Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Ђакон мр Бошко Савић: Одговори цркве на актуелна биоетичка питања (звучни запис)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Када је архиепископ атински, блаженопочивши Христодул, најавио за живота, на почетку 21. века, да жели да донира органе, та вест је у православном свету наишла на недоумице.
Такође, наш Митрополит Амфилохије и владика шабачки Лаврентије Трифуновић, обавестили су јавност да су завештали своје органе и то је препоручили свом свештенству, монаштву и верницима. 
На прилогу благодаримо Радију Светигора!
 

VDS_0098-2.jpg.2e61dbb096f5eadc94bb1cc4283fbd63.jpg


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Кијевски и свеукрајински митрополит Епифаније изразио је пре неколико минута најтоплију захвалност Цркви Грчке и њеном предстојатељу Јерониму на признању Аутокефалне цркве у Украјини.     Писмо можете прочитати у наставку:   „Захвалан сам брату у Христу, Његовом Блаженству Јерониму, архиепископу атинском и све Грчке, председнику Светога Синода Цркве Грчке, и сабраћи архијерејима Архијерејског Сабора, који су данас одлучили да подрже и следе канонске и историјске одлуке Васељенске Патријаршије, чиме се ствара могућност пуног општења наших двеју помесних аутокефалних Цркава у свим областима.   Историја наших двеју древних народа, Грчке и Украјине, садржи много заједничких страница пријатељства и сарадње. Успостављање пуног евхаристијског јединства и званичних односа између Цркава Грчке и Украјине нова је страница која ће заувек остати у нашој историји и у нашим срцима.   Надам се да ћу у блиској будућности имати задовољство да посетим Атину, коју гајим у своме срцу, и да лично изразим своја осећања љубави и поштовања према Његовом Блаженству архиепископу Јерониму, сабраћи архијерејима и свој Грчкој Цркви.“     Извор: Orthodox Times (Ромфеа)
    • Од Логос,
      Иринеј по милости Божјој Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве   Повезана вест:   Председник Трaмп честитао Епархији источноамеричкој 800 година самосталности Српске Православне Цркве (easterndiocese.org)   Најљубљеније Нам Свештенство и Монаштво, Синови и Кћери, верна чада Источноамеричке епархије наше најсветије Цркве! Са изобилном радошћу, која произилази из нашег очинског срца Вас поздрављамо, овим најсветлијим и најподеснијим поводом у нашој свеопштој историји, светој и световној 800. годишњици аутокефалије Српске Православне Цркве 1219-2019.   Од Бога дарована, од народа љубљена   Најљубљенији, небо и земља торжествују са нама у данима ове јубиларне године наше Аутокефалије!   Јер сунце Истока целивало је тло Запада, и снажна вера Светог Саве, одиста, наша вера православна и хришћанска, оваплоћена у нашим српским земљама и сачувана кроз нашу јединствену културу и традицију, чврсто је засађена овде, у овим, Сједињеним Државама Америчким. Вера древна, процветала је у земљи новој, испунивши тако пророчке речи Спаситеља нашег: "Ево, све стварам ново!" (Откровење,21:5).   У ишчекивању те новине живота, наш млади принц Растко, или Растислав (дословце, онај који „повећава славу“), напушта дворе оца свога, великог жупана Стефана Немање, и бежи у потрагу за монаштвом и просветљењем на Свету Гору Атон. Испуњење тог његовог боравка на Светој Гори, разоткрило се у преображеној личности нашег славног Просветитеља и Учитеља Светога Саве, Првог Архиепископа Српских Земаља и Приморја.   Била је то 1219. година. Пре осам стотина година, архимандрит Сава, заједно са групом учених и угледних монаха запловио је за Никеју, тадашње седиштe Византијске Империје  и Цариградске Патријаршије. Кренувши из манастира Хиландара (у преводу, "лађар"), Сава је пошао у потрагу за црквеном аутокефалијом за Православну цркву која се чврсто укоренила у нашим српским земљама, како би управо на тај начин, у потпуности обезбедио националност новоформираног Српског Краљевства.     Доментијан, један од Савиних биографа, наглашава као стожерну тачку то, да се наша Аутокефалија одиста збила по промислу (пророчки). Јер управо по божанском промислу откривено је византијском цару Теодору Првом Ласкарису, још пре него што је принчевски монах Сава стигао у Никеју, да он треба бити посвећен, а не један од других у његовој пратњи, као што је то Сава желео. Управо из тог разлога, цар, мимо уобичајених оквира царског протокола, напушта своју палату и одлази испред градских капија како би дочекао Саву, и  лично га увео у Град Првог и Седмог Васељенског Сабора.   Доментијан се заузима за још један упечатљив детаљ у Савиној биографији као Првог  Српског Архиепископа, посвећеног на велики празник Успења Пресвете Богородице 1219. године. Као посебну част Сави за време његове хиротоније, цариградски патријарх Манојло Први, одлучио је да новог Архиепископа одене његовим личним, патријарашким одеждама, које су се видно разликовале од одежди других епископа, што је јасно указивало на чин и ауторитет којима је од тог тренутка био одевен Сава од Србије.   Савинa ревност за добробит своје Цркве уочена је одмах након његове хиротоније. Према Теодосију, другом Савином биографу, Сава уместо да похита да преузме престо и успостави себи седиште, одлучи да оде и посети свог блиског пријатеља, митрополита солунског Михаила, с обзиром да је митрополит поседовао богату библиотеку духовних и правних књига. Сава је провео месеце преводећи их, пре него што се упутио ка својој катедри у манастиру Жича. И тако, спремљен за духовно просвећивање својих верних и за успостављање црквеног реда и поретка, Сава је себе посадио на путу који води у живот, као плодовито дрво маслиново. Пуноћа пута Светога Саве – Светосавље, није ни изолована ни беживотна, већ је она наше заједничко и живо, православно хришћанско наслеђе.   Досељавајући се у Сједињене Америчке Државе, наш српски народ је са собом донео и изоштрену свест о својој православној вери и свом наслеђу. Заједно са слободом вероисповести, са којом се тада сусрео, хитао је и да подигне цркве, и положи темеље своме новом, заједничком дому и животу. Прва српска православна црква у Америци саграђена је 1894. године у граду Џексону, у савезној држави Калифорнији, под покровитељством преподобног архимандрита Себастијана (Дабовића), првог православног свештеника из исељеничке породице, рођеног у Америци. Цркву су подигле руке српских рудара са Западне обале, који су свој нови храм посветили Светом Сави.   Ослањајући се на његову постојану заштиту, српски имигранти су се молили очекујући непрестани раст својих нових заједница у Сједињеним Државама. Након тога, подигнута је и црква у граду Галвестону, у савезној држави Тексас, а до 1919. године, подигнуто је још 30 цркава у државама: Пенсилванији, Аљасци, Илиноју, Индијани, Мичигену, Канзасу, Монтани и Охају, као и у Канади. Пре успостављања Српске Православне Епархије у Америци и Канади 1921. године, наше парохије биле су под привременом јурисдикцијом Руске Православне Митрополије, по угледу младог Растка, који је примљен и пострижен у руском Атонском манастиру Светог Пантелејмона.   Владика Николај (Велимировић) постављен је за администратора новоформиране Српске Епархије у Северној Америци, чије оснивање је заговарао 1921. године. Њега је наследио свети Мардарије (Ускоковић), човек ненадмашне жртве и визије, који је 1923. године постао први епископ Епархије америчко-канадске, Српске Православне Цркве. Он ће касније подићи први српски православни манастир у Сједињеним Америчким Државама, у градићу Либертивилу, у савезној држави Илиној. Овај манастир, посвећен Светом Сави, у почетку је служио као сиротиште, а убрзо затим је постао духовни епицентар целе наше Цркве на овом континенту.   Следећи исти пример, појединци попут Николе Тесле и Михајла Идворског Пупина, и многе друге значајне личности америчког друштва, у великој мери су осигурали темеље српско-америчке заједнице. Михајло Пупин, коме је личност Светог Саве послужила као инспирација у његовом научном раду, истакао се као велики добротвор манастира Светог Саве у Либертивилу. У Њујорку, свети владика Николај, основао је Српски библијски институт. Као плодоносан аутор, је 1951. године објавио дело Живот Светог Саве на енглеском језику, које је, по речима професора Веселина Кесића, „дело о чудесном свецу, које је написао чудесни епископ“.   На основу казивања епископа по имену Иринеј, једног од Савиних савременика, историја приписује Сави следеће речи: „Запад нас сматра Истоком, а Исток Западом, а ми не припадамо ни Истоку ни Западу, већ Јерусалиму Небеском“. Ово је наш, јединствени српски, и заједнички православни етос, наша креативна моћ интеракције са светом и наш засебан допринос савременом друштву, који више није само Исток или само Запад. Исто мора постати сједињено: „склад уздигнутих емоција, интелекта и снаге воље“, како је говорио свети владика Николај. Oписујући Америку, одлично је запазио следеће:   „Светлост Истока и светлост Запада, почива у њиховим подневима на континенту, који лежи између Истока и Запада..."   У том истом светлу, Господе, удостоји нас да угледамо Твоју Светлост, па да испунимо молитвени савет светог Николаја америчким црквеним лидерима 1921. године, да "изграде планове велике као читав свет, и учине напоре апостолске"; „Да се припремимо за жртву која је света и васцела као Твоја“. Јер у овим тешким временима, само узвишена дела, која произилазе из јаке вере, моћи ће да одрже оне који се плаше, држећи се увек савета патријарха васељенског Манојла Првог, записаног у Грамати издатој новохиротонисаном Архиепископу Сави:   Слушајте га сви ви, који сте у Христу правоверни хришћани!   Дано у Њујорку, о Началу Црквене Нове Године Ваш смерни молитвеник пред Престолом Светога Саве Иринеј Епископ источноамерички Српске Правослвне Цркве     Извор: Епархија источноамеричка
    • Од Логос,
      Дана 11. октобра 2019. године јерарх Јеладске Православне Цркве Митрополит керкирски и паксијски Нектарије позвао је епископе Јеладске Цркве да не доносе одлуку о признавању „ПЦУ“. Ово је јуче саопштила грчка агенција за црквене вести „Ромфеја“, преноси Информационо-просветитељска служба УПЦ позивајући се на сајт ОСЦО.     Владика је између осталог рекао: „Не сматрам да је одговарајуће време за доношење одлуке о тако болном питању, јер геополитички услови у овом региону нису мирни, зато ће свака одлука изазвати тешкоће у нашој отаџбини. Мислим да треба одложити доношење ове одлуке.“   Осим тога, митрополит сматра да о овој теми прве треба да се изјасне помесне Цркве које су старије по диптиху. „Сложио бих се да ми као Грчка Црква начинимо покушај да будемо посредници за почетак дијалога између Васељенском патријаршијом и Руском Православном Црквом у овом питању,“ – рекао је у закључку.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Поводом осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве 10. октобра 2019. године у Парохијском дому храма Светог Саве на Врачару отворена је изложба фотографија под називом Православље.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Изложба фотографија Православље која промовише и афирмише православну веру у многоструким видовима и облицима, уприличена је поводом прославе осам векова од стицања аутокефалности наше свете Цркве. Фотографија је у много чему заменила писану реч. Информација коју она носи говори са више прецизности и на аутентичан начин о људима, местима, догађајима, ауторским преокупацијама.   У Организационом одбору за јединствену изложбу уметничких фотографија коју додајемо као још један бисер Православља и обележавања јубилеја наше Цркве су господа Бранислав Бркић, Мирослав Предојевић и Влада Милинковић. Покровитељ изложбе и организатор је Фото савез Србије.   На конкурсу је учествовало 89 аутора који су послали укупно 771 фотографију. За излагање је одабрано 118 радова од 51 аутора. Према правилнику Фото савеза Србије изложба има Први ранг. Жири у саставу: ђакон Хаџи Драган С. Танасијевић, Жељко Ђурић и Хаџи Миодраг Миладиновић, једногласно је донео одлуку о нарађеним и похваљеним ауторима.   Ђакон Драган С. Танасијевић, (МФФСС и Истакнути уметник УЛУПУДС), званични светлописац Информативне службе Српске Православне Цркве и председник жирија, отворио је изложбу.   „Пажљиво жирирана, изложба има једну широку лепезу фотографија које задиру у скоро све сегменте православног деловања, како архирејеја, јереја и монаха, тако и верног народа који активно учествује у животу своје Цркве. Пред посматрачем се нижу догађаји који, забележени фото камером постају вредни и непролазни документи. Купола неке цркве, поклоници, прослава Богојављења и пливање за часни крст – омиљена тема фотографа. Затим крсне славе – ломљење славских колача, прославе највећих хришћанских празника као што су Васкрс и Божић, литије како оне по Светој Гори – омиљеном месту за фото-тражитеље, тако и оне које се врше широм православних земаља. Ту су и чувене руске куполе, руска зима и слично. Опет и опет чудесни ликови стараца са Свете Горе, антологијски портрети патријарха Павла из трамваја и његових шетњи по Београду, и опет монаси и монахиње и тако у недоглед, слике су које се памте а које краси ова јединствена и непроцењива изложба,“ пише у каталогу протојереј Жељко Р. Ђурић (МФФСС, ЕФИАП).   Првонаграђени аутори за колекцију фотографија   Прва награда   Алекса Трбовић МФ Самостални аутор Црвена купола, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Одсјај православља, Храм Светог Саве, Београд, 2006. Ходочашће, Храм Светог Саве, Београд, 2007. Богојављење, Ада Циганлија, 2004. Примљена Данилова слава, црква Светог Саве, Бостон, САД, 2017.   Друга награда за колекцију   Момчило В. Вуковић - Самостални аутор, Ноћ пред Ускрс 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 1, Хиландар, 2002. Одраз у води 2, Хиландар, 2002. Одраз у води 4, Хиландар, 2002.   Трећа награда за колекцију :   Аутор Зоран Пургер МФ ФKK Параћин, Монах Јоанис, Kолитсу, Света Гора, 1995. Монах Данило, Kаруља, Света Гора, 2006. Литија 1, Ивирон, Света Гора, 2004. Литија 2, Света Гора, 2004. Сахрана, Света Гора, 1974.   Похвале  за колекцију фотографија   Имре Сабо МФ самостални аутор -  На прелазу, Београд, 1998. У трамвају, Београд, 1998.; Мост, Београд, 1998.; Салутирање, Београд, 2014.   Иштван Вираг KМФ ФKВK ,,Рада Kрстић”, Сомбор: Kрстови, Манастир Пустиња, 2013 Православна црква Boteau 03, Румунија 2018.   Милорад Милићевић ФА1 ФK “Лесковац”, Лесковац Руски манастир, Света Гора, 2009.  Монаси, Света Гора, 2006.; Литургија, Kаково, 2009.   Првонаграђени аутори за фотографију   Прва награда   Саша Kнежић - УФKK Бањалука, За крст часни, Бањалука, 2013.  - за фотографију Манастир Гомионица, Kмећани, 2016.   Друга награда   Лазар Лековић KМФ Самостални аутор Ноћна служба, Румунија, 2008.  - за фотографију Дрводеља, Рогљево, 2009. Отац Давид, Београд, 2009. Отац Јустин, Румунија, 2008. Примљена Отац Симон, Црна Гора, 2008.   Зоран Петровић - Самостални аутор Молитва, Kрагујевац 2002.  -  за фотографију Маково поље, Kрагујевац, 2013.  Труд, Kрагујевац,   Трећа награда   Јан Вало ФА1 Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад Животни круг, Гружа, Манастир Kаменац, 2018. - за фотографију Ритам, Нови Сад, 2014. Три крста, Бајина Башта, Манастир Жича, 2017.   Милан Марковић МФ ФKK “Ваљево”, Ваљево Три паора, Сефкерин, 2014. - за фотографију На празничној служби, Сефкерин, 2012    Александар Јовановић ФА1 ФK “Ваљево”, Ваљево Богојављење, Градац, Ваљево, 2017. III награда за фотографију Богојављење 7664, Ваљево, 2017.   Похвале за фотографију   Мирослав Јеремић МФ ФKK “Ваљево”; Ваљево, Мирослав Предојевић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Горан Бендеља ФА1 Фото група “Ф5,6”, Београд; Бранислав Бркић МФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Александар Буђевац ФА1 ФK “Kрагујевац”,; Бранка Вучићевић Вучковић ФА2 ФKK “Чачак”; Пјер Грујичић - ФK “Београд“; Јован Ђикић - ФKВK “Рада Kрстић”, Сомбор; Роман Ђурић KМФ ФР Арт Натура Арт, Београд; Аница Жупунски ФА1 Фото кино и видео савез Војводине; Едо Иглич KМФ ФK “Београд”; Пантелија Илић ФА1 Шабачка фотографска задруга; Мирјана Јовановић ФА1 ФK “Ваљево“; Снежана Лерх - Фотографски клуб “Војводина”, Н. Сад;  Весна Мамула ФА1 ФKK “Ваљево”; из Београда: Јелица Милентијевић - ФK “Београд”,  Виолета Милутиновић ФА1 ФK “Београд” и  Павловић KМФ ФР Арт Натура Арт; из Чачка: Бојан Пајић ФА1 ФГ “Формат“, Слободан М. Пајић KМФ ФГ “Формат” и  Миленко Савовић МФ ФГ “Формат” Сретен Пантелић - ФKK “Ваљево”; из Параћина: Слободан Симић KМФ ФKK и Маја Стошић KМФ ФKK Параћин,; Иван Стојановић ФА1 ФK “Kрагујевац” и Владимир Тадић - УФKK Бањалука, Бањалука.   Похваљени су самостални аутори излагачи: Марија Гајић, Милош Kараклић, Драган Лапчевић KМФ; Ивана Лукић ; Војислав Луковић, Владимир Мијаиловић,  Слађана Пантелић, Бранимир Радовановић, Миленко Радослављевић, Вера Радошевић, Миленко Савовић, Роберт Семниц KМФ, Оља Симовић и Гордана Хајиновић.   Изложба се сели у Хелсинки    Изложба је замишљена тако што ће њено појављивање бити најпре у Београду а затим и у другим већим градовима у Србији, после чега се изложба сели у Хелсинки у Финску, као и у многе друге земље у иностранству.    Преко 70 година традиције, сврстава Фото савез Србије међу најстарије савезе на овим просторима. Давне 1946. године основан је Републички одбор за фото-аматере у оквиру Комисије „Техника и спорт“, али своје суштинске корене фото аматеризам вуче од самог почетка XX века, тачно пре 114. година (1901.) када је у Београду одржана прва изложба уметничке фотографије. За изложбу Православље слободно се може рећи да је то изложба над изложбама у Србији ове године зато што је ту реч о представљању 118 изабраних фотографија из ове области од 51 аутора.   Отварању изложбе присуствовали су Преосвећена господа Епископи источноамерички Иринеј и ремезијански Стефан, викар Патријарха српског, свештенство, чланови Фото савеза Србије, многобројни сарадници и пријатељи, представници медија.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста.      На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.   Беседа друга   У прошлој беседи смо разговарали о Богу, о томе зашто човек треба да размишља о Њему. А ко је човек? За шта га је Бог створио? Који је главни задатак у његовом животу?   На питање које се тиче човековог животног задатка, одговор је једноставан: Царство Небеско.   Са питањем „ко је човек?“ је теже.   Гаврило Романович Державин је написао оду „Бог“, у којој је покушао да поетски да одговор — у својој суштини црквени одговор — на питање ко смо, и зашто смо овде. Он пише, обраћајући се Богу:   Где одредио си крај тварима телесним, Где задао почетак духовима небесним, И Мноме везао свих бића нит...   Ето шта је пре свега човек: он представља карику која везује целу васељену. Сам Господ је тако желео и тако је Он учинио. Тако и јесте: човек спаја видљиви свет са невидљивим.   Зато што је човек биће које истовремено живи у два света. Он живи у свету мисли и идеја, у свету молитве, свету морала, који се не могу прстима опипати — и при томе он живи у апсолутно конкретном, тродимензионалном свету, који зна за горе и доле, лево и десно. Он живи у времену. Али, умом својим је ван времена и срцем ван времена живи. О томе — познати пасаж Державина: „Цар сам —роб сам — црв сам — Бог сам!“ Ја сам све, обједињујем у себи неспојиво, подједнако сам велики и ништаван.   Али одакле сам, „тако чудесан“ проистекао?   Одакле проистекох? — незнан; Сам од себе нисам мог'о. Створење твоје сам, о Створитељу Твоје премудрости твар, Живота извор си, доброте Даритељу Душа моје душе и цар.   Ти јеси, Ти си ме створио, а значи и ја јесам. Державин ломи атеистичку логику, јер атеизам говори: ја постојим, и ја измишљам богове. Не! Ти, Господе, постојиш, а значи да и ја постојим. Ако Ти постојиш, постоји и човек.   Ради правде твоје неопходно било, Да би смртну бездан препловило Бесмртно биће моје; Да дух мој у смртност одевен буде, Да кроз смрт обновљен будем, Оче! – у бесмртно Твоје;   Човек је парадоксално биће. О човеку можемо говорити само у парадоксу. Ради се о лику који сам себе не разуме. Он је самом себи вечна загонетка. Заиста, ко сам ја: да ли сам просто животиња или сам цар животиња? Или уопште нисам одавде, али сам због нечег ту? То је вечити проблем. Човека треба посматрати као проблем — пре свега због човека као таквог. Треба посматрати као на лик који сам себе оцењује — и као на неку свепланетарну појаву.   Вољен је јер је последњи; вољен је јер управо он веза између видљивог и невидљивог. Анђеоско постојање нам је блиско, и стога певамо псалме, певамо „Алилуја“ и говоримо: „Свјат Господ Саваоф“ — исто као серафими и херувими.   Међутим, разумемо и животиње, јер су сисари и могу рађати, или само воле живот, пливају у водама, лете у ваздуху...Све њих можемо разумети, можемо да крекећемо са паткама, пливамо са делфинима, стилом делфина...   Благодарећи снази ума можемо да летимо у ваздуху авионом, можемо да се молимо са анђелима на литургији... Можемо све. Поред свега тога, човек је најслабије живинче, ако га посматрамо као део животињског света. Дуг је процес претварања у самосталног прегаоца. Ждребе, када се роди од кобиле, истог трена стаје на ноге. Оно је слабо, пада, али се само креће и тражи виме. Колико само бесаних ноћи мајка проведе поред кревеца, док новорођенче не прохода! Човек је најслабији. Ништа не види, не прича, ништа не разуме... Нема ни панцир, ни канџе, рогове, ни крила— ништа. Он је најслабије биће на свету.   Без обзира на то — он је домаћин света. Испоставља се да је слабост залог његове власти над светом, и како видимо, сви слушају човека. Велики во дозвољава да њиме управљају. Паметни коњ са мудрим очима и напрегнутим мишићима, смирава се пред јахачем. Крава нам даје млеко, пас нас брани зубима, овца даје крзно, пчела — мед и жаоку. Подредили смо себи свет зато што нам је Бог једном тако рекао. Он је рекао да ми, људи, треба да живимо у овом свету, управљамо и владамо њиме. То и чинимо.   Човек је цар, али нејаки. Слаб је докле год се узда у сопствену снагу, и врло је моћан, када је са Богом. Интересантно је да је у шаху најслабија фигура краљ. Али, дати мат краљу значи крај шаховске игре. Убиство краља је крај, иако је краљ најмање борбена фигура на шаховској табли. Имамо топове, ловце, пешадију, коње — они ратују, разне стратегије се разрађују. Најозбиљнија фигура је краљица, она ради шта пожели. А краљ је најслабији, али његов пораз представља крај партије и потпуну предају. Човек је попут тог слабог краља, физички слабог, али умно врло моћног, који може да натера овцу да да крзно, пса да га чува зубима, коња да служи мишићима; који покреће цео свет око себе, како је и речено: „Ти си цар света, царствуј овде! Буди цар и домаћин. Имаш мој Лик, Ја сам Цар, дакле и ти си цар. Цар овог видљивог света. Командуј, управљај њиме.“   Човек је вољено биће, једини који спаја неспојиве ствари — духовно и телесно; у коме је хармонично оваплоћен живот, вегетативни и духовни. Вегетативни— то су нокти и коса: сечеш их, ништа не боли. То је нека вегетација, лишена осећаја. Вегетативни живот се манифестује у томе што човек мора да једе, расте, да се размножава; при томе он је савршени сисар, мора да зна свој род, да се доји, рађа потомство...Човек је истовремено и анђео, дух. Може да се моли, може да пренебрегава физичко зарад духовног, ради пнеуматике. У њему је све. Може бити и биљка, и дрво и баобаб. Делимично су индуси у праву, зато што заиста човек може бити шта год пожели. Камен, дрво, бизон, свиња, анђео, звезда, брилијант, грумен прљавштине... Човек у себи садржи све. Он је микрокосмос.     И Господ га воли. Господ је ставио неки улог на човека. Господ нас једноставно воли као Своја створења. Он воли и Себе у нама, јер се Он одражава у нама. „Себе у мени одражава, / као Сунце у малој капи воде“, — пише Державин. Али Он је ставио још већи улог на нас, јер морамо да оправдамо Његово име испред Васељене, испред сваког живог бића. Морамо да посрамимо ђавола. Ево књиге о Јову. Јов није само праведник који страда, и то је тачка у којој се спајају сва енергетска поља духовне борбе. „Јеси ли видио слугу мојега Јова? Нема онакога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се од зла“ (Јов 2, 3). Такав треба сваки човек да буде.   Човек који зна за Бога и који се удаљава од зла, разоткрива ђавола , трпи све, прославља Бога и задобија вечност, — то је човек по Божијој замисли. Такав треба да буде човек. Ми једноставно још увек не знамо ко смо. Како светитељ Јован Богослов обазриво говори: „Децо, не знамо ко ћемо постати. Знамо само да ћемо видети Њега, онаквог какав је“. Не знамо ко смо и шта ћемо постати. Заиста, загонетни смо сами себи. Процват психологије, на пример, или антрополошке филозофије у вези је са тим што је човек неисцран. Много је интересантније комуницирати са човеком, него са звездама. Са човеком, а не са морским дубинама. Са човеком, а не са ветром, олујама. Јер је у свету све усмерено на човека. Шта замислиш, то ће бити. Како кажеш, тако ће се догодити. Како сагрешиш, тако ће бити. За шта се помолиш, то ћеш добити. На примерима светитеља то видимо. Видимо како се стихија смирује, како су животиње послушне пред њима. То јест, светитељи нам показују огољено какав човек треба да буде. Човек не треба да буде онакав каквим га видимо. Наш саговорник, сапутник, особа до нас у транспорту, на улици, у телевизору — нису онакви какви би требало да буду. Човек треба да буде другачији. Црква нам говори: то још увек није човек, то је нека могућност човека. Човек се не рађа као „готов производ“, већ као могућност.   Ако бисмо неку особу након рођења отргли из породице, од људи, она неће одрасти и бити као родитељи. У руској породици се роди дечак, ми га узмемо од родитеља и сместимо га у породицу индуса, где се разговара на хинди језику — дете руски језик никада неће препознати, говориће на хиндију. Ако бисмо га дали у јерменску породицу, било би јерменско дете. Васпитаваће се у оним оквирима, језичким принципима и животним традицијама које му ми задамо. А ако бисмо га узели од људи и дали, на пример, мајмунима? На ком би језику говорио? Ни на једном. Уколико човек до треће године не чује људску реч, него живи са мајмунима, вуцима, псима, са ким год, он ће се чешати ногом за уво, јешће са пода преврнувши чинију, лајаће на звезде и ни на једном језику неће говорити. Такав је човек — не чињеница, већ могућност. Човек се још мора и васпитати.   Није довољно само зачети и родити, треба направити човека, омогућити му да схвати појам добра и зла, усадити навике — говорне, социјалне, научити га да се труди, зарађује, поштује рад, итд.     Према томе, човек је велика, благословена загонетка, откривена Богу. Чини ми се да је чак и Њему интересантно шта се са нама збива. Ми нисмо дефинитивна и крајња појава. Ми смо појава са знаком питања, и у зависно од тога да ли знамо за Бога или не, развијамо се у потпуно различитим правцима. Ово можемо рећи о човеку у савременом свету.   Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...