Jump to content

There's nothing here yet

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Заповедио си мироносицама да се радују, а плач праматере Еве си умирио Васкрсењем Твојим, Христе Боже, и Апостолима Твојим си наредио да проповедају: Спаситељ је Васкрсао из гроба.      Катихета Бранислав Илић: Свете мироносице – прве благовеснице Васкрсења   Беседа преподобног Григорија Паламе у недељу мироносица   Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу мироносица   Свештеномученик Серафим (Чичагов): Беседа у недељу мироносица   Беседа Патријарха Иринеја у недељу мироносица   Беседа Епископа бихаћко-петровачког Атанасија у недељу мироносица   Беседа презвитера Драгана Петровића у Недељу светих жена мироносица   Жене мироносице - носитељке добре вести   Радио Беседа: Недеља Мироносица     Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • By Поуке.орг - инфо
      „Ко ће наћи врсну жену јер вриједи више него бисер“, (ПрС. 31, 10) вели се у Светој књизи. И ко је нашао такву жену, „нашао је добро и добио љубав од Господа“. (ПрС. 18, 22) Добра жена је Божији дар. „Кућа и имање наслеђује се од отаца; а од Господа је разумна жена.“ (ПрС. 19, 14)     „Она је као лађа трговачка, издалека доноси храну своју. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао дјевојкама својим. Мисли о њиви, и узме је. Од рада руку својих сади виноград. Опасује снагом бедра своја и кријепи мишице своје. Види како јој је добра радња; не гаси јој се ноћу жижак. Рукама својима маша се преслице, и прстима својим држи вретено. Руку своју отвара сиромаху, и пружа руку убогоме… Зна се муж њезин на вратима кад сједи са старјешинама земаљским… Уста своја отвара мудро и на језику јој је наука блага. Пази на владање чељади своје, и хљеба у лијености не једе. Синови њезини подижу се и благосиљају је; муж њезин такође хвали је.“ (ПрС. 31, 14-18; 20; 23; 26-28)   Ово је старозавјетни идеал; приказ врсне жене. Наглашене су врлине: оданост, врједноћа, милосрђе, умност, достојанство. И на крају своје похвале врсној жени, као срж и кулминацију свега, Премудри Соломон узвикује: „Љупкост је преварна и љепота ташта; жена која се боји Господа, она заслужује похвалу“. (ПрС. 31, 30) Другим ријечима, без духовне компоненте, без личног жениног односа према Богу, све су њене врлине преварне и безвриједне. Таква, неокађена и неодуховљена, жена израња у мермерно хладном лику соц-реалистичких и нац-социјалистичких узора.   Старозавјетни мудрац не говори директно али се између свих редова уочава и чита жртвеност женина. Све њене врлине усмјерене су ка другима и служењу њима. Њеним врлинама награђени су муж и дјеца, и остали, а она од њих, у најбољем случају, има поштовање и хвалу.   Од те жртвене и мукотрпне судбине није се одвојила жена ниједног доба, па ни овог. Ако јесте, она је изневјерила себе и своје назначење. С ријечима о мукама, жена је изашла из раја. Не рече ли Бог Еви, пражени, а преко ње и свим женама: „Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твога, и он ће ти бити господар.“ (1. Мојс. 3, 16)   „Вриједна је жена вијенац мужу своме; а која га срамоти, она му је као трулеж у костима“, (ПрС. 12, 4) вели Премудри Соломон. И боље је живјети са лавом и аждајом него са злом женом. (Сир, 25, 18) Јер свака је злоба мала пред женином злобом. (Сир. 25, 21) На ово Премудри Соломон додаје још да је боље „сједити у углу од крова него са женом свадљивом у кући заједничкој.“ (ПрС. 25, 24) „Непрестано капање кад је велики дажд – вели он – и жена свадљива, једно су. Ко је уставља, уставља вјетар, и она се одаје као мирисаво уље у десници.“ (ПрС. 27, 15-16)   Новозавјетни узори су још преданији у жртву другима. Свети апостол Павле даје упутства вјерном свом ученику какав женски лик да клеше у својој пастви. Вели му да жене „буду разборите, чедне, кућанице, добре, покорне својим мужевима, да се не би хулило на ријеч Божију“. (Титу, 2, 4-5)   Апостол свети указује на то да жена, својим владањем, објављује и шири ријеч Божију. Она нема потребе да говори у Цркви; (1. Кор. 14, 34) то је и неприлично. (1. Кор. 14, 35) Њено понашање је најбоља проповјед. „Исто тако и ви, жене, будите покорне својим мужевима – вели свети апостол Петар – да ако неки не вјерују ријечи, онда понашањем жена и без ријечи буду придобијени, када виде чедно понашање ваше са страхом“. (1. Петр. 3, 1-2)   Старозавјетни мудрац свједочи да је љупкост преварна и љепота ташта; новозавјетни апостол Христов иде даље па тачно наглашава женама шта им је чинити. „Ваше украшавање – вели – да не буде споља; у плетењу косе и у кићењу златом или у облачењу хаљина; него у скривеном човјеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом скупоцјено.“ (1. Петр. 3, 3-4) Он указује на подстицајни примјер светих претходница. „Тако некад украшаваху себе и свете жене које се уздаху у Бога и покораваху се својим мужевима. Као што Сара бјеше послушна Аврааму, називајући га господаром; њене кћери постадосте чинећи добро, и не бојећи се никаквог страха.“ (1. Петр. 3, 5-6)   На стварној и дјелотворној љепоти духа инсистира и свети апостол Павле. Пише свом ученику, епископу Тимотеју, да учи жене да „у пристојном одијелу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоцјеним, него добрим дјелима, као што приличи женама које се привољеше богопоштовању“. (1. Тим. 2, 9-15) Кроз преданост другима и жртвену муку жене се спасавају. У Светом писму речено је да ће се жене „спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу“. (1. Тим. 3, 15)   У данашње вријеме, обилато изазовима и искушењима, „женско питање“ је актуализовано до усијања. Од потреса тим „питањем“ изазваним, ни Црква није остала поштеђена. Не можемо се отети утиску да су поједине протестантске црквене групације на то „питање“ одговориле на такав начин да су се тим одговором искључиле из круга Цркве Божије. Руковођене утилитарном логиком овога, вихорног, времена, увеле су праксу страну и далеку Цркви Христовој. Заборавило се на плејаде светих мученица и подвижница, преподобних мајки и дјевственица, свијетлих примјера Христових светитељки које су се удостојиле највеће славе небеске. Ниједна од Божјих угодница није носила неко јерархијско звање али су се попеле на такву духовну висину до које, највјероватније, неће досећи ниједна „свештеница“ ововремских и овоземаљских. Тако света Православна црква одговара на женско питање указујући на светитељске примјере жена, почевши од Саре, прародитељке, до јучерашњих и данашњих жена, страдалница и исповједница.   Жена не може бити свештеник у Православној цркви јер је тако одувијек било. Тако свето Предање учи и то традиција Цркве одрава. Господ наш, Првосвештеник велики, који је прошао небеса (Јевр. 4, 14) оваплотио се као мушкарац, и за своје насљеднике, свете апостоле, мушкарце изабрао.   И жене су Господа пратиле и његову науку у душе своје упијале; у Његове се пријатеље рачунале; оданије му биле и од самих апотола, али Господ ни једну од њих није у апостолско звање призвао.   Православни богослови нас уче да је за ”православне хришћане рукополоени свештеник ‘слика Христова’. Ми вјерујемо да има нешто у природи мушкарца, рукополоеног свештеника, што му омогућава да буде освештано присуство Боије, мистично отјеловљење женика Цркве и Господа”. (Филис Мишел Онест)   Шта је кључно питање сваког истински вјерујућег хришћанина: рукополоење и успињање јерархијским љествицама овдје, на Земљи, или спасење у окриљу Божијем, у Царству небеском? Ако нам је спасење циљ, онда смо, заиста, сви једнаки. Нема повлашћених; ”нема више Јудеца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског”, јер смо сви једно у Христу Исусу.   Православно памћење је богато и пребогато споменима светих жена, почевши од Пресвете и Пречисте, часније од херувима и неупоредиво славније од серафима, Богородице, Владичице наше, до светитељки нашег доба, чуварки и бранитељки свете вјере наше, православне.   Прошло је толико пуно времена откако су, којекуда, с праксом увођења жена у свештене чинове почели. Било би упутно сагледати докле су стигли; који су резултати. Да је у славу Божију све то било, не би се топили као лед артички и све тањи били. Све је мање и тање стадо којима ове ”пастирке” могу да слуе.   Колико пута ме сретну и питају неке наше, зашто, забога, не могу и оне у Хиландар. К’о за чудо, не могу да се ни једне једине од њих у њиховој цркви сјетим. Када би чиста срца у своју цркву чешће навраћале, било би им довољно да за Хиландаром не ”жуде”.   Жена има довољно простора за ангажман у Цркви. Прије свега, у домаћој својој Цркви, у којој, својом жртвом и одрицањем, изњедрава и подиже пород, нови народ Божији. Испит вјере и побожност полаже се, најприје, у својој кући. „Ако ли ко о својима, а посебно о домаћима, не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.“ (1. Тим. 5, 8) „Ако ли неко не умије својим домом управљати, како ће се моћи старати за Цркву Божију“? (1. Тим. 3, 5) пита се свети апостол Павле. Уградити себе у једно честито и боголико биће, већа је ствар но било какав успјех у каријери и у формалним звањима.   Ликовима Христових сљедбеница, жена мироносица, а највише, у образу Његове Пречисте Мајке, женско јестаство уздигнуто је на дотад недосегнуту висину. Преко женске природе људском роду указана је највећа могућа част: Бог је удостојио жену да од ње буде рођен; да кроз жену сиђе међу нас, људе, и да од жене прими људско тијело и природу. Поколебани и устрашени апостоли разбјежаше се, а Петар се три пута Христа одрече, а оне, са Пресветом Богомајком на челу, успеше се до врха Голготе и, скрхане болом, стајаху код Крста Исусова. (Јн. 19, 25) Оне, а не апостоли, прате Јосифа у погребној поворци. (Лк. 33, 55) Њима је првим објављена радост свих радости – Христово Васкрсење. Од ове почасти не може бити веће. „Вративши се од гроба, јавише ово Једанаесторици и свима осталима… а овима се учинише њихове ријечи као бунцање, и не вјероваше им.“ (Лк. 24, 9) Петар, који је био очевидац небројених Христових чуда, који је толико пута, из уста свога Учитеља, чуо шта ће се збити, видјевши празан гроб, „отиде чудећи се у себи томе што се догоди“. (Лк. 24, 12)   Мироносице наших дана слиједе жртвене примјере својих претходница. Оне нечујно али предано послују у кошници Цркве и знатно доприносе расту и напретку њеном. И као што су жене мироносице исказале огромну храброст пратећи свога Учитеља и састрадавајући с Њим, тако су и наше сестре и мајке, у времена тешка и преломна, пратиле судбину Цркве Христове, састрадавајући с њом. Да није било њих и њихове одлучности, многа би црквена врата дуго чекала да буду отворена. Својом љубављу и оданошћу оне су их отварале. У црквене зидове оне су удахњивале дах животности. Нечујно али истрајно наше побожне мајке и баке пресађивале су у срца својих потомака вјеру у Бога и љубав за Цркву Његову и тако одговриле изазовима које је вријеме пред њих постављало.   Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић
    • By Мирослав Павловић
      Часни оци, побожна браћо и сестре, помози Вам Бог!
       
      У Русији у неким манастирима се чита непрекидно Пслатир уз паралелно помињање другог молитвеника имена за здравље, или за покој душе - на руском језику можете наћи под једним од имена , а то је НЕУСЫПАЕМАЯ ПСАЛТИРЬ .
       
      Консултујући се са разним духовницима, свештеницима и побожном браћом и сестрама дошао сам до идеје да би ми у Србији на неком месту могли да организујемо непрекидно читање псалтира, са помињањем имена за здравље и за покој душе.
       
      По мени требало би узети благослов  од владике који би подржао идеју - предлог, а да владика за такву организацију одреди духовника, било из манастира, или мирског свештеника који би руководио и надгледао читаву организацију и др.
       
      Да не би правили монаштву и парохијским свештеницима превелико оптерећење, мислим да би било пожељно формирати у датом месту ПНХЗ (Православну Народну Хришћанску Заједницу) са својим просторијама по узору на Централу Богомољачког Покрета која се налази у Крагујевцу, која је била под надзором и благословом Светог Владике Николаја.
       
      Предлог је за почетак кренути са "малим амбицијама", формирати ПНХЗ у месту где има ревносних верника, пронаћи дародавца куће, или просторије где би се читао псалтир - не мора кућа да се поклони, већ може да се да на коришћење. Онда почети са читањем псалтира "колико се може", неколико катизми, до пола псалтира, па за неки временски период увећати до целог псалтира, па увећавати све више док се не дође до непрекидног псалтира. Колико ће тај процес да траје увећавања, можда месец дана, или више до годину, или ако нема капацитета и Божијег благослова можда неће ни да се успе да се чита непрекидно, али бар се покушало. Било колико се достигне, је успех, него нечитати псалтир, али заједно на једном месту...
       
      Па ако се успе на једном месту, покушати по том узору читати и на другом месту у Србији где се покаже да је то изводљиво и умножавати, ако буде могуће.
       
      Значи мирјани да читају псалтир и наравно свештеници и монаси који изразе жељу да узму учешће, одредити, смене и резерве, ако је неко спречен и видети колико је то људи потребно - у ходу ће се видети колико људи и цела проблематика.
       
      Зашто не у парохијском храму, или манастиру, рекао сам због оптерећења свештеника, њихових породица и монаштва.
       
      Треба да се носимо мишљу да је Богу све могуће и ако то до сада нигде у Србији није било. Одлично противу најезде туђинаца, разних болештина, непријатељског тровања и здрачења, кварења омладине и деце итд. Велика корист за све – и који читају и који дају просторију и за које се моле, а узгред стварање једног православно-патриотског  језгра.
       
      Неко ће рећи, па како то до сада није било и да ли је то могуће? Можда је сазрело време, или ће тешка мука да нас натера. Ево велике литије (крсни входови) не бејаху у Црној Гори, па сад се чине...
       
      Чуо сам да су чреде (смене) у неким руским манастирима на сат времена и да ту гравитира око 50 људи, што монаштва, што искушеника, што манастирских радника, што  верујућих поклоника гостију који су познати игуману. Ми би размотрили у ходу како би се организовали и да ли би нам то нпр. месечно требало - 50 људи, 200, или 300 , или више. Битно је да се почне.
       
      Нека овај предлог буде "иницијална каписла", а духовнији и позванији  могу да модификују и побољшају предлог.
       
      Мирослав Павловић из Љига                              На Свештеномученика Власија 2020. г. Г
    • By Поуке.орг - инфо
      Уважена и много критикована господо из власти,     Ево ставите ван снаге актуелни Закон о слободи вјероисповијести (има више достојанствених, легалних и цивилизованих начина да то урадите) и сјутрадан неће бити ни једног православног попа ни вјерника на молитвеним и протестним литијама! Толико о томе да се наша сабрања организују неким другим поводом, и да је тема закона само употребљена за постизање другачијих политичких, па чак и анти-државних циљева. Довољно јасно?   Нажалост, ми смо вашим лошим политичким одлукама буквално утјерани у протест који се тиче политичке теме. Теме закона изгласаног у Скупштини, закона који ће само у тој истој Скупштини бити промјењен. Зато нас немојте опомињати што се ”бавимо политиком” и то ”заођенути у црквено рухо” – јер то није пуна истина. Наиме, нијесмо ми на црквеним саборима одлучили да оснујемо партију или формирамо владу, него сте ви, на партијским конгресима прогласили ”обнављање цркве”, па сте у сврху остварења тог анахроног и антиуставног циља донијели и такав закон. Закон који нам, овакав какав је, не треба. Мора доћи бољи.   А пошто нијесмо таксисти да аутомобилима блокирамо саобраћај и сиренама правимо буку; нити смо пекари да обуставимо доставу хљеба и кифли; нити смо политичка партија да држимо митинге – ми, као хришћани излазимо у шетње које су истовремено и молитвене и протестне. Оне јесу социолошки новитет таман онолико колико и инсистирање грађанске и секуларне партије да формира ”државну цркву”. Нијесмо ђеца па да се прегањамо ко је први почео. Зна се.   Ако вама све ово звучи као ”уцјењивање државе” ви онда заборављате да грађани чине ту државу и да јој дају суверенитет. Предности политичара на власти у односу на нас остале јесу, могуће, већа новчана примања и бројне институционалне привилегије (која следују њиховим већим обавезама), али никако њихова већа права да се поистовјете са Црном Гором, у односу на било кога од нас. Такво право – немате. Дакле, ако ми вама стављамо до знања да нам неки закон не одговара – то схватите као позив на заједнички рад (мобу) да поправимо кров који на заједничкој кући прокишњава – а не позив на рушење куће. Сликовито?   Закон треба ставити ван снаге, не зато што нам никакав закон не треба – (напротив!), него зато што је текст управо изгласаног закона антиуставан и дискриминациони. Таквим га виде грађани Црне Горе који су ових дана на протестима, и чији број 150.000 чини четвртину од 600.000. За претпоставити је да ови мирни а упорни шетачи имају код куће и у својој околини велики број истомишљеника који јесу судионици црногорске грађанске математике, али су (или старошћу или ђетињим узрастом) спријечени да им се придруже. Дакле, број тих грађана је раван четвртини или чак већи од ње, а број пунољетних бирача који одлучују о профилацији наше Скупштине или Владе чини те разломке и већима. Уклањањем таквог законског текста из политичког живота Црне Горе стичу се сви услови да добијемо добар, општеприхваћен пропис – који се може донијети за кратко вријеме, и уз садејство свих заинтересованих страна, а опет уз руководећу ноту наше црногорске Владе и скупштинске већине. Довољно домољубиво?   Никоме не треба ”православна џамахирија” (како рече један посланик ваше владајуће коалиције критикујући наше протесте) нити хоћемо повлашћен положај СПЦ у овој држави. Ми, православни хришћани, тражимо само, онакав законски текст, који Цркву не би лишавао потпуне законске процедуре (загарантоване овдашњом легислативом сваком грађанину и правном лицу у ЦГ – прије 28. децембра 2019) у доказивању власништва и валидности уписа – а баш то сада није случај, и баш се сада, само о томе ради!   Гле чуда – православној монархији (примјереније звучи од џамахирије кад је ријеч о поменутој вјероисповијести, а има и историјски веће утемељење) одвело би нас управо враћање у стање прије 1918, али ваши, све бројнији, ”социолози религије” немају петљу да ствар изведу до краја, па нам из дубине историјског мора извлаче тек само спољну љуштуру једног административног имена Цркве (чоче – ”аутокефалност”) и хоће да је угурају у модерни мултиконфесионални и секуларни простор грађанске државе! Давно је, прије више од 20 година, митрополит Амфилохије рекао ”ако хоћете аутокефалност прије 1918, вратите православље за државну вјеру, Савиндан за школску славу и дајте краља да га миропомажем и крунишем”! Некако не иде, је л’ да?!   ”Православну џамахирију” – ипак је ово примјерен израз за мисли које слиједе – призива управо предсједник наше и ваше државе када крши Устав Црне Горе и на конгресима ваше партије и у Скупштини наше Црне Горе најављује своју личну и партијску посвећеност у обнављању ”аутокефалне црногорске цркве”?!? Иако му упориште за такву ђелатност не дају ни црквени канони, ни највеће адресе данашњег православља, па ни секуларна природа државе чији је предсједник – он је упоран и не одустаје. Под изговором да жели цјеловитост ”православног бића ЦГ” он га управо овим збуњује и дијели, јер одавно је речено из паметнијих и благословенијих уста од људских: ”Цару царево, а Богу Божије”! Отвореним кршењем Устава – предсједник удара на темеље државе! А пред Уставом би требао да се ЗаУстави.   Нас који ових дана легитимно и мирно дижемо глас против овог Закона (а не никако против сопствене државе!) ужурбано и готово панично позивате да што прије предамо иницијативу Уставном суду, како бисмо тиме доказали сопствени легализам и оданост процедури. И ми ћемо ту жалбу предати, са вјером у Бога и Божију правду, не призивајући унапријед земаљску неправду. Само – та иницијатива је могућност коју као грађани имамо на располагању и ми немамо никакву формално-правну обавезу да то учинимо.   Али, мене брине нешто друго. Шта је са вашом обавезом да поштујете одвојеност три гране власти (уџбенички темељ нововјековне демократије)? Влада (извршна власт) је предложила накарадни закон без поштовања европских препорука да се закон припрема ”инклузивно, институционално и транспарентно”; Скупштина (законодавна власт) га је усвојила у оно доба ноћи кад су Гопода ухапсили и одвели на суђење (није ни овђе прошло без хапшења!) – и сад су пред нашим Уставним судом (судска власт) већ стигле иницијативе за оцјену уставности, а сами Уставни суд има могућност (у овој ситуацији можда баш има и обавезу) да покрене процедуру испитивања и без, па ако хоћете и прије, покренутих и најављених иницијатива.   И шта ради, за то вријеме, наш предсједник? Чека да се суд изјасни па сам непристрасно и уздржано ћути? Труди се да буде предсједник свих грађана, па из пијетета према барем четвртини поменутих не жури да се изјасни док судови не кажу своје? Маниром искусног државника ставља нагласак на ауторитет судске власти која ће својим аутономним и компетентним ставом истовремено показати и снагу државе?   Не! Ма какви! Он, предсједник државе, који, нити је предлагао закон, нити је гласао за њега – још једном атакује на државни поредак и прије судске ријечи тврди, гарантује, обећава, ма пријети – како закон неће бити суспендован! Овај пут није (као у случају отвореног бављења црквеним устројством) формално прекршио Устав, али јесте демонстрирао, онако баш брутално, сопствено анти-црногорство. Са те адресе предухитрити ријеч суда, а на тему која је у најмању руку правно дискутабилна и политички компликована, то нам казује да уважени господин, бар до данас, не види Црну Гору изван сопствене сјенке. То јесте легитимна политичка опција, само је треба назвати правим именом, а то име сигурно није – демократије. Знам бројне комшије, рођаке и кумове који ће му на томе аплаудирати и говорити: ”Ма виђи само како му баста”, али ја, на велику жалост, управо у томе видим удар на једну велику светињу. На моју Црну Гору, чије сам, макар и недостојно, шестохиљадито крвно зрнце.   И сад, Црква треба да преда иницијативу у државни суд који ради под таквом (ре)пресијом? И сад – уважена господа чланови Уставног суда, треба у таквој атмосфери да доносе независне (читај – ни од кога зависне) и стручне одлуке? Вјерује ли ико, да је то могуће? (Знам, биће међу вама и оних који ће да кажу како и ми својим протестима вршимо притисак на суд. Али, господо драга, ми смо тек грађани који шетају и носе свијеће, и наш једини гријех је бројност. Ми немамо власт и моћ. Ми немамо обавезу да ћутимо. Ми, напротив, имамо обавезу да кажемо. А он – уважени г. предсједник – има обавезу да ћути прије изјашњења судија. Али ето он говори и прије патријарха о Цркви, па што не би и прије судија о закону!)   Врло уважени и много критиковани г. предсједниче,   Нећемо се шалити са нашом државом. Шетамо слободно, са молитвом у души и са Црном Гором у срцима. И – не читајте режимске медије. Моју изјаву РТС-у су буквално поцијепали на пола. Рекао сам: ”Нијесмо вични протестима и јесте тешко их организовати, али уз Божију помоћ и снагу и прибраност народа – све је могуће.”     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      Жена у Православној Цркви не може бити свештеница зато што јој је дато да буде свештеница у породици. Она је та која на детету оставља неизбрисив траг и печат. Према томе, она мора да прихвати дете да би дете прихватило њу. За то је потребна жртва. Не може се постати личност мајке без спремности на жртву.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...