Jump to content
  1. Sofija_

    Sofija_

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Мирослав Павловић
      Часни оци, побожна браћо и сестре, помози Вам Бог!
       
      У Русији у неким манастирима се чита непрекидно Пслатир уз паралелно помињање другог молитвеника имена за здравље, или за покој душе - на руском језику можете наћи под једним од имена , а то је НЕУСЫПАЕМАЯ ПСАЛТИРЬ .
       
      Консултујући се са разним духовницима, свештеницима и побожном браћом и сестрама дошао сам до идеје да би ми у Србији на неком месту могли да организујемо непрекидно читање псалтира, са помињањем имена за здравље и за покој душе.
       
      По мени требало би узети благослов  од владике који би подржао идеју - предлог, а да владика за такву организацију одреди духовника, било из манастира, или мирског свештеника који би руководио и надгледао читаву организацију и др.
       
      Да не би правили монаштву и парохијским свештеницима превелико оптерећење, мислим да би било пожељно формирати у датом месту ПНХЗ (Православну Народну Хришћанску Заједницу) са својим просторијама по узору на Централу Богомољачког Покрета која се налази у Крагујевцу, која је била под надзором и благословом Светог Владике Николаја.
       
      Предлог је за почетак кренути са "малим амбицијама", формирати ПНХЗ у месту где има ревносних верника, пронаћи дародавца куће, или просторије где би се читао псалтир - не мора кућа да се поклони, већ може да се да на коришћење. Онда почети са читањем псалтира "колико се може", неколико катизми, до пола псалтира, па за неки временски период увећати до целог псалтира, па увећавати све више док се не дође до непрекидног псалтира. Колико ће тај процес да траје увећавања, можда месец дана, или више до годину, или ако нема капацитета и Божијег благослова можда неће ни да се успе да се чита непрекидно, али бар се покушало. Било колико се достигне, је успех, него нечитати псалтир, али заједно на једном месту...
       
      Па ако се успе на једном месту, покушати по том узору читати и на другом месту у Србији где се покаже да је то изводљиво и умножавати, ако буде могуће.
       
      Значи мирјани да читају псалтир и наравно свештеници и монаси који изразе жељу да узму учешће, одредити, смене и резерве, ако је неко спречен и видети колико је то људи потребно - у ходу ће се видети колико људи и цела проблематика.
       
      Зашто не у парохијском храму, или манастиру, рекао сам због оптерећења свештеника, њихових породица и монаштва.
       
      Треба да се носимо мишљу да је Богу све могуће и ако то до сада нигде у Србији није било. Одлично противу најезде туђинаца, разних болештина, непријатељског тровања и здрачења, кварења омладине и деце итд. Велика корист за све – и који читају и који дају просторију и за које се моле, а узгред стварање једног православно-патриотског  језгра.
       
      Неко ће рећи, па како то до сада није било и да ли је то могуће? Можда је сазрело време, или ће тешка мука да нас натера. Ево велике литије (крсни входови) не бејаху у Црној Гори, па сад се чине...
       
      Чуо сам да су чреде (смене) у неким руским манастирима на сат времена и да ту гравитира око 50 људи, што монаштва, што искушеника, што манастирских радника, што  верујућих поклоника гостију који су познати игуману. Ми би размотрили у ходу како би се организовали и да ли би нам то нпр. месечно требало - 50 људи, 200, или 300 , или више. Битно је да се почне.
       
      Нека овај предлог буде "иницијална каписла", а духовнији и позванији  могу да модификују и побољшају предлог.
       
      Мирослав Павловић из Љига                              На Свештеномученика Власија 2020. г. Г
    • By Логос
      Уважена и много критикована господо из власти,     Ево ставите ван снаге актуелни Закон о слободи вјероисповијести (има више достојанствених, легалних и цивилизованих начина да то урадите) и сјутрадан неће бити ни једног православног попа ни вјерника на молитвеним и протестним литијама! Толико о томе да се наша сабрања организују неким другим поводом, и да је тема закона само употребљена за постизање другачијих политичких, па чак и анти-државних циљева. Довољно јасно?   Нажалост, ми смо вашим лошим политичким одлукама буквално утјерани у протест који се тиче политичке теме. Теме закона изгласаног у Скупштини, закона који ће само у тој истој Скупштини бити промјењен. Зато нас немојте опомињати што се ”бавимо политиком” и то ”заођенути у црквено рухо” – јер то није пуна истина. Наиме, нијесмо ми на црквеним саборима одлучили да оснујемо партију или формирамо владу, него сте ви, на партијским конгресима прогласили ”обнављање цркве”, па сте у сврху остварења тог анахроног и антиуставног циља донијели и такав закон. Закон који нам, овакав какав је, не треба. Мора доћи бољи.   А пошто нијесмо таксисти да аутомобилима блокирамо саобраћај и сиренама правимо буку; нити смо пекари да обуставимо доставу хљеба и кифли; нити смо политичка партија да држимо митинге – ми, као хришћани излазимо у шетње које су истовремено и молитвене и протестне. Оне јесу социолошки новитет таман онолико колико и инсистирање грађанске и секуларне партије да формира ”државну цркву”. Нијесмо ђеца па да се прегањамо ко је први почео. Зна се.   Ако вама све ово звучи као ”уцјењивање државе” ви онда заборављате да грађани чине ту државу и да јој дају суверенитет. Предности политичара на власти у односу на нас остале јесу, могуће, већа новчана примања и бројне институционалне привилегије (која следују њиховим већим обавезама), али никако њихова већа права да се поистовјете са Црном Гором, у односу на било кога од нас. Такво право – немате. Дакле, ако ми вама стављамо до знања да нам неки закон не одговара – то схватите као позив на заједнички рад (мобу) да поправимо кров који на заједничкој кући прокишњава – а не позив на рушење куће. Сликовито?   Закон треба ставити ван снаге, не зато што нам никакав закон не треба – (напротив!), него зато што је текст управо изгласаног закона антиуставан и дискриминациони. Таквим га виде грађани Црне Горе који су ових дана на протестима, и чији број 150.000 чини четвртину од 600.000. За претпоставити је да ови мирни а упорни шетачи имају код куће и у својој околини велики број истомишљеника који јесу судионици црногорске грађанске математике, али су (или старошћу или ђетињим узрастом) спријечени да им се придруже. Дакле, број тих грађана је раван четвртини или чак већи од ње, а број пунољетних бирача који одлучују о профилацији наше Скупштине или Владе чини те разломке и већима. Уклањањем таквог законског текста из политичког живота Црне Горе стичу се сви услови да добијемо добар, општеприхваћен пропис – који се може донијети за кратко вријеме, и уз садејство свих заинтересованих страна, а опет уз руководећу ноту наше црногорске Владе и скупштинске већине. Довољно домољубиво?   Никоме не треба ”православна џамахирија” (како рече један посланик ваше владајуће коалиције критикујући наше протесте) нити хоћемо повлашћен положај СПЦ у овој држави. Ми, православни хришћани, тражимо само, онакав законски текст, који Цркву не би лишавао потпуне законске процедуре (загарантоване овдашњом легислативом сваком грађанину и правном лицу у ЦГ – прије 28. децембра 2019) у доказивању власништва и валидности уписа – а баш то сада није случај, и баш се сада, само о томе ради!   Гле чуда – православној монархији (примјереније звучи од џамахирије кад је ријеч о поменутој вјероисповијести, а има и историјски веће утемељење) одвело би нас управо враћање у стање прије 1918, али ваши, све бројнији, ”социолози религије” немају петљу да ствар изведу до краја, па нам из дубине историјског мора извлаче тек само спољну љуштуру једног административног имена Цркве (чоче – ”аутокефалност”) и хоће да је угурају у модерни мултиконфесионални и секуларни простор грађанске државе! Давно је, прије више од 20 година, митрополит Амфилохије рекао ”ако хоћете аутокефалност прије 1918, вратите православље за државну вјеру, Савиндан за школску славу и дајте краља да га миропомажем и крунишем”! Некако не иде, је л’ да?!   ”Православну џамахирију” – ипак је ово примјерен израз за мисли које слиједе – призива управо предсједник наше и ваше државе када крши Устав Црне Горе и на конгресима ваше партије и у Скупштини наше Црне Горе најављује своју личну и партијску посвећеност у обнављању ”аутокефалне црногорске цркве”?!? Иако му упориште за такву ђелатност не дају ни црквени канони, ни највеће адресе данашњег православља, па ни секуларна природа државе чији је предсједник – он је упоран и не одустаје. Под изговором да жели цјеловитост ”православног бића ЦГ” он га управо овим збуњује и дијели, јер одавно је речено из паметнијих и благословенијих уста од људских: ”Цару царево, а Богу Божије”! Отвореним кршењем Устава – предсједник удара на темеље државе! А пред Уставом би требао да се ЗаУстави.   Нас који ових дана легитимно и мирно дижемо глас против овог Закона (а не никако против сопствене државе!) ужурбано и готово панично позивате да што прије предамо иницијативу Уставном суду, како бисмо тиме доказали сопствени легализам и оданост процедури. И ми ћемо ту жалбу предати, са вјером у Бога и Божију правду, не призивајући унапријед земаљску неправду. Само – та иницијатива је могућност коју као грађани имамо на располагању и ми немамо никакву формално-правну обавезу да то учинимо.   Али, мене брине нешто друго. Шта је са вашом обавезом да поштујете одвојеност три гране власти (уџбенички темељ нововјековне демократије)? Влада (извршна власт) је предложила накарадни закон без поштовања европских препорука да се закон припрема ”инклузивно, институционално и транспарентно”; Скупштина (законодавна власт) га је усвојила у оно доба ноћи кад су Гопода ухапсили и одвели на суђење (није ни овђе прошло без хапшења!) – и сад су пред нашим Уставним судом (судска власт) већ стигле иницијативе за оцјену уставности, а сами Уставни суд има могућност (у овој ситуацији можда баш има и обавезу) да покрене процедуру испитивања и без, па ако хоћете и прије, покренутих и најављених иницијатива.   И шта ради, за то вријеме, наш предсједник? Чека да се суд изјасни па сам непристрасно и уздржано ћути? Труди се да буде предсједник свих грађана, па из пијетета према барем четвртини поменутих не жури да се изјасни док судови не кажу своје? Маниром искусног државника ставља нагласак на ауторитет судске власти која ће својим аутономним и компетентним ставом истовремено показати и снагу државе?   Не! Ма какви! Он, предсједник државе, који, нити је предлагао закон, нити је гласао за њега – још једном атакује на државни поредак и прије судске ријечи тврди, гарантује, обећава, ма пријети – како закон неће бити суспендован! Овај пут није (као у случају отвореног бављења црквеним устројством) формално прекршио Устав, али јесте демонстрирао, онако баш брутално, сопствено анти-црногорство. Са те адресе предухитрити ријеч суда, а на тему која је у најмању руку правно дискутабилна и политички компликована, то нам казује да уважени господин, бар до данас, не види Црну Гору изван сопствене сјенке. То јесте легитимна политичка опција, само је треба назвати правим именом, а то име сигурно није – демократије. Знам бројне комшије, рођаке и кумове који ће му на томе аплаудирати и говорити: ”Ма виђи само како му баста”, али ја, на велику жалост, управо у томе видим удар на једну велику светињу. На моју Црну Гору, чије сам, макар и недостојно, шестохиљадито крвно зрнце.   И сад, Црква треба да преда иницијативу у државни суд који ради под таквом (ре)пресијом? И сад – уважена господа чланови Уставног суда, треба у таквој атмосфери да доносе независне (читај – ни од кога зависне) и стручне одлуке? Вјерује ли ико, да је то могуће? (Знам, биће међу вама и оних који ће да кажу како и ми својим протестима вршимо притисак на суд. Али, господо драга, ми смо тек грађани који шетају и носе свијеће, и наш једини гријех је бројност. Ми немамо власт и моћ. Ми немамо обавезу да ћутимо. Ми, напротив, имамо обавезу да кажемо. А он – уважени г. предсједник – има обавезу да ћути прије изјашњења судија. Али ето он говори и прије патријарха о Цркви, па што не би и прије судија о закону!)   Врло уважени и много критиковани г. предсједниче,   Нећемо се шалити са нашом државом. Шетамо слободно, са молитвом у души и са Црном Гором у срцима. И – не читајте режимске медије. Моју изјаву РТС-у су буквално поцијепали на пола. Рекао сам: ”Нијесмо вични протестима и јесте тешко их организовати, али уз Божију помоћ и снагу и прибраност народа – све је могуће.”     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Жена у Православној Цркви не може бити свештеница зато што јој је дато да буде свештеница у породици. Она је та која на детету оставља неизбрисив траг и печат. Према томе, она мора да прихвати дете да би дете прихватило њу. За то је потребна жртва. Не може се постати личност мајке без спремности на жртву.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Вером и сама Сара доби силу да ствара потомство и преко времена своје старости зато што је сматрала верним Онога који јој је обећао. Зато се родише од једнога, и то готово мртвога, по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали.     Овај одељак се наставља темом божанских обећања која баштине праоци вере и Израиља – пре свега обећањем многог потомства. Значај тог обећања разумљив је у светлости древних семитских веровања која нису имaла јасно разумевање загробног живота и васкрсења. Загробни живот био je магловито представљен учењем о шеолу, месту сенки које је давало мало места вери у лично постојање. Остављање потомства је схватано као једини поуздани начин да човек обезбеди егзистенцију која неће бити прекинута смртним часом.   Савезно божанско обећање, стога, за Авраама било је од превасходног значаја (Пост 12,2-3), и управо то је додатно отежавало деценије ишчекивања испуњења обећања, све до доба када је био готово мртав (Јевр 11,12 упр Пост 18,11-12, Рим 14:19), односно када се више није могао надати наследнику. Исказом се наглашава стваралачка власт Бога, што је појачано неуспехом покушаја да Авраам, у складу са обичајима тог доба, добије наследника. Обећани син могао је бити једино божански дар. У односу на божанско обећање и (не)веровање у његово испуњење, формиран је највећи део живота Авраама, његове љубљене супруге Саре и многих других чији су животи били повезани са њима (Пост 15,1-6; 17,15-22; 18,9-15).   Кључни моменат и најнепосреднија позадина овог одељка Химне вере је догађај из Пост 18,1-16. Велики део описа посвећен је Сари. Она је готово кључна личност одељка, због чега је аутор Посланице уводи у свој низ старозаветних великана вере као прву жену чија је вера истакнута и похваљена (Јевр 11,11).   Овај податак, међутим, може да збуни. Старозаветни предложак, који описује тројицу путника који посећују логор праоца Авраама подигнут крај светишта под мамријским храстом, од почетне сцене бедуинског гостољубља прераста у теофанију. Она има свој врхунац у речима једног од посетиоца који најављује да ће се наредне године Аврааму родити син (Пост 18,10). Овим речима, Авраам и Сара су позвани да не гледају своја искуства и тренутну слабост, већ да се уздају у Божије обећање да ће имати сина.   Сара се чувши те речи најсмејала указавши на биолошку немогућност остваривања пророштва (Пост 18,12). Писац Посланице, стога, изнова оригинално реинтерпретира старозаветно предање. Он у осмеху Саре препознаје не толико неверу колико сукоб рационалног и природног поимања постојања, са жарком чежњом да се обећање које је добила испуни. Сара се, том чежњом, присајединила супругу те и она сама вером доби силу да ствара потомство (Јевр 11,11). Оригиналном реинтерпретацијом Старога Завета, Посланица се одваја од остатка јудео-хришћанског предања које рођење Исаака повезује са Авраамом (Дап 7,8b; 1Клим 10,7a; TgNeExod 12:42). Писац Химне вере указује на његову супругу, која се у то време ближила десетој деценији живота. Употребљена формулација сугерише да су природне функције праотачког пара биле обновљене вером, а зачеће сина је постављено у шири контекст испуњења обећања о бескрајном потомству (Пост 12,2; 15,5; 22,17).   Узрок ове неочекиване способности је активна вера којом је Онај који је обећао препознат као веран (Јевр 11,11б). Наведеном реченицом у центар приказа је смештен извештај о крајњој одговорности Бога. Референца о вери праотачког пара постаје изјава о Богу који је веран својим обећањима. Глагол обећати користи се четири пута у Послaници и увек се повезује са Богом (6,13; 10,23; 11,11; 12,27). Тиме се наглашава да је Бог веран и испуњава оно што је рекао да ће учинити. То је, по природи, вероисповедни исказ.   Наредни стих речима зато се родише од једнога уводи каузалност и наглашава поузданост Божијег обећања јер супроставља Авраама као једног и бескрајно мноштва његових потомака који су као по мноштву као звезде небеске и као неизбројиви песак на морској обали (Јевр 11,12). Ова формулација није диктиран навод старозаветног места већ комбинација различитих одељака Торе које је писац Посл наводио по сећању (Пост 15,5; 22,17; Изл 32,13; Пнз 1,10; 10,22; 28,62). Повезане изјаве из Јевр 11,11-12, тематски припадају тумачењу које је представљено у Јевр 6,13-15. Оба одељка се усредсређују на Бога као на даваоца обећања, и идентификују садржај обећања као многобројно потомство.   Значајно је да шири контекст обећања и испуњења има месијански смисао истакнут наглашавањем да ће у том потомству (тачније потомку) бити благословени сви народи на земљи. Најава рођења Исака постаје најава рођења свих оних великана библијске историје као што су Самсон, пророк Самуил и Јован Крститељ. Они су били жељно очекивана деца родитеља који су већ почели да губе наду да ће бити благословени потомством. Били су сведоци божанске животодавне моћи и праслике Христа као оног потомка Авраамовог у којем је ово савезно пророштво Божије испуњено у потпуности. У осмеху неверице Саре, садржан је плачни вапај Ане, мајке Самуилове који се претворио у осмех вере код мајке Претече Господњег када се сусрела са Дјевом Маријом која је божанским благовољењем постала родитељка Сина Божијег. Тако блажени Августин говори да случај немоћи Саре да роди... символизује природу рода људскога која се грехом искварила. Људска природа је за последицу имала то да је била осуђена тако да нема могућности да заслужи будуће блаженство. Због тога приличи да Исаак, као дете обећања, предизображава децу благодати и грађане слободног града (државе тј. Цркве).   Тријадолошка теофанија у Мамрији постаје предзнак тријадолошке теофаније на Јордану (Лк 3,21-23) и заједно са њом објављује тројичног Бога чије је читаво дело, заправо дело стварања, давања и одржавања свеколиког живота. Дело Бога као Животодавца који се принео и непрестано приноси за живот света. Одговор вере се приказује као радосно и благодарствено прихватање богомданог живота, и то не као индивидуалне реалности већ као поштовања сваког људског живота, без обзира на веру, расу и нацију, па и животодавни однос према целокупној твари. То је евхаристијски императив који може и треба да буде основа сваког друштвеног деловања на расном, националном, конфесионалном и еколошком нивоу. То је позив да се вером осмехнемо животу.     Иако би требало да представља чин љубави и поштовања, Сарино давање Агаре за наложницу Аврааму имало је негативне последице, јер је изродило суревњивост између ње као нероткиње и слушкиње која је носила дете њеног супруга. Суревњивост се развила у отворени сукоб и коначно потпуни раздор којим је постављен основ миленијумског сукоба израиљских и арапских племена. Ова племена су делила истог претка, али до данас нису успела да поделе његово наслеђе. Може се рећи да је и савремни блискоисточни сукоб започео свађом Саре и Агаре у Авраамовим шаторима.   Авраам и Сара су дуго чекали рођење обећаног потомка губећи наду у рођење биолошког наследника па је Авраам одлучио да усини верног слугу Елеазара из Дамаска, учинивши га наследником имовине и култа. Сара је, са друге стране, такође у складу са тадашњим обичајима, одлучила да свом мужу обезбеди наложницу са којом ће добити наследника. Тако се родио Исмаил Агарјанин, родозачетник бројних арапских племена, али не и изабраног народа Божијег – Израиља.   Текст који описује теофанију под мамријским храстом говори о три човека, односно о три ангела у антропоморфном облику (Пост 18,1-3) који путују ка Содоми и Гомори да би над њима извршили божански суд (Пост 19,1.4; уп. 19,12). У Содому, међутим, стижу два ангела, док је један од путника остао са Аврамом објавивши му шта ће се десити. Авраам, стога, посредује за становнике Содоме (Пост 18,19-33; уп. 19,13-14). Значајно је да објаву Аврааму не даје ангео већ Господ и да Авраам посредује ставши пред Господом. Тајновитост библијског извештаја је рано изнедрила различите интерпретације. Древна јеврејска тумачења су путнике препознавала као ангеле Рафаила, Михаила и Гаврила. Филон је, насупрот томе, сматрао да се Аврааму јавио Бог са две материјализоване божанске енергије, Умом и Логосом. Овај део јудео-јелинског предања постао је темељ доцнијој хришћанској интерпретацији која је у овом одељку препознала тројичну теофанију, као што сведоче бројне православне иконографске представе Св. Тројице које користе овај старозаветни мотив.     Извор: Инфо служба СПЦ
    • By Anika
      Желим коментаре, посебно од мушког рода, а слободно нека се укључе и чланице. Шта подразумевате под  појмом"жена блудница" и када употребљавате тај термин. Скоро смо нешто дискутовали у ужем кругу и испало је да су жене криве шта год да се деси, да је увек она крива, она је изазвала, она је скренула пажњу на себе, он јадан, шта ће, мушко к'о мушко упецао се, није до њега, то је до биологије... А с друге стране сви воле да виде лепу девојку/жену. Није ли то лицемерно?
      Како то изгледа жена која није блудница? Докле сме да иде дужина сукња, изрез, шминка? Озбиљно вас питам, желим неке ствари себи да разјасним. 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...