Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Архијереји гости духовне манифестације „Породица Романов – сто година светости“ посјетили Цетињски манастир (ФОТО)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Митрополит Зимбабвеа и Анголе г. Серафим, изасланик Патријарха Алексанријског Теодора Другог на обиљежавању стоте годишњице страдања царских страстотерпаца Романових, Епископ городецки и ветлужски г. Августин, изасланик Патријарха московског Кирила и Архиепископ медонски Руске заграничне цркве г. Михаил посјетили су данас Цетињски манастир.
Након свечане доксологије Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије упознао је високе госте са историјом и духовним значајем Цетињског манастира.
 
DSC_2155.jpg

 

DSC_2156.jpg

 

DSC_2173.jpg

 

DSC_2178.jpg
 
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Радио "Глас" Православне Епархије нишке отпочео је са емитовањем програма на празник Цвети, 12. априла 2009. године.
      О почецима радија, значају и утицају црквених радио станица на спровођење мисије Цркве говорили смо са првим директором радија "Глас" протојерејем Бориславом Стаменковићем, трећим парохом нишким.
       

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
       
      Извор: Радио Глас
    • Од Логос,
      Your browser does not support the HTML5 video tag.
      Данас  се навршава 20 година од НАТО бомбардовања зграде Радио-телевизије Србије, када је погинуло 16 радника РТС. То је био први случај да је медијска кућа проглашена легитимним војним циљем. Том приликом у БЕограду се одржава Међународна конференцију под називом „Крај некажњивости за злочине над новинарима“којом је претходила комеморација код споменика погинулим радницима РТС.
       
      Међународна организација за људска права „Хјуман рајтс воч“ 2000. године је саопштила да није било оправдања за бомбардовање телевизије.
      Поводом међународне конференције разговарали смо са предсједником удружења новинара Црне Горе г.Гораном Ћетковићем који је за слушаоце нашег радиа говорио о самом бомбардовању зграде РТС-а 1999године, извјештавању тадашњих мас медија као и о проблемима са којима се данас новинари сусрећу како код нас тако и широм свијета.
       
      Извор: Радио Светигора / РТС
    • Од Логос,
      Ове, 2019. године, 20. априла, навршава се 17 година од упокојења чувеног владике др Данила (Крстића), епископа будимског, незаборавног духовника, пастира Цркве Христове који је био једна од најобразованијих личности Српске Цркве. Дипломирао је упоредну књижевност на Сорбони, докторирао теологију на Харварду. Велики јерарх се у Господу упокојио 2002. године, а сахрањен је у порти Манастира Ваведење на Топчидеру. 

      Животопис Владике Данила (Крстића)
      Епископ Данило је био један од најобразованијих архијереја Српске Православне Цркве и веома познат широм православног света. У време његовог боравка у Београду, као викарног Епископа Патријарха српског, изузетном ерудицијом и пастирском речју, одушевљавао је младе интелектуалце, нарочито студенте Београдског универзитета. Показао је како се живи за Реч Господњу и Јеванђеље Христово. Богати богословски и књижевни опус владике Данила разасут је у многобројним публикацијама, часописима и књигама, објављеним како у Српској Православној Цркви, тако и у издањима других сестринских Цркава.
      Епископ Данило (Крстић) је рођен 13. маја, 1927. године у Новом Саду као Славко Крстић у благочестивој породици православних хришћана, оца Бранислава и мајке Славне, рођене Пејић. Основно школовање и гимназију завршио је у родном граду.
      Године 1946. започиње студије права на Београдском универзитету, где се задржава само годину дана. Године 1947. уписује упоредну књижевност на чувеној париској Сорбони, а после дипломирања проводи једну школску годину у Минхену студирајући техничке науке. У Париз се враћа 1953. године и уписује се на Православни теолошки институт светог Сергија Радонешког, на којем успешно брани дипломски рад из Новог завета, у јуну 1958. године, код чувеног професора, владике Касијана Безобразова. Године 1958. септембра месеца, руковођен професором Георгијем Флоровским, руским емигрантом и потпомогнут од Американца Џорџа Вилијамса, започиње рад на докторској дисертацији Свети Јован Златоусти као теолог Божанског човекољубља на Богословском факултету Харвардског универзитета, најеминентнијој школи за то доба у Америци.
      На Бадње вече 1960. године, по благослову Српског патријарха Германа, прима монашки постриг у манастиру Светог Саве у Либертивилу, код Чикага, и добија име Данило, по светом Данилу II архиепископу српском. На Велику Госпојину исте године и у истом манастиру бива рукоположен у чин јерођакона. Године 1962. рукоположен је у чин јеромонаха у храму Светог Саве у Њујорку. Године 1968. постаје доктор теолошких наука. У међувремену служи у грчком православном манастиру у Бостону и опслужује малу румунску парохију у околини града.
      Враћа се у отаџбину 1968. године. Прво бива именован за службеника Гласника, службеног листа Српске православне цркве. Касније ће постати уредник овог листа и уређиваће га преко двадесет година, од 1969. до 1990. Такође бива постављен и за уредника Теолошких погледа, верско-научног часописа, који управо у његово време, достиже углед најреномиранијих светских часописа те врсте. Године 1969. у препуном Саборном храму у Београду, Патријарх српски Герман и Епископи сремски Макарије и зворничко-тузлански Лонгин хиротонишу га за Епископа марчанског, викара Српског Патријарха. Године 1984. постаје администратор будимски. Изабран је за епархијског Архијереја Епархије будимске 1988. године, са седиштем у Будимпешти. Устоличен је у Сент Андреји за Епископа будимског 7. октобра 1990. године. Један је од оснивача, први декан и дугогодишњи професор Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, основане 1993. године. Предавао је Пастирско богословље на Богословском факултету СПЦ (1993 – 1997).
      Епископ будимски др Данило (Крстић) је уснуо у Господу у суботу, 20. априла 2002. године, пете недеље Васкршњег поста, у Сент Андреји. Сахрањен је у манастиру Ваведење на Сењаку у Београду. Опело је служио, блаженопочивши, Његова Светост Патријарх српски Г. Павле са великим бројем архијереја, свештеника и монаха Српске православне цркве, као и верног народа.

      Извор: Манастир Ваведење
    • Од Драгана Милошевић,
      На овај дан, 18. априла, 2010. године, у Недељу мироносица, братство манастира Хиландара изабрало је јеромонаха Методија (Марковића) за новог игумана и духовног оца ове древне обитељи Немањића.
      На многаја љета, Високопреподобном игуману Методију!
      У наставку подсећамо на животопис и беседе игумана Методија у скорије време:
      У Манастиру Хиландару је прослављена ктиторска слава, празник Преподобног Симеона Мироточивог, 2019: http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18490
      У Светој царској српској лаври Хиландар свечано је 2019. прослављена ктиторска слава, празник Светог Саве Српског, који је заједно са својим оцем, Стефаном Немањом – Преподобним Симеоном Мироточивим, основао српски Хиландар 1198. године, на Светој Гори Атос:http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18245
      Беседа игумана Хиландарског Методија на Божић 2019: http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18095
      Ексклузивни звучни записи из Хиландара – дводневна свечана прослава манастирске славе, празника Ваведења Пресвете Богородице, 2018: http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=17860
      **
      Животопис игумана Методија
      Архимандрит Методије је рођен у Чачку, на Божић 1970. године, од оца Момчила и мајке Милке. На крштењу је добио име Владимир. Након завршене средње школе и одслужења војног рока, из Чачка, где је на његов духовни живот нарочит утицај имао о. Сава из Манастира Светог Вазнесења, упутио се у Београд на студије. Студирао је Електротехнички факултет и похађао Мисионарску школу при храму Св. Александра Невског код проте Љубодрага Петровића.
      Припадајући поколењу српске омладине коју је тихи глас Духа Светог пробудио за чежњиву љубав према Богу, Владимир се дуго припремао и 1994. коначно упутио у најстарију српску учионицу, у Свети манастир Хиландар. У монашку схиму, под именом Методије, постригао га је хиландарски игуман Мојсије. Угледни хиландарски старац и духовник Агатон, био је његов дугогодишњи духовни руководитељ.
      У чин јеромонаха рукоположен је 1997. Од 1999. године је непрестано обављао послушање манастирског епитропа, а по одлуци блаженопочившег игумана Мојсија, био је и његов заменик. Од 1999. је духовник а од 2003. године је примио у послушање духовно руковођење млађе братије од којих је већину привео монашком постригу.
      Председник је Управног одбора Задужбине Светог манастира Хиландара, установе коју је манастир основао 2003. године у Србији ради добротворног рада и бриге о хиландарском наслеђу. Након разорног пожара који је 2004. године прогутао половину Хиландара, добио је задужење да руководи подухватом његове обнове.
      (текст: сајт Хиландара)
      Извор: Слово љубве
      линк
    • Од Логос,
      Уз Бистрицу, под стрмим обронцима Проклетија, у месту дивном и шумовитом, натопљеном водама, основао је Свети краљ Стефан Дечански манастир Христа Спаса, највеличанственију задужбину богатог немањићког духовног и градитељског наслеђа.
       
      У његове мермерне зидове, велелепне фреске и скулптуре дубоко је уткан и занавек похрањен важан део историјског памћења и духовног идентитета српског народа.
      О животу Светог Краља, о манастирском властелинству и о грађењу и устројству дечанског манастира, сазнајемо из бројних литерарних средњовековних списа. Такође нам је из мноштва докумената и записа на српском, турском и другим језицима, позната каснија судбина манастира који је скоро непрестано нападан и пљачкан, па обнављан и дариван, и који је поред најтежих искушења остао живи сведок крваве историје Балкана.
      Обилазећи многа и различна места по целој својој области, нађе неко место у пределима хвостанским звано Дечане, ... украшено сваким дрвећем, јер је место многогранато и многоплодно, а уједно равно и травно, а одасвуд теку најслађе воде, а ту извиру велики извори и напаја га бистра река ... са западне стране затварају га највише горе и њихове стрмине, и отуда је тамо здрав ваздух. Са источне стране овоме се приуподобљава велико поље, наводњавано истом реком. Такво је дакле место часно и достохвално за подизање манастира. - Овако Григорије Цамблак описује избор места за оснивање краљеве задужбине у подножју Проклетија, између Пећи, седишта српске Архиепископије и Призрена, једне од славних престоница Немањића.
      Подручје манастирског поседа било је огромно: чинило је географску целину од реке Белог Дрима у метохијско-призренској котлини до Комова на данашњој црногорској граници и од Пећи до реке Валбоне у Албанији, са издвојеним поседима у Полимљу, Дреници, око Призрена и реке Бојане.
      Манастир је подигнут на десној обали Дечанске Бистрице, у затрнавској жупи, на месту које је још Свети Сава назначио за подизање манастира, на ивици плодне метохијске равнице обрасле шумарцима питомог кестена и високим боровима. Зараван са југозападне стране манастира прелази у клисуру која се уздиже до сурих врхова Проклетија – природне границе која раздваја Стару Србију од Албаније.
      Стефан Урош III је, после избора места за зидање манастира, дао да се тај простор огради бедемом ојачаним кулама, тзв. манастирским градом, уз који су биле прислоњене келије за монахе и друге манастирске грађевине. За ове радове је био задужен искусан зидар Ђорђе са браћом Доброславом и Николом, док је протомајстор фра Вита са которским каменоресцима градио и рељефима украшавао цркву Пантократора.
      Сведоци изградње Дечана усхићено пишу о вештини мајстора који су клесали многоразлични мермер, подижући зидове цркве тако, да је било чудно и преславно онима који гледају. То многохваљено дело фра Вита је оденуо у западњачко романоготичко рухо. Унутрашњи простор грађевине је, међутим, као и код ранијих цркава такозваног рашког стила, потпуно био прилагођен православном култу. Овде се препознаје утицај Светог архиепископа Данила II, главног краљевог саветника и сарадника у овом подухвату.
      Величанствености спољашњег изгледа храма одговарала је унутрашња красота храма: све од тесаног камена, злата и другог скупоценог материјала. Био је богато снабдевен црквеним богослужбеним предметима, златним и сребрним сасудима, скупоценим одеждама, украшеним бисерима и драгим камењем, свиленим тканинама. Сам ктитор ће у својој повељи рећи: Почех зидати дом Господу Богу своме Сведржитељу, и сазидавши украсих га свим лепотама унутрашњим и спољашњим.
      Натпис на старом српском језику, сачуван изнад јужног портала цркве Високих Дечана говори о изградњи овога манастира. Главни градитељ, фра Вита из Котора града краљевог, како стоји у натпису, зидао је храм осам година, до 1335.
      Оснивач манастира је Свети Стефан Урош Трећи Дечански, син Светог краља Милутина и отац цара Душана. Црква га слави као великомученика 11/24. новембра. Још као десетогодишњи дечак био је дат као талац код татарског кана Ногаја. У младости је, под лажном оптужбом да хоће оцу да отме престо, ослепљен и послат на заточење у Цариградски манастир Христа Пантократора. Молитвен, кротак и милосрдан, тамо је задобио наклоност и монаштва и властеле, па и самог византијског цара Андроника Другог.
      После седам година, уз посредовање српских и грчких епископа, отац се измирио са њим и дао му на управу Будимљанску област, а 1322. године, након смрти Светог краља Милутина, крунисан је са именом Урош Трећи. Пре крунисања скинуо је завој са очију и свима објавио чудесно исцељење које му је даровао Свети Николај Чудотворац. На фрескама дечанског храма Свети Николај Чудотворац је добио веома истакнуто место као Стефанов исцелитељ и заступник пред Богом. Посвећен му је један од параклиса дечанског храма. Иначе, Григорије Цамблак, игуман дечански (1402-1409) и потоњи кијевски владика, каже да је исти ктитор Светом Николају саградио и храм недалеко од манастира.
      Стефан Урош Трећи је од оца наследио велику државу, богату рудницима сребра и злата, с развијеном пољопривредом, сточарством и трговином, и владао је њом мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. Благочестиви краљ бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница; у Јерусалиму и Светој Земљи, у Александрији, на Синају, у Тесалији, у Цариграду, посебно у Светој Гори Атонској, славној лаври Хиландару. Врхунац Стефановог задужбинарства било је подизање Високих Дечана, по којима ће он касније бити назван Дечански.
      Пун благодарности Богу за сва добра која му је дао, нарочито после велике победе над Бугарима 1330. године на Велбужду, краљ Стефан Урош Трећи је исте године издао прву оснивачку повељу манастира Дечани, уз сагласност сабора и уз благослов српског архиепископа, и у њој забележио земљишне поседе и друге поклоне манастиру.
      Смрт и прослављење Светог Краља Дечанског
      Кончина Светог Краља Дечанског била је изненадна и мученичка и није дочекао да види све лепоте своје задужбине. Године 1331. дошло је до побуне властеле младог краља Душана, која је са његовим знањем, изненада напала на двор у Неродимљу. Свети Стефан је заточен у тврђаву Звечан, и после два месеца, 24. новембра, од Душанових људи уморен. Многострадално чесно тело светог мученика пренесено је у манастир Дечане и свечано сахрањено на раније припремљено место, одмах по завршетку цркве. Бригу о завршетку очеве задужбине и опремању цркве, као и о фрескописању, преузео је млади краљ Душан. Он сам 1343. године у једној повељи пише о чудесном пројављивању благодати на моштима његовог оца. Свети Стефан Дечански се, наиме, у виђењима јавио црквењаку и игуману манастира са заповешћу да му се тело извади из земље. Архиепископ је са сабором уз молитве отворио гроб и пронашао краљеве мошти целе и миомирисне. Мошти су положене у кивот испред иконостаса и изложене да их сви виде. Многи људи у невољи, слепи, глувонеми, раслабљени, нарочито нероткиње и умоболни, прилазили су са вером и молитвом светитељу и исцељивали се. Како тада, тако кроз векове све до данас, свето тело Светога Краља потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом дечанског храма, и чини благодатна дела.
       
      Извор: decani.org
×
×
  • Create New...