Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

Милан Радовановић: Енди Ворхол, поп арт и православље

Оцени ову тему

Recommended Posts

Почетком шездесетих година поп арт уметност, као синоним за доколицу, забаву и конзумеризам, доживела је снажан развој у Америци, нарочито у Њујорку где је водећу улогу међу поп арт уметницима имао Енди Ворхол. Поред овог већ добро познатог стереотипа на који је Ворхолова уметност интерпретирана у свим познатијим историјама уметности, постоји и слабо позната духовна страна његовог живота, која је пресудно утицала на његово стваралаштво.

Енди Ворхол се родио у Пицбургу у Пенсилванији. Његови родитељи су Русини пореклом из Словачке, који су се у потрази за бољим животом доселили у САД. По вероисповести они су били гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције која је у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати, задржали су све обредне разлике у односу на римокатолике: служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви имају иконостас, а Символ вере се чита без додатка филиокве.

Ворхолови родитељи били су веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну литургију. Један његов близак пријатељ је открио да је посматрање византијског иконостаса на литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп арт уметник.

xmas2011_01.jpg?resize=500%2C333

Иконостас у цркви Светог Јована Златоустог

Овај интересантан податак дуго је остао непознат из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу или о својој приватности. Иако је био редован посетилац забава на Менхетену током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио или узимао наркотике, а одлазио је на спавање већ у 23 часа. Поред свог кревета Ворхол је на ноћном сточићу држао молитвеник са уредно означеним молитвама и Христово распеће. Све до краја свог живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол једном приликом је испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохијској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је тамо било око пет стотина. Радио је у кухињи, припремао им је храну и кувао кафу, а помагао им је и новчано.

Untitled-1.jpg?resize=500%2C343

Енди Ворхол помаже сиромашне, гладне и бескућнике у Њујорку

Иконостас на литургији у храму, као и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Мало се зна да је Ворхол уметник са највећим бројем слика са религијском тематиком у двадесетом веку. На пример, његова последња серија радова „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису препознали утицај византијске уметности, јер га у његовим делима нису ни очекивали. Ворхолову конфесионалну припадност нису довољно познавали, због чега су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије.

 

Наставак текста на Теологија.нет

теологија нет.JPG


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

ОК је ово као причица, ал не верујем баш да има везе са истином део који се тиче његовог уметничког стваралаштва.

Прво, далеко од тога да је Енди Ворхол био неки асексуални лик. Био је субмисивни хомосексуалац, то је одавно позната чињеница. Поред тога (прочитао сам цео текст), распоред слика, као и стил слика немају никакве везе са иконама, него са начином тадашњег индустријског дизајна, а распоред слика упућује на масовност (каснији принтови истих слика су му намерно блеђи, што такође шаље поруку о звездама које се толиком употребом хабају). Нема потребе да се у делима овог генијалног уметника тражи нешто чега нема, и да се на силу гура православље међу тај свет, или било где другде.

Тако да свака част аутору на инспирацији, ал не верујем да било шта од овога што је написао о инспираицји како за уметничке теме тако и за форму има везе са реалношћу, пошто је та прича испричана на хиљаду места, и добро је позната.

Нисам знао ове остале детаље, и ако ни због чега другог, због тих детаља вреди прочитати текст.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, RYLAH рече

ОК је ово као причица, ал не верујем баш да има везе са истином део који се тиче његовог уметничког стваралаштва.

Прво, далеко од тога да је Енди Ворхол био неки асексуални лик. Био је субмисивни хомосексуалац, то је одавно позната чињеница. Поред тога (прочитао сам цео текст), распоред слика, као и стил слика немају никакве везе са иконама, него са начином тадашњег индустријског дизајна, а распоред слика упућује на масовност (каснији принтови истих слика су му намерно блеђи, што такође шаље поруку о звездама које се толиком употребом хабају). Нема потребе да се у делима овог генијалног уметника тражи нешто чега нема, и да се на силу гура православље међу тај свет, или било где другде.

Тако да свака част аутору на инспирацији, ал не верујем да било шта од овога што је написао о инспираицји како за уметничке теме тако и за форму има везе са реалношћу, пошто је та прича испричана на хиљаду места, и добро је позната.

Нисам знао ове остале детаље, и ако ни због чега другог, због тих детаља вреди прочитати текст.

ne slažem se.

zapravo je vrlo jednostavno. i ako gledaš u svetlosti vere, njegovi radovi su kritika popularne kulture. osim tehnike rada koja je u tekstu opisana i značenje se poklapa. umesto likova svetitelja nalaze se likovi popularnih licnosti koje ljudi pretvaraju u idole. slavne licnosti se nalaze na krajnjim tačkama horizonta popularne kulture i obeležavaju njen prostor. njihovim likovima se daju im božanski atributi a to su zapravo maske iza kojih se kriju ljudi, obično ogrezli u poroke.

vrlo logično.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Добро, имамо два различита виђења овог чланка. Волео бих да се определим за Анино, али, признајем, за приступ који аутор Милан Радовановић пружа никад нисам чуо да је у "оптицају" на Западу, нпр. да је Фабрика настала по узору на руске иконописачке радионице. Када се прочита читав чланак види се да аутор не даје ниједну референцу. Та оригиналност је похвална за њега, али волео бих да чујем мишљења и других историчара и теоретичара уметности, а и теолога и иконографа, на ову тему.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, ana čarnojević рече

ne slažem se.

zapravo je vrlo jednostavno. i ako gledaš u svetlosti vere, njegovi radovi su kritika popularne kulture. osim tehnike rada koja je u tekstu opisana i značenje se poklapa. umesto likova svetitelja nalaze se likovi popularnih licnosti koje ljudi pretvaraju u idole. slavne licnosti se nalaze na krajnjim tačkama horizonta popularne kulture i obeležavaju njen prostor. njihovim likovima se daju im božanski atributi a to su zapravo maske iza kojih se kriju ljudi, obično ogrezli u poroke.

vrlo logično.

Ја бих много волео да си у праву. Пре свега због Ендија.

Аи прочитај било шта о његовој уметости, или још боље поглдај његове интервјуе, и видећеш исто.

Што се уметности тиче, нисам ни приближно стручан, али сам о Ендију и његовој уметности читао јер ме је цела та порука, коју је он први пренео овако ефектно, фасцинирала.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, RYLAH рече

Ја бих много волео да си у праву. Пре свега због Ендија.

Аи прочитај било шта о његовој уметости, или још боље поглдај његове интервјуе, и видећеш исто.

Што се уметности тиче, нисам ни приближно стручан, али сам о Ендију и његовој уметности читао јер ме је цела та порука, коју је он први пренео овако ефектно, фасцинирала.

Rile to sto je Vorhol pricao je njegova eksplicitna poetika i to stoji. Koliko znam time se ne iscrpljuje polje znacenja koje umetnik obuhvati svojim delom. Ne moze on odrediti sva znacenja svog dela. Niti se interpretacije  njegove poruke mogu odvijati samo u kljucu zapadno-evropskog kulturnog kruga.

Evo ...imas jednu mogucu sintezu, Vorholovo delo u kljucu vizantijske umetnosti, zapravo hriscanske, zasto da ne. Ne razumem se u nju mnogo, ali ako je covek proveo detinjstvo ispred oltara onda svakako ne mozes odbaciti mogucnost da uticaj postoji. Meni je npr uticaj ocigledan i logican. Kao i poruka.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mene impresionira kreativna imaginacija g.Milana Radovanovića.Не знам колико је доказ то што је Енди провео детињство испред олтара утицало на његово дело и сексуално определење.И Адолф Хитлер је провео детињство прислужујући у цркви па је прилично тешко у његовој делатности пронаћи хришћанске елементе.Ту нема каузалне везе.Уопште каузалитет по Хобсу например веома је тешко доказати.Да ли је та веза дискретна или континуална и који је њен алгоритам још је теже рећи.Можда г.Милан Радовановић није смео да напише која је Ендијева сексуална оријентација да неко не помисли да се он аутује.У сваком случају овакви текстови су нам потребни.Само напред.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, Августин рече

Mene impresionira kreativna imaginacija g.Milana Radovanovića.Не знам колико је доказ то што је Енди провео детињство испред олтара утицало на његово дело и сексуално определење.И Адолф Хитлер је провео детињство прислужујући у цркви па је прилично тешко у његовој делатности пронаћи хришћанске елементе.Ту нема каузалне везе.Уопште каузалитет по Хобсу например веома је тешко доказати.Да ли је та веза дискретна или континуална и који је њен алгоритам још је теже рећи.Можда г.Милан Радовановић није смео да напише која је Ендијева сексуална оријентација да неко не помисли да се он аутује.У сваком случају овакви текстови су нам потребни.Само напред.

ne znam koliko se uticaji u umetnosti mogu nazvati kauzalitetom. to su fluidne stvari, evo ja sam se malčice pozabavila nekim elementima na nivou značenja, ne da bih nekom nešto dokazivala, više zabave radi. volim to.

ideologije mi nekako deluju dokazivije, prebrojiš mrtve pa onda razmisliš...koji se algoritam tu autovao.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Августин рече

И Адолф Хитлер је провео детињство прислужујући у цркви па је прилично тешко у његовој делатности пронаћи хришћанске елементе

Добро, али су очигледно многи политичари фасцинирани Хитлером, посебно ови што су се острвили на бившу Југославију, прате га у стопу.

Ту бројни методи могу да се користе у историјској науци, ако је разликујемо од историје у њеном првобитном значењу, као приче. Међу њима је и биографски метод. Онда када је у питању уметност поставља се питање да ли треба стриктно раздвајати биографију и дело уметника, што је био Андрићев став, а онда и да ли је то могуће? Недавно је о томе у Летопису Матице српске писала једна од најбољих "актуелних" познавалаца Андрића, др Жанета Ђукић Перишић. Препоручујем њен оглед: Иво Андрић - мале тајне уметничке радионице

http://www.maticasrpska.org.rs/letopis/letopis_501_3/11 Djukic Perisic.pdf

Share this post


Link to post
Share on other sites

jedan od najlepsih tekstova na srpskom jeziku, Objasnjenje Sumatre, Crnjanski... 

 
 
Osetih, jednog dana, svu nemoć ljudskog života i zamršenost sudbine naše.Video sam da niko ne ide kuda hoće i primetio sam veze, dosad neposmatrane. Kraj mene su, tog dana, prolazili Senegalci, Anamite; sreo sam jednog svog dobrog druga, koji se vraćao iz rata. Kadga zapitah otkud dolazi, on mi reče: iz Bukhare!
Mati mu je bila umrla i komšije njegove behu je sahranili. Neko mu je pokrao nameštaj, kod kuće. Ni postelje, veli, nemam!

 

A kad ga upitah kako je putovao, on mi reče: „Preko Japana i Engleske, gde su me uhapsili“.

 

„Pa šta misliš sad?“ – pitao sam ga. „Ne znam ni sam. Sâm sam. Ti znaš da sam se bio verio. Ona je otišla nekud. Možda nije dobijala moja pisma. Ko zna šta će i ona dočekati? Ne znam ni sam šta ću, možda ću dobiti mesto u nekoj banci“.

 

Sve se to odigralo na stanici u Zagrebu. Posle sam ja seo u voz i otputovao dalje. U vozu je bilo prepuno sveta, naročito vojnika, žena u ritama, i mnogo zbunjenih ljudi. U vozu nije bilo osvetljenja i videle su se samo senke. Mala deca ležala su, na podu vagona, oko naših nogu. Iznuren, nisam mogao oko da sklopim. Dok su oko mene pričali, primetio sam da su i ti glasovi nekako teški i da ljdski govor, pre, nije tako zvučao. Zagledan u mračne prozore, sećao sam se kako mi je moj drug opisivao neke snežne planine Urala, gde je proveo godinu dana u zarobljeništvu.On je dugo, i blago, poisivao taj kraj na Uralu.

 

Osetih tako svu tu belu, neizmernu tišinu, tamo u daljini. Polako sam se nasmehnuo. Gde sve taj čovek nije bio! Sećam se da mi je pričao i o nekoj ženi. Iz njegovog opisa zapamtih samo njeno bledo lice. On je nekoliko puat ponavljao kako ju je tako bledu poslednji put video.

 

U mom sećanju, nervozno, počeše tako da se mešaju bleda lica žena, od kojih sam se i ja rastajao, ili koja sam video po vozovimai brodovima. To me je gušilo, te iziđoh u hodnik. Voz je bio stigao u Srem i prolazio ispod Fruške gore. Neke grane udarale su u okno, koje je bilo razbijeno.

 

Kroz njega je u voz padao vlažan, mokar, hladan miris drveća i čuo sam žubor nekog potoka. Stali smo bili pred jednim razrivenim tunelom.

 

Hteo sam da sagledam taj potok što je u mraku žuborio i učinilo mi se da se rumeni, i da je veseo. Oči su mi bile umorne od nespavanja, a obuzela me je bila teška slabost od dugog putovanja. Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu! Eto, taj moj drug voleo je tu ženu, a ona je ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kući, sama, u Tobolsku. Ništa ne može da se zadrži. I ja, kud sve nisam išao.

 

A eto, ovde, kako veselo teče ovaj potok. On je rumen, i žubori. Naslonih, dakle, glavu o razbijen prostor. Neki vojnici, prelazili su, za to vreme, sa krova na krov vagona. A sva ta bleda lica, i sva moja žalost nestade u žuborenju tog potoka u mraku. Voz nije mogao dalje. Valjalo je preći, preko Čortanovačkog tunela, peške.

 

Bilo je hladno. Išao sam u gomili nepoznatih putnika. Trava je bila mokra, pa smo klizili lagano, a neki su i padali. Kad smo se uspuzali na brdo, pod nama se, u svitanju, ukazao Dunav, siv, maglovit. Sva ta magla, iza koje se naziralo nebo, bila je neizmerna i beskrajna! Zelena brda, kao ostrva nad zemljom, nestajala su još u svitanju. Bio sam zaostao iza ostalih.

 

A moje misli, jedako su još pratile mog druga na onom njegovom putovanju o kojem mi je, bezbrižan, sa gorkim humorom, pričao. Plava mora, i daleka ostrva, koja ne poznajem, rumene biljke i korali, kojih sam se setio valjda iz zemljopisa, jednako su mi se javljali u mislima.

 

Najzad, mir, mir do zore, polako je ulazio i u mene. Sve što je moj drug pričao, pa i on sam, poguren, u pohabanom, vojničkom šinjelu, ostalo je zauvek u mom mozgu. Odjednom sam se sećao, i ja, gradova, i ljudi, koje sam ja video, na povratku iz rata. Prvi put primetih neku veliku proemu u svetu.

 

Na drugoj strani tunela, čekao nas je drugi voz. Mada je u daljini već svitalo, u vozu je opet bio potpun mrak. Iznuren, opet sam seo u mračan kut vagona, sam samcit. Po nekoliko puta rekoh sam sebi: S u m a t r a, S u m a t r a !

 

Sve je zamršeno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre drukčije živelo. I pognuh glavu.

 

Voz je pošao i zatutnjao. Usoavljivalo me je to da je sve sad tako neobično, i život, i te ogromne daljine u njemu. Kud sve nisu stigli naši boli, šta sve nismo, u tuđini, umorni, pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi. Hiljade, milioni!

 

Pomislih: kako li će me dočekati moj zavičaj? Trešnje su sad svakako već rumene, a sela su sad vesela. Gle, kako su i boje, čak tamo do zvezda, iste, i u trešanja, i u korala! Kako je sve u vezi, na svetu. „Sumatra“ – rekoh, opet, podrugljivo, sebi.

 

Odjednom se trgoh, neki nemir u meni, koji nije stigao ni do svesti, probudio me je. Iziđoh u hodnik, gde je bilo hladno. Stajali smo opet u nekoj šumici. U jednom vagonu su pevali. Negde je plakalo jedno dete. Ali svi ti zvuci dopirali su do mene kao iz neke neizmerne daljine. Pređe me jutarnja jeza.

 

Video sam još Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnuh. On je svud isti, jer je mrtvac.

 

Osetih svu našu nemoć, svu svoju tugu. „Sumatra“, prošaptah, sa izvesnom afektacijom.

 

Ali, u duši, duboko, kraj sveg opiranja da to priznam, ja sam osećao neizmernu ljubav prema tim dalekim brdima, snežnim gorama, čak tamo gore do ledenih mora. Za ona daleka ostrva, gde se događa ono što smo, možda, mi učinili. Izgubio sam strah od smrti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te bezmerne, jutarnje magle, da ispružim ruku i pomilujem daleki Ural, mora indijska, kud je otišla rumen i sa mog lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta zamršenost postade jedan ogroman mir i bezgranična uteha.
 
Posle, u Novom Sadu, u jednoj hotelskoj sobi, napravio sam od svega toga jednu pesmu.
 

Tekst pesme:

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.

(Beograd, Braće Nedića 29, 1920)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Andy Warhol - Malarz Popkulturowych Ikon

Watykan: Andy Warhol był artystą religijnym

19554746_10204220699074743_6557026034575

Ikonostas iz grkokatoličke crkve Chrám narodenia Presvätej Bohorodičky u Maloj Polani, farnost (parohija) Mikova, Stropkov, Šariš, istočna Slovačka, 

Crkva se nalazi jedan i po kilometar od sela Mikove kod Male Polane u Stropkova odakle su porijeklom Varholove tj. njegovi roditelji i ostala familija

Moglo bi se reći da je sakralna arhitektura i slikarstvo, naročito to vizantijsko-slovensko imalo veliki uticaj što se tiče forme (ikonostas) i izbora jarkih i živih boja ikona sa često iznenadjujućim kombinacijama boja i neuobičajenim nijansama karakterističnih za ovaj dio istočne Slovačke gdje žive Rusini. 

 

 

Njegov nećak James Warhola u Pragu. Još jedan poznati svjetski umjetnik (umjetnički fotograf) je iz tih krajeva, o njemu napišem nešto više sutra.

http://www.warholgigant.cz/

https://tinyurl.com/y7jepl58

https://tinyurl.com/yd7vs3ju

Još nekoliko zanimljivih ikonostasa iz tih krajeva:

fetch.php?w=500&tok=f86a6e&media=2015:ds

 

Interi__r_dreven__ho_chr__mu_z_Mikul____

 

sv-kostol-2014-16-1-2007295249.jpg

 

huge_csm_Bodruzal_Struhar_02_bd6ed9263c.

 

warholWWW.jpg

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Drugi svjetski poznati slovački umjetnik je o 20 godina mladji Robert Vano koji ima vrlo slično porijeklo, životni put i lični profil kao Andy Warhol, oba potiču iz vrlo konzervativne sredine i od vrlo pobožnih hrišćanskih roditelja, oba su gay i oba su se realizovali na polju umjetnosti i napravili si ime u svijetu. Poslije mature 1967. umjesto odlaska na obaveznu vojnu službu emigrovao u SAD gdje se probijao od frizera preko vizažiste do art-fotografa.

https://en.wikipedia.org/wiki/Robert_Vano

https://cs.wikipedia.org/wiki/Robert_Vano

9788087021453.jpg

http://www.robertvano.cz/robert_vano.php?mid=1213644518&text=1

http://www.lgp.cz/cz/fotografove/robert-vano-2.html

https://en.wikipedia.org/wiki/Robert_Vano

https://cs.wikipedia.org/wiki/Robert_Vano

Mala ukazka slika - Roberrt Vano

https://tinyurl.com/yapwnhpv

https://tinyurl.com/y98qdhce

https://tinyurl.com/yavabvsa

https://tinyurl.com/ybxqdk2r

http://www.robertvano.cz/

 

 

 

Folklorni kalendar Šohaji (južnomoravska muška nošnja sa Podluži) - Robert Vano

Fotogalerija - 25 slika

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У оквиру едиције „Српски црквени писци у Далмацији у 19. и 20. веку“ издавачке куће „Истина“, објављена је нова књига „Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље“. Овим књигом, која се први пут појавила 1898. године, издавачка делатност Епархије далматинске наставила је да одаје почаст изузетним људима који су данас помало заборављени, а који су својом вером и подвигом вазда били, јесу и биће живи сведоци оних вредности на којима почива неуништиви етос српског православног народа.
       
      Кирил Цвјетковић је рођен 1791. године у знаменитој фамилији баошићког пароха Симеона Цвјетковића, а крштен је у Цркви Светог оца Николаја у Баошићу, именом Константин. Као дечака подучавао га је рођак, свештеник  Алекса Цвјетковић, који је први показао разумевање за његову рану жељу да се замонаши. Упркос противљењу уже породице, он га је 1805. године одвео у манастир Савину, где је први пут обукао монашку ризу и добио име Кирил, у новембру 1808. године. Стицајем разних необичних околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у врличком Храму Светог Николе. У Шибенику је 14. јуна 1814. унапређен у чин архиђакона, а већ следеће године, 21. новембра, у шибенској катедралној цркви произведен је у степен свештенства и служио је своју прву Литургију. У јулу 1817. године примио је синђелију којом му је додељена шибенска парохија и тада постаје лични секретар епископа далматинског, бококотарско-дубровачког и истријског, Венедикта Краљевића.
      Обављајући дужност секретара, Кирил Цвјетковић међу првима открива владикину погубну намеру да поунијати далматинску епархију. Будући одан предањској вери и целим бићем погружен у Православље, наш отац Кирил је у тајности, са побожним парохијанима и угледним Шибенчанима као и оданим свештенством, ковао план како би разобличио ову злокобну накану владике Краљевића и њему слепо оданим службеницима. Због тога су га аустријске власти, преко владике Краљевића, 20. априла 1821. године преместиле у манастир Крку како би га удаљиле од народа који му се приклонио у непоколебивој жељи да се очува Православље у Далмацији. Након побуне шибенских Срба и неуспелог покушаја атентата на владику, отац Кирил доспева у истражни затвор у Шибенику. Четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на 20 година робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Најдуже је тамновао у Градишки, а након помиловања од стране цара Фрање Јосифа I 1842. године послат је на условну слободу са обавезом да казну настави у манастиру Бездин у Банату. Протосинђел Кирил Цвјетковић је тако робовао све до 12. фебруара 1846. године, а затим је остао у том манастиру као сабрат, да би наредне године био примљен у манастирско братство. Познато је да је у више наврата покушавао да добије премештај у завичај, али му аустријске власти нису дозволиле да се врати у Далмацију, нити у родну Боку Которску. Упокојио се у Бездину, 28. септембра 1857. године, а сахрањен је сутрадан при манастирској цркви, где и данс почивају његови земни остатци.
      Своју аутобиографију протосинђел Цвјетковић писао је управо у Бездину, на плавичасто белој, дебелој хартији у три свешчице ушивене у плаве корице, са укупно 54 писана листа. На плану уметничког израза ова књига припада  оној прозној традицији Срба која је настајала према моделу Доситејевог „Живота и прикљученија“ и напоредо са мемоарским текстовима Симеона Пишчевића, Герасима Зелића и Саве Текелије, представља окосницу документарно-књижевне прозе која је, уз устаничку прозу вуковске провенијенције и народног језика, те уз усмено народно стваралаштво, поставила темеље новој српској књижевности.
      Међу великим и значајним личностима српског 19. века, живот, судбина и дело протосинђела Кирила Цвјетковића се издваја као узвишени пример моралне постојаности, непоколебљиве националне свести и жртвене преданости православној вери.
       
      Извор: Епархија далматинска
    • Од Банатски деран,
      Покушавам да нађем неку тему или неко мишљење о овоме али доста штурих информација налазим.
      Поставио сам овде статус:
      "Како бити православан и успети у бизнису ? Посао је такав да захтева да будем строг, одсечан, да си игра мало и на кварно са конкурентима. Како умиксати веру и бизнис ? Стална борба у мени између та два."
      Ја нисам власник фирме те мој однос са пословним партнерима,странкама и конкурентима не може бити онакав какав ја желим.
      Често се са супротне стране налазе људи који газе све пред собом, лажи, варање... Ја као представник своје фирме на доста добром положају морам да браним интересе и представим своју компанију у најбољем светлу и да радим за њене интересе, што повлачи да и ја морам бити понекад сличан њима.
      Како ускладити веру и посао.... КОнстатан стрес,притисак,рад по цео дан...  Да ли неко има сличну ситуацију или је размишљао о овоме? 
       
       
    • Од александар живаљев,
      Протојереј Николај Балашов – Борба за поглед на свет (први део)
      Наташа Јовановић 29/03/2019 Печат, БРОЈ 563 
      Светско православље се данас налази у несрећном положају. Духовна подела између народа Русије и Украјине у основи је геополитички пројекат, који има за циљ да само један поглед на свет добије право да командује Храм Светога Саве је главна светиња српског народа, симбол духовне моћи народа, који је успео у временима тешких искушења да приведе крају ову вишедеценијску градњу. И ми се надамо да ће се храм веома скоро појавити у свој својој лепоти, како је био замишљен. И то што су Русија, руски мајстори, уз учешће руског народа, руске државе, Руске цркве дали тако значајан допринос украшавању овог храма за мене је велика част и радост. За мене је заиста радост што могу да представљам Његову светост патријарха московског и све Русије Кирила и да будем овде данас када се отвара нова страница сарадње између наших цркава, између наших народа, на путу ка завршетку посла на украшавању те главне светиње народа Србије, на месту не коме су некада давно биле спаљене мошти Светог оснивача аутокефалне Српске православне цркве, а где је сада велики тријумф православља. Храм Христа Спаситеља у Русији је такође поновно зидан у не баш најбоља времена за наш народ, у време великих економских тешкоћа и социјалних потреса. И упркос несрећама које су преживљавали народ и Русија, одвијао се препород тог храма, што је за нас био симбол непобедивости духовне моћи нашег народа. Сигурни смо да Храм Светог Саве представља то исто за сваког православног Србина – каже у разговору за „Печат“ протојереј Николај Балашов, заменик председника Одељења за спољне црквене послове Руске православне цркве који је као изасланик патријарха московског и све Русије Кирила боравио у Београду како би присуствовао потписивању Споразума о наставку руског учешћа у мозаичкој декорацији унутрашњости Храма Светог Саве на Врачару.
      Храм Светог Саве има двоструку симболику српско-руских веза. Крмчија Светог Саве темељ је руског законодавства, а сада Русија враћа Светом Сави и српству кроз осликавање Храма и помоћ на његовој изградњи. Да ли схватамо колико су дубоке и дуговечне српско-руске везе, те да ли смо ми, подразумевајући да се браћа међу собом добро познају, долазили у ситуацију да поједини Руси боље разумеју Немце, а поједини Срби западњаке?
      За нас Русе Срби су толико близак и толико сродан народ, тако да нам је тешко да се присетимо неког тренутка када то није било тако. Наравно, сећање човека се простире на неколико деценија његовог личног живота, а обухвата и то што је у детињству чуо од својих родитеља. Али ми осећамо да смо увек били браћа, јер имамо заједничке погледе на свет и заједнички систем вредности, који је, наравно, формирала наша православна вера. После комунистичке, совјетске Русије тренутак масовне спознаје сопствене суштинске припадности православној вери за многе моје земљаке био је везан за почетак бомбардовања Београда. То је било време када су сви схватали да су са Србима, да су за Србе, чак и људи који нису најбоље познавали историју и који се нису посебно интересовали за питања духовности, нити су посебно ишли у цркву. А зашто сте ви за Србе? Зато што смо православци. Врло добро се сећам како је управо тих дана 1999, на таласу тог огромног огорчења које је у Русији изазвало такво безакоње према братском народу, у нашем народу, који је до јуче био васпитаван у совјетском и у атеистичком духу, постојало уверење да смо ми православни. То је искуство које бих могао да поделим, оно што се десило за мог живота. Заиста, било је периода када политички односи између држава нису били баш блиски. И можда сваки од наших народа има неке тужне историјске успомене у том смислу. Али чини ми се да нас је изузетно зближило то што смо заједно преживели последњих деценија. И изузетно нас зближава то искуство препорода националног живота на основама формираним православном вером.
      Када је говорио о чувању сећања на византијску прошлост и њено наслеђе, Дмитриј Оболенски је тврдио да је оно још увек живо не само у удаљеним манастирима већ и у оној симболичној драми човековог спасења која се одвија још од почетка хришћанства. Уосталом, он је сматрао да је Свети Сава врхунски Византинац по духу. Да ли ми без обзира на географију по којој Византија припада Цариграду можемо говорити о Византији као цивилизацијском, вредносном моделу коме припадају наши народи?
      Без сумње је Цариград мајка и за нас и за Србе. А и Византија… Узгред, та се реч појавило много касније. Византинци су себе називали Ромејима. А шта је Византија у духовном смислу? То је тежња да се уреди државни живот и живот друштва на темељима православне вере у духу симфоније, односно немешања, већ међусобне сарадње, узајамне помоћи, узајамне подршке световне и духовне власти, државне власти и руководства Цркве. И тај идеал је увек живео у свести народа који су изашли из окриља византијске цивилизације, али се он развијао, и искуство који смо доживели је обогаћивало то схватање, допуњавало га и у извесном смислу кориговало. У 20. веку Русија је преживела искуство тоталитарног атеистичког режима. Наше носталгичне успомене о некадашњој, пре ће бити теоријској него стварној, симфонији сада су обојене и тим делом историјског искуства које смо преживели. Православна црква је у новим условима схватила колико је важно умети стајати на сопственим ногама без обавезног ослањања на подршку државе. Пошто смо прошли то искуство, ми смо добили нову лекцију о слободи и самосталности. Зато мислим да је нешто слично преживела и Српска православна црква у 20. веку, када је јединствена држава, чије су се границе поклапале с границама Цркве, престала да постоји, када су народи, сви они које је она сматрала својом децом, почели да међусобно ратују, када се ноћ мржње спустила на земљу која је толико векова била осветљена светлошћу хришћанске вере. Зато смо ми и Византинци, али смо такође и носиоци искуства које смо преживели и које је саставни део нашег духовног пртљага.
      Не могу да овом приликом не потегнем и питање светског православља данас? Где је оно, те какву тежину и последице може да изазове тзв. Вартоломејев раскол?
      Светско православље се данас налази у несрећном положају. Више очигледно нема јединствене Православне цркве. То што се догодило у Украјини нас је поделило. Ми видимо своју обавезу, пре свега у томе да будемо на страни прогоњених. Не можемо да пригрлимо оне који врше прогон и оне који стоје иза њих, и да говоримо да је Христос међу нама. То нас је, између осталог, принудило да прекинемо литургијско општење с Цариградском патријаршијом, с Црквом мајком. То је за нас био врло болан и мучан, али нужан корак. Видимо да то што се догодило у Украјини и што је, на молбу украјинских политичара, украјинских расколника и светских сила које су стајале иза њих, извршио патријарх Вартоломеј до данас није признала ниједна православна црква света. И то је знак наде за нас. И међу онима који нису признали поступак цариградског патријарха интензивније и јасније је своју позицију исказала СПЦ. То треба признати с великом захвалношћу. У име нашег патријарха, у име Сабора архијереја, велика хвала браћи Србима. Наша браћа у Украјини су с посебном захвалношћу примила такво директно, може се рећи не дипломатско већ хришћанско, пастирско, богословско исказивање СПЦ која је дала своју оцену онога што се десило.
      Како објашњавате наглашени интерес САД да се у Украјини створи нова црква? У којој мери је ово питање верско, а у којој геополитичко?
      Знате, код неких наших западних партнера постоји, рекао бих, ирационални страх од православља. А посебно способност православних да се уједињавају у заједнички цивилизацијски, духовни и културни простор из неког разлога код њих изазива бојазан. И то је што је Србија доживела пре двадесет година било је увертира за оно што је очекивало друге православне народе. Ето, више нема јединствене Југославије. И духовна подела између народа Русије и Украјине представља задатак људи који желе да ослабе наш духовни простор, наше јединство, нашу способност да се залажемо једни за друге. Уверен сам да је то у основи геополитички пројекат, који има за циљ да само један поглед на свет добије право да командује.
      Да ли се у Украјини ради о покушају цивилизацијске конверзије? Да ли тек религиозно преумљење и брисање идентитета гарантује Западу заокруживање пројекта освојене  земље? То што ми православни у свету имамо и духовне опоненте не треба да изненађује. На крају крајева, суштину онога што се догађа на овом свету Фјодор Достојевски је описао једноставним речима: „Ту се ђаво с Богом бори, а бојно поље су људска срца.“ Тужно је када нама православнима недостаје унутрашње јединство, то нас чини рањивим у односу на силе којима би требало да се чврсто супротстављамо.
      Да ли се у намерама Цариградске патријаршије назире још један циљ – припремање терена за политичке аспирације појединих земаља и стварање нове осовине западне алијансе – НАТО православља?
      Да, таква стремљења постоје код неких људи који на разумеју најбоље суштину наше православне вере, наше православне историје и цивилизације коју је створила наша вера. Истина је да су поједини политичари мислили да све православне цркве чија су седишта смештена на територији Европске уније треба да признају то што се десило у Украјини, али оне то нису учиниле. Мислили су да ће оне православне цркве и политички руководиоци одговарајућих народа, ако теже ступању у Европску унију или у НАТО, подржати ту иницијативу, али то се није догодило. То сведочи о чврстоћи и виталности наше вере и начина живота који је она формирала у односу на свет што нас окружује. Али паралелно с тим несумњиво је да продор политичке стихије у живот Цркве чини да се забораве канони, тера да се формирају такви модели црквеног устројства које наша православна црква вековима није познавала и чија је појава у хришћанском свету била разлог за први велики раскол 1054. године. До њега није дошло изненада, он је више векова постепено припреман. Заснивао се на конфликту везаном за учења о Цркви и власти у Цркви. Она која су постојала на Истоку, која су бранила оно што сада зовемо православном вером, и она која су се формирала на Западу. Где је значај првосвештеника, римског епископа био нарочито истакнут, а примат љубави је почео да се трансформише у власт над околним светом. Одатле проистиче и конфликт који постоји у Православној цркви данас. Ми заправо видимо понављање те исте старе болести која је некада довеле до отпадања древног Рима од читаве православне заједнице. Сада се пред нашим очима исто поновило с новим Римом.
      Да ли би тема неког будућег Свеправославног сабора било питање црквено-правне контроле над Украјином или одбрана догмата и осуда источног папизма?
      Наравно, ми сасвим јасно видимо да се у наше време поставља питање о природи власти у Цркви. Како га ми православци схватамо. Сада видимо да оно што су вековима бранили наши оци, укључујући и полемику с Римом, почиње да се ревидира, у корист сасвим другачијих еклезиолошких модела. Наравно, очигледно је да ми нећемо моћи да решимо и практична питања уколико не уведемо ред у нашој православној еклезиологији. Код нас је почело отворено да се проповеда учење о првом без једнаких. Тако нешто наша црква није познавала вековима. Очигледно, ако не разјаснимо шта заправо значи учење отаца, тешко ћемо решити и практична питања.
      Недавно је председник Сирије упозорио да трају припреме поделе Антиохијске православне цркве на два крила, сиријско и либанско. Колико је у овим покушајима видљив рукопис Запада?
      Потпис је добро познат: „Завади, па владај.“ Изазови за православно јединство ће постојати због провокација снага Запада у свим помесним православним црквама чија јурисдикција обухвата не једну националну државу већ неколико. Како се мени чини, Антиохијска цркве засад добро одолева таквом деловању. Али ко зна како ће се сложити политичке прилике наредних година и да ли ће се тамо јавити плодно тло за спровођење сличног раскола.
      Чини се да је, гледајући уназад, највише ентузијазма у екуменистичком покрету било деведесетих година када је деловало да ће идеја униполарног света потпуно заваладити. Данас у условима обновљеног хладноратовског расположења ова идеја је доживела неуспех. Да ли то говори да је екуменизам, изворно у служби Христове заповести „Идите и крстите све народе“, злоупотребљен као средство за разбијање националних идентитета православних народа?
      Реч екуменизам има превише значења. С једне стране, наравно, духовне тенденције које се одвијају у друштвеном и политичком животу у процесу глобализацији постоје и можемо их назвати том речју. С друге стране, процват и можда најбоље и најлепше време екуменских расположења и очекивања у животу Европе био је везан за почетак 20. века, за последице Првог светског рата, свест тог ужаса који се догодио европским народима, свест да је вера у прогрес била потпуно неоснована. Либерална теологија је генерално сугерисала да ће захваљујући таквом постепеном научном напретку људи почети да живе у врло хуманом свету и да ће то и бити остварење Христовог јеванђеља. Ништа од тога није остварено. И стремљење да се пронађу нове основе за заједништво и да се више не ратује било је тада моћна покретачка снага. Даље, дошло је до масовне сеобе православних народа. А мноштво наших Руса прогнаних из Русије нашло се у земљама Западне Европе. И то мешање до којег је дошло веома је погодовало међусобном упознавању. И испоставило се да су многи католици, протестанти видели да бројни источни шизматици нису тако ужасни како им се до тада то чинило. Дошло је до људских контаката и отварања искрене вере верујућих на Западу и на Истоку. У томе је било нечег дирљивог. Друга је ствар што су то можда биле помало наивне наде које су тих година гајили многи зрели и озбиљни људи. Навео бих ту и оца Сергеја Булгакова, од руских богослова, и многе друге, као што је отац Георгиј Флоровски. Многи истакнути богослови Православне цркве тог времена гајили су одређени оптимизам у вези с резултатима тог зближавања које је отпочело. Наравно, увек нам је било живо и још живи осећање да оно што је поделило Исток и Запад представља трагедију, да је хришћанска црква на тај начин доживела веома тешку непоправљиву несрећу, да једни другима недостајемо. И та интуиција на којој се заснива тежња за међухришћанским општењем је исправна интуиција – то је заиста тако. Исто је и сада. Ма колико да осуђујемо неправедност онога што се десило у Украјини, зар бисмо могли да се натерамо да заборавимо Цариград и да заборавимо све те векове заједно проживљене историје и духовно и богословско богатство које смо из тога примили, и да престанемо да доживљавамо као трагедију то што међу нама сада нема општења. Уз сво то негирање, уз сву ту огорченост коју у нама изазива канонско безакоње које се десило, оно не може да прецрта то што је постојало током многих векова. Ми то не можемо заборавити. Ми такође не можемо заборавити први миленијум наше историје кад смо сви били заједно.
    • Од Dominika,
      Либан је јединствена арапска земља, у којој број хришћана чини скоро половину свих становника. Може се рећи, да су овде, прво хришћанство  проповедали не апостоли, него сам Христос; Либан је више пута поменут у Светом Писму, тако да су либански хришћани потомци првих хришћана. Либан је мала земља, броји око 5 милиона становника, који су јако подељени у вези религије, не само између ислама и хришћанства, него такође постоје унутрашње поделе у овим религијама код Либанаца. Православни хришћани чине негде 8-10% становника Либана, сви они припадају Антиохијској Патријаршији. 

      Мапа Либана - жута боја означава места, у којим већина становника је православна
      Хришћани су присутни у свим великим и средњим градовима, а такође постоји регион, у којем су већина људи  православни, зове се Ал-Кура. У њој живи око 70 хиљада људи, броји 52 села и градића. Такође једна од најчувенијих и најбогатијих области либанске престонице, Бејрута, је већином православна, зове се Ашрафијја.

      Саборна црква св. Ђорђа у Бејруту 
      Не може да се заборави, да већина Либанаца и особа либанског порекла живи изван Либана, пре свега у Северној и Јужној Америци; то је негде од до 14 (!) милиона људи, од којих не мали број је православан.
      Због ових демографских компликација, политички сyстем Либана такође је компликован, на пример: председник мора да буде хришћанин маронита, премијер муслиман суннита, вицепремијер православни хришћанин ,председник парламента муслиман шиита, подпредседник парламента православни хришћанин. Такође се то тиче и парламентариста: 128 места је равно подељено између хришћана и муслимана. У хришћанском делу 14 места је дедикована православним.

      Центар Бејрута, на једној слици, починајући са леве стране: црква маронитска, сунитска џамија, православна црква, римокатоличка црква, гркокатоличка црква. 
      Штавише, због ових религиозних подела, у Либану доста велики број дана сматра се као нерадни дани или као државни празници. Свака субота и недеља су нерадни дани, осим тога, што се тиче православних празника, слободни су: 1 јануар (Обрезање Господње), 6 јануар (Богојављење), 25 март (Благовести), православни Велики Петак, 15 август (Успење Богородице – Велика Госпојина), 25 децембар (Божић). Цела Антиохијска Патријаршија користи новојулијански календар.
      Православни Либанци су увек играли  важну улогу у култури свог народа, између њих су: митрополит Џурџ Кходр (философ, писац, „арапски златоусти“); Фаируз (Fairouz) позната такође као Нур Хаддад (најчувенија савремена певачица арапске музике); Антун Саадех (политичар, оснивач Сиријске нацијоналне партије); Џорџ Антониус (политичар, философ, једна од најпознатих личности арапског национализма); Илијас Хури (писац), Асси Рахбани (музичар, композитор); Зијад Рахбани (композитор, музичар, писац); Џибран Туини (новинар); Гхассан Туини (политичар, новинар); Најла Туини (новинарка, политичар).
      Такође најпопуларнија либанска газета, Ан-Нахар (An-Nahar, буквално „Дан“) је у православним рукама, исто као и један од најгледанијих тв канала, МТВ (MTV; Мурр ТВ - Murr TV). Због тога у газети Ан-Нахар редовно су публковане проповеди чувених либанских теолога. МТВ емитује за неке недеље и празнике православне службе из различитих места, исто као и концерте црквене музике.
      У регији Ал-Кура ради једнах од највећих и поштованијих универзитета у Либану и целом Леванту, то је Универзитет Баламанд. Власник овог универзитета је Антиохисјка Патријаршија, и његова историја почиње од јако старог манастира Успења Пресвете Богородице, у којем радила је богословија. 30 година уназад, док је трајао рат у Либану, патријарх Игнатије Четврти (Хазим Хабиб) је проширио Баламанд, основао је више факултета да не би била само богословија. У богословији на самом нивоу лиценцијата (бакелора) учи се око 60 семинариста из Либана, Сирије и Турске.

      Манастир Баламанд 
       
      У Либану постоје 6 православних митрополија (епархија) Антиохисјке Патријаршије:
      Митрополија Бејрута (17 парохија у Бејруту и околини)
      Митрополија Захле и Баалбек
      Митрополија Библос и Батрун позната такође као Митрополија Горе Либан (99 парохија)
      Митрополија Триполиса и Ал-Куре
      Митрополија Тира и Сидона
      Митрополија Аккара (око 67 хиљада верника).

      Црква св. Ђорђа у Ал-Мина

      У свакој митрополији постоје неколико мушких и женских манастира, између њхих доста је древних, на пример манастир Хаматура.

      Чудотворна икона "Сајјидат ал-Бахр" (Владичица Мора) у Батрун
       
      Извор слика: wikipedia, своја
    • Од Логос,
      Ученици осмог разреда Основне школе „Милован Глишић“ Иван Томић, Ђурђина Павловић и Јована Јевтић, заједно са својим вероучитељем Миланом Јанковићем, обрадили су тему „Седмице Великог поста“ и слушаоце емисије „Кад анђели проговоре“ поучили о томе шта је важно за овај подвиг у хришћанском животу. Како се у овој школи кроз рад фолклорне секције много пажње посвећује традицији нашег народа, Иван Томић, који уједно похађа и музичку школу, емисију је украсио извођењем на виолини песама из Великог рата „Тамо далеко“ и „Марш на Дрину“. Утиске о раду са децом поделио је вероучитељ Милан Јанковић, који однедавно предаје у овој школи. 
       
       
×
×
  • Create New...