Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Снежана

Разговори о вери: Смрти, где ти је жалац!? - теодикеја и Свето писмо

Оцени ову тему

Recommended Posts

Разговори о вери: Смрти, где ти је жалац!? - теодикеја и Свето писмо

 

 

Теодикеја - 1. део
Откуда зло у свету који је Бог створио?
Теодикеја у Светом писму има два оквира. Старозаветни оквир и старозаветна теодикеја су тема овог дружења.

 

 

 

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Епископ Сергије: ИСТИНА КОЈА ТО НИЈЕ – отворено писмо бискупу бањалучком Фрањи Комарици
      Објављено: 11. априла 2019.   Преузвишени бискупе Комарица,
        Пишем Вам у својству православног епископа Српске Православне Цркве, у име својих свештеника и свих вјерника Епархије бихаћко-петровачке, али и у име својих светих претходника који су на срцу увијек имали истинољубивост светосавског етоса, због чега су, у свим епохама, сопственом крвљу посвједочили оданост православној вјери.
      Повод овом писму јесте непримјерено понашање свештеника Бањалучке бискупије, извјесног дон Давора Клечине, који својом активношћу, превенствено на друштвеним мрежама, додатно продубљује несрећним ратом настали јаз између Срба и Хрвата, православних и римокатолика. 
      На основу информација које сам добио од парохијских свештеника и вјерника, а у шта сам се касније и сам увјерио, дон Давор Клечина, који обавља свештеничку дужност у Дрвару, један је од оних који дрско, безобзирно и научно неутемељено покушава својатати српску православну културно – историјску и духовну баштину на подручју повјерене ми Епархије, настојећи само њему знаним методама све православно приказати као римокатоличко, односно све српско као хрватско. Није дон Клечина ни први ни посљедњи који је са истом намјером на истом задатку, нити сам ја први а ни посљедњи који брани онај предачки завјет да своје светиње не дамо ником, нити да присвајамо туђе. Утолико је активност Давора Клечине већ унапријед осуђена на пропаст, јер зна овај распети народ шта је његово, а шта није, зна и преноси с кољена на кољено. Све оно што српски народ зна истовремено потврђују и валидна историјска истраживања, која Давора Клечину и његове сараднике, који долазе са разних страна, уопште не занимају, јер они своју пројектовану историју покушавају створити на прекрајању српске православне прошлости. 
      Пишући о протеклом рату Давор Клечина, оживљавајући успомене из дјетињства, оправдано плаче над бањалучком Ферхадијом, али не видјесмо сузе које потекоше са његовог лица над српском дјецом, женама и старцима из Дракулића, Мотика и Шарговца, оне исте дјеце чије је животне стопе прекинуо нико други до онај Мирослав Филиповић – у народу познатији као Фра Сотона, који се такође називао свештеником римокатоличке цркве. Нису потекле сузе Клечини ни због Шушњара, ни због Гаравица, нити због било кога другог чија је жртва у стању стати на пут његовом прекрајању историје. 
      Можда сам овим писмом пренагласио значај Давора Клечине, али он је само експонент одређених кругова који настављају свој пут, давно трасиран, на штету мене, мојих свештеника и православних вјерника Епархије бихаћко – петровачке, али и на штету наше прошлости и наших предака, које смо дужни на сваком мјесту достојно бранити, не гледајући на то ко нас и са којом силом тлачи и напада, фалсификујући наше историјско трајање. 
      Оно што мене посебно брине, преузвишени бискупе Комарица, јесте Зборник радова објављен под називом „Дубички архиђаконат у развијеном средњем вијеку и његови трагови кроз каснија стољећа”, у којем су, као баштина римокатоличке цркве, описани православни манастири Моштаница, Крупа на Врбасу, Ђурђевац, као и бројна црквишта у долини Сане, у Поуњу и Подгрмечу. На отварању научног скупа, који је изњедрио овај бласфемични Зборник, и сами сте прије двије године рекли: „објективно проучавање прошлости уједно је служење истини, која би требала усрећивати сваког истинољубивог човјека. Искуство нас учи да је истина нешто што може и забољети, али у коначници она лијечи све, првенствено оне, који се желе ослободити било од властитог незнања или заблуде, било од увријежених стереотипа“. Имајући у виду ништа друго до Ваше изречене ријечи, Давору Клечини и њему сличнима желимо оздрављење у истини, а свима онима који, са Вашим знањем или без њега, неуморно и неуспјешно фалсификују нашу прошлост поручујемо да се баве проучавањем властите баштине, тамо гдје је имају, а наша историја остаје наш понос и нећемо дозволити било коме да се са њом поиграва, да је релативизује и на крају фалсификује. Плашећи се да су покушаји Давора Клечине само наставак ненаучних тврдњи такозваног Научног скупа, који је одржан са Вашим благословом, 24. и 25. априла 2017. године, оправдано се питамо шта Вам је крајњи циљ: да нам, ненаучним методама, покушате одузети нашу вијековну баштину или само, преко наше баштине, продубљујете сопствено трајање? 
      Ако неко сопствени идентитет покушава продубити на нашој богатој културно-историјској баштини , тај не жели видјети сопствени одраз у истини нити жели сачувати толико жељени мир међу народима. 
      Остајући одан Христу Исусу, Истини Која је ослободила свијет, у данима Великог Поста молитвено призивам небески благослов Распетог и Васкрслог Сина Божијег – Исуса Христа, са надом у Васкрсење свих и свега, честитајући Вама, Вашем свештенству и вјерујућим римокатолицима Ваше бискупије предстојеће празнике Васкрсења Христовог!
      + Сергије, епископ бихаћко-петровачки
    • Од Милан Ракић,
      Мама... То су очи пуне љубави док нагнута над колевком гледа свог малишана. То је нежна утеха кад јој дечак, већ поодрастао дотрчава одраних колена. То је мудра лекција љубави кад се одрасли син жали на усамљеност. И ко може да нас научи самопрегорној, јеванђељској љубави ако не мама! И ко ће нас ако не мајка подржати иза оне линије која дели нас, живе, од оних који су се преселили на други свет. И спаја љубав земаљске мајке с љубављу и бригом Мајке Божије.

      Нека овај надахнути одломак из књиге „Распевано срце“ руског философа и публицисте Ивана Иљина (28. март 1883 – 21. децембар 1954) окрепи нас, људе XXI века којима толико недостаје истинска љубав.

      Родитељи Ивана Александровича – Александар Иванович и Јекатерина Јулијевна    
      Ово се десило пре неколико година. Сви су се спремали да славе Божић, китили су јелку и паковали поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: нисам имао ни породицу, ни друга; и чинило ми се да су ме сви људи напустили и заборавили. Унаоколо је владала пустош и није било љубави: далеки град, туђи људи, окорела срца. И тако обузет тугом и мрзовољом сетио сам се свежња старих писама која сам успео да сачувам у свим искушењима наших црних дана. Извадио сам га из кофера и пронашао ово писмо.
      Било је то писмо моје покојне мајке, написано пре 27 година. Каква срећа што сам га се сетио! Не могу га препричати, треба га навести у целини.
      „Драго моје чедо, Николењка. Жалиш ми се на своју усамљеност, и кад би само знао како ми тешко и болно падају твоје речи. С каквом радошћу бих дошла код тебе и уверила те да ниси сам и да не можеш бити сам. Али знаш да не могу да оставим тату, његова патња је велика и моја нега му свакога тренутка може затребати. А ти треба да спремаш испите и да завршиш факултет. Али ћу ти, ево, рећи зашто никад не осећам усамљеност.
      Видиш ли, човек је усамљен онда кад никога не воли. Зато што је љубав попут нити која нас везује за вољеног човека. И тако правимо букет. Људи су цветови, а цветови у букету не могу бити сами. А баштован ће цвет ставити у букет само ако пусти латице и почне да мирише.
      Тако је и с нама, људима. Срце онога ко воли цвета и мирише и он своју љубав дарује свима, исто као цвет свој миомирис. Али онда није сам, јер је његово срце код онога кога воли: размишља о њему, брине се за њега, радује се његовом радошћу и пати његовом патњом. Нема времена да се осећа усамљено или да размишља о томе да ли је усамљен или није. У љубави човек заборавља на себе; живи с другима, живи у другима. А управо то је срећа.
      Већ видим твоје плаве очи упитнога погледа и чујем тихе речи неслагања о томе да је то само пола среће, да цела срећа није само у томе да човек воли, већ и у томе да буде вољен. Али ту има једна мала тајна коју ћу ти шапнути на ухо: онај ко заиста воли не тражи и не шкртари. Не може се стално рачунати и запиткивати: а шта ће ми донети моја љубав? А да ли ће ми узвратити? А да ли можда ја волим више, а мање сам вољен? Па да ли уопште треба да се предам овој љубави?... Све је то погрешно и непотребно; све то значи да љубави још увек нема (није се родила) или је већ нема (умрла је). Ово опрезно процењивање и мерење прекида живу струју љубави која тече из срца и зауставља је. Човек који мери и вага не воли. Онда се око њега ствара празнина која није прожета и није огрејана зрацима његовог срца и други људи то одмах осете. Осећају да је око њега празно, хладно и суморно, окрећу се од њега и не очекују топлину. То га чини још хладнијим и он седи потпуно сам, невољан и несрећан...

      Иван Иљин у младости    
      Не, мили мој, љубав треба слободно да тече из срца и не треба човек да се брине за то да ли му је узвраћена. Треба да буди људе својом љубављу, треба да их воли и да их тако позива на љубав. Љубав није пола среће, већ цела срећа. Само признај то и око тебе ће почети да се дешавају чуда. Предај се бујици свога срца, пусти своју љубав на слободу, нека њени зраци светле и греју на све стране. Онда ћеш убрзо осетити да према теби са свих страна теку струје узвратне љубави. Зашто? Зато што ће твоја непосредна доброта без рачунице и твоја непрекидна и несебична љубав неприметно изазивати у људима доброту и љубав.
      И тада ћеш осетити ову узвратну, повратну бујицу не као „потпуну срећу“ коју си захтевао и покушавао да оствариш, већ као незаслужено блаженство на земљи, у којем ће твоје срце цветати и радовати се.
      Николењка, чедо моје. Размисли о овоме и сети се мојих речи чим поново осетиш усамљеност. Нарочито онда кад мене више не буде на земљи. И буди миран и сигуран: зато што је Господ наш Градинар, а наша су срца цвеће у Његовом врту.
      Обоје те нежно грлимо, тата и ја.
      Твоја мама.“
      Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утеху. Знаш, увек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада, чим сам га дочитао, зазвонише звона за Божићно бденије. О, незаслуженог земаљског блаженства!
      Иван Иљин Са руског Марина Тодић
      03 / 04 / 2019


      View full Странице
    • Од Милан Ракић,
      Нека овај надахнути одломак из књиге „Распевано срце“ руског философа и публицисте Ивана Иљина (28. март 1883 – 21. децембар 1954) окрепи нас, људе XXI века којима толико недостаје истинска љубав.

      Родитељи Ивана Александровича – Александар Иванович и Јекатерина Јулијевна    
      Ово се десило пре неколико година. Сви су се спремали да славе Божић, китили су јелку и паковали поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: нисам имао ни породицу, ни друга; и чинило ми се да су ме сви људи напустили и заборавили. Унаоколо је владала пустош и није било љубави: далеки град, туђи људи, окорела срца. И тако обузет тугом и мрзовољом сетио сам се свежња старих писама која сам успео да сачувам у свим искушењима наших црних дана. Извадио сам га из кофера и пронашао ово писмо.
      Било је то писмо моје покојне мајке, написано пре 27 година. Каква срећа што сам га се сетио! Не могу га препричати, треба га навести у целини.
      „Драго моје чедо, Николењка. Жалиш ми се на своју усамљеност, и кад би само знао како ми тешко и болно падају твоје речи. С каквом радошћу бих дошла код тебе и уверила те да ниси сам и да не можеш бити сам. Али знаш да не могу да оставим тату, његова патња је велика и моја нега му свакога тренутка може затребати. А ти треба да спремаш испите и да завршиш факултет. Али ћу ти, ево, рећи зашто никад не осећам усамљеност.
      Видиш ли, човек је усамљен онда кад никога не воли. Зато што је љубав попут нити која нас везује за вољеног човека. И тако правимо букет. Људи су цветови, а цветови у букету не могу бити сами. А баштован ће цвет ставити у букет само ако пусти латице и почне да мирише.
      Тако је и с нама, људима. Срце онога ко воли цвета и мирише и он своју љубав дарује свима, исто као цвет свој миомирис. Али онда није сам, јер је његово срце код онога кога воли: размишља о њему, брине се за њега, радује се његовом радошћу и пати његовом патњом. Нема времена да се осећа усамљено или да размишља о томе да ли је усамљен или није. У љубави човек заборавља на себе; живи с другима, живи у другима. А управо то је срећа.
      Већ видим твоје плаве очи упитнога погледа и чујем тихе речи неслагања о томе да је то само пола среће, да цела срећа није само у томе да човек воли, већ и у томе да буде вољен. Али ту има једна мала тајна коју ћу ти шапнути на ухо: онај ко заиста воли не тражи и не шкртари. Не може се стално рачунати и запиткивати: а шта ће ми донети моја љубав? А да ли ће ми узвратити? А да ли можда ја волим више, а мање сам вољен? Па да ли уопште треба да се предам овој љубави?... Све је то погрешно и непотребно; све то значи да љубави још увек нема (није се родила) или је већ нема (умрла је). Ово опрезно процењивање и мерење прекида живу струју љубави која тече из срца и зауставља је. Човек који мери и вага не воли. Онда се око њега ствара празнина која није прожета и није огрејана зрацима његовог срца и други људи то одмах осете. Осећају да је око њега празно, хладно и суморно, окрећу се од њега и не очекују топлину. То га чини још хладнијим и он седи потпуно сам, невољан и несрећан...

      Иван Иљин у младости    
      Не, мили мој, љубав треба слободно да тече из срца и не треба човек да се брине за то да ли му је узвраћена. Треба да буди људе својом љубављу, треба да их воли и да их тако позива на љубав. Љубав није пола среће, већ цела срећа. Само признај то и око тебе ће почети да се дешавају чуда. Предај се бујици свога срца, пусти своју љубав на слободу, нека њени зраци светле и греју на све стране. Онда ћеш убрзо осетити да према теби са свих страна теку струје узвратне љубави. Зашто? Зато што ће твоја непосредна доброта без рачунице и твоја непрекидна и несебична љубав неприметно изазивати у људима доброту и љубав.
      И тада ћеш осетити ову узвратну, повратну бујицу не као „потпуну срећу“ коју си захтевао и покушавао да оствариш, већ као незаслужено блаженство на земљи, у којем ће твоје срце цветати и радовати се.
      Николењка, чедо моје. Размисли о овоме и сети се мојих речи чим поново осетиш усамљеност. Нарочито онда кад мене више не буде на земљи. И буди миран и сигуран: зато што је Господ наш Градинар, а наша су срца цвеће у Његовом врту.
      Обоје те нежно грлимо, тата и ја.
      Твоја мама.“
      Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утеху. Знаш, увек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада, чим сам га дочитао, зазвонише звона за Божићно бденије. О, незаслуженог земаљског блаженства!
      Иван Иљин Са руског Марина Тодић
      03 / 04 / 2019

    • Од александар живаљев,
      Преподобни Симеон Дајбабски: Из ризнице духовних поука – Стослов први

      1. Чистоме срцу Бог се открива. Природа нам као жива књига казује о Богу.
      2. Часовник показује минуте и сате, а природа Бога Створитеља.
      3. Бог се огледа у природи као човјек у чистој води. А нечисто срце као мутна вода не даје да се види милост Божја.
      4. Погледај литице, шуме, мраве и пчеле како се труде, годишња доба како се смењују, како живот ври и тече, па ћеш упознати Божју милост и силу.
      5. Апотека се ријетко затвара, а Божје милосрђе никада.
      6. Бог укорава људе да их добру научи.
      7. Бог чека грешника на покајање све до смрти.
      8. Ковач може од гвожђа сковати срп или мач, а Творац васељене да уради што хоће.
      9. Љекар болеснику прво језик прегледа, а Бог највише човеку намјеру цијени.
      10.  На сваком крају мора вода је слана, а на сваком мјесту свијета Божије очи гледају.
      11.  Да нема снијега не би саонице вриједеле и да нема вјечног живота не би човјек имао значаја.
      12.  Рекло би се да вечером сунце у море тоне, а слава овога свијета да је то права слава. Међутим, сунце је на небу, а права слава у Бога.
      13.  Човјек је тумач славе Божије и посредник између Бога и природе, ако је чист и праведан.
      14.  На царском двору види се свјетска моћ, а на праведном човјеку Божија слава.
      15.  Сваки човјек прима од Бога неки дар којим га управља ка путу спасења.
      16.  Свако је од нас велики сиромах без Божијег дара. А Бог свакога дарива.
      17.  Наш живот брзо пролази као кап росе што цвијет грли.
      18.  Људски вијек је кратак као један дан а затим долази дубока смрт као дубока ноћ. Зато живи часно и чувај се од гријеха док траје дан твога живота, јер када дође ноћ твоје смрти све је касно.
      19.  Овај свијет је као цвијет: има у себи и меда и горчине и брзо вене. Праведници га мудро користе, па се подвизима на вријеме спасавају.
      20.  Има људи који непримјетно живе у овом свијету и своје врлине крију. Али доћи ће час да се виде њихова дјела и да се прославе у вечности.
      21.  Као што сјеверни вјетар разгони маглу, тако и осјећање страха Божјег зле мисли.
      22.  Човјек је као воћка. Један газда хтједе да посијече неродну воћку. А слуга га замоли да је остави, па ће је он окопавати и његовати. И збиља идуће године донесе плодове. Тако милост Божја и нама продужава године живота да донесемо плодове покајања.
      23.  Истина је својствена човјеку, па и ономе који често поступа против истине, јер му није мило да буде преварен.
      24.  Свакоме учини добро вазда и не разликуј људе ни по чему, осим гријеха.
      25.  Треба на вријеме да упознаш своје моћи и да не заборављаш да си смртан и да ове ноћи можеш умријети. Зато се на време побрини о својој и туђој души.
      26.  Кад бациш клинац у ватру, постаје усијан као и она. Тако и ти кад слушаш Божју науку и по њој живиш, постајеш сличан Богу.
      27.  Не може изаћи пиле из јајета, ако кокош не лежи на њему. Тако ни човјек добро чинити ако га не загрије Божија благодат.
      28.  За добру слику треба вјешт мајстор, здрава даска и постојане боје. У твоме дјетињству, даска твога срца може да прими разне боје. Чувај чистоту свога срца да би Господ у њему насликао Свој божански лик.
      29.  Дух Свети освећује васељену. Он и тебе освећује и у теби борави ако си му послушан чистим срцем у коме огањ љубави спаљује сваки гријех.
      30.  На пароброду траже карту од путника, а на небу од хришћана срце чисто.
      31.  Возач треба да мијења гуму испод кола кад је у квару, а хришћанин да чисти своје срце.
      32.  Прикупи средства, па гради кућу; а срце очисти па се Богу моли.
      33.  Нека ти не лежи стока испод тавана нити препуњај стомак јелом: биће ваздух чистији у кући, а срце ведрије у њедрима.
      34.  Около куће нека ти је двориште, а око срца страх Божји ради сигурности тијела и душе.
      35.  Кад хоћеш коња да појашеш, изједначи реминике од узде у руци, а кад станеш Богу да се молиш исправи своје срце.
      36.  Не држи сваки коњ једнако ков, нити сваки човјек љутину на ближњега. Код коња то зависи од копита, а код човјека од његовог срца
      37.  У млину је ред, ко први дође, први меље. А у Рају правило: ко светије живи томе и првенство.
      38.  Ко хоће да хвата младу пчелу нека има при себи љубичицу, а ко жели да има Духа Светог нека му је срце чисто.
      39.  Пчеле не дају туђим пчелама у њихове кошнице, ни прави хришћани грешним мислима у своје срце.
      40.  Могу бити и дрвени обручи на бачви па да држе скупо вино и сиромаси људи да имају право срце.
      41.  Причувај барут од кише и влаге, а срце од уживања и страсти да не пострадаш.
      42.  Чувај очи од прашине и дима, а срце од зависти и жена, да не будеш слијеп телом и душом.
      43.  На Васкрс је прилично да имаш шарено јаје у џепу, а срце чисто у свако доба.
      44.  Густа шума краси сваки манастир, а чисто срце радује Господа Бога.
      45.  На царском двору види се барјак, а на праведном човјеку Божија слава.
      46.  Може прстен носити и ко се није вјерио и свето живјети и ко није калућер.
      47.  Из коњског репа ваде се струне за гусле, а из паћеног живота вјечна слава у царству Божијем.
      48.  Не брини да видиш ноге у змије нити се надај да добијеш Рај без труда и напасти. Чувај се змије, особито мислене, и сноси биједе да заслужиш спасење.
      49.  Најјачи је чамац храстови, а најпаметнији човијек трпељиви.
      50.  Снијег на сјеверу бива у тежини лакши, а у нади свака се мука лакше трпи.
      51.  Лисица када види да не може отети се из гвожђа, ногу прегризе, да живот спаси. И ти претрпи и пожртвуј се ради вјечног добра.
      52.  Што ће лампа кад је Сунце. И слава земаљска при небеској. Презри мање ради вишега, што је мудро и корисно.
      53.  Да се начини креч, треба кречану и имати, а да се стекне спасење треба се жртвовати.
      54.  Уклони се другом у снијегу с пртине, и претрпи ријеч љутине, биће паметније.
      55.  Војнички шатор брани војнике од кише и врућине, а ћутање хришћанина у животу од оуде и лажи.
      56.  чисти прозори диче кућу, а мудре ријечи славе човјека.
      57.  кад вино стане, љепше је, а ријеч смишљенија важнија је.
      58.  Послије трке проходај коња, а послије љутине помири се са братом; што прије то боље.
      59.  Ако ти је соба топла, не отварај врата често. А ако имаш у себи Духа Светог не говори много.
      60.  Не дај тигли да пане са крова нити грешан дан да буде у твом животу да не останеш без крова и без спасења.
      61.  Чувај огледало од прашине, а савјест од грјеха да ти право казују: огледало лице, а савјест твоје поступке.
      62.  Узми паре прије него кренеш да возиш да не буде љутње, а промисли прије, па реци да не буде гријеха.
      63.  Медовину је лако начинити гдје има доста меда, и душу спасити гдје је страх Божји.
      64.  Кројач не шије одијело идући нити се тече душа лежећи. Кројачу треба да сједне, а хришћанину да се жртвује.
      65.  Какше је телету поиграти од три мјесеца него волу од више година. И човијеку душу спасити на три рапа земље него богаташу на великој имовини.
      66.  Маслини прија приморска клима, а души побожно друштво.
      67.  За кишу је потребан кишобран, а за душу смирење. Кишобран се добија за новац, а смирење познавањем себе.
      68.  Ко ти је кућа сламом покривена, чувај се пожара и ако ти је душа мила не дружи се са женама због двоструког огња.
      69.  Имај пред кућом воду, а пред очима слово Божије, па ће бити чистији тијело и душа.
      70.  Оба камена у млину кад су љута, не могу жито мљети како треба; ни онај који једнако воли свијет и Бога не може душу спасити.
      71.  Пијани кројач штети одијело, а празни разговор квари душу.
      72.  И без велике воде, може млин да меље, и без даривања блага, може се душа спасити.
      73.  Заробљена јаребица тугује за шумом и слободом, а грешна душа за Богом и вјечним животом.
      74.  Лака је пљева од пшенице, али се и од ње може товар накупити, као и од малих грехова душа опаклити.
      75.  Немој сакривати прут од деце ни смртну успомену од душе, биће деца мирнија а душа побожнија.
      76.  Неки се људи прекрсте кад гром удари, а неки се сјете смрти само кад мртвог виде. Прекрсти се и без грома и сјети се смрти и без мртваца, па ћеш мање гријешити.
      77.  Увијек мисли о својој души и кад си срећан и кад си у биједи и патњи. Стално мисли о својој души макар живио у дворцу или пећини.
      78.  Пази на своју душу док нијеси одоцнио. Што ћеш радити ако је изгубиш?
      79.  Наша душа пролази кроз искушења у овом свијету као блудни син. Добро је за њу ако је таква као онај који се враћа у Очев загрљај.
      80.  Твоје имање на земљи је ништавило као и оног неправедног богаташа. Право богатство је у чистоти твоје душе и њеном трпљењу.
      81.  Као што се тијело храни и одијева да би живјело, тако и душа. А она гладни гола кад нема добрих дијела и чисте вјере. И тако немоћну лако је нападају зли дуси.
      82.  Душа је сестра тијелу и брине се о њему као права сестра о брату. Она тугује кад јој брат развратно живи. Али је и крива зато што се није о њему на вријеме побринула.
      83.  У рат се не иде без праха и олова нити се живи хришћански без вјере и добрих дјела.
      84.  Треба јака студен па да се ријека заледи и много прегнућа па да се вјера одржи.
      85.  Гдје су јаке пчеле, бјежи од њих паук и гдје је тврда вјера зли дуси теже нападају.
      86.  Неки људи мећу изнад пчелињака коњску главу, а неки уз вјеру држе и сујеверје.
      87.  Два камена чине млин за мељаву жита, а вјера и дјела спасење душе.
      88.  Не лете муве на врућу супу нити очајање пада на јаку вјеру.
      89.  Дијете плаче када га мајка умива, а маловјерни ропти на Бога кад је у биједи, која чисти душу као вода лице.
      90.  Скакавац је мален и нејак, али у друштву оплијени поља и усијеве. А човјек је земља и прашина, али вјером свијет побјеђује.
      91.  Кројачу треба конац и игла за шивење, а човјеку вјера и љубав за спасење.
      92.  Сапун и вода перу одјећу, а вјера и дјела спасавају душу.
      93.  Здраво весло чини се кривим у води, зато боље вјеруј разуму него очима.
      94.  Треба да је хладно пиво за госте, а врућа вјера у души, па да је обоје на своме мјесту.
      95.  Кажу да је болесно мјесто гдје су комарци, а слаба вјера гдје је раскош.
      96.  Ласта при зиду гнијездо гради, а човјек се правом вјером спасава.
      97.  Под високом јелом удобно је топлоту наћи, а са тврдом вјером чудеса чинити.
      98.  Силна киша може и кречану угасити, а тјелесна задовољства вјеру изгубити.
      99.  По својој вољи кречи кућу, а у свакој прилици чини добро, бићеш миран.
      100. Ево и голуб се научи да писмо носи, а како да ти не навикнеш добра чинити.
      https://radiosvetigora.wordpress.com/2014/03/31/преподобни-симеон-дајбабски-из-ризни/
×
×
  • Create New...