Jump to content

Жене купују плод за 5.000 евра

Оцени ову тему


Препоручена порука

4Fk9lMaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bH

Чак око 150 жена старијих од 45 година породило се у последњих шест година само у клиници “Народни фронт” у Београду, пошто су претходно купиле ембрионе, који су им потом усађени у материцу, сазнаје “Блиц”.

Све ове жене нису могле да роде децу природним путем, па су за цену од око 5.000 евра „купиле бебе“ на клиникама у Чешкој, Македонији, Грчкој или Шпанији, а у последње време овакве захвате ради и неколико клиника у нашој земљи.

Стручњаци упозоравају на потребу доношења правилника јер приватне клинике омогућавају и женама од 60 и више година да затрудне, што може бити опасно по њих, а недостатак регулативе омогућава и поједине процедуре које су етички спорне.

Донација ембриона је дозвољена новим Законом о биомедицински потпомогнутој оплодњи, али како правилници још нису донети, ова процедуура се званично не примењује у нашој земљи. Донација ембриона би подразумевала да парови који су прошли вантелесну оплодњу поклоне неком у земљи или иностранству ембрионе који им нису потребни. У ту сврху замрзавања ембриона и полних ћелија требало би да буде отворена банка у Kлиничком центру Србије. Ипак, приватне клинике на црно тргују ембрионима, и мимо етичких стандарда и приципа доводе у проблем и будуће труднице, али и њихову децу.

РИЗИЧНЕ ТРУДНОЋЕ

Проф. др Снежана Ракић, начелница породилишта у ГАK „Народни фронт“, упозорава на читаву серију опасности.

– Имали смо случајева код близаначких трудноћа где су рађене донације, где је од два близанца један имао Даунов синдром без обзира што су подаци о донору били добри. У малом броју случајева је код оваквих процедура рађена преимплантациона генетика. У светским центрима који се баве старијим трудницима и раде донацију ембриона, обавља се и преимплантациона генетика, односно након оплодње се бира ембрион који има најбоље генетске карактеристике, па тако може да се одабере и пол детета – објашњава професорка Ракић.

Према њеним речима, иако су људи који се баве вантелесном оплодњом померили границе, не препоручује се да труднице буду у старијој доби.

– Цена је око 5.000 евра и за ембрион и јајну ћелију, у свету је у ту цену укључена и преимплантациона генетика. Ипак, донирани ембриони нису биолошка деца. Kада погледате које су компликације, ту су етички и хумани кодекси који би требало да узму главну реч – прича проф. Ракић, један од наших најбољих стручњака у гинекологији.

ЕТИЧKИ KОДЕKСИ

Извор „Блица“ из клинике која се бави оваквом трговином каже да не постоје комплетни подаци о ембриону, попут анамнезе болести у породици и слично и да то представља велики проблем.

– Уколико би се том детету нешто догодило у будућности у здравственом смислу, родитељи не би могли да кажу да ли је у породици неко боловао од одређених болести које се не срећу свакодневно, јер се углавном не ради преимплантациона генетика. Kако то није регулисано, нису донети правилници после доношења закона, па није искључено да у некој будућности имамо сродничке везе, јер када нико не контролише где иду ембриони и коме, велика је вероватноћа да ће брат и сестра имати дете са низом деформитета и ретардација. Трговина ембрионима је уносан посао па етички кодекси некада изостају јер мајке у 60-им годинама вапе за децом и нуде шаком и капом – објашњава наш извор.

Старије жене неретко током читаве трудноће морају да леже у болницама, а компликације које се јављају могу бити опасне по живот. Свега 14 одсто таквих трудноћа прође без компликација.

Проф. др Снежана Ракић са својим колегама је спровела истраживање које је показало да је у овој установи у последњих шест година 290 трудница које су остале у другом стању уз помоћ вантелесне оплодње (укључујући и дониране јајне ћелије и ембрионе) било старије од 45 година. Само 14 одсто њих успело је да трудноћу изнесе до краја без компликација, док их је четири одсто изгубило бебе.

ПОРОЂАЈ У KЛИМАKСУ

– Те жене су остале трудне у старијој животној доби, вантелесна оплодња је рађена без обзира на неуспеле трудноће, конизације и миомиктомије (конизација грлића материце је интервенција којом се уклања конус грлића материце код премалигних промена и карцинома, миомектомија је хируршка процедура којом се уклањају миоми без уклањања материце). Неке од њих су биле у климаксу, а многе имале и више од 10 вантелесних оплодњи. Значајно расте број таквих трудноћа, али само 14 одсто њих изнесе трудноћу до краја без компликација – објашњава проф. др Ракић.

Према њеним речима, те трудноће су компликоване различитим стварима, што од стране самог стерилитета и технике рада, хиперстимулационог синдрома, хипертензије, дијабетеса, па до превремених порођаја и ниских гестација (та деца захтевају смештање у неонаталну интезивну негу).

– Ризик који носе овакве трудноће је велики. Застој у расту је један од највећих проблема који се јавља код беба – каже проф. др Ракић и додаје да су ту и труднице које су долазиле из Атине, Скопља, Прага, али има и наших жена које су тамо ишле како би урадиле вантелесну оплодњу.

Нови закон

Здравствени осигураници моћи ће да замрзавају своје јајне ћелије о трошку државе, да поклањају ембрионе после вантелесне оплодње како у земљи тако и у иностранству, али и да их увозе, према новом Закону о поступцима биомедицински потпомогнутог оплођења. Док правилници новог Закона не буду донети, животи будућих малишана из епрувете остаће неконтролисани.

 

http://patriot.rs/crno-trziste-embriona-u-srbiji-zene-kupuju-plod-za-5-000-evra/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ne razumem poentu da ostane trudna, iznese sve zbog deteta koje nije  genetski njeno ne_shvata. Mogla je da usvoji i poštedi sebe muke ne_shvata. I koja je poenta imati po 10 vantelesnih, ode ti pola života na malteriranje po bolnicama, hormoni, izneverena očekivanja ne_shvata. Ima život još da ponudi pored braka sa decom...ovo stvarno ne mogu da razumem ne_shvata.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 минута, Natasa. рече

Ne razumem poentu da ostane trudna, iznese sve zbog deteta koje nije  genetski njeno ne_shvata. Mogla je da usvoji i poštedi sebe muke ne_shvata. I koja je poenta imati po 10 vantelesnih, ode ti pola života na malteriranje po bolnicama, hormoni, izneverena očekivanja ne_shvata. Ima život još da ponudi pored braka sa decom...ovo stvarno ne mogu da razumem ne_shvata.

Могуће зато јер је задржавање такве дјеце само једна од могућности..

Link to comment
Подели на овим сајтовима

U braku bez dece žena toliko nabije sebi pritisak da je mučno slušati. To samo priča o brisevima, pregledima, rokovima...aman nije ni čudo što ne možeš da zatrudniš sa tolikim pritiskom. Niko ne bi mogao.

Muževi se nekako pomire i ne pričaju previše o tome, bolje kapiraju da postoji život i bez toga. Vidi se da bi voleli, ali imaju zdraviju perspektivu.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Наслов теме је ужасан. Жене не купују ембрионе, него плаќају медицински захват.

Све оне које су остали трудни нек им Бог да да износе здава и права деца.
Све оне које су се породили нека им су деца здрава и жива, и да порасну уз своје живе и здраве родитеље.
Све оне који гурају свој нос у тако тешке ствари, као што је начин на који неки људе остварују потомство, нек им Бог да силу да почну да гледају свој живот и своје потомство. 

ПС: И деца који су роѓени на било који начин од горенаведених могу да постану светци и људи који ќе да буду добри житељи и делатељи овог света.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 9 минута, Orthophill рече

И деца који су роѓени на било који начин од горенаведених могу да постану светци и људи који ќе да буду добри житељи и делатељи овог света.

Pa to niko ne spori, samo je čudno što plaćaju za tako rizičan zahvat kad dete nije njihovo, osim ako ne planiraju da sutra slažu dete, i ostale... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, ninaana рече

Pa to niko ne spori, samo je čudno što plaćaju za tako rizičan zahvat kad dete nije njihovo, osim ako ne planiraju da sutra slažu dete, i ostale... 

Malo žene i odlepe u nemoći da rode. Pored ginekoloških zahvata, ne bi bilo loše da se malo posvete i psihičkom zdravlju. Ogroman pritisak sebi nabijaju, a ima i dosta slučajeva da im familija prebacuje. Em frustracija u nemoći, em glupost i primitivizam okoline. Nije lako.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 31 минута, ninaana рече

Pa to niko ne spori, samo je čudno što plaćaju za tako rizičan zahvat kad dete nije njihovo, osim ako ne planiraju da sutra slažu dete, i ostale... 

Како није нихово, када су га родили? Нису они само сурогат мајке... Треба да их разумемо, а не да их осуѓујемо. И да се молимо да Бог нас избави из такве искушења.
Иначе има и много горих начина да неко потроши 5000 еура, па никоме ништа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 14 минута, Orthophill рече

Како није нихово, када су га родили? Нису они само сурогат мајке... Треба да их разумемо, а не да их осуѓујемо. И да се молимо да Бог нас избави из такве искушења.
Иначе има и много горих начина да неко потроши 5000 еура, па никоме ништа.

Ne osuđuje ih niko. Dete nije njihovo biološki jer su kupili embrion. Kako je to drugačije od usvajanja, genetski gledano? Samo što se ovde žena telesno izlaže riziku. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, ninaana рече

Ne osuđuje ih niko. Dete nije njihovo biološki jer su kupili embrion. Kako je to drugačije od usvajanja, genetski gledano? Samo što se ovde žena telesno izlaže riziku. 

Излаже се ризиком своје воље, да би родила нови живот. Да ли има неки веќи подвиг од то да своју душу положимо за “неки“ ембрион који остаќе без шансу да буде роѓен само за то што нема ко да га роди? 
Неки убијају у своје утробе своја деца, а неки као ових мајка раѓају “туѓе“ деца. Зар ни су ови други достојни за сваку похвалу? Наравно да јесу.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Код нас у Македонију, када неко одгледа неко сироче, каже се да је подигао манастир. Будите сигурни да када нека жена прими у своју утробу неки нежелен ембрион, кога су га мајка и отац оставили, не гради обичан манастир, него царску лавру.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Orthophill рече

Зар ни су ови други достојни за сваку похвалу? Наравно да јесу.

Šta je tu za pohvalu? Razumem ja želju za rađanjem, ali ljudi budu vrlo često iracionalni u tome. 

https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/2870653/neverovatno-ljajiceva-sestra-postala-majka-u-60-godini

Ludost ili hrabrost?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Natasa. рече

Šta je tu za pohvalu? Razumem ja želju za rađanjem, ali ljudi budu vrlo često iracionalni u tome. 

 https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/2870653/neverovatno-ljajiceva-sestra-postala-majka-u-60-godini

Ludost ili hrabrost?

Храброст. Нека јој ќерка буде жива и здрава и она са њом.
Када се раѓамо и када умиремо одреѓује само Бог. Али ми хоќемо да се мешамо у Божја посла.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      После празника Преполовљења Педесетнице и после Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас у виду јеванђелске перикопе о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог у граду званом Сихар. Овај извор, који је ископао Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји. У новом издању емисије Богослужбене особености великих празника говорили смо о богослужбеним особеностима овог недељног дана.

       
      Спаситељев разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јудеја и Самарјана. Христос Срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у Јеванђељу представља слабост потпуног и истинског човека, представља слабост свакога од нас. Према речима преподобног оца Јустина Ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средство спасења за Самарјанку: говори јој о води живој, од које никада неће ожеднети.
      Свети Кирил Александријски подсећа да водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тојест ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети.
      Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем – ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом – да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: „Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле”, Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: „јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу“.  Христом треба да се моле, јер је Христос – Истина (Јов. 14,6), и који Њиме живи – живи Истином, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у речима свога Еванђеља. А целога себе оставио Цркви, и ко у Цркви Његовој истински живи – Њиме живи, Њиме Који је ваистину истина и живот.
      Жена Самарјанка, примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Јеванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/20. марта.
      Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна. (кондак)
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг инфо,
      Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
      За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.
      Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
      Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
      И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…”
      Међутим, нису сви побегли.
      Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25).
      А потом, пошто је Исус већ умро:
      “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42).
      Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
      Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
      Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.”
      Тако кроз све векове плаче љубав.
      Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
      И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.
      Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
      Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
      Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
      Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.
      Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
      “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све…
       
      Протојереј Александар Шмеман
      Превео Матеј Арсенијевић
    • Од Поуке.орг инфо,
      Када у Страсну седмицу слушамо јеванђељско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
      За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.
      Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
      Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски “успех” јарко пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – “узбудио сав град”. Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
      И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зноју, припремајући за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар – који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… “И тада Га” – пише јеванђелиста Матеј – ”сви ученици оставише и побегоше…”
      Међутим, нису сви побегли.
      Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске “славе” били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: “А стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јован 19, 25).
      А потом, пошто је Исус већ умро:
      “Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тело Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше тело Исусово, и обавише га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу гроб, положише Исуса” (Јован 20, 38-42).
      Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по обичају тог времена – помазале мртво тело миром, то јест мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав “Радујте се!” који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
      Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт, страшан крај и завршетак свега.
      Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се “жалости и тугује” – одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио остали су Му верни по својој простодушној људској љубави. “А Марија стајаше крај гроба плачући.”
      Тако кроз све векове плаче љубав.
      Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља Лазара.
      И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не треба више да плаче, да је “победа прогутала смрт” и да више нема и да више никада неће бити тог безнадежног растанка.
      Ето то је смисао изласка жена мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас.
      Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
      Вековима већ у свету – истина слабо, али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људске љубави. Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
      Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један страшан свет.
      Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека. Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не пресахњује.
      “Немају вина…”. Али, док је она ту – мајка, жена, невеста – биће довољно вина, до-вољно љубави, довољно светлости за све…
       
      Протојереј Александар Шмеман
      Превео Матеј Арсенијевић

      View full Странице
    • Од Драгана Милошевић,
      Беседа јеромонаха оца Петра, игумана манастира Пиносава, у Недељу 27. по Духовима 2020. л.Г.
      Јеванђеље Лука, зачало 71. (13,10-17)
      10. А учаше у једној синагоги суботом. 11. И гле, беше онде жена која имађаше духа немоћи осамнаест година, и беше згрчена, и не могаше се никако усправити. 12. А кад је виде Исус, призва је и рече јој: „Жено, ослобођена си од немоћи своје.” 13. И стави на њу руке, и одмах се усправи и слављаше Бога. 14. А старешина синагоге, негодујући што је Исус исцели у суботу, одговоривши рече народу: „Шест је дана у које треба радити; у ове, дакле, долазите те се лечите, а не у дан суботни.” 15. А Господ му одговори и рече: „Лицемере, сваки од вас не одрешује ли у суботу свог вола или магарца од јасала и води да напоји? 16. А ову, кћер Авраамову, коју свеза сатана ево осамнаест година, не требаше ли одрешити од ове свезе у дан суботни?” 17. И док он ово говораше стиђаху се сви који му се противљаху; а сав народ радоваше се за сва славна дела што их он чињаше.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Недеља Жена Мироносница и Пренос моштију Светог Николаја Српског литургијски су прослављени у Храму Покрова Пресвете Богородице уз молитвено учешће великог броја верника који су поштовали прописане мере безбедности услед ванредног стања у земљи, изазваног пандемијом вируса Ковид 19.   
      Светом Литургијом је началствовао протонамесник Бранко Чолић уз саслужење више свештенослужитеља и појање певнице. Отац Бранко је и беседио и у својој проповеди се дотакао јеванђељске приче, подвукавши да је камен наваљен на Христов гроб како нико не би могао да уђе. Похваливши веру Жена мироносница којима је ова недеља посвећена, отац Бранко је рекао да су жене верније, да имају мушки дух и да су спремне да жртвују све шта имају за оног кога воле.    „Због страха од смрти, сви су се разбежали“, истакао је беседник, додавши да је тај страх данас посебно присутан и да је услед тог страха велики камен наваљен на Цркву Христову. „Многи хришћани су се уплашили да ако се дотакну Тела Христовог да ће умрети“, додао је отац Бранко који је у наставку своје проповеди посведочио да на актуелни вирус треба да гледамо као на милост Божју. „Не можемо да победимо ако Он није са нама, ако се са Њиме не сјединимо. Богу хвала, да Вас има.    То значи да је вера јача од страха“, рекао је отац Бранко, закључивши беседу речима Светог Владике Николаја, кога такође славимо, да се сетимо брата свога, да се сетимо вере своје и да се сетимо свога Бога.     Извор: Радио Источник
×
×
  • Креирај ново...