаје да буде само спорт.

Даље, једна од значајнијих функција спорта је да негује и развија пријатељство међу спортистима. Специфичност спорта се огледа и у томе да су спортисти у великим напорима, које на њих врше тренинзи и такмичења, упућени једни на друге, а то ствара услове за неговање братског односа. У односима међу људима одувек је било значајно међусобно поштовање и толеранција. Међутим, разлике у вери, раси, националности и полу су у већини случајева биле узроци неспоразума и сукоба. Због тога се млади спортисти, кроз фер-плеј, васпитавају тако да у међусобним односима и заједничком животу схвате да мора постојати поштовање других људи, без обзира на њихову веру, расу, националност и пол.

У вишенационалним срединама, које се најчешће разликују и по вери, ово представља веома озбиљан задатак, јер од поштовања и толеранције зависе односи међу људима, који заједно раде у било којим облицима живота. Спорт пружа изванредне могућности за заједништво, без обзира на ове разлике, јер у суштини спортска екипа која има један заједнички циљ, представља колектив где нестају све ове разлике.

Треба рећи да се из намере – и неоспорне могућности – да спорт послужи духовним циљевима и буде инструмент у развоју врлина,  понекад ипак пређе граница. Један од илустративних примера је Асоцијација младих хришћана (YMCA), светска организација, која у пракси спроводи хришћанска начела, развијањем здравог тела, ума и духа, са фокусом на остваривање духовних циљева преко спорта. Ова организација је била исход покрета под називом „Мишићно хришћанство“ (Muscular Christianity), који је настао као последица индустријске револуције. Увидом у настанак и развој, можемо закључити да је покрет, нарочито у свом развијеном облику, у суштини пружао секуларизовану сотириологију. Чињеница је да се , када је YMCA са жаром пригрлио спорт, њихово становиште фундаментално мења. Уместо да спорт служи духовним циљевима, постао је циљ сам по себи. Спасење (у понуди „теретане“) је, на тај начин, секуларизовано.   

Имплицитна заповест апостола Павла Коринћанима да своје тело треба да сматрају за храм Духа Светога (1 Кор. 6, 20), често је уметана у Мишићно хришћанство у виду схватања телесног здравља као духовног циља. Ми смо психосоматска бића, у сложеном – али правом – смислу ми јесмо наша тела. То је један од разлога зашто Православно хришћанство инсистира на васкрсењу тела, упоредо са бесмртности душе. Неоспорно је да брига за спорт и здравље има свој удео у заокруженој доктрини спасења. Ипак, мишљења сам да када спасење постане само ствар здравља и спорта, онда редукционистичка сотириологија ступа на сцену.  

Све у свему, чини се да постоје добри разлози за веровање да се поједини људи баве спортом из религијских, или тачније квази-религијских разлога. Јер, већина људи се окреће спорту као што се иначе окреће институционалној религији, како би изразили одређена осећања; искусили одређене емоције; изградили идентитет; имали одређен ритам живота; учестовали у обреду итд. 

Да закључим, не сугеришем да спорт јесте, да је био или да ће постати религија. Мој закључак је доста умеренији: спорт је за поједине људе преузео одређене карактеристике религије, те у њиховим индивидуалним, друштвеним и културним животима, може вршити улоге које иначе припадају организованој религији. 

теологија.JPG


View full Странице

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Омладина је залуђена спортом. Ја гледам њих, а они гледају себе (у огледалу).

Девојке хоће обликоване гузе, једна другу гледају која је боља.

Мушкарци хоће веће груди од девојака, широка рамена...

Тачно се зна када, шта и колико се једе пре тренинга, који се прашкови пију пре, током и након тренинга. Које вежбе када се раде, колико понављања, серија, колико траје пауза између серија. У секунд мора да настави да ради, а ако мора да чека да неко заврши своју вежбу, цупка у место као наркоман. Ако му је пауза између серија 1 минут, а направио је 1,5 минут, као да му је све пропало, неће имати резултата.

Преоптерећи размишљањем о свом телу.

Обавезно се морају јести јаја, сир, месо. Нема поста за њих.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Писати о овој теми у Србији, а не узети у обзир научни рад Дуција Симоновића, човека који је ту и чији су текстови толико приступачни, стварно зачуђује и није схватљиво. То је велика замерка аутору, а навешћу неколико битних недостатака који суштински дисквалификују овај текст, а којих сигурно не би било да је аутор консултовао научне студије Дуција Симоновића.

On 24.5.2018. at 19:46, Поуке.орг инфо рече

Прво, спорт се у древним временима појављује као носилац заједнице са божанством и „регулатор“ односа човека са Богом или боговима. У таквом свету, спорт је био света пракса, која је омогућавала људима да се уздигну ка небу. 

1. Спорт није постојао у древним временима. Спорт је француска реч, изведена од речи desporter, која значи "забављати се, задовољавати се". У олимпијском култу античке Грчке постојао је агон, а та реч на грчком значи "борба, надметање за наклоност богова". Наш највећи хелениста Милош Н. Ђурић никад није бркао та два појма и увек је, пишући о грчком олимпијском култу, користио реч агон. Све ово није битно тек онако, као пука терминолошка исправка, него је за разумевање спорта од суштинске важности знати да не постоји никакав континуитет модерног олимпизма са античким култом, као и то да спорт као друштвена појава нема културно утемељење, те да је једино што доводи спорт у везу са старим Грцима фалсификаторско коришћење појма "олимпијски" и неколико атлетских дисциплина које су, у битно другачијем облику, постојале и у старој Грчкој.

2. "са Богом или боговима" - Ово је, такође, потпуно неистинита формулација и синтеза. Незнабожачки, пагански Грци су били они који су веровали у олимпијске богове, а крштени Грци никакве везе нису имали са олимпијским култом и агонима. Грчки богови су људске пројекције природних сила и аутопројекције сопствених осећања; они су, у складу са природом, често груби, пуни зависти, мржње, сујете, и као људске вредности славе физичку снагу, сналажљивост и сл. Када један Грк победи у рвању некога, он се сматра да има управо те божанске атрибуте. Из хришћанске перспективе јасно је да то није никаква заједница, а ако и јесте, она у сваком случају нема ама баш ништа слично са хришћанском заједницом, заснованом на љубавном односу личности. Оваква синтеза је потпуно недопустива, јер подразумева не само историјску неистину да је грчка паганска ритуална борба била "носилац заједнице и регулатор односа човека са Богом", дакле, хришћанина или Јеврејина, јер једино су они веровали у Бога, него подразумева и то да је тако нешто могуће у хришћанској вери.

3. "уздигну ка небу" - Небо је за хришћане васкрсни живот у заједници са Богом. За Грке је уздизање до божанског било уздизање свог егоистичког ја, ја које пролази и које је, избором богова, добило привилегију да, на рачун других, буде нека сила и слава овде на земљи, док ће након смрти сви свакако бити у страшном царству сенки. Олимпијски победник у агону је, за Грке, био неко ко је остварио лично сујетно задовољство да буде неко бар на овом свету, док су остали ништавни и у овом свету и после смрти. Никакве заједничке тачке немају хришћанско и паганско религиозно уздизање.

On 24.5.2018. at 19:46, Поуке.орг инфо рече

Насупрот томе, по другом гледишту, типичном за неке ранохришћанске ставове, спорт је посматран као опасна разонода, безначајна вежба, или, прецизније, као одвраћање од озбиљног живота. Чак и ако није грешан сам по себи, спорт, по том гледишту, неизоставно води учеснике и гледаоце ка греху, те на њега треба гледати са пажњом или чак одбојношћу. 

Најпрецизније би било рећи: одвраћање од живота у љубави.

"није грешан сам по себи" - Грешност је српски превод библијске грчке речи хамартиа, што значи "промашен циљ". Циљ је жива љубавна заједница са Богом и грешно је све што нема тај циљ. А каве везе са љубављу има надтрчавање са неким, или трчање ради обарања рекорда, или бацање лопте у кош, или пребацивање лоптице преко мреже, или ударање другога у главу, или скакање са ски скакаоница, или вожња формула, или прескакање вијача, или бацање копља удаљ, какве све то везе има са Христом, са љубављу (агапе) коју нам проповеда Апостол Павле?

On 24.5.2018. at 19:46, Поуке.орг инфо рече

Треће гледиште, које се појављује још у антици али и у хришћанским одговорима последња два века, посматра спорт као средство изградње карактера и моралног напретка, па као такав представља веома подесну активност за учешће хришћана. У том светлу, спорт можда нема суштински религијски садржај, али може бити инструмент у развоју врлина. 

Овде стварно већ треба навести неки извор: који су то "хришћански одговори последња два века" који посматрају спорт као средство изградње морала и врлина?

1. Какав је то спортски морал? То је морал заснован на паганским вредностима - култу физичке снаге и физичке спретности. Спортско гесло, а заправо античко, гласи: у здравом телу здрав дух. То подразумева паганско-материјалистичку антропологију и значи да су они који имају телесне недостатке не могу имати здрав дух. У Спарти су децу са недостацима убијали по рођењу, а за исто се залагао и Пјер де Кубертен. Спортски морал је најкраће изражен у следећој Кубертеновој формули: "Брже, даље, снажније." Спортски морал је слика свега онога супротног хришћанској љубави и етици.

2. Спортски морал подразумева човеково право да:

а) током меча наноси телесне повреде противнику (фудбал, бокс...), или чак да га убије (бокс, трке формула), а да не одговара кривично за то;

б) да као тренер угрожава телесни развој детета и манипулише њиме ради постизања резултата (атлетика, гимнастика, кошарка...) и да не одговара за то.

3. Оно што у основи разликује спорт од игре јесте то што у спорту мора да постоји такмац који је противник. Бавити се спортом значи у пракси играти против некога, такмичити се против некога. Тај неко може да буде човек, а може да буде и резултат. Спорт губи смисао чим нема такмаца. Тек ако нема такмаца, игра може да буде вежба, но било да је та вежба опасна или не, у питању тада није спорт, бар не институцинализовани.

Ако нема такмичења, спортска игра губи спортски смисао. Рецимо, ако кошарку узму да играју заједно и мушкарци и жене, и стари и млади, и здрави и болесни, на шта би личила та утакмица? У њој би био одстрањен такмичарски нагон због телесног принципа и утакмица не би имала смисла. Тада би то могла да буде нека игра, али таква игра такмичарски настројене људе не занима. Литургија је, дакле, потпуна супротност спортској пракси.

4. Није ли врлина у хришћанској вери само она врлина која је у вези са светим тајнама? Природне карактеристике неког човека јесу његове врлине само у паганском и егоистичком погледу на свет. Спорт не може да развија хришћанске врлине. Хришћанске врлине љубави, благости, кроткости, целомудрености... неспојиве су са спортом. Није ли основно хришћанско осећање света да не осећамо самодовољност? А није ли сам појам такмичења израз самодовољне тежње? Било да је у питању појединачни, било екипни спорт. Хришћанин реч победа користи само када мисли на победу против зла, а не када победи другог човека. Свештеник Војислава Билбија се бавио неком јапанском борилачком вештином. Када је постао хришћанин, отишао је на Свету Гору и питао једног оца да ли да се и даље бави том вештином, да вежба и да је развија. Духовник му је одговорио: само ако си сто посто сигуран да сутра када би те неко ударио једном, па опет, па стотину пута, па бескрајно да те удара, ти не би узвратио ни пожелео да искористиш ту своју вештину, ти онда слободно вежбај. А колико ова хришћанска духовност има везе са спортом? И који је смисао те вештине ако баш никад неће бити употребљена?

Могло би за сваки пасус да се напише по два-три пасуса примедби, али за то треба још два-три сата писања. Ја сам се овде држао само неких аспеката, не помињући многе друге - друштвено-политичке, медицинске, националне, расистичке... За све то је најбоље погледати студије Дуција Симоновића, који је, иако није хришћански верник, написао изузетне научне студије о антихришћанским принципима спорта и рекао о томе више него било који теолог код нас, бар колико је мени познато. Предавање "Хришћанство и спорт" држао је на ПБФ, по позиву професора Кубата. 

Наш отац Рафаило из Подмаина такође веома бритко критикује спорт као нешто што никакве везе са литургијским животом и вером у Христа нема.

Са поштовањем, Радослав

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@Батовен Лепо обрађено, за сваку похвалу труд... сад, да ли ће се баш свако сложити са твојим виђењем- дискутабилно је. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Само ћу употребити речи Родољуба Кубата, када се пре пар месеци нашао у сличној ситуацији: Чврсто остајем на позицијама које сам претходно изложио, и по речима Св. Григорија Ниског „остављам благонаклоном [разборитом] читаоцу да процени“.

Аутор текста

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 часа, Батовен рече

У Спарти су децу са недостацима убијали по рођењу, а за исто се залагао и Пјер де Кубертен.

Имаш ли извор за ово?

 

пре 6 часа, Батовен рече

2. Спортски морал подразумева човеково право да:

а) током меча наноси телесне повреде противнику (фудбал, бокс...), или чак да га убије (бокс, трке формула), а да не одговара кривично за то;

Одакле ти идеја да било који учесник у спорту има право да неком другом учеснику нанесе повреде, а да за то не одговара кривично и материјално? А ово за трке формула не капирам...некада се десило да је возач намерно убио другог возача? И није одговарао?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

1. Сви извори о Кубертену на српском доступни су само у Дуцијевим преводима, који се фрагментарно налазе у његовим књигама. Зашто? Зато што су Кубертенови текстови о разлозима и идејама оснивања Олимпијских игара толико отворено расистички и протонацистички да би њихово превођење би било веома демистификујуће за спорт, па се никад нико није усудио да преведе неку Кубертенеову књигу. То није случај само са српским, него и са осталим језицима. Кубертен је написао хиљаде и хиљаде страница и све је, као своје целокупно дело, посветио Адолфу Хитлеру. На Кубертенов предлог Берлин је 1936. године добио организацију ОИ, а на његов предлог је Међународни олимпијски комитет одлучио са се све будуће ОИ одржавају Берлину. Ако ме питаш, одакле ми извор за ово, одговор је исти: Дуцијеве књиге - докторска дисертација, одбрањена на Филозофском факултету у Београду, под називом "Филозофски аспекти модерног олимпизма", затим књиге "Олимпијска подвала", "Спорт, капитализам, деструкција". Кубертен се залагао за то да на ОИ учествују само мушкарци, што је било поштовано на прве две ОИ, а затим је због популаризације, а против Кубертенове воље, дозвољено и женама да учествују. Затим се залагао да учесници буду потпуно голи, као што су били у Грчкој, но то му није услишено. Када је Хитлер дошао на власт, Кубертен му је у писму писао да је он остварење онога што је он, Кубертен, желео, и да су нацистички расни закони, закони о еутаназији итд. оно за шта се и он сам залаже. Кубертен је, иначе, завршио језуитску школу и био француски аристоакрата, барон. Држао је званичан говор у француској скупштини пред Први светски рат и покушавао да убеди француску власт да је спорт као уништење националних кулутура најбоље средство империјализације над малим народима, као и за држање нижих класа сопственог француског народа у покорности. Цео тај говор, колико се сећам, Дуци је превео и навео у некој од књига. Сам Дуци је те Кубертенове књиге и писма читао у библиотекама у Немачкој и Норвешкој, о чему сам говори у интервјуима. Дакле, све изворе заинтересовани читалац може да нађе у наведеним књигама.

2. Питање ми је крајње нејасно. Свако ко је мало пратио спорт могао је и преко телевизије да види телесне повреде, и то теже, које су играчи један другом наносили. А бокс је по природи своје бруталности немогућ и незамислив без тешких повреда. Да ли је Тајсон имао суђење и био кривично осуђен када је Холифилду одгризао део увета? Не. Био је само спортски санкционисан. У затвор је ишао када закон кршио ван ринга. Када фудбалер некоме у клизећем старту поломи зглоб, не одговара кривично због тога. Може да добије неку спортску казну, и то је то. Суштина тог мог навода јесте у томе да оне друштвене и људске норме које владају у друштву не владају у спорту, на некој утакмици. Спортски меч има правни ексклузивитет, а то није неко моје виђење, него правна чињеница. Колико је само стравичних судара и страдања било у тркама формула и аутомобила. Да ли неко намерно нешто хоће или не, то није питање. Суштина је у томе да саобраћајни удеси на спортским тркама не подлежу кривичном закону. 

А одакле уопште та агресија у спорту? Одатле што спорт симболизује рат и ратне односе. У античкој Грчкој Олимпијске игре нису представљале мир него примирје, оне су представљале духовну припрему за наставак рата. То је оно што се Хитлеру јако допадало и зато је направио највећи стадион на свету. То да ми хришћани, чији су толики светитељи страдали на стадионима - Свети Игњатије Антиохијски, Свети Поликарп Смирнски и... - данас афирмативно гледамо на ту препорођену римску стадионску (амфитеатарску, колосеумску) културу представља само једну нашу неосвешћеност. Некад су лавови пуштани на људе, некада су гладијатори међусобно борили до смрти (што је веома слично данашњем боксу), а данас се људи боре једни против других шутајући лопту, али у потпуно истој хедонистчкој навијачкој атмосфери као у античком Риму. Грци нису имали стадионе. Откако је Црква утицала на забрану одржавања Олимпијских игара у петом веку, до 1896. године, нових друштвених прилика и Кубертена, није било таквих римских манифестација. Невероватно је и јако поразно за нас хришћане то да смо могли тако слепо и без основног људског хришћанског осећаја да тај римски дух прихватимо као нешто наше.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње,  затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе.
      Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас.
      На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 20 јула предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић на тему ”Свакодневни живот хришћана.”   Извор: Острог ТВ студио
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају.     2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније?   Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена?   4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег?   5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства.   6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“.   7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“.   8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник.   9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву.   11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас.   12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У суботу, 17. јула 2021. године Господње, са великом радошћу, благодарећи Богу, народ града Карловца и Епархије горњокарловачке заједно са својим предстојатељем Патријархом српским г. Порфиријем прославио је свога заштитника и небеског покровитеља Светог Саву Горњокарловачког.
      Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме су саслуживали Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке.
      По заамвоној молитви Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом, благословио је славске дарове који су принесени у славу Божју и у част Светог Саве Горњокарловачког.
      По окончању свештеног сабрања епископ Герасим се пригодном беседом обратио Њеоговој Светости, благодерићи на љубави и посети:
      - Свака посета Патријарха како свештенству тако и народу значи и потврђује да никада овде нисмо сами. Ваша светости, добро дошли у земљу натопљену крвљу мученика, како рече народни песник у земљу где је, „гроб до гроба“, многе јаме и стратишта, спаљени храмови, уцвељене мајке и очеви, изгубљена деца пострадала за веру отаца наших. Добро дошли у земљу где су подземни градови, мртвих и замучених „братском руком“, већи од оних који су над земљом, где се још битише и удише ваздух подарен од Творца и Животодавца Господа. Добро дошли у земљу Светога свештеномученика Саве Горњокарловачкога, чији празник данас заједно са осталим новомученицима горњокарловачикм литургијски прослављамо као небеског покровитеља наше Богочуване свештене Епископије. Свети свештеномученик Сава, је истрајни и трудољубиви посланик у Карловачком владичанству, служитељ мира и истинске Христове љубави, засејао је добро семе у овим крајевима од којих и ми данас, после осамдесет година, сабирамо непролазне плодове. Својим овоземаљским животом заједно са својим свештенством, монаштвом и народом, остао је до смрти веран Господу, својој Цркви и народу, посведочивши речи да се крвљу Црква не руши, већ зида!
      У својој поучној архипастирској беседи патријарх Порфирије је, између осталог, рекао:
      - Позвани смо да све људе видимо као своју браћу. Човек је створен љубављу Божјом. Он је икона Божја створена за вечност у Христу кроз Цркву у светој Литургији. - Свети људи облагодарени Христом, као што је Свети свештеномученик Сава Горњокаловачки моле се за сав људски род. Свети Сава је био пун љубави према свима и када му је понуђено да избегне, он је рекао да ће остати  и бити уз свој народ. Због тога га је Господ прославио као светитеља, истакао је патријарх Порфирије.
      Препознавши вишедеценијски труд г. Хрвоја Ђаконија, начелника Конзерваторског одељења Личко-сењске жупаније, на обнови духовног и свештеног наслеђа Епархије горњокарловачке, Свети Архијерејски Синод му је доделио орден Светог Саве другог реда. Високо одликовање г. Ђаконију је уручио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, истакавши универзалност духовних вредности и посебно похваливши г. Ђаконија што је својим несебичним трудом остао доследан универзаној снази јеванђелске поруке сачуване у духовном наслеђу Епархије горњокарловачке.
      Прослави патрона Епархије горњокарловачке присуствовали су: председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) проф. Милорад Пуповац, конзул Републике Србије у Ријеци г. Владимир Марјановић, градоначелник Добоја г. Борис Јеринић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и председник Социјалистичке партије Српске (СПС) г. Горан Селак, дожупан Жупаније карловачке г. Дејан Михајловић, начелник општине Крњак г. Перица Матијевић, начелник Вргинмоста г. Милан Врга.
       
      Извор: Епархија горњокарловачка
    • Од JESSY,
      За откриће ове биљке можемо захвалити једном етиопијском пастиру који је приметио да су његове козе живахније када брсте зимзелени жбун ове биљке. Иако њен латински назив, Coffea arabica  указује на то да је кафа арапског порекла, заправо није. Кафа расте у Етиопији, у oбласти Кафа, по којој је и добила назив. Етиопљани имају обичај да кажу за кафу да је она њихов хлеб. Кафа се сматра арапском јер се од њих сазнало за ову биљку. Арапи су од Етиопљана преузели начин узгајања кафе и производњу и дуго су чували ту тајну, забрањујући извоз. Двојица Сиријаца су 1555. године кафу донели у Цариград и од тад почиње и отварање првих кафеџиница. Прву продавницу кафе у Бечу отворио је управо Србин 1683. године. Београд је своју прву кафану добио пре свих метропола, од којих је и најпознатија и једна од најстаријих, кафана „?“.
      Због једне врсте гљивица која је нападала Coffeu arabicu, почело се са узгајањем других, отпорнијих врста као што су Coffea canephora, Coffea liberica али ипак је arabica дала најквалитетнија зрна кафе.
      Кафа биљка расте као жбун или као ниско дрвеће. Обично расте од 2 до 5 метара. Има кожасте листове и беле цветове. Бере се кад црвени плод потпуно сазри и тај плод садржи два семена. Семе је зеленкасто – смеђе боје са сребрнастом опном. Овално је, са једне стране пљоснато са уздужном браздом. Када се семе издвоји у неком од поступака, суши се и тако се добија сирова кафа. Сирова кафа је скоро без мириса и горког укуса. Пржењем се добија кафа за употребу. Пржи се на температури између 200°С и 250°С. Дугим пржењем добија се угаљ који се користи код тровања као антидот и код дијареје.
×
×
  • Креирај ново...