Jump to content

Kad bi država uvela porez crkvi, u Srbiji ne bi bilo ni 5.000 vernika

Оцени ову тему


Препоручена порука

sJgk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

Foto: Blic / RAS Srbija

Udruženje građana Ateisti Srbije navodi da Srpska pravoslavna crkva godišnje iz budžeta dobije oko 7 miliona evra, na račun toga što je kao nevladina organizacija (NVO), korisnik budžetske linije 481. Zbog toga ovo udruženje traži da država obaveže SPC da plaća porez, a vernike da plaćaju crkveni porez od svojih zarada.

"Pozivamo državu da oporezuje i u sistem PDV-a uvede crkvene poslove, kao i to da umesto izdvajanja iz budžeta koji pune svi građani Srbije, verskim zajednicama omogući daleko lukrativniji porez koji bi dobijale redovnim odvajanjem od plata sopstvenih vernika. Napokon, to su najbolje i najpravednije tekovine savremenog sveta, kom i sami valjda težimo", navodi se u saopštenju Udruženja građana Ateisti Srbije.

Crkveni porez kao u Nemačkoj

Oni predlažu uvođenje crkvenog poreza kao što se to radi u Nemačkoj gde taj porez iznosi 8 ili 9 odsto bruto plate za svakog zaposlenog koji se izjasnio pred poreskim organima kao vernik.

"Recimo da bi u Srbiji koristili poresku stopu od 8 odsto. Ako u Srbiji ima 2.000.000 zaposlenih i recimo da je tačan popisni podatak o 95 odsto vernika SPC, to bi značilo da prosečno gledano, 1.900.000 zaposlenih pripadaju stadu SPC. Neka je prosečna bruto plata u Srbiji 50.000 dinara. Dakle, to je nekih 760.000.000 evra, koje bi SPC, uz pomoć države, svake godine naplatila od svojih vernika", navode u ovom udruženju.

tW2k9lLaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b
Foto: oksana toskic / Tanjug

Prema ovoj računici to je mnogo veća suma od one koju SPC dobija iz budžeta.

"Pa u čemu je problem? Ko bi se pri čistoj svesti, da ne kažemo i pri zdravoj pameti, odrekao tako basnoslovnog bogatstva? Najverovatnije je problem u tome što kada bi neko i predložio, pa onda i uveo takav porez, naprasno bi se ispostavilo da u celoj Srbiji nema ni 5.000 vernika SPC.

25 miliona evra od kršenja, sahrana, venčanja...

Zato igraju na sigurno – 7 miliona evra iz budžeta svake godine, neplaćanje poreza i nebrojene privilegije u obradivoj i građevinskoj zemlji, nekretninama i uslugama od države", ističu iz Udruženja građana Ateisti Srbije.

Oni dalje razmatraju i moguće neprijavljene i neoporezovane prihode SPC, te prema njihovoj računici Srpska pravoslavna crkva godišnje prikupi na venčanjima, krštenjima, sahranama i osveštavanju kolača oko 25 miliona evra. Čak i da samo polovina vernika poštuje ove obrede dobija se cifra od 12.5 miliona evra neoporezovanog novca, navode Ateisti Srbije.

"Kada bi se te aktivnosti oporezovale, po stopi od 18 odsto za usluge, država bi, čak i ovom za 50 odsto smanjenom računu zarade, u budžet svake godine stavila 2.250.000 evra", dodaju u udruženju i navode da bi taj novac mogao biti iskorišćen za kupovinu medicinskih aparata, opremanje vrtića i škola...

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/ateisti-srbije-kad-bi-drzava-uvela-porez-crkvi-u-srbiji-ne-bi-bilo-ni-5000-vernika/4l3cc9t

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од cloudking,
      Radnici uvežbavali aplauz za Vučića u KC Srbije? (VIDEO)
       
      Na društvenim mrežama deljen je danas video snimak navodne pripreme radnika da aplaudiraju Aleksandru Vučiću prilikom obilaska radova na Kliničkom centru Srbije.
      „To je jedan od pet najvećih kliničkih centara u svetu, ne u Srbiji ili Balkanu ili nekoj tamo Evropi, već u svetu“, kaže stariji muškarac grupi radnika, i hvali vlast, ministara Lončara, pominje i Jevreje.
      „Kada je prethodni režim vladao, on je već počeo da daje dozvole za rad nekim državama tipa Jevrejima ili Izraelcima. Šta bi bilo od nas da su oni došli? Pa ništa, umrli bi od kovida i raznih gluposti. Tako da sam hteo da vam kažem kakvih državnika ima“, govori taj čovek radnicima i nastavlja – „mi ćemo njih ovako da pozdravimo kad budu ovde, ja ću početi da aplaudiram, pa i vi aplaudirajte“.
      „Nemam pojma ni šta su uradili radnici, niti sam to od njih očekivao“, rekao je Vučić upitan o tom snimku.
       
        „Vidim da vas to muči i mori gde god da dobijem aplauze, šta ćete, vama sigurno aplaudiraju spontano, a meni samo namešteno. Ako će to da vam pomogne da mislite o sebi još malo bolje i lepše“, odgovorio je Vučić na pitanje novinara.
    • Од JESSY,
      Zašto se toliko dobro osećamo kad opsujemo?
      Da li je to zato što znamo da smo tad nevaljali ili se nešto zaista promeni u našem mozgu i telu kad koristimo ružan rečnik?
      Svi smo to već radili, udarili mali prst na nozi, isekli su nas u saobraćaju ili smo prosuli kafu.
      I odjednom smo krenuli da psujemo kao kočijaši.
      Instinktivno, mi posežemo za ružnom reči – obično zadovoljavajućim nizom eksplozivnih konsonanti – i, kao da se radi o nekakvoj magiji, stičemo određeni nivo momentalnog zadovoljstva.
      U redu, neki od nas psuju više od drugih, a ponekad bi ljudi mogli da psuju čak i kad su srećni.
      Ali morate da priznate da se psuje u svim kulturama i na svakom jeziku, a nije čak možda ni jedinstveno samo za ljude (o tome malo više kasnije).
      Dakle, šta je naučna pozadina ružnog rečnika?
    • Од Danijela,
      Frilenseri: Blokirali ste nam život, i mi ćemo vama - NOVA portal
      NOVA.RS  
    • Од JESSY,
      Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.
      Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.
      Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.
      A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.
      Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.
      S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.
      Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.
      Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/
       
    • Од JESSY,
      Ovo nije obična košarkaška priča. Nikada i nije bila. Nije košarkaška, iako počinje sa našom reprezentacijom. Nije čak ni klasična sportska. Iako je njeno centralno mesto zauzela fotografija koju je napravio član stručnog štaba naše nacionalne selekcije.
        Jedan od pomoćnika selektora Aleksandra Đorđevića u stručnom štabu "orlova", Adam Tatalović, tokom obilaska srpskih manastira 2018. godine je blizu Studenice zapazio neobičnu scenu na regionalnom putu. Uzbrdica, a na njoj jedna invalidska kolica. U njima čovek, kog uzbrdo gura - ćerka.
      Adam Tatalović nije baš običan košarkaški radnik. Kada smo vam ga prvi put predstavili, mogli ste da saznate da srpski baš i ne poznaje savršeno jer je rođen, odrastao i još uvek živi u Sjedinjenim Američkim Državama, ali dušu našeg naroda poznaje bolje od mnogih koji su u Srbiji od malena. Inače, odrastao je u porti jedne crkve, prosto je kuća njegove porodice delila dvorište sa hramom, pa je i sam sanjao da će jednog dana, "sigurno", biti sveštenik. Otišao je, međutim, u košarkaške vode. I dostigao velike visine.
×
×
  • Креирај ново...