Jump to content
Sign in to follow this  
Логос

Словачка: Православно богослужење на месту будућег манастира светог Василија Острошког

Rate this topic

Recommended Posts

Његово Високопреосвештенство Георгије, архиепископ михајловско-кошички је са више свештених лица и уз учешће великог броја верних, први пут после 50 година, одслужио православно богослужење у селу Даргов, недалеко од Кошица у Словачкој.

Богослужење је одржано 8. маја 2018. год. када се прославља завршетак Другог светског рата, који је у Словачкој државни празник: „На месту где је у Другом светском рату пострадао огроман број војника окупљамо се сваке године код споменика овим жртвама. Захваљујући једној благочестивој породици, која је поклонила земљу за изградњу будућег православног манастира, ове године смо се сабрали такорећи на своме -  да прославимо обновљење ове парохије и поставимо духовни темељ манастира посвећеног српском светитељу Василију Острошком. Будући манастир требало би да буде духовни центар православних у Словачкој,“ рекао је владика Георгије.
Према програму, богослужење је било предвиђено на земљишту где треба да се подигне будући манастир, али због дуго очекиване кише, коју је по мишљењу верника послао сам св. Василије, акатист св. Василију Острошком, парастос за војника пострадале у Другом светском рату и сечење славског колача обављено је у сеоској кући у Даргову. Верни народ је целивао и епитрахиљ св. Василија, добио је његове иконице и био је помазан светим уљем.
 
Владика Георгије је додао: „У околини села Даргова проливено је много крви, и верујемо да ће и будући манастир св. Василија Острошког, који мири и непријатеље, донети освећење овоме месту и људима који ће овде живети и молити се за пострадале, као и за мир у целоме свету.“
 
Разлог зашто ће нови манастир бити посвећен управо св. Василију Острошком јесте тај што су верници Михаловско-кошичке епархије више пута посећивали манастир Острог у Црној Гори, где су били љубазно дочекани од стране манастирског братства и игумана – митрополита Амфилохија. „Ми смо и много благодарни Српској Православној Цркви што нас је у међуратном времену духовно родила и организовала Православље у Карпатима захваљујући битољском епископу Јосифу и преп. Јустину Ћелијском. Морам да кажем да сам и ја лично доживео помоћ св. Василија. Наиме, пре четири године био са на путовању у Црној Гори и тамо сам примио вест да је моја мајка парализована, и прогнозе су биле врло лоше. Одмах сам отишао у Острог и код моштију св. Василија молио сам се да мојој мајци помогне. И, верујте, после два дана моја мајка је стала на ноге и сад може да хода без проблема,“ објаснио је владика Георгије.
 
Изградња манастира започеће после добијене документације следеће године изградњом капеле по узору на Ловћанску капелу, у облику ротунде, коју је свети кнез Петар Петровић Његош II подиго у част свога стрица св. Петра Цетињског. „Пошто садашња црногорска влада не дозвољава обновљење овог светог места, како каже митрополит Амфилохије, само Ловћенско брдо рађа своје сестре не само у Србији, него и по целом свету и у нашем Даргову,“ рекао је владика Георгије.
 
Ако Бог пошаље добре људе – приложнике, око капеле ће се временом израдити и манастирски конак. У овом манастиру ће се похранити и велики број светих моштију које је Владика добио као благослов за Православну Цркву у Словачкој.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Викарни епископ плоештански Варлаам обносио је у недељу 5. априла 2020. свете мошти светог Димитрија Новог око улица Букурешта у аутомобилима, док се земља бори да заустави ширење вируса корона. Аутомобили су се зауставили испред две главне болнице у којима се лече оболели од овог вируса      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      Поводом текста „Амфилохије и Јоаникије заборавили на своје никшићке службенице“ Мире Ровчанин а који су објавиле Дневне новине и портали Аntena M и CdM – (Cafe del Montenegro), игуманија Ефимија са сестринством Манастира Св. Луке у Жупи Никшићкој огласила се сљедећим саопштењем:     Манастир Светога Луке у Жупи крај Никшића је женски општежитељни манастир који је 1998. године, послије дугогодишње запустјелости, доласком наших сестара пропојао, а потом уз наш огромни труд и уз велику помоћ митрополита Амфилохија, владике Јоаникија, локалног становништва и многобројних вјерника, наших пријатеља, доведен у пристојно стање; од обичне кафане и ресторана у који је манастирски комплекс, у вријеме комунизма, био претворен, полако је прерастао у духовну оазу, мјесто молитве и монашког подвига, у духовно средиште цијелог никшићког краја.   Колика је слабост атеизма, одсуство свијести о томе шта су светиње, немање потребе да се оне његују и унапређују, одбацивање сваке светости живота, неукоријењеност атеизма у добром и лијепом, и потреба његових носилаца да се наругају и да понизе све што одудара од таковог погледа на свијет, од нашег доласка у овај Манастир, ми смо добро осјетиле на својој кожи. У исто вријеме осјетиле смо бригу, помоћ и подстрек које смо несебично добијале, и даље добијамо, од наших комшија и свих људи добре воље који са посебним односом и пажњом према нама  долазе у наш Манастир. Своја врата смо отварале свим пролазницима, јер хришћани вјерују да су Богу важни сви људи, па смо се и за једне и за друге подједнако Богу молиле на нашим службама, и уз посао који обављамо у нашем монашком послушању, као што то и данас чинимо са љубављу и разумијевањем. У свијету у коме се све пребрзо креће и чије механизме све мање схватамо, трудиле смо се и трудимо се, иако нам је то понекад веома тешко, да на људе гледамо из Божије перспективе, и да се према њима односимо са истим поштовањем које и саме од пристојних људи очекујемо.   У посљедње вријеме сви смо свједоци великог искушења које је непознати вирус направио од наших живота, од наше стварности. На свјетској позорници се одиграва опасан драмски заплет, који коси животе и чији крај не видимо. Потпуно је угрожена свака човјекова слобода, па и могућност рада и живљења од тога рада. Забране и рестрикције, које је увела црногорска власт, а под паролом борбе против корона вируса, посебно су погодиле нашу Цркву, нарочито због забране вјерницима да присусуствују богослужењима, при чему су, таквом одлуком, наша богослужења прилично осиромашила. Само онај схвата Цркву који разумије Литургију, као дар и принос, заједницу свих вјерних, јединство цјелокупне твари, говорили су Свети Оци. О значају заједнице за хришћански живот у Цркви речито говори једна древнохришћанска изрека: Unus christianus, nullus chirstianus – један хришћанин, ниједан хришћанин. Пошто је Црква заједница и сабор многих или свих, њу не може чинити један хришћанин, па макар он био најсавршенији. Бог је велики и праведан, у њему нема неистине, лицемјерја и лажи, неистина у свијету постоји само у људима. Тамо гдје савремени медији и идеологизована свијест кроје „правду“ и намећу „истину“, живот и тумачење живота често личе на карневал или циркус.   Тако је и новинарка Дневних новина у свом веома малициозном тексту „Амфилохије и Јоаникије заборавили на своје никшићке службенице“ (који су пренијели портали Antena M и CdM – Cafe del Montenegro, на основу фејсбук објаве коју је поставила родбина једне наше сестре и у којој се апелује на помоћ за сестринство нашег манастира) злоупотребила и исмијала добру вољу предсједника Мјесне заједнице Жупа господина Драгољуба Радуловића, који је увидио нашу потребу и апеловао на Црвени крст и лично нам донио помоћ. Истине ради, ми то ни од господина Радуловића, ни од Црвеног крста нијесмо тражиле, као што је истина да се за помоћ никоме лично нијесмо обратиле. (Захваљујемо се и њему и Црвеном крсту, као и многим другим људима који су ових дана били уз нас и несебично нам помагали и помажу). Новинарка Дневних новина „однекле зна“ и да су нас „Амфилохије и Јоаникије заборавили“ иако о томе ни са којом нашом сестром није разговарала нити пак са нашим духовним оцима Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем и Преосвећеним владиком Јоаникијем. Поменути портали, исто тако, не водећи рачуна о истини и ништа не питајући другу страну, у вријеме драматичне борбе против корона вируса, умјесто мржње према том узрочнику нашег тренутно жалосног свеукупног живота, у коме умјесто човјекољубља и братског сурета пројављујемо „социјалну дистанцу“ скривајући лице једни од других и избјегавајући сваку врсту заједништва, ти портали, заједно са ауторком текста, пројављују, мржњу према нашим сестрама „никшићким службеницама“ како нас погрдно зову. Непријатно изненађене оваквим писањем и понашањем подсјећамо их да ријеч разликује човјека од свих осталих бића на земљи. Код Светих отаца човјек се често назива „словесним бићем“. Ријечју он општи са Богом, у ријечи је његово велико достојанство и преимућство над другим бићима. За сваку лажну и лицемјерну ријеч човјек, и ако га не опомиње његова савјест, једном  ће одговарати пред Богом који га је створио.   Опет истине ради, милостиња је једна од најљепших ријечи у српском језику ријеч која означава још љепше дјело на које смо сви позвани. Код хришћана је то врста подразумијеване навике када онај који има нешто више даје онима који немају. Помажу се манастири, болнице, сиротишта, умјетници, студенти, многочлане породице…, који опет милост шире даље. Помаже се једноставно и лако, да није непријатно ни ономе који даје ни ономе који прима. Заиста је смијешна и недопустива констатација новинарке Дневних новина о „забораву“ наших духовних отаца, док је сестринство нашега манастира у најбољој могућој комуникацији са њима. Митрополит Амфилохије и владика Јоаникије су безброј пута, и на све начине, помогали и помажу наш и све друге манастире и цркве у Црној Гори, као што показују саосјећање и бригу за сваку особу, коју Господ пошаље  и која се нађе на њиховом путу. О томе поред монашких братстава и сестринстава свједоче и бројне народне кухиње, многи студенти, ћаци и породице којима се та помоћ пружа.   На крају, да смо знале колико ће „у доба короне“ једна добра намјера наших пријатеља из Новога Сада да нам помогну, у вријеме када је забрањен сваки долазак у наш манастир и када је веома отежан наш живот и рад, изазвати подозрења и дићи прашине, вјероватно бисмо их замолиле да се тиме не баве. Њихова искрена и истинита љубав према манастиру и сестрама и немогућност да дођу до нас, ипак, су нас убиједиле да дамо пристанак на њихов начин да нам помогну и да учине добро дјело. Овом приликом обавјештавамо и све људе до којих је њихов апел за помоћ манастиру Светог Луке у Никшићу дошао да се ману моралисања и савјета, поготово да не говоре и не зову у наше име никога, као и да не преиспитују ничију савјест. Ако све што чинимо чинимо с љубављу, све ће доћи на своје мјесто и неће бити никакве забуне. Морамо да се молимо да нам Бог да разборитост. Мудрост је способност увида, а сваки дар с љубављу је дат за живот у Христу, који је добар и пун милости.                     Игуманија Ефимија са својим у Христу сестрама     Извор: Митрополија црногорско-пруиморска
    • By neca995
      Послато са SM-G955F користећи Pouke.org мобилну апликацију
       
       
       
    • By Логос
      Пета седмица Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ову пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију.
       
      Прво бденије – сиже великопосних дана   Друго бденије – похвално пјеније Богомајци
      Прилог васељенски Радио-Светигора: 
       
      Бранислав Илић говорио о службама Првог и Другог бденија • Радио ~ Све
      SVETIGORA.COM Катихета Бранислав Илић говорио је за наш Радио о службама Првог и Другог бденија које се служе у сриједу, односно петак Пете недјеље Часног поста. Прво бденије –... Прилог Радио Беседа:
      Богослужбене особености пете недеље Свете Четрдесетнице – Епархија бачка
      EPARHIJABACKA.INFO Пета седмица Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној Марији Египћанки. Пету недељу Великог поста...  
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...