Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Сећање на 21. мај негдашњи Дан РВ и ПВО: БИСЕР У МОЗАИКУ ВАЗДУХОПЛОВНИХ ТРАДИЦИЈА

Оцени ову тему

Recommended Posts

У знак сећања и поштовања првих авијатичара НОВЈ, Врховни командант ОС ФНРЈ маршал Јосип Броз Тито наредио је 20. октобра 1947. године „да се 21. мај слави у свим јединицама Југословенске народне армије као дан ЈУГОСЛОВЕНСКОГ РАТНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА.“ Тај датум обележаван је и као дан вида РВ и ПВО све до почетка деведесетих година XX века, до распада СФРЈ. И данас се многи ваздухополовци са сетом сећају тог великог празника ваздухопловаца, војника и грађана Југославије.

sfrj_rv_i_pvo_classic_round_sticker-r913

Партизанска авијација

Југословенски ваздухопловци привржени својој држави и заклетви храбро су се борили у Априлском рату 1941. године. После слома, део ваздухопловаца напустио је земљу нашавши се код савезника на Блиском истоку, део је оставши у Отаџбини приступио устанку против фашистичких окупатора и укључио се јединице НОВЈ, а део се нашао у заробљеништву у Немачкој и Италији. Један број ваздухопловаца, првенствено оних који су својим издајничким понашањем  постали фашистичке слуге, али и из других разлога, приступио је квислиншким формацијама, а највише ваздухопловству тзв. НДХ.

После непуних годину дана од дизања народног устанка против окупатора 1941. године, настала је „партизанска авијација“; тако је Народно-ослободилачка војска Југославије (НОВЈ) добила и ваздухопловну компоненту као снажан морални фактор јачању Народноослободичаког покрета (НОП).

Априла месеца 1942. године авио-механичар стрелац Ивица Митречић, предратни резервни ваздухопловни подофицир, пребегео је из домобрана у партизане. Одмах је добио задатак да на слободној територији, са Другим крајишким партизанским одредом и мештанима, уреди помоћно летилиште код села Међувођа за прихват авиона.

yugopapir-piloti.jpg

Крајишки и банијски партизани ослободили су 16. маја 1942. године Приједор у чијој се близини налазило помоћно летилиште Урије, погодно за прелет авиона. Обезбеђењем два летилишта и припремама за прихват створени су услови за прелет пилота присталица НОП са авионима на слободну партизанску територију.

То се остварило 21. маја 1942. године када су из ваздухопловства НДХ пребегли и прелетели на слободну територију пилот Фрањо Клуз на авиону Потез-25 и пилот Рудолф - Руди Чајавец са авиомеханичарем Милутином-Мишом Јазбецом на авиону Бреге-19, и слетели на летелиште Урије код Приједора.

Тако је почела да дејствује партизанска авијација, па се тај датум узима као почетак стварања ваздухоплвоства НОВЈ, односно СФРЈ.

1149257_609514302404561_884691249_o.jpg

Партизански авиони на слободном крајишком небу почели су одмах борбене задатке. Већ 4. јуна дејствовали су изнад Бања Луке и других места. Руди Чајавец и Мишо Јазбец су рањени на борбеном задатку и после принудног слетања изгубили животе. Фрањо Клуз и Ивица Митрачић су успешно дејствовавали до 6. јула када је њихов авион уништен на земљи у нападу немачког ловца код села Лушци Паланка у близини Босанског Новог. Храбри пилот је касније био у саставу Прве ескадриле НОВЈ и погинуо на борбеном задатку 14. септембра 1944. године. Авиомеханичар Ивица Митрачић – Брегејац, преживео је рат и дуго година је за Дан РВ и ПВО као гост на манифестацијама евоцирао сећања на људе и догађаје из времена настанка и дејства партизанске авијације.

Ваздухопловство НОВЈ

Партизанска авијација је трајала кратко али је оставила неизбрисив траг у нашој ваздухопловној историји, који показује да се и у партизанским условима оружане борбе може користити авијација. У јесен 1943. године формирано је ваздухопловно одељење при ВШ НОВЈ, а потом и прва ваздухопловна база, и упућен је позиов свим југословенским авијатичарима да се јаве у јединице  НОВЈ ради озградње нове авијације.

18848_72311271_n23.jpg

Наредне године на школовање у СССР отишло је више стотина ваздухопловца, а на Блиском Истоку су уз помоћ савезника формиране Прва и Друга ескадрила НОВЈ. У јесен 1944. године на основу добијене помоћи од СССР формиране су једна ловачка ваздухопловна дивизија са три ловачка пука, једна јуришна ваздухопловна дивизија са три јуришна пука и ваздухопловне позадинске јединце јачине девет батаљона. Стварају се и друге партизанске авијацисјке јединице и школе, тако да крај рата НОВЈ дочекује са снажним ваздухопловством.

Дан југословенског ваздухопловства

У послератном периоду РВ и ПВО је развијено у снажан вид оружаних снага са свим компонентама и сегментима модерног ваздухопловства и ПВО, са бројним јединицама, установама, школама, институтима и фабрикама. На врхунцу развоја крајем осме деценије XX века РВ и ПВО СФРЈ имало је три корпуса, модерно наоружање, инфраструктуру и обучен стручни кадар. Велика пажња посвећивана је моралном васпитању и неговању ваздухопловних традиција.

n157c2.jpg

Наредбом врховног команданта Југословенске армије од 20. октобра 1947. године установљен је 21. мај као Дан ЈРВ, а од 1957. године Дан РВ и ПВО. Тај датум се празновао више од четири деценије и оставио дубоки траг у сећању ваздухопловаца.

jospi-broz-tito.jpg

Тада су на свим војним аеродромима широм државе организоване свечаности, смотре, аеромитинзи, приредбе, такмичења и друге манифестације. То је био прави и велики, не само војноваздухопловни, већ и народни празник – права светковина.  Поводом Дана РВ и ПВО јединице су добијале нове ваздухоплове и другу борбену технику, модерну опрему и наоружање.

И поред свега тога Југославија се распала, настале су нове дражве и државне заједнице, нови систем вредности и неговања ваздухопловних традиција. Дан РВ и ПВО 21. мај, који је више од четири деценије слављен као највећа ваздухопловна светковина, остао је запамћен као бисер у мозаику ваздухоплоних традиција.

Дан РВ и ПВО Војске Републике Србије - 24. децембар

У држави Србији, на темељу светлих ваздухопловних традиција које сежу до почетка 20. века, када је наше земља међу првих 15 у свету формирала војно ваздухопловство, а међу првих пет га применила у ратне сврхе, 24. децембра 1912. године наредбом војводе Радомира Путника, министра војног, формирана је у Нишу, ваздухопловна команда на челу са мајором Костом Милетићем.

392px-Roundel_of_the_Serbian_Air_Force_2

Осамдесет година после тога, 24. децембра 1992. године обележили смо први пут дан српске војне авијатике, и обележавамо га сваке године, ево већ четврт века, са поносом и узвишеним осећањем припадности српском ваздухопловном корпусу, једном од најстаријих у свету. Негдашњи Дан РВ и ПВO 21. мај нисмо заборавили, сећамо га се по добром и лепом, као и времена у којем је га је пратило.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Свим читаоцима и сарадницима новина Српске Патријаршије Православље Уредништво честита највећи хришћански празник: Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе! У новом броју Православља читајте Васкршњу посланицу Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја коју, са свим архијерејима, упућује свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима Српске Православне Цркве. О историјској посети патријарха Иринеја јужној српској покрајини, у тексту под насловом: „Косово и Метохија су свенационални приоритет“, пише протојереј-ставрофор Стојадин Павловић.

      Нови број Православља доноси и разговор са архимандритом Захаријем из манастира Светог Претече у Есексу, у тексту под насловом: „Лични односи са ближњима у светлу односа са васкрслим Господом“. Овај интервју се први пут појављује пред српским читаоцима љубазношћу игуманије Jeфремије и сестринства Светог Стефана из Врања.
      Своја искуства, размишљања и запажања адвокат Тома Фила изнео је у аутобиографији „Завршна реч“. На промоцији књиге Патријарх српски Иринеј је ову књигу упоредио са „Ратом и миром“ – да ли је породица Фила играла велику улогу у свом времену и зашто је заволела српски народ тако силно да их реч великосрби чини поносним, читајте у тексту који потписује Славица Лазић.
      Поводом 30 година од упокојења Епископа шабачко-ваљевског Јована (Велимировића), Марина Марић пише текст „Владика Јован – најмаркантнија личност свога времена.“ О Светосавској мисионарској заједници при храму Светог пророка Јеремије у Врбовцу пише Лела Марковић. О најранијим траговима хришћанства на Балкану пише Велибор Мартиновић, а у Рубрици Свет књиге, о делу Васка Костића „Свети Сава у Боки“ пише Глиго Бјелица.

      Извор: Православље
    • Од Милан Ракић,
      Милица Ђорђевић дуго је била једино српско дете у Призрену и једини српски ђак у том граду на југу Косова и Метохије, где је за њу у тек обновљеном Храму Светог Ђорђа пре седам година опремљена једна учионица са само једном клупом и једном столицом, пише Танјуг.

      Само због ње из Велике Хоче свакодневно је долазио да је подучава Вуко Даниловић, професор социологије и филозофије. Већ три године, међутим, школска клупа у Светом Ђорђу је празна. У Призрену, граду који данас ври од живота, има осморо српске деце, али она су мала и не иду у школу, а Милица већ три године, од петог разреда, похађа наставу у осмогодишњој основној школи у Великој Хочи.
      Дуго парадигма судбине Срба на КиМ, прича о малој Милици, како су је медији „крстили“, као да пада у заборав, а у ствари се ништа у њеном животу и битно није променило.
      Са мајком Евицом живи од понедељка до петка у изнајмљеној кућици у једној од празних уличица Велике Хоче у којој живи око 600 Срба, а преко викенда иде кући у Призрен.
      Милица воли свој град, али за њу осветљене улице, пуни кафићи, посластичарнице, биоскопи, школе не значе много. 
      Она је у овом граду од рођења сама. Нису је, као ни друге Србе, желели овде, где данас живи више од 220.000 људи, углавном Албанаца, и само тридесетак Срба.
      Сада можда Милица више никоме ни не смета, али њој треба пун живот, а овде га може тражити само у окружењу својих сународника и у оквиру свог језика.
      У Великој Хочи смо је лако пронашли, пише Танјуг. Овде се сви знају лично, а и нема много деце. Али да су бројке релативна ствар, потврдила је Милица.
      „Овде има више деце. Дошао нам је и нови другар у разред и сада нас је четворо, а у петом и шестом нас је било троје“, говори Милица о свом одељењу седмог разреда и школи у којој укупно има 52 ученика.
      Каже и да је „много лепше са децом, него без деце“.
      „Пошто нас више има, лепше ми је и на физичком. Некада играмо фудбал, кошарку, некада одбојку“, прича Милица и дели своје искуство о дружењу с дечацима.
      Прича како се дечаци мало љуте на девојчице, пошто не играју фудбал добро као они. 
      „Добра сам и у фудбалу. Када играмо с неким ко игра боље, тада смо јачи, а ако се поделимо на слабије, онда слабије играмо“, закључује веома озбиљно своју анализу игре и мотива.
      Сада већ тинејџерка, Милица сваког викенда иде у свој дом у Призрен, где је рођена, где су она и њена мајка проживеле најтеже године у овом граду после рата 1999. године, без родбине и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношћу комшија и суграђана Албанаца.
      Тамо је жељно очекује и „њен“ деда, племенити Албанац Адам Мујовић (89), који је бригу о Милици и Евици преузео оног момента када је преко пријатеља покојних родитеља њене мајке сазнао да је ова млада жена остала сама у родитељском стану и да је, пошто се после погрома 17. марта 2007. вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана. 
      Милица је рођена годину дана касније и није упознала живот у слободи. Она и њена мајка годинама нису изашле из стана без пратње деде Адама, дуго је он био једини Миличин друг, играо се с њом, водио је у град и увек волео безгранично.
      И даље му је, прича, она најдраже унуче, а има их петоро рођених.
      Ишчекује је с нестрпљењем сваког петка после подне, када долази кући преко викенда.
      Због Милице је прешао и на православну веру, јер црква је Милици и Евици у њиховом самотном животу у Призрену, од момента када је обновљена Богословија, била једино место за утеху, разговор и дружење.
      У Богословији, која је обновила рад 2011. године, Милица је добила и школу и учитеља и другаре, младе богослове.
      Они које је познавала док је ишла у школу са њима, каже, сада су отишли.
      „Сада полако одлазе они које сам познавала и долазе нови. И даље се дружим са онима који су пета година и које познајем, али полако одлазе ти старији, јер они завршавају Богословију и неки ће да буду свештеници“, прича и каже да она и даље нема вршњаке у Призрену.
      „Ту су попадијина деца и деца других наставника, али нема деце која су моје годиште. Све су мала деца“, предочава Милица Ђорђевић слику живота тринаестогодишње тинејџерке са Косова и Метохије, која је рођена у граду две године после мартовског погрома у коме су осим свих објеката Богословије изгорели и конаци манастира Светих Архангела код Призрена и Црква Богородице Љевишке из 14. века. 
      Сада је већ открила предности школе у Великој Хочи, али и ограничења.
      „Нема пуно тога што бих могла да радим, да тренирам. Било је нешто за карате, али и то су укинули, нема посебно да се тренира ни фудбал. Само на физичком можемо да играмо“, прича и додаје да „са стране понекад дођу и приказују се филмови, иначе ништа друго нема“.
      Понекад негде отпутује када позову српску децу са Косова. Била је у Републици Српској, прошле године у Београду. 
      Волела би, каже, опет: „Нисам била скоро, а волела бих да опет обиђем зоолошки врт“.
      Ишчекује и екскурзију.
      „Неко иде на Тару, неко на Дурмитор, а неко у Приједор. Ја сам одлучила да идем на Дурмитор, пошто ми делује занимљиво, јер сам прошле године била у Бијељини“, каже.
      Милица је скромна и тиха девојчица. Није стидљива, али није брбљива. Прича споро, као да дуго размишља како да пренесе истинито своја осећања и своје размишљања и инсистира на ономе што у њеном систему вредности заузима најзначајније место, пише Танјуг.
      Каже да јој је у Великој Хочи лепа школа, јер је велика, али и цркве.
      „Црква из 13. века која је веома интересантна, црква Светог Николе. То је моја крсна слава и лепо је да је ја обилазим“, каже.
      Док је била мала и на београдским улицама срела први пут Деда Мраза водила је унутрашњху борбу око његове улоге у животу деце и вере у Светог Николу као заштитника најмлађих и успела је тада да их помири закључком: „Деда Мраза треба да волимо, а у Светог Николу да верујемо“.
      На питање у каквим је односима сада с Деда Мразом и Светим Николом, а она каже: „То је само за малу децу, али ипак постоји то ако хоћемо да будемо срећни за Нову годину, али ипак наш Свети Никола Чудотворац чува децу“.
      На крају је додала и да то што је она у Великој Хочи није само због тога што она и њена мајка немају избора, него можда и због нечег значајнијег: 
      „Нас чувају свеци и светиње на Косову, пошто су сви они живи, а све док ми овде чувамо наше манастире и задужбине, и свеци кроз њих живе овде“.

    • Од Милан Ракић,
      На данашњи дан пре двадесет година, започела је битка на Кошарама. Битка на југословенско-албанској граници која је трајала 67 дана, битка која је однела 108 живота. Једна од тежих борби у новијој историји српске војске која је постала симбол одбране отаџбине.

      Радио-телевизија Србије у копродукцији са Министарством одбране снимила је документарно-играни филм "Ратне приче са Кошара" који ће у 21 сат бити премијерно приказан на Првом програму. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, а путем реконструкције и драматизације њихових сведочења, филм хронолошки прати дешавања на југословенско-албанској граници од 9. априла 1999. године до повлачења наше војске са Косова и Метохије.
      Борба на Кошарама започела је 9. априла у раним јутарњим сатима, када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Циљ им је био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Пећи споје са снагама УЧК у Метохији. 
      Да је непријатељ успео да продре на Кошарама, судбина нашег народа и војске 1999. године била би сасвим другачија. 
      Део државне границе око карауле Кошаре чине планински врхови чија висина прелази 2.000 метара, у то доба и даље прекривени снегом. Тај део штитило је нешто више од сто припадника 53. граничног батаљона, који су се током два дана борби супротставили десетоструко јачем непријатељу.
      Припадници 5. батаљона Војне полиције на положају "Ја мислим да је сваки дан био као година, не знате одакле вас више гађају, да ли минобацачким минама, да ли падају гранате од бестрзајних топова, да ли пушчаном муницијом", сведочи Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре.
      У помоћ граничарима тада је стигао вод Војне полиције. Међутим, напад је силовит и снаге УЧК успеле су да заузму положаје Раса Кошарес и Маја Глава, доминантне тачке са којих контролишу свако кретање ка граничној линији. Заузели су и саму зграду карауле која се због неповољног положаја није ни могла бранити. Страни медији тада преносе снимке уласка војника УЧК, који то прослављају као свој успех.
      Војник 125. моторизоване бригаде у заклону Освајањем врха Маја Глава, снаге УЧК су ушле 100 до 200 метара у дубину Југославије, а освајањем Раса Кошарес заузели су километар и по наше територије.
      Доласком припадника 125. моторизоване бригаде, која је до тада пружала дубинску подршку, формирана је линија одбране која је спречила даљи продор непријатеља. Наша војска наредних дана покушавала је да поврати Раса Кошарес и Маја Главу. Ускоро им се придружују и припадници елитних јединица: 72. специјалне и 63. падобранске бригаде.
      Линија фронта је стабилизована, а борбе са непријатељем нису јењавале.
      "Киша метака је пролетала. Имали смо среће да нас ниједан метак није закачио, да нас није ранио. Пришли смо му са леђа, човек је био шокиран", сведочи о нападу на једно митраљеско гнездо УЧК Милутин Радић, тада војник на одслужењу војног рока у 125. моторизованој бригади. На свој положај заједно са војником Дарком Анђелковићем вратио се са освојеним митраљезом.
      Непријатељ је био изненађен и када су 11. маја по крајње неприступачном терену на висину од 1.800 метара на линију фронта пристигла два тенка.
      Припадници 72. специјалне бригаде у заклону од снега Како описује Владимир Кнежевић из 63. падобранске бригаде: "Кад су загрмела два тенка, кад је земља почела да се тресе, то је, не могу да објасним, олакшање. Човек због људи који су то урадили осећа такав понос. Осећам да нисмо сами. Добро је, дошли су мајстори."
      Била је то подршка борцима који су свакодневно гледали смрти у очи. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби.
      Извиђачко-диверзантска чета 72. специјалне бригаде на Кошарама Погинуло је 108 војника, подофицира, официра, резервиста и добровољаца.
      Просечна старост погинулих била је 25 година.
      У бици на Кошарама учествовало је око 1.500 припадника Војске Југославије. Борбе су трајале све до 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије после Кумановског споразума повукла са Косова и Метохије.
      Војници на одслужењу војног рока 53. граничог батаљона Када је постало очигледно да трупе на Кошарама не могу да се пробију и да је копнена офанзива на овом правцу немогућа, крајем маја 1999. године снаге УЧК су у садејству са НАТО снагама покушале да у дубину територије Косова и Метохије крену другим правцем, преко планине Паштрик ка Призрену.
      Весна ИЛИЋ

       
    • Од Sofija_,
      Generale, nek je tvojoj majci hvala Песма која Србима тера сузе на очи, а коју изводи хор „Косовски божури“ посвећена је официру српске полиције Вељку Раденовићу. Командовао је Посебном јединицом полиције у Призрену све до повлачења српских снага 1999. године. Прославио се ослобађањем Ораховца 1998. године када су шиптарски терористи неколико дана држали Ораховчане као таоце. Својом храброшћу лично се истакао у одбрани и ослобађању талаца од шиптарских терориста. Колико је овај човек био храбар највише илуструје чињеница да, као дијабетичар, није смео да се излаже стресним ситуацијама, али се на то није обазирао. Знао је да у један џеп стави инсулин, а у други чоколаду и каже својим момцима: „За мном браћо!“ Учествовао је у отаџбинском рату за Републику Српску, а бранио је свој народ и у Крајини. Иако нижи по чину, његово јунаштво, које је исказивао у борбама, га је у народу подигло на пиједестал највећих легенди модерног доба Србије. Није имао чин генерала, али су га и саборци, као и народ који је ослобађао, сматрали ђенералом, и тако су га звали. Њему у част композитор из Ораховца Гаврило Кујунџић је написао и компоновао песму „Ђенерале“. Преминуо је 29. септембра 2012. у Крушевцу у 57. години живота. На нашу срамоту, није испраћен уз највише државне почасти, али је зато остао заувек запамћен у народној песми „Ђенерале, ђенерале“.
       
       
    • Од Милан Ракић,
      Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства

      Већина наших читалаца зна да је 6.4.1941. године без објаве рата бомбардован Београд. Да ли су због дискредитације Југословенске Краљевске Војске скриване херојске акције Краљевског ваздухопловства? 

      Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Авиони су полетели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.

      Већина наших читалаца такође никада није чула за осветничку акцију бомбардовања циљева у Аустрији, Мађарској, Албанији…  Покушаћемо да бацимо више свјетла на дуго скривану историјску (и одважну) епизоду о контраудару пилота краљевског ваздухопловства на циљеве у Трећем Рајху. Ти догађаји заслужују да се чују, разматрају и анализирају.

      8. бомбардерски пук (8. БП) који је био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука) је покривао зону дејства у западном дијелу Краљевине Југославије.



      фото: Поуке
       
      Командант  8. Бомбардерског пука Станко Диклић је у складу са планом Р41, 6. априла 1941. у подне, наредио да два бомбардера Бристол Бленхајм полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена 2 ловца типа Харикен са оближњег аеродрома Александровац (који је у рату 1991-1995 био такође војни аеродром).  План Р41 је предвиђао задатке авијације у случају прекида комуникација са командом у Земуну. Први задатак је изведен  како би се успорила концентрација трупа немачке Друге армије. 

      8.бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресјечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио програма.

      За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа.

      Бомбардер Бристол Бленхајм

      Војно ваздухопловство Краљевине Југославије је имало у наоружању 62 авиона Бристол Бленхајм Mk I, и њима су били опремљени 1. и 8. бомбардерски пук и 11. ваздухопловна група за даљинско извиђање.



      Фото: Огњан М. Петровић


      фото: Макетарски кутак 










      Два Ивана полећу да освете Београд

      У 14:40, су упаљени мотори 2 бомбардера  на аеродрому Ровине (Нова Топола) код Бањалуке. Посаде су спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Бомбардоваће 3. Рајх, осветиће Београд, показаће Нијемцима своје борбено расположење. Од тада ће Нијемци знати да ће за сваку акцију са њихове стране слиједити наша одмазда.



      фото: Поуке


      Бомбардери су полетили, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа Харикен као заштита. Харикене су летили капетан 1. Класе Јанко Добникар и још један непознати официр ВВКЈ.

      Панџин бомбардер

      Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Карлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор 3. Рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана  Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримјећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак.
       

      Поручник Иван Панџа „Нагло сам почео снижавање висине. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рааб, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране на путу који је изнад нас видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које бришем 380 км/х…Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас. Пењем авион на 300 метара и дајем знак командиру Ивану Панџи. Он ће за коју секунду избацити бомбе.

      Прва бомба(од 4, прим. аут.) је пала међу возила, друга на мрежу железничких скретница, гдје се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видио гдје је пала.

      Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи Рајх! Ово вам је за Београд!



      Фото: Земаљски музеј Штајерске, фото: Клајнезајтунг


      Кренули смо према Марибору, спустио сам авион изнад кровова кућа.  Летели смо изнад путева са којих су нам људи махали. Помешали су југословенску кокарду са немачким крстом. Док смо летели изнад пута уочили смо колону војних возила. Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони.

      Летећи поред Лајбница уочили смо непријатељски аеродром са слабо маскираним бомбардерима Ју87. Уочили су и они нас такође. Спустио сам авион колико год сам могао до земље и узео правац према Марибору. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасио животе, јер су два Месершминта Бф 109, узлетела са тог аеродрома и покушали да нас оборе. Нестали смо им пред очима.

      Kада смо слетели у базу у Ровинама (Нова Топола, Бањалука), митраљезац нам је рекао да су нас Месершмити пратили од Граца до Марибора. На репу смо нашли рупу од метка. Одмах смо обавестили команданта Ваздухопловне групе о локацији аеродрома и захтевали да се одмах пошаље читава наша ескадрила у напад на тај циљ. Никада нисмо добили одговор на овај захтев.“, написао је Карло Мурко у својој исповијести која је објављена у књизи Bristol Blenheim, Yugoslav Story, aутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства.



      Пилот Карло Мурко, први са лијева, поред бомбардера Бристол Бленхајм.
       

      Салевићев бомбардер

      У исто вријеме када је полетио бомбардер под командом Панџе, полетио је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Не постоји званичан опис извршења задатка тог бомбардера, али је из аустријских извора сигурно да је та посада извршила тај задатак.
       

      Поручник Иван Салевић
      (колекција Александар Огњевић) „У исто време када је први југословенски бомбардер извршио напад на главну жељезничку станицу у 16:02 часова, други бомбардер је долетио према станици са истока гдје је било паркирано много транспортних возила са нашим трупама. Бомбардер је испустио 3 бомбе. Један део великог складишта је изгорио у кратком времену са 60 возила и великом количином потрпепштина“, пише у извјештају о првом бомбардовању Граца, државног архива Аустријске Штајерске. После тога је Грац бомбардован послије 4 године 56 пута. 49 пута од стране америчког ратног ваздухопловства и 7 пута од стране ваздухопловства Црвене Армије.



      Видео: Бристол Бленхајм Олдтајмер у летном стању
       

      „Метео услови, не само тај дан, него целог тока априлског рата, били су катастрофални, тако да је сам долазак на циљ у ратним условима сматран малим чудом навигације обзиром на технику коју им је тада била на располагању. Дакле, Иван као навигатор и заповедник бомбардера, тај је посао обавио на најбољи могући начин.

      Вратили су се бришући преко врхова шума.

      Без обзира што је напад био шок изненађења, вратили су се у базу доста избушени јер је напад морао бити извршен са мале висине.



      Фото: Политикин Забавник
       

      Наиме, након испуштања бомби на пошту и на железничку станицу угледали су велики логор војске за коју нису имали обавештајне информације, па су извршили ризичан маневар повратка ради доласка у позицију за митраљирање пешадије. У том повратку дали су одбрани прилику да се среди и отвори противавионску ватру. Све је ипак завршило без тежих последица и захваљујући великој брзини Бленхајма докопали су се територије Југославије без већих проблема“ , каже нам један од потомака пилота Ивана Салевића.



      Њемачки војници гасе пожар послије бомбардовања жељезничког чвора у Грацу, 6.4.1941. фото: Клајнезајтунг


      фото: Клајнезајтунг


      фото: Клајнезајтунг


      Трећи бомбардер

      По аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Ries), али о томе у jугословенским архивима нема записа.(Александар Огњевић, Bristol Blenheim, Yugoslav story, 2014).

       

      Војници 10. Панцер дивизије поред неексплодираних бомби бачених при нападу југословенског краљевског ваздухопловства, фото: Клајнезајтунг Аустријски извор наводи да је група војника 10. Панцер дивизије које се налазила у Грацу, њих 500, имала много среће јер су 4 бомбе пале међу њих и нису експлодирале. Узимајући у обзир да је на аеродрому Ровине било неколико случајева саботажа на авионима, могуће је да је потенцијални саботер онеспособио упаљаче на бомбама прије полетања бомбардера на задатак. У селима поред Бањалуке гдје су била стационирана два војна аеродрома, живјело је много Фолксдојчера, који су у априлском рату вршили саботаже и дојављивали покрете трупа Ваздухопловства Краљевине Југославије.

      Сви бомбардери су се вратили у базу Ровине код Бањалуке и 8. Бомбардерски пук није имао губитака у људству и техници.

      Исти дан, по добијању информација кренуло се са планирањем другог удара на циљеве у Аустрији: Фелдбах, Вилах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг  и Вилдон, а све у складу са планом Р 41.

      Сљедећих неколико дана, 8. Бомбардесрски пук ће у неколико наврата нападати циљеве у Трећем Рајху и аеродроме у Мађарској, са којих је бомбардован Београд. У тим нападима ће претрпјети велике губитке у људству и техници. Њихови саборци из 1. Бомбардерског пука ће у то вријеме бомбардовати и успоравати надирање њемачких оклопних колона које су надирале у Србију из Бугарске.

      Историјски и војни значај

      На суђењу у Београду 1947 године тадашњи Фелдмаршал Александар Лер, је изјавио: „…напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успориле наше активности, иако су штете и губици били мали.“ Да подсјетимо читаоце, да је Лер био задужен да спроведе Хитлерову наредбу о варварском бомбардовању Београда.

      Ипак, можда је од свега важнији психолошки моменат, а то је да је ваздухопловство Краљевине Југославије, пружило отпор и успјело да нанесе ударе на територији непријатеља. Размишљам како би било да смо 1999, могли да имамо овакве акције. И да ли смо могли да их изведемо? Освета, реванш, самопоуздање и самопоштовање народа, земље и државе?

      Послије тачно 76 година од првог бомбардовања Трећег Рајха, могу само да кажем учесницима те акције(који су тада имало од 22 до 30 година): „Момци, свака вам част!“

      У сваком случају, пуштам историји да суди, а ја дајем мој мали допринос томе да се ова прича шири уз велику захвалност Александру Огњевићу и Милану Ракићу за истраживање и објављивање овог за многе непознатог, али веома значајног тренутка наше историје.

      Восток, Саша Савићевић (синовац пилота Ивана Салевића)


      Иван Салевић, Србин који је бомбардовао Трећи Рајх

      Иван Салевић је рођен у селу Добри До на планини Голији, општина Ивањица од оца Чедомира и мајке Савете Савићевић. У дјетињству сели у Трнаву код Чачка. Као припадник 8. бомбардерског пука учествовао је у неколико акција у Априлском рату 1941. При једном од летова, када је вршен прелет са матичног аеродрома Боронгај код Загреба, пилот бомбардера врши принудно слетање поред Карловца због наводног нестанка горива. . Ивана заробљава тада већ НДХ жандармерија, која чека њемачку војну патролу да га зароби. Командант жандармеријске станице уписује у забиљежбу да је Иван хрватски пилот и пушта га. Иван одлази у Ријеку на тадашњу територију Италије, гдје живи илегално. На позив партизанског покрета прикључује се истом и постаје један од оснивача чувене Партизанске ескадриле, у којој је био наставник и организатор летења. Иванова јединица послије напада њемачке војске на исту у Ливну, одлази преко Хвара за Италију, па за Египат, на преобуку у РАФ (Краљевско ратно ваздухопловство Велике Британије). На свом путу према Египту, био је свједок погибије Иве Лоле Рибара на партизанском аеродрому у Гламочу.

      У међувремену послије договора између Тита и Стаљина, сви пилоти копненим путем одлазе из Египта у Русију, гдје су имали обуку на авионима Штурмовик.

      1944. године Иван се враћа као комадант 2. Југословенског ваздухопловног јуришног пука, сачињеног од Штурмовика (IL2) у Југославију и учествује у борбама за њено коначно ослобођење.

      Током службе у РВ обављао је веома деликатне и одговорне послове као руководилац оперативног сектора. Службу је завршио као начелник кабинета команданта РВ и ПВО Југославије. Умро је 1974.
      https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=118618&fbclid=IwAR2UzY29fVZFtr1BWsyIQBmnColIxdGnRBCGqz3asLxtfLcALQMAIMQPHlI
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2700901/dan-kada-smo-bombardovali-rajh.html
       
×
×
  • Create New...