Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Бугарска црква одбила позив тзв. МПЦ да присуствује прослави 1000 година Охридске архиепископије

Оцени ову тему

Recommended Posts

Против учествовања на тој прослави гласало је осам бугарских владика, док су петорица била за то да се прихвати позив канонски непризнате Македонске православне цркве

bpc.jpg?w=845

 

Скопље – Бугарска православна црква неће послати представнике у Македонију на прославу хиљаду година Охридске архиепископије, јавила је данас бугарска агенција БГНЕС.

То је одлучио Синод Бугарске православне црква поводом позива поглавара Македонске православне цркве Стефана бугарском патријарху Неофиту да заједно прославе јубилеј Охридске архиепископије.

На захтев митрополита Наума да Бугарска црква не учествује на прослави у Охриду 27. и 28. маја због „темељних разлика“, бугарски Синод је, како се наводи, већином гласова одлучио да „не да благослов“ представницима Бугарске цркве да учествују на прослави Охридске архиепископије.

Против учествовања на тој прослави гласало је осам бугарских владика, док су петорица била за то да се прихвати позив Македонске православне цркве – Охридске архиепископије за заједничко празновање.

 

(Бета)


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сабор СПЦ је одлучио да у току ове године молитвено и достојанствено обележи и хиљадугодишњицу оснивања Охридске Архиепископије. Бугари ће тамо сигурно доћи.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, milos50 рече

Сабор СПЦ је одлучио да у току ове године молитвено и достојанствено обележи и хиљадугодишњицу оснивања Охридске Архиепископије. Бугари ће тамо сигурно доћи.

Мораће неко и да их позове ..

Share this post


Link to post
Share on other sites

А зашто да их не позове? Можда се договоре чији је Охрид и Архиепископија... Српска црква има Охридску архиепископију, у уставу Бугарске цркве стоји да је она бугарска, Охридска црква једино не припада људима који вековима и данас живе у Охриду.     

Share this post


Link to post
Share on other sites

И Бугарска Црква организовала прославу иљаду годишнице Охридске Архиепископије. На 10. јуни у свети Александар Невски. Тако да и СПЦ може да пошаље делегацију на ту прославу. ;)

http://www.bg-patriarshia.bg/news.php?id=263505

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      „Први пут у историји некрштени људи, који не знају шта је Црква, хоће да стварају своју тзв. црногорску цркву. То никад није било, нити ће бити, ако Бог да! Шта ћемо да радимо са 45 мученика Јермена, Светим Антонијем Печерским, великим чудотворцем кијевске Русије, које данас прослављамо, и другим светим Божијим људима! Зар они нијесу Црква Божија? Зар не припадају Цркви зато што нијесу тзв. црногорска црква“, казао је данас Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након Свете архијерејске литургије коју је служио у манастиру Михољска Превлака код Тивта.
       
      Владика је поручио да су све то Божије душе на којима је саграђена Црква Божија, које су сијале сјеме Божије, које и данас сије Црква Божја, широм васељене.
      Питајући каква је то црква без Бога и против Бога, Митрополит је рекао да треба да се уразуме они који су потомци светих Божијих људи (Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Другог Ловћенског Тајновидца….) и да се врате часноме Крсту коме су они служили.
      „Дај Боже да и они који су се одрекли Христа Бога и мисле да могу на Марксу и Енгелсу, Брозу и њиховој идеологији да граде цркве, да се и они уразуме и врате Богу и светињама. То је моја молитва“, истакао је владика поручујући да је Божије вјечно сјеме моћније и јаче од демонског.
      Осврнувши се на тврдње данашњих властодржаца да се Митрополит бави политиком, владика је казао да је то „политика“ којом се бави Црква Божија од апостолских времена.
      „Црква Божија, а и Митрополит Амфилохије, труди се да сјеме Божије сије по људским душама“, казао је владика подсјетивши да је то свето сјеме сијао и у Грчкој, гдје је прије 51 годину примио свештенички чин од Митрополита Прокопија са Кефалоније, затим у Француској, Бугарској, Русији, а у посљедње вријеме са владиком буеносајреским-јужноцентралноамеричким Кирилом и по Латинској Америци.
      Високопреосвећени је нагласио да тамо прибирају Цркви Божијој наше људе, поријеклом Бокеље, Црногорце и Херцеговце, који су тамо отишли прије 100 година, као и друге који су жедни и гладни истине Божије. Томе у прилог навео је да је у Перуу прошле године крсто пет Инка, читаву једну породицу.
      „Црква Божија сије сјеме Божије широм васељене и никада више није сијала колико данас. Нема ниједног земаљског народа гдје се не сије сјеме Цркве Христове. Оно је неуништиво и неугасиво, а Црква Божија непобједива ни врата паклена неће је надвладати.“
      Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је поручио да је улога светиња Божијих и Цркве светосавске кроз вјекове била, и тако ће бити до краја свијета и вијека,  да сију сјеме Божије призивајући све људе и земаљске народе да постану чланови једне Свете саборне апостолске Цркве Христове.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Данас је у селу Старо Грацко код Липљана обележено 20 година од убиства 14 српских жетелаца.
       
      “Обележавање спомена њиховог страдања није само тренутак када ћемо их жалити и оплакивати, већ је прилика да обновимо свој Косовски завет и обавезу да нећемо своје давати туђину, да нећемо спуштати своју главу пред неправдом, лажима и претњама”, поручио је у својој беседи Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије који је служио парастос пострадалим жетеоцима у центру села, код спомен плоче, заједно са парохом липљанским протојерејем-ставрофором Срђаном Станковићем и свештенством.
      Владика је казао да је крв мученика увек била семе хришћана кроз векове: „Тамо где су хришћани највише страдали, правда и истина Божија, пре или касније, победиле су пролазну силу овога света.
      Након парастоса и полагања венаца, окупљенима су се обратили заменик директора Канцеларије за КиМ Петар Петковић и градоначелник Грачанице Срђан Поповић.
      “Од овог страшног злочина златно класје у Старом Грацку рађа пшеницу боје крви и тако ће бити све док не буду приведени лицу правде сви они који су починили овај злочин, било да је реч о налогодавцима или убицама. Овај злочин представља неизбрисиву мрљу на образу међународне заједнице која до данашњег дана није ништа учинила да се он расветли. Од њих смо пре 20 година чули како ће преврнути сваки камен и пронаћи убице, од тога је остало само голо обећање”, казао је Петковић.
      “Прошло је двадесет предугих година од страшног злочина, а сви ми заједно још чекамо правду и никада не смемо и нећемо одустати од ње. То је најважније порука, то је снажно осећање, то је поглед у нормалнију будућност свих нас”, рекао је градоначелник Грачанице.
      На парастосу је прочитано писмо Његове светости Патријарха српског г. Иринеја који из оправданог разлога није могао да присуствује парастосу, као и писмо министра за заједнице и повратак у оставци Далибора Јевтића.
      Поред чланова породица страдалих, парастосу су присуствовали и преостали Срби у Старом Грацку и представници локалних српских институција на Косову и Метохији.
      Пре две деценије, на данашњи дан, током жетве на својим њивама убијени су Милован Јовановић, Јовица и Раде Живић, Андрија Одаловић, Слободан, Миле, Новица и Момир Јанићијевић, Станимир и Бошко Ђекић, Саша и Љубиша Цвејић, Никола Стојановић и Миодраг Тепсић.
      Специјално тужилаштво у Приштини у мају 2017. године обуставило је истрагу о овом злочину. У Старом Грацку данас живи око 200 Срба, а пре 1999. године било их је више од 500.
      ПОРУКА ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ Г. ИРИНЕЈА

      БЕСЕДА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ ТЕОДОСИЈА
      Окупили смо се данас овде у мученичком Старом Грацку да бисмо молитвено обележили двадесету годишњицу од мучког убиства 14.оро Срба, мештана овог села. Тог 23. јула 1999. године и поред присуства међународне војне и цивилне мисије на Косову и Метохији, припадници тзв. ОВК стрељали су на пољу и потом масакрирали ове новомученике само зато што су били православни Срби. Изашли су да пожању своје жито на њиве, а Господ их је примио као невине жртве у житнице Господње заједно са бројним мученицима и новомученицима који су крвљу посведочили своју верност Богу и светосавском роду. Најмлађи међу њима Новица Јанићијевић имао је само 17 година.
      Сваке године се редовно овде молитвено окупљамо и подсетимо се да за овај мучки злочин до сада нико није одговарао. „Специјално тужилаштво у Приштини“је маја 2017. године чак обуставило истрагу поводом овог незапамћеног злочина тобоже због недостатка доказа иако је познато британски КФОР извршио детаљну истрагу, идентификовао починиоце и своје резултате истраге предао мисији УН где им се наводно губи траг. Можемо само да поставимо питање коме је стало да се починиоци овог кукавичког недела поштеде суда и зашто, ево већ 20. година њихова невина крв вапије из ове плодне косовске земље тражећи правду. Починиоцима овог злочина као да није било довољно што су побили невине људе, већ су неколико година касније минирали гробље на коме су сахрањени, а потом и брутално порушили ову спомен плочу на којој су исписана њихова имена. Ово није ни први ни последњи случај да се они којима савест није мирна покушавају обрачунати и са покојницима иако њихов спомен и даље живи и живеће, а суд Божији неће оставити без одговора оне који мисле да се злочин злочином може сакрити.
      Ипак, остајемо у нади да савест великих моћника у свету није сасвим угасла и да ће можда нови специјални суд за злочине ОВК коначно расветлити овај и бројне друге нерешене послератне злочине над Србима који су почињени не у рату, већ у време међународно гарантованог мира. Иако то не би вратило наше пострадале жетеоце својим породицама којима тако много недостају, барем би им правда ублажила њихов бол и свима другима показала да се не може градити друштво на неправди и скривању злочина.
      Као хришћани и деца Светог Саве дубоко знамо и верујемо да су наши новомученици Старог Грацка, заједно са о. Харитоном и о. Стефаном и бројним другим невиним жртвама којима чак ни кости нису пронађене живи у Христу и живеће вечно. Обележавање спомена њиховог страдања зато није само тренутак када ћемо их поново ожалити, већ када ћемо узвеличати Господа који се тако чудесно прославио у својим светим мученицима, али и прилика да обновимо свој косовски завет и обавезу да нећемо своје давати туђину и да нећемо спуштати своју главу пред неправдом, лажима и претњама. Крв мученичка увек је била семе хришћана кроз векове и тамо где су хришћани највише страдали правда и истина Божија пре или касније победили су пролазну силу овога света. Ови свети простори дали су много таквим мученика, од Св. Флора и Лавра који овде недалеко пострадаше у трећем веку, до бројних мученика османског времена, а посебно новопрослављених мученика Св. Босиљке, Св. Григорија монаха и Василија пекара и других, знаних и незнаних који заједно са косовским јунацима чијим костима су посејане косовске њиве представљају залог новог живота и који живе у наручју Божијем и моле се за нас. Зато им певамо „Вечан спомен“јер они који у Христу умреше, вечно ће живети у њему.
      Бог да им подари вечни спомен, рајска насеља међу светима, а они да се моле за нас да устрајемо у очувању онога што су нам наши свети преци оставили у завет.
       
      Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ моравички Антоније (Пантелић) рођен је 23. јула 1970. године у Ваљеву (Србија), од оца +Радована и мајке Јелке (рођене Милићевић). Основну школу (Илија Бирчанин) је завршио у Причевићу код Ваљева, након чега (као клирик Епархије жичке) уписује богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки, коју успешно завршава 1991. године.

      Као ученика богословије, замонашио га је (у чин мале схиме) 23. септембра 1988. године у манастиру Крки епископ жички Стефан (Боца). У чин јерођакона рукоположен је у манастиру Жичи у храму Вазнесења Господњег 1989. године, а у чин јермонаха 5. јануара 1991. године у храму Светог Саве у манастиру Жичи, такође епископ жички Стефан (Боца).
      Године 1992, на предлог епископа жичког Стефана (Боце), а по благослову Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, јеромонах Антоније је уписао Московску духовну академију у Свето Тројице-Сергијевој лаври (Сергијев Посад). Дипломирао је академске 1995/96. године. Са одличним успехом одбранио је и кандидатску дисертацију (катедра за Историју помесних Цркава) на тему „История Сербской Православной Церкви с 1945 по 1995 годы“. Као најбољи студент генерације, био је и стипендиста Московске духовне академије. Одлуком Научног савета Московске духовне академије (од 31. маја 1996. године), јеромонаху Антонију је додељено научно звање кандидата богословских наука Московског универзитета.
      По повратку из Русије (1996. године), унапређен је у чин синђела и постављен за намесника и благајника манастира Студенице, одакле је касније прешао у Митрополију дабробосанску и примљен за сабрата манастира Добруна.
      На предлог митрополита дабробосанског Николаја (Мрђе), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је поставио синђела Антонија (августа месеца 2000. године) за професора Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, када и прелази у клир Митрополије дабробосанске, и то као сабрат манастира Добруна код Вишеграда.
      Од октобра месеца 2000. године предавао је и на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву. Истовремено је обављао дужност старешине Саборне цркве у Сарајеву, где бива унапређен у чин протосинђела (на Божић 2001. године).
      На предлог патријарха српског Павла, Свети Архијерејски Синод је изабрао (јануара 2002. године) протосинђела Антонија за старешину Подворја Српске Цркве у Москви. На основу одлуке Светог Архијерејског Синода, митрополит Николај (Мрђа) је 17. марта 2002. године, у капели Духовне академије Светог Василија Острошког у Фочи, произвео протосинђела Антонија у чин архимандрита.
      На предлог патријарха српског Павла (Стојчевића), Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању маја месеца 2006. године, изабрао је архимандрита Антонија за викарног епископа патријарха српског, са титулом епископа моравичког.

      Хиротонија је обављена у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду, 23. јула 2006. године, од стране Патријарха српског Павла (Стојчевића), и уз саслужење 18 архијереја: Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Митрополита дабро-босанског Николаја и митрополита верејског Евгенија (Руска Православна Црква), као и епископа: шабачког Лаврентија, зворничко-тузланског Василија, банатског Никанора, бачког Иринеја, осечко-пољског и барањског Лукијана, врањског Пахомија, шумадијског Јована, милешевског Филарета, далматинског Фотија, полошко-повардарског Јоакима, будимљанско-никшићког Јоаникија, горњокарловачког Герасима, аустралијско-новозеландског Иринеја, хвостанског Атанасија и јегарског Порфирија. У препуном храму Саборне цркве у Београду, поред архијереја је саслуживало и преко 30 јеромонаха, јерођакона и свештеника из Српске и Руске Православне Цркве. Светој архијерејској Литургији присуствовало је више стотина верника, као и многе званице.

      Степен звања магистра теологије стекао је на Руском православном институту Светог Јована Богослова у Москви, успешно одбранивши магистарски рад на тему „Богослужебные традиции в Сербской православной церкви“.
      Пред Међународним академијским акредитационим и атестационим комитетом (МАААК) успешно брани научну дисертацију на тему „Богослужења у дохалкидонским црквама“, стекавши звање доктора теологије.
      Од 2003. године, Епископ Антоније предаје на Руском православном институту „Свети Јован Богослов“ у Москви, где је управник Kатедре за литургијско богословље.
      Одлуком Научног већа Московског православног универзитета Светог Јована Богослова (редовна седница од 16. јула 2018. године), Епископ Антоније је постављен за Декана Филозофско-богословског факултета Московског православног универзитета.У
      Докторску дисертацију, под називом ”Односи Српске и Руске православне цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске православне цркве” (”Отношения Сербской и Русской Православных Церквей в 1944-1950 гг. в материалах архивов России и Русской Православной Церкви”), успешно је одбранио 07. јуна 2019. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка).
      Епископ Антоније је викар Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и старешина Подворја Српске Православне Цркве у Москви при Патријарху московском и целе Русије.

      Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета! 
       
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије рођен је у селу Богоштици код Крупња, на Савиндан, 27. јануара 1936. године. Основну школу завршио је у Крупњу, два разреда гимназије у Лозници, Богословију и Богословски факултет у Београду. 

      Две године био је духовник цркве Ружице у Београду, затим парох на Купресу, две и по године професор Богословије у манастиру Крки и истовремено парох у Ивошевцима, а од 1967. до 1969. године викарни епископ у Београду. За епископа западноевропског и Аустралијско-новозеландског постављен је 1969. године. Пошто је створио услове за формирање нове епархије у Аустралији, прешао је у западну Европу. У Химелстиру у Немачкој основао је епархијски центар, откупио за Српску цркву једну већ саграђену цркву. Ту је основао штампарију и издао дела епископа Николаја Велимировића и многе друге књиге верског садржаја. Свети архијерејски сабор изабрао га је 1989. године за епископа Шабачко-ваљевског, а устоличен је у Шапцу 23. јула 1989. године. Отпочео је градити нови епархијски центар и манастир у Соко -граду. Епископ Лаврентије говори енглески, немачки и руски језик. Као представник и изасланик Српске православне цркве учествовао је на многим међу црквеним састанцима и држао предавања и реферате.

      Долгоденствуј, Преосвјашчењејшиј Владико, на многаја љета! 
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане.
       
      На крштењу је добио име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј.
      Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког.
      На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског.
      Долгоденствуј, Свјатјејшиј Владико!
×
×
  • Create New...