Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг - инфо

Владика Јоаникије: Ако Влада занемари глас СПЦ и верујућег народа по питању Косова и Метохије, знаћемо кога су послушали

Оцени ову тему

Recommended Posts

Обавезни смо да чувамо свој темељ, на такав начин осигуравамо будућност својој цркви и својој држави у целини
О поруци Светог архијерејског Сабора СПЦ о Косову и Метохији са владиком будимљанско-никшићким Јоаникијем за „Печат“ разговарала Наташа Јовановић.

DSC_1599-Copy-1.thumb.jpg.64390844abac994cdcb613b9c30d3d8d.jpg
Какав је значај документа СПЦ о Косову и Метохији, као и значај саборног гласа Цркве у преломним тренуцима када се од Србије тражи да потпише правно-обавезујући споразум са тзв. државом Косовом?
 
Свети Архијерејски Сабор СПЦ је још 2003. године објавио Меморандум о Косову и Метохији. То је врло исцрпан и опширан текст који за Цркву има снагу закона. Саборска порука од ове године, о истом питању, ослања се у свему на поменути Меморандум додатно осветљавајући веома сложено стање са којим се народ сусреће и бори на Косову и Метохији, изражавајући наду „да ће се проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права“. Кроз цео текст Поруке провејава свест да Косово и Метохија у свом укупном духовно-историјском значењу, за све православне Србе у свету, „представља саму срж нашег црквено-народног бића и постојања без које се губимо у процесу опште глобализације и секуларизације“. Обавезни смо да чувамо свој темељ, на такав начин осигуравамо будућност својој цркви и својој држави у целини.
 
Сведоци смо покушаја обезвређивања овог документа са образложењем да он не нуди решење. Шта је решење?
 
Најбоље је да се решење тражи, као што је и наглашено у Поруци, мирним путем у оквиру Резолуције 1244 и у складу са Уставом Србије.
 
Да ли ситуација наликује на ону из 1937. када Црква није подржала световне власти о веома крупном питању?
 
Морамо имати у виду да је питање Косова и Метохије за српски народ кључно, и ако гледамо од 1389. наовамо – свевремено, а питање Конкордата, колико год било важно, односило се на међуратни период наше историје и већ је ствар прошлости. Наш сабор није имао намеру да се сукобљава са актуелном влашћу у Србији него да јасно саопшти једногласно усвојено мишљење о Косову и Метохији и да помогне да се пронађе праведно и одрживо решење.
 
Шта ако Влада занемари глас СПЦ и верујућег народа?
 
Онда ће се знати кога су послушали. Било би добро да и њима поставите исто питање.
 

View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ Не може се добити рат протеривањем и уништавањем сопственог народа
      Молим и апелујем на хрватско државно и црквено вођство, као и политичке и духовне вође нашег народа, да чине све што могу да се искорени мржња и завлада мир између два народа
      (Фото А. Васиљевић) Иза нас је обележавање још једне годишњице акције хрватске војске „Олуја” чији је исход прогон више око 250.000 Срба из Крајине, још једном су се у Србији оплакивале жртве, а у Хрватској славила победа, први пут уз присуство представника српске мањине у Книну. Могу ли цркве, Српска православна и Католичка у Хрватској да покажу пут помирења када и њихови великодостојници тих дана с једне стране служе опела, а с друге мисе захвалнице. Чини ми се да је прави час за овакав разговор, с обзиром на мноштво отворених питања, нерешених проблема и многих искушења, каже одговарајући на ово питање у интервјуу за „Политику” патријарх српски Иринеј.
      – Када је реч о тзв. Олуји, коју славе наши најближи суседи, али и начелно у вези са ратним победама уопште, сетимо се како наш савремени светитељ Јустин Поповић не мислећи само на Хрвате или Немце, на Шиптаре, него и на друге Енглезе, Русе, и нас Србе каже: „Ратови су пораз до пораза, не победе. Људи гину, измислили ратове и убијања као средства да победе зло у овоме свету”. А ја додајем: може ли држава добити рат протерујући и уништавајући сопствени народ? Наравно да не може. Сигуран сам да је та еуфорија опијености злом прошла, осим код оних најусијанијих глава. Макар када схвате да је за тих 250.000 Срба кренуло и свакога дана пут земаља запада крећу пуни возови и аутобуси младих. Празни се, кажу ми, не само северна Далмација, Лика, Банија, Кордун, него и пребогата Славонија. Има ли места слављу када вам цвет младости одлази да гради туђе градове, оре туђе њиве, лечи туђу децу... Прошло је више од две деценије, а тамо оба народа још увек живе у последицама рата: социјалним, психолошким, економским. Нека свако чини своје, нека славе они ако мисле да имају шта, али молим и апелујем на хрватско државно и црквено вођство, као и политичке и духовне вође нашег народа, да чине све што могу да се искорени мржња и завлада мир између два народа.
      Утисак је да се код хрватских власти појављују почетни знакови да је могућа и таква њихова политика. Уколико је то заиста тако, онда и наши народни прваци, као представници народа страдалог у геноциду, треба да, чувајући националну свест и достојанство свог народа, прихвате сваку прилику која може допринети мирнијем сну и бољем животу нашег народа у Хрватској. Да десетине села на Банији, на Кордуну, Лици и другде у којима живе Срби добију електричну енергију. Једино тамо у читавој Европи постоји мноштво села без електричне енергије. То не значи да треба да са њима славе, али сарадња је неопходна са онима који желе нормалан живот и благостање за све људе. Ми се, овде у Србији, залажемо и подстичемо наше власти, да испуне све разумне потребе хрватске мањине. Исто тако, верујемо да су то и за Владу Хрватске достижни циљеви, и да српски представници требају да са њима сарађују за добробит свих – каже патријарх српски Иринеј.
      Неуспехом су окончани недавни преговори представника Епископског савета у Црној Гори и црногорске владе. Како оцењујете позицију Цркве у овим преговорима, али и њен тренутни положај у Црној Гори?
      На питање какав је положај наше Цркве најбоље су зимус одговорили и стари и млади, по мећави у Васојевићима или по бури у Паштровићима, широм данашње Републике Црне Горе, носећи на иконама и у срцу Светог Саву, Светог Василија Острошког или Светог Кнеза Лазара, и са уздигнутим тробојним барјацима Српске Цркве бранили светиње. И став Цркве у данашњој Републици Црној Гори, али и свуда где има наших епархија, црквених општина, манастира, храмова и парохија је кристално јасан. Српска Православна Црква има свој Устав, своје устројство, своје прописе који решавају начине регулисања свих важних питања. У таквим законским и канонским оквирима могу бити решена и сва отворена питања на том подручју. То је став Светог Архијерејског Синода, то је мој став. Такав је и став Сабора. А што је исто тако важно, такав став је недвосмислено показао и народ у тамошњим епархијама. Ова криза потврдила је ону латинску: Vox populi – vox Dei! Ни народ, ни Црква не прихватају расправу о питању: чији су српски православни храмови? Ни народ, ни Црква не пристају на било какву промену устројства, на нарушавање црквеног и народног јединства. Патријарх српски то поготово не прихвата, свиђало се то неком или не.
      Када је 1998. године, доведен у Патријаршију, млади председник или премијер Ђукановић, не сећам се његове тадашње функције, представљен је као будућност, снажна перспектива српског народа. И он је тако тада говорио и обећавао. А данас, туга ме обузме када видим коликo дубок може бити људски пад. Са таквима се годинама договарати и преговарати? Са таквима тражити могућност компромиса? У то не верујем.
      Плашите ли се могућности да ће се црногорски законски модел прелити и на светиње на Косову и Метохији, које су иначе под константним претњама: од физичког уништења до грубог фалсификовања њихове историје?
      Реална слика  је, нажалост, обрнута и утолико још тужнија. Они који су се, као што рекох, некада представљали као нада и будућност српског народа у Црној Гори, данас се понашају као да су им „узор” шиптарски терористи. Сетимо се само арогантних измишљотина да су Високе Дечане подигли племићи из породице Нимани? Ја одлично познајем и поштујем косовско-метохијске Шиптаре. У основи, то је племенит народ горштачког етоса. Али, уз сво поштовање према њима, не можемо им уступити онај део историје, део духовних и културних споменика који им никада није припадао у историји. Или, узмимо само још један пример: служење римокатоличке мисе на остацима православног храма Светог Николе у Новом Брду, познате задужбине средњовековних српских владара. Они, пак, који би помислили да и за милиметар попусте притисцима Марковића, Ђукановића и њима сличним, којима ништа није свето и који немају поштовања чак ни према сопственим прецима, имали би убрзо новобрдски пример у Морачи, Савини и другде.

      (Фото И. Милутиновић)
      Да ли сте разговарали са епископом диселдорфским и све немачке Григоријем после његове изјаве којом је проблематизовао издвајање буџетских средстава за градњу Храма Светог Саве  у доба епидемије вируса корона и Вашег саопштења у којем сте навели да је перјаница антисрпских и антицрквених кругова у Србији?
      По том питању још увек нисмо разговарали. Чуо сам да се тим поводом огласио преко видео-снимка на интернету. Али архијереји међусобно тако не опште. Зна се како, и којим путем, се износе различити ставови, као и који су начини да се решавају проблеми са којима је Црква суочена.
      Српска Православна Црква прославља ове године сто година уједињења Српске Цркве, а век постојања обележава и Православни богословски факултет. Део академске заједнице, професора овог факултета, па и руководства Универзитета у Београду сматра да Свети архијерејски Синод, којим председавате, има превелики утицај на овај факултет и да нарушава његову универзитетску аутономију. Како Ви гледате на ове примедбе?
      Побогу, на Православном богословском факултету се школују, пре свега, будући ђакони, свештеници и архијереји Српске Православне Цркве, затим будући православни вероучитељи, катихете. У Статуту пише да је Факултет установа Српске Православне Цркве и државе Србије и да је под пуним духовним и канонским окриљем Српске Православне Цркве. Сетимо се само да је тај исти Статут због жалбе неког атеистичког удружења већ био на Уставном суду где је позитивно оцењен. И поред тога, неки из универзитетске заједнице, који су се већ експонирали као политичка оријентисана и антицрквено расположена групица људи, препознавши се са пар сличних у факултетском сословију, износе сумње у Статут и тиме збуњују академску јавност. И то је проблем. Такви се чујем, исто преко интернета, свакодневно ругају својој Цркви, Синоду, најугледнијим архијерејима, колегама професорима. Тајно снимају шта говоримо, снимају како пале слике најугледнијих владика, па то објављују... Тешко је то разумети јер им је Црква дала све што је могла, па и више од тога, а ништа им није ускратила. Што се статуса факултета тиче Свети Архијерејски Синод узима у обзир различита решења и неће журити са одлуком. Покојни Зоран Ђинђић је 2000. године дао кључни допринос да се учини ништавном и непостојећом одлука комунистичких власти о искључењу Факултета са Универзитета јер је био мишљења да Богословски факултет са својом традицијом и угледом у свету чини част универзитетској породици. Али он је био и Србин и Европејац без комплекса. А проблем свих оних са Факултета којима је тесна сопствена кожа, решићемо на добро Цркве, али суштински и на њихово лично добро.
      Колико је пандемија вируса корона променила живот Православне цркве? Да ли је, на пример, променила црквену праксу везану за Свету тајну причешћа, будући да су неке православне цркве учиниле извесна прилагођавања приликом давања причешћа?
      Црква постоји кроз Евхаристију или, још прецизније, као Евхаристија. Ми хришћани јесмо једно са Господом и међу собом искључиво зато што се у Евхаристији – реално, а не метафорички или символички – причешћујемо једним и јединственим Телом Христовим. Из тога следи и наша вера да је причешће Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игњатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. Ако је Бог са нама, – а у Литургији и Причешћу јесте, – ко ће против нас? Кога да се бојимо? Према томе, Црква верује да верни, поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко светог Причешћа него да је оно извор живота и здравља. У своје време мој претходник, блаженопочивши патријарх Павле, који сигурно није богословствовао чисто „академски”, него благодатно-подвижнички, озарењем и просвећењем од Духа Светога, одговарајући на питање да ли треба брисати кашичицу после причешћа сваког верника, недвосмислено је писао да не треба. Притом, се позивао на сведочење светог Јована Кронштатског, изузетног литурга, чудотворца и исцелитеља, које гласи: „Колико сам пута имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су се после причешћа божанским Тајнама, по својој срдачној жељи или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо опорављали.” За две хиљаде година хришћанства никад се нико није заразио светим Причешћем – јер да јесте, то би непријатељима хришћанства био „крунски доказ” против њега! Истина, било је, има и биће свештенослужитеља који су умрли због заразе или неизлечивих болести (кардиоваскуларних, канцерогених, дијабетичарских и других), али не услед служења Литургије и причешћивања него из истих разлога из којих умиру и други људи, погођени истим или сличним болештинама. Имајући ову веру и Православно Предање на уму, као поглавар наше помесне Цркве сматрам да би било какво увођење новине у вековну праксу везану за начин причешћивања било погрешно. 
      Како гледате на одлуку турског председника Реџепа Таипа Ердогана да Света Софија поново постане џамија? Је ли то још један ударац за подељени православни свет или ново бреме у односима хришћана и муслимана?
      Недавно сам упутио Турској апел Светог Архијерејског Синода да се пронађе компромисно решење за цркву Свету Софију, која је један од најважнијих споменика културе и духовног наслеђа читавог човечанства. Наравно, предложена решења морају да уважавају политичку реалност и државни суверенитет. Рекао сам да је могуће да ова црква остане музеј или да се, с обзиром на пространост и монументалност, омогуће повремена богослужења за обе вере. Ми се молимо, пре свега, да се сачува мир и да ова, рекао бих, употреба вере у политичке сврхе не изазове друге последице. Нама, православним Србима, Црква Свете Софије заузима посебно место у срцу и души јер преко духовног родитељства које она оличава, стекли смо и своје духовно благо које оличавају Грачаница, Дечани, Крушедол, Жича, Крка у Далмацији, Храм Светог Саве и сви наши дивни храмови у земљи, региону и широм света.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Наша млада и даровита уметница ђаконица Даница Црногорчевић умножавајући своје дарове узноси умилни славопој Господу, служећи тако Богу и роду.    Недавно смо обрадовани новим песмама Данице Црногорчевић, наше најпопуларније младе уметнице која се успешно бави етно и духовном музиком, чинећи и на тај начин велики допринос нашој праведној борби за одбрану светиња. Након што је недавно објавила песму и спот “Православље Црном Гором блиста”, Даница је песму “Весели се, српски роде”, премијерно преставила на Видовдан након молебна у подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења. Са великом радошћу сви ишчекујемо њен нови албум који ће се у предстојећем периоду појавити.   Нашу сестру Даницу позвали смо да буде гост наше емисије "Живе речи", али из техничких разлога њено гостовање није било могуће реализовати уживо. И поред тога ми смо нашли начина да њено милозвучно појање украси и обогати нашу емисију у којој је гост био прота Милорад Голијан.    Носите бремена један другога, реч је апостола Павла која одјекује вековима позивајући нас на делатну љубав и подвиг једних према другима, како бисмо испунили закон Христов и себе уградили у вечну заједницу са Господом. Следујући овим речима, а имајући у виду да се свако добро и богоугодно дело не завршава на доброј вољи и љубави, већ потребује и материјалну потпору, користимо прилику да у хришћанској љубави напоменемо ако је неко у могућности да помогне прилогом рад наше сестре којој предстоји снимање спотова за нове песме, може нас контактирати путем наше мејл адресе.    У наставку доносимо неколико прилога који ће потврдити истинитост наших речи:    Даница Црногорчевић у интервјуу за "Православље": Трудећи се у свом духовном, интелектуалном и моралном изграђивању, допринећемо прије свега себи, породици, Цркви и друштву!   Ангелски глас наше сестре Данице Црногорчевић испунио радошћу и одушевљењем сабране на литији   „Црква Света“ нова песма Данице Црногорчевић - спот је снимљен у острошкој светињи   Ђаконица Даница Црногорчевић: Са љубављу певам Господу и своме роду!   Нова песма Данице Црногорчевић: Православље Црном Гором блиста    Даница Црногорчевић: Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота!  
    • Од JESSY,
      На улици испред кафане пријатељ ми је стегао руку и рекао: причаћемо о сценарију другом приликом и на другом месту… И отишао је својим путем (Срђан Печеничић) Пријатељ ме је позвао да се нађемо и попричамо о његовом филмском сценарију који ми је дао да прочитам. Да будем искрен, не волим да читам текстове својих пријатеља. Ако их похвалим, мислиће да тако говорим зато што су ми пријатељи. Ако говорим лоше, изгубићу пријатеља. Смишљао сам разне изговоре да одложим виђење, али није вредело. Пријатељ ми је предложио да се нађемо у једном лепом италијанском ресторану код Конака књегиње Љубице. Мој пријатељ је стигао први. Срдачно смо се поздравили. Рекао сам: „Извини, молим те, да променимо кафану. Ово место ме сећа на неке ружне ствари из мог живота. Ово је кафана у коју сам често долазио као дете.”
      „Долазио си у кафану као дете? С родитељима?”
      „Не. Сам. Наравно, није била овако отмена, била је то сиротињска кафана, а власник је био мој отац. Мој отац је држао ову кафану пре рата, за време рата и после рата. Причало се да је био добар и с Немцима и с партизанима. Када су Немци 1941. године ушли у Београд, међу првима су ухапсили мога оца. Држали су га 24 сата у затвору и пустили га. Отац је касније причао да га је то доста коштало, али се исплатило. Кад су партизани 1944. године ослободили Београд, међу првима су ухапсили мога оца. Држали су га у затвору 24 сата. И пустили. Отац је касније причао у пола гласа да га је то скупо коштало, много скупље него код Немаца. Кафана није престајала са радом ни у миру ни у рату. У то време то је била периферија Београда. У кафани су се сакупљали лађари, рибари, лопови, просјаци, посрнуле жене… Талог Београда. Отац и мајка су се развели. Ја нисам као дете тачно знао шта то значи. Нити ми је било јасно зашто отац више не станује са нама. Када је отац отишао, мајка и ја смо остали сами. Мајка није радила. Били смо веома сиромашни. Скоро да нисмо имали шта да једемо.
      Шта је била моја мука? Једном месечно мајка би ме окупала, лепо обукла и послала код оца. Пошто се он никад није сам сетио да нам помогне. Ишао сам код оца у његову кафану да би ми он при одласку гурнуо у џеп мало новца који сам носио мајци. Али, требало је преживети до тог тренутка кад би се он сетио да ми да новац. Мајка ме је молила да, ако отац није у кафани, седим и чекам док се врати из града. Седео сам за овим столом и чекао оца, често сатима… А онда, кад би он дошао, нисам знао шта да разговарам с њим. Нити је он знао шта мене да пита. Желео сам да ме загрли, помилује по глави, пољуби… Ништа од тога њему није падало на памет. Прилазиле су ми жене које су мирисале на ракију, грлиле ме, љубиле, јер сам их подсећао на њихову децу која су била жива или нестала за време рата. Пијани бродари су ми наручивали пиће… И терали ме да пијем кувану ракију јер је то здраво и тако се постаје „мушко”. Нудили су ми да пушим љуте и горке цигарете. Очи су ме пекле од дима, био сам потпуно мокар од зноја, нервозе, туге што морам да седим у тој прљавој и задимљеној кафани и чекам да ми отац удели мало новца. Али сам знао да тај новац нестрпљиво чека код куће моја мајка… Чинило ми се да би ми било лакше да седнем испред кафане и да просим него да чекам да ми отац удели милостињу. Сваког месеца бројао сам дане до одласка код оца. И мој ужас се повећавао како се ближио тај дан… Било је мучење и понижавање, али смо на тај начин преживљавали и ја и мајка.
      Питао сам мајку: „Мама, зашто ме отац не воли?” Добио сам утешан одговор: „Воли те, само то не показује.”
      Отац је старио и почео је да поболева. Обилазио сам га скоро сваког дана. Доносио му воће, чистио стан, помагао му да се окупа. Нисам више хтео да узимам новац од њега. Био ми је некако симпатичан и драг у тој својој беспомоћности. И ако он није волео мене, ја сам волео њега.
      Једног дана када сам дошао у кафану затекао сам необичајену тишину. Сви су ме љубили, миловали по коси и тихо говорили: „Дете, прими саучешће… Умро је твој отац.” То је значило престанак мог мучења и понижавања. Тада сам први пут у животу попио пола чаше вина. И напио се… Имао сам осам година.
      Знали смо да је отац имућан и да поред кафане има и неколико станова које је издавао. Није имао никога од родбине, осим мене. Мислили смо да ће отац све оставити мени и мајци. И да ћемо мајка и ја најзад нормално живети. Нажалост, преварили смо се. Пред смрт, кад је већ био тешко болестан, отац се оженио својом младом конобарицом и све оставио њој. Баш све: и кафану и станове. Мени и мајци ништа. И даље смо годинама живели у беди и немаштини…
      Да ли сам због тога мрзео свог оца ? Не. Волео сам га много више него што је он волео мене. Тако је у животу: волимо највише оне који најмање воле нас…
      На улици испред кафане пријатељ ми је стегао руку и рекао: причаћемо о сценарију другом приликом и на другом месту. И отишао је својим путем.
      Вратио сам се у кафану и сео за сто за којим сам увек седео кад сам чекао оца. Био сам сигуран да ће се вратити… Да ће ме загрлити, пољубити и рећи: сине, тако сам срећан што те видим… Волим те!
      Седео сам и чекао… И чекао. Нико није дошао.
      Професор ФДУ
      http://www.politika.rs/scc/clanak/458760/Pogledi/Otac-koga-sam-voleo
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Свете великомученице Ефимије, у петак 24. јула 2020. у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке, Ђурђевим Ступовима, служена је света Литургија, поводом за данас најављене поновне промјене хришћанског вјерског идентитета и намјене Велике Цркве Свете (Агиа) Софије Премудрости Божије у Цариграду – мајке цркве свих наших цркава.     Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.   Он је, у литургијској проповједи, казао да се у православном свијету издваја једна светиња за коју су све остале везане. Ако једна светиња, навео је Владика, може да се поистовјети са Црквом то је у прошлости била, а, на неки начин, је и сада, храм Премудрости Божје Света Софија у Цариграду.   „За ту светињу везани су сви хришћани. Она је била главна светиња у вријеме неподијељеног хришћанства, величанствена. Сувишно је говорити о томе колико она значи за нас хришћане и за цио цивилизовани свијет у историјском, посебно у умјетничком и теолошком смислу. Међутим, као што Црква Божја страда кроз сва времена у историји, тако страдају и многе светиње“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије.   Додао је да није само пострадала и била претворена у џамију Света Софија Цариградска него и многе друге. Међутим, претварање Свете Софије Константинопољске у џамију, нагласио је Владика, био је апокалиптични знак за цијело хришћанство.     „Наравно, грчки народ је највише везан за Константинопољ, за Свету Софију у Цариграду и остале тамошње светиње, које су страдале, а она је символ свих страдајући светиња, али су и сви други, нарочито, православни народи везани за тај свети Храм. Не треба заборавити, када је велики руски кнез Владимир послао своје изасланике да види какве су вјере у свијету, па да му поднесу извјештај да би и руски народ знао да се опредјели за неку од монотеистичких религија, да су ти његови изасланици, дошавши у Константинопољ и ушавши у Свету Софију на богослужење, били задивљени до те мјере да су говорили: Нијесмо знали да ли присуствујемо служби на земљи или већ на Небу“, бесједио је Његово Преосвештенство.   И ми смо примили вјеру од тог Храма, подсјетио је Владика, наводећи да су изасланици Светог Патријарха Фотија, Свети Кирило и Методије, међу осталим словенским народима, крстили су и наш, српски народ.   „Наши преци су са великом радошћу приступали тој светињи док је она била православна, а и када је претворена у џамију они су се дивили њеној љепоти. Не треба заборавити да је последњи византијски цар пострадао за Свету Софију 1453. као што је раније Кнез Лазар за светиње на Косову и Метохији. Први хришћански цар се звао Константин и последњи, који је пострадао у Цариграду византијски цар такође се звао Константин, а био је српски сестрић, његова мајка је била Српкиња“, рекао је Епископ Јоаникије, додавши да тај податак није од пресудне важности али треба памтити историју.   После тога Света Софија је била претворена у џамију, што је, оцијенио је Владика, био страшан знак за све хришћанске народи, који су падали под турско ропство, па су многе друге светиње биле претворене у џамију, као што су, неколико вјекова касније, црква Светих Петра и Павла у Бијелом Пољу, Богородица Љевишка и друге наше светиње.   „Не треба заборавити ни то да је манастир Светог арханђела Михаила, који је подигао цар Душан, једна од најљепших светиња које су подигли Немањићи, још величанственији храм од Дечанског, та светиња је порушена од стране Турака и исламиста и од ње је зидана џамија у Призрену“, указао је Епископ будимљанско-никшићки.   Он је навео да је Света Софија од 1934. служила као музеј, била отворена за све вјере иако се у њој није обављало ничије богослужење, али се, макар, могло слободно прићи и дивити се архитектури, мозаицима, том чуду од умјетности.   „Сада у ове дане, одлуком предсједника Турске Ердогана, који обнавља османску идеологију у Турској, она се, опет, претвара у џамију. То је тужан моменат за сав хришћански свијет и свједочи о једном: да је у давнини извршено насиље над тим светим храмом и над многим другим светим храмовима у поробљеном хришћанству за вријеме турске империје, али да од тог насиља нијесу одступиле ни данашње власти у Турској и оно што није њихово присвајају“.   „То нас у много чему подсјећа на оно што чине обезбожене власти у Црној Гори. Оне, такође, хоће да присвајају светиње и кажу: Нема проблема, ви ћете и даље служити, мада су тамо у Закону записали: Служиће својој намјени докле власт не одлучи другачије, а онај на кога је уписана светиња може да јој одређује намјену. Ако је извршено насиље над њом и она насилно прекњижена, шта онда можемо да очекујемо? Исто ово и још горе, него што чини нови, лажни султан Ердоган“, констатовао је Владика Јоаникије.   Ово су, оцијенио је Владика, лажне патриоте које се боре, тобож, за Црну Гору, а заправо се само богате.   „Како могу да се хвале патриотизмом у сиромашној Црној Гори, када су уписани на листу свјетских богаташа, нови богаташи, скоројевићи. Врло је то опасно. Свака погрешна и обезбожена идеологија неће да мирује, она хоће да отима, хоће да скрнави, хоће да и оно што је Божје присвоји себи, оно што је Богу посвећено да њиме завлада, да га скрнави, гази и понижава“, истакао је Епископ.     Поручио је да су ово искушења којих у историји мора бити, а та искушења хришћане још више обједињавају. Као примјер је навео неспоразуме, који су последњих година, постојали између Руске Цркве и Цариградске патријаршије. Међутим, поводом овог „злог чина“ који је учинио предсједник Турске Ердоган једнако мисле, сматра Владика Јоаникије, руски Патријарх и цариградски и српски.   „Сви смо заједно, сви смо у истом осјећању, цијела Црква Божја састрадава са Светом Софијом Цариградском. То јесте храм Цариградске патријаршије, али је и Храм свих православних хришћана. Шта год земаљске власти, којима је пало у дио, радиле са том светињом она ће и даље само свједочити распеће Христово и то ће нас страдање њено још више обједињавати“, поручио је Његово Преосвештенство владика будимљанско-никшићки Јоаникије, закључујући своје архипастирско слово:     „Нека ово наше данашње сабрање буде у прилог обједињавању свих нас православних хришћана и свих хришћана у свијету око правде, љубави, милости и благодати Божје“.        Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...