Jump to content
  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By JESSY
      Danas, više nego ikada, je neophodno podsećati ljude da se izvor zla nalazi u duhovnom svetu nepomjanika. Duhovnost nije samo čistota i dobar moral. U najskrivenijem delu duha nalaze se dve suprotne strane, a to su svetla i mračna. O tome je pisao Ruski Teolog Vasilije Zenkovski (Problemi Prosvete u Svetlu Hrišćanske Antropologije, Pariz 1934, strana 110). Ovaj dualizam kada govorimo o duhu, nije uvek lako prepoznatljiv onima koji nisu u potpunosti upoznati sa duhovnim životom, već još uvek brinu o spoljašnjem plitkom životu. Ali, kako napredujete u duhovnom životu i kako bivate oslobođeni od spoljašnjeg života, to više iskušenja i duhovnih grešaka ima u vama. Sa većim duhovnim visinama, naše dobre namere se mešaju sa lošim namerama.
       
      U većini slučajeva to zlo koje se nalazi pri vrhu ispliva na površinu. Sa pobedama nad standardnim telesnim grehovima, bivamo iskušavani da sebe hvalimo i smatramo da smo mnogo postigli. Što više dajemo pohvalu svojim moćima to se više udaljavamo od Boga. Ako je savršenstvo u samokontroli i odbacivanju telesnih grehova onda bi mnogi filozofi, pa čak i ateisti bili spaseni, jer bi to značilo da se spasenje može steći bez Božije pomoći. Čak, iako neko uspe da suzbije strasti, zaštita od duhovnog zla je nemoguća bez Boga, jer bez Boga mi ništa ne možemo.
       
      Svetla strana duhovnosti je poniznost pred Bogom, a mračna strana su gordost i odbacivanje Boga. Tako da je savim jasno dok ne prihvatimo Boga i dok ne kleknemo pred Bogom i Njegovim veličanstvom i molimo za Njegovu pomoć, svetla strana u nama ne može da pobedi tamnu stranu. Što više poniznosti pred Bogom to manje gordosti u nama i tada svetla strana duhovnosti izbacuje napolje tamnu. Savršena poniznost znači apsolutno prihvatanje Boga, to je ubeđenje da šta god da postignemo je postignuto uz Božiju pomoć. Takođe znači apsolutno odbacivanje gordosti i ubeđenja da smo bolji  od drugih i odbacivanje ubeđenja da nam nije potrebna Božija pomoć i pomoć ljudi da nešto postignemo. Gordost znači odbacivanje Boga i ljudi i potpuna pobeda tamne strane nad svetlom unutar čoveka.
       
      Poniznost je najproduktivnija vrlina koja donosi najviše duhovnih plodova svetloj strani duhovnosti i moralnoj lepoti. Poniznošću se stiče ljubav prema Bogu i ljudima, a izbacuju se iz nas veliki neprijatelje ljubavi, gordost i mržnja.
       
      Poniznost i osećanja koja ona donosi nas podižu u sferu tajne pokajanja. Tada dolazi do veličanstvene pobede nad našom gordošću. Ali sve to zahteva veliku žrtvu, jer da bi naneli konačni udarac našoj gordosti potrebno je proći kroz bolnu i strašnu “operaciju” nakon koje naše ja više ne postoji i nakon koje je stari mrtvi čovek iz nas izbačen.   
       
      Bitnost pokajanja je voama velika, jer tada dolazi do promene u našem razmišljanju i duhovnom stanju i jer tada dolazi do smrti gordosti, a do početka života čija je osnova poniznost. Tehnički, sagledavanje spoljašnjih grehova i priznavanje istih nema bitnost samo po sebi, već onda kada dođe do pokajanja i promene u nama koja potresa naše celo biće. Tako da je pokajanje potrebno i onima koji čine spoljašnje grehove, ali i onima koji smatraju sebe duhovnim i koji ne vide svoje pređašnje grehove. Baš u tim ljiudima je gordost progutala poniznost pa je njima potreban još veći potres njihovog bića. Onima koji sebe smatraju intelektualcima je takođe potrebno pokanje kao svakom drugom čoveku, jer je duhovno zlo više unutra u čoveku nego van čoveka.
       
      Crkva nam dozvoljava da pristupimo novom dobu sveta, odnosno životu po Vaskrsenju, samo nakon pobede svelte strane duhovnosti.
       
      http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8586
       
    • By Katarina1973
      Ne znam da li je nekome tema zanimljiva ili se nekada osecao ovako ili mu je samo smaranje, jer je ovde na forumu da se opusti.
      Ja se osecam grozno (u prevodu depresivno, pred samoubistvo), jer moj partner, u fazi bivsi - ja trazim stan, odustao od vestacke oplodnje i sada smatra iako je i sam cekao do 47 godine, da mu je porodica bitnija nego ja, a da sam ja samo jedna negativna osoba koja njemu unistava srecne dane sa drugarima u kladionici. Jedva je docekao da ja predlozim kraj, ali ja ne mogu da se izborim da cinjenicom da cu ponovo biti sama i strah me je da cu zivot provesti sama ili ja to nesto radim pogresno.
      Izvinite ako smaram, pa onda samo zaboravite ovu temu
    • By Милан Ракић
      Jedan golman, koji brani prostor od ulaska lopte „kroz vratnice“, očajan zbog sudijske odluke – koju je procenio kao nepravednu – najavio je svoje razdržavljenje. Vratiće, kaže on, srpski pasoš, jer se takva sudijska slabovidost i pristrasnost ne mogu trpeti, niti se pak može živeti u državi gde su one moguće. A sve zbog toga jer je sudac, kako bi rekao Mladen Delić, „fućkao gol, iako gola bilo nije…“
      Izgleda da se golman brzo pokajao zbog svoje apatridne brzopletosti, pa je izvesno da će svoju putovnicu zadržati. Kao, mladost-ludost, vrela krv, sportska strast. Ohladio se momak, pa se izvinio naciji. Neće je napustiti.
      Nevažno je, međutim, je li u srpskoj oračkoj verziji fudbala jeste ili nije bio gol, kad se mnogo ozbiljnije igre odvijaju u loptačkoj mafiji, koja pod dilerskim opijatskim uzdama drži brojnu stranačku paravojsku. A ona je, uz patriotsko navijanje, zadužena da kliče nekadašnjem huliganu.
      Taj se uzdigao daleko iznad stvarnog sebe, pretvoren u drvenog boga, sve glasniji, nejasniji i mahnitiji kako vreme prolazi, neopisivo i nepovratno ljut na sve koji ga ne mogu razumeti. A ne može ga razumeti skoro niko od onih koji moraju da ga slušaju. Oni su prepadnuti da nisu možda ogluveli, otupaveli, je li im mentalni sklop pod manom, ili se njihov lider toliko misaono udaljio, uzdigao na viši nivo igre, pa se više nikakvim sredstvima ne može dostići.
      Konačno je priznao i jedan poraz, i to onaj najteži, kosovski, u boju u koji je uložio sve što je umeo. Dugo je ubeđivao iste one koji ga vole, iako im je sve manje jasan, da je pred njim i pod njegovom rukom pobeda čista kao suza, pa ispada da se poraz ukazao iznenada, u neskladu sa njegovom snagom. Zaslugom drugih, jer njegova Srbija nije ona koja peva i raduje se, nego ona koja plače i žali – tako je rekao, ne objasnivši povode ni za plač ni za radovanje.
      Golman, koji zbog sumnjivog gola zamalo nije vratio pasoš, bar nije izgubio.
      Vučiću je stiglo vreme za bilans: šta je uradio a šta nije. Šta god to bilo, i kakav god bio, kraj se primakao. Ako postoji nešto, morali bismo da znamo šta je to. Ako ne, zašto je sve pokušao da upropasti sam. On govori: „Politika koju vodim…“ To znači da je ovlastio samog sebe da radi ono što mu nije posao, posredno priznajući da taj posao ne ume da radi. Ali za njega već davno ne postoji politički cilj, jer on zna da nijedan od njih ne može dostići. Zato jer ovde politički ciljevi inače ne postoje, niti ih je bilo ko postavio. Kako je onda uspeo da prepozna poraz, ako već nije iskusio pobede, i zašto je saznanje o izgubljenom, nasuprot svom stilu, saopštio tako skrušeno, skoro bez otpora?
      Ako se nekom logikom volje za moć može definisati „njegova politika“, onda je to delatnost koja donosi opstanak u njoj samoj. Dakle, postojanje u nečemu što nema smisla ni cilja, i u čemu se porazi uvek mogu opravdati isključivo krivicom onih koji u porazu nisu mogli da učestvuju. Dakle ono što se nije smelo izgubiti – izgubljeno jeste, i sada, kada dolazi kraj valja krenuti od početka: razumeti život sa onim čega nema.
      Tako se Vučićeva uloga u sopstvenom životu može videti kao razularena, ali strastvena borba za gomilanjem moći, koja je sve nepotrebnija ukoliko je više ima. Šta bi on uopšte mogao da učini sa njom? Da ponovo osvoji Kosovo? Da zavede oblik tiranije koji bi mogao da opstane? Da bude zapamćen kao zadužbinar, koji umesto nakaznih projekata gradi nešto što opstaje a ne ruži? Da bude komandant najsilnije vojske na Balkanu? Da dokaže podanicima kako ne ume da laže niti je ikada umeo?
      Svoju je poziciju apsolutnog vladara apsolvirao potcenjivanjem građana, prezirom i mržnjom prema njima, stvaranjem odreda uterivača dugova i atmosfere slobodnog otimanja dobara, siromašenjem trudnica, pauperizacijom radnika, devastiranjem i biološkim satiranjem penzionera. Tako se moć, akumulirana bez ikakve kontrole, realizuje čak bez elementarnog autoritarnog stila, kao haotični uličarski model.
      Ništa od toga u velikom građanskom otporu, kad god se on dogodio, ne može biti prećutano niti može biti amnestije. To je poraz, a ne (samo) Kosovo. Kosovo je bilo poprište amaterskog političkog šepurenja nekadašnjih balkanskih delinkvenata, koji svoje poslednje sklonište traže u odanim stranačkim torovima. Ali, kako uopšte stojimo sa tom vrstom vernosti?
      Kao predsednik SNS-a, Vučić se oseća nesigurnim i uzdrmanim unutar sopstvene političke partije, čijim se neospornim vlasnikom smatra. Male pukotine i veći raskoli nastaju u vučjim borbama za plen. Otimača je sve više a plena sve manje, pa je već uočljiva podela na gazdine miljenike i one koji su definitivno udaljeni od glavne sofre. Zbog toga je njegov govor na Glavnom odboru bio nervozniji i konfuzniji nego ikad, uz brojne rebuse, pletenice i gatanke, ezopovske poruke i ljutite pretnje da sledi velika rekonstrukcija stranke.
      Svakako je najdirljivija ideja o jačanju smešnog kulta, koji se i među revnosnim ljubiteljima lika ima smatrati uzdrmanim. Vučićeva opsesija da bude voljen i slavljen davno se izjalovila. Ne postoji nijedan razlog za izlive ljubavi, niti dela za slavu; čak su i aplauzi „na stranci“ bili usiljeni i potencirani bukačkim entuzijazmom.
      Jedan od takvih, izvesni Aleksa Jokić, stari Slobin kadar – u delu sednice zatvorene za javnost – tražio je udarničku agilnost naprednjaka u javnom slavljenju Vučića.
      Kako bi ga obožavaoci uzdigli na visine gde njihov gospodar nije uspeo da se uzvere sam, svojim velikim pobedama?
      Tako što će ga hvaliti, kačiti njegove slike gde god se može, govoriti o njemu sa uvežbanim divljenjem. Jer niko od njih, kaže Jokić, ne bi bio tu da nije bilo Vučića, nijednu funkciju naprednjaci ne bi imali bez njega.
      Jokić je tako otkrio i suštinu Vučićeve moći: njegovi stranački podanici neće govoriti ni o čemu što je on stvorio, kako je preskočio epohe, usrećio narod, uveo nas među civilizacijski krem. Neće, naravno, jer takvo nešto i ne postoji. Oni će veličati Vučića, jer je sve njih doveo tu gde jesu; bez njega ne bi bilo ni njih ni funkcija.
      To je smisao postojanja stranke, u poduhvatu osvajanja vlasti svi su drugi ciljevi bez smisla. Samo valja sačuvati bar javno saznanje o Vučićevom značaju za njihova živote, i razumeti ono što je skoro neobjašnjivo: ulogu njihovog vođe u sopstvenom. Šta ga je vodilo i dovelo dovde? A odavde se konačno ne može krenuti nigde, vratiti negde niti uteći bilo gde.
      Peščanik.net, 27.09.2018.
    • By Милан Ракић
      Prva četiri desantno-jurišna helikoptera Mi-24 koji su remontovani u Rusiji, isporučeni su Mađarskoj u ponedeljak 10. septembra. Njih je iz Sankt Peterburga, gde se nalazi 419. avijacijski remontni zavod, dostavio teški transporter An-124-100 iz sastava ruskih Vazdušno-kosmičkih Snaga čija je posada sletela u mađarsku vazduhoplovnu bazu Kečkemet.

      Sutradan, 11. septembra dva primerka u varijanti Mi-24P (evidencijski brojevi 335i 336) su kopnenim putem odnosno kamionima prevezeni na svoj matični aerodrom, vazduhoplovnu bazu Solnok gde će leteti u sastavu 86. helikopterskog puka. Druga dva isporučena helikoptera u verziji Mi-24V su stigla u Solnok 12. septembra.
      Nakon remonta mađarski Mi-24 moći će da lete 7 godina ili 1000 sati / Foto: Ministarstvo odbrane Mađarske U Rusiji će biti remontovano još 8 mađarskih Mi-24, po 4 Mi-24V i P a ugovor za remont ukupno 12 helikoptera, vredan oko 69,35 miliona evra potpisan je 31. oktobra 2017. godine. Prethodno su mađarski Mi-24 prizemljeni 2013. godine a prva 4 poslata su na remont 22. novembra 2017.
      Osim remonta helikoptera, ugovorom je predviđena i isporuka rezervnih delova kao i obuka odnosno osvežavanje znanja tehničkog osoblja i posada s obzirom da ti helikopteri u Mađarskoj dugo nisu leteli. Nakon izvršenih radova remontni zavod garantuje upotrebu ovih letelica još 7 godina ili 1000 sati naleta.
      Postoje informacije da će mađarski Mi-24 pretrpeti dodatne izmene odnosno da će biti osavremenjeni modernom elektronskom opremom što u zavodu u Sankt Peterburgu nije odrađeno jer su na snazi sankcije prema Rusiji. Za ovaj posao očekuje se potpisivanje ugovora sa trećom stranom kako bi se helikopteri ne samo modernizovali već i uskladili sa NATO standardima.
      Video snimci isporuke prva 4 remontovana mađarska Mi-24:
      Živojin BANKOVIĆ
    • By Danijela
      Prvi korak je prepoznati ih jer neki se dobro skrivaju iza maske prijateljskog odnosa, a zatim se od takvih osoba treba zaštititi i prekidom veza ako je to moguće   (Срђан Печеничић) Imate li i vi nekog neprijatelja ili možda više njih? Iako se najveći broj ljudi trudi da ne stvara neprijatelje, malo je onih koji tokom svog života u tome zaista uspeju. Oni kojima to uspeva, veoma često za to plaćaju visoku cenu.
      Ljudi u privatnom i poslovnom životu imaju različite interese, zbog kojih ulaze u otvorene ili skrivene konflikte. Nalazeći se na suprotnim stranama, postaju protivnici. Velika je razlika između protivnika i neprijatelja. Međusobni odnos protivnika podrazumeva međusobno uvažavanje i poštovanje, kao što je to u sportskoj utakmici ili u društvenoj igri. Neprijatelj je neko ko ne samo da ne poštuje drugog nego smatra da je bezvredno ili zlo biće.
      Zavist i ljubomora
      Iako su neprijatelji i neprijateljski odnosi stvarnost, retko se piše i govori o ovim pojavama. Glavni razlog je moralna i religijska zapovest da ljudi moraju da budu jedni drugima prijatelji, da međusobno gaje prijateljske odnose. Iz toga proizlazi da onaj ko ima neprijatelja ili nije dobar ili je moralno upitan, jer budi sumnju da je na neki način sam kriv što nema dobar odnos sa ljudima.
      Iako je na prvi pogled reč neprijatelj sama sebe objašnjava, iza nje se kriju dva značenja: kada je neko neprijateljski nastrojen prema nama i kada smo mi neprijateljski nastrojeni prema drugom. Kad imamo neprijatelja tada on priželjkuje da padnemo i slomimo nogu, a kada smo nečiji neprijatelj, tada mi to njemu želimo.
      Kako neprijatelj smatra da je drugi bezvredan ili zao, njegova osećanja su prezir i mržnja, koji često izviru iz zavisti i ljubomore.
      Kada neko kaže da nikoga ne mrzi i ne prezire, on kaže da nikome nije neprijatelj. Ali to što on nije nekome neprijatelj nikako ne znači da neko neće biti njegov neprijatelj. Mi jesmo odgovorni za svoj stav prema drugima, ali nismo odgovorni za stav drugih prema nama. Iako nisu neprijatelji drugima, ljudi imaju neprijatelje. To je mnogima čudno jer veruju da ako su oni prijateljski prema drugima, da će i drugi biti prijateljski prema njima. Istina je da ako je neko dobar prema drugima da će velika većina drugih to uzvratiti prijateljskim odnosom, ali da će biti i onih koji će uzvratiti neprijateljstvom.
      Nekada će neko postati vaš neprijatelj jer ste ga ugrozili nekim postupkom, nekada iako mu ništa niste učinili, a nekada uprkos tome što ste mu učinili neko dobro. Zato to što neko ima neprijatelja ništa loše ne govori o toj osobi. Nije sramota imati neprijatelja i ne treba se osećati krivim zbog toga. Postojanje neprijatelja je pojava sa kojom treba živeti i prema kojoj treba imati ispravan odnos.
      Ljudi se plaše činjenice da postoji neko ko ih mrzi i ko im želi zlo. Dok se jedni plaše mogućeg nasilja i destruktivnih postupaka, drugi se plaše same mržnje jer veruju da ih magijski ugrožava. Iz straha od neprijatelja neki se odlučuju da tako žive da ih nikada ne steknu. Zato uvek ispred svojih stavljaju interese drugih, ugađaju drugima i žrtvuju se za njih, ne ističu se kako ne bi pobudili tuđu zavist ili ljubomoru. Ljudsko društvo doživljavaju kao neprijateljsku teritoriju kroz koju se kreću ponizno i snishodljivo.
      Nakon što prihvatimo činjenicu da se u svačijem životu pojavljuju neprijatelji često bez stvarnog povoda, možemo se zapitati: Kako sa neprijateljima u svakodnevnom životu?
      Prvi korak je prepoznati ko nam je neprijatelj. To nekada nije lako jer postoje prikriveni neprijatelji, dobro skriveni iza maske prijateljskog odnosa. Njih odaju suptilni postupci koji izražavaju njihov pravi odnos i namere. Mnogi su zažalili što na vreme nisu prepoznali neprijatelja.
      Ulazak u borbu
      Nakon što smo prepoznali neprijatelja, od njega se treba zaštititi. To u većini slučajeva znači da treba povećati distancu ili prekinuti odnos ako je moguće. Treba ući u borbu sa neprijateljem samo ako je to jedini način da se zaštitimo.
      Nekada detetu treba reći kada vidimo da ga drugo dete iskorišćava ili zlostavlja: To dete nije tvoj prijatelj! I ti nisi krivo za to.
      http://www.politika.rs/sr/clanak/402296/Neprijatelji-u-svakodnevnom-zivotu

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...