Jump to content
Поуке.орг инфо

OVO JE PRIČA O FRATRU, HODŽI I PAROHU IZ VOJNIĆA... TRI PRIJATELJA: Mi smo ti koji ljudima moramo pomoći, da se s njima radujemo i tugujemo, jer sve se na kraju svodi na to ILI JESI ILI NISI ČOVEK!

Оцени ову тему

Recommended Posts

1481113_fra-ivo-bosnjak-efendija-admir-m

 

Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio:

 

- Prosim vas jednu kavu!

- Nema - kaže konobar.

- Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže:

- Moliću jednu kafu!

- Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali:

- Molim vas kahvu!

- Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar.

 

A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list.

 

Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi.

 

- Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar.

 

- Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža.

 

Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima.

 

Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića.

 

Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana.

 

Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku.

 

Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa.

 

Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44.

 

Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj.

 

Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta.

 

Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele.

 

Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju.

1481111_fra-ivo-bosnjak-efendija-admir-m
FOTO: FACEBOOK

"Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac.

 

- Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić.

 

- Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo.

 

Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane.

 

- Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo.

 

Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu.

 

- Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi.

 

Ja ću ovde ugasiti svjetla

 

- Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža.

 

- Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom.

 

Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju.

 

- Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić.

 

Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života.

 

Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih  stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje.

 

- Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić.

 

- Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar.

 

Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi.

 

Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu.

 

- Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža.

 

Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom?

 

- Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac.

 

Zemlja koja Bosne nema

 

- Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam

 

Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu:

 

- Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli.

 

- Kakav si u šahu - pita hodža fratra.

 

- Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar.

 

- Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža.

 

- Vrlo dobro - podržava ga fratar.

 

Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati.

 

Ima li išta što ih može posvađati?

 

Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun.

 

- Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša.

 

A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime.

 

Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša.

 

Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Поуке.орг инфо рече

Puši fra Ivo hodžine cigarete,

Хахаха

пре 3 часа, Поуке.орг инфо рече

pa sam Željka posetio za jedan Uskr

Пала и крметина можда...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Kako se prenosi, učenik je najpre sedištem od bicikla udario direktora u glavu, a potom ga još nekoliko puta udario.
       
      Direktor je poslat na pregled u ambulantu Hitne pomoći, gde će lekari utvrditi težinu povreda.
      Policija je obaveštena o slučaju, a prema nezvaničnim saznanjima, reč je o učeniku koji je i ranije pravio probleme u toj školi.
      izvor
    • Од Volim_Sina_Bozjeg,
      Ko po vama, od svetskih lidera zaslužuje Crkveni orden i zašto?
       
    • Од Милан Ракић,
      "MENI SE UVIJEK ČINILO DA JE VITEŠKI STATI NA STRANU SLABIJIH. TO JE NEGDJE SUŠTINSKO. NE ŽELIM BITI TAMO GDJE JE RULJA. ZAPRAVO, U SVEMU BITI SA SLABIJIMA, BILO DA SU NACIONALNA, SEKSUALNA ILI BILO KOJA MANJINA. RECIMO, JEDNOM SAM PISAO O MUZIČKIM MANJINAMA. KAKO JE TO BITI PANKER U SINJU"

      Šta znači danas, gotovo nakon tri decenije od "osvojene slobode", stajati na braniku slobode mišljenja i izražavanja na ovim prostorima? Splitski pisac i novinar Ante Tomić, gost novosadske konferencije BookTalk, popularan i prisutan svugde gde se govori i piše naš zajednički jezik, govori nam o tome kako treba i dalje stajati na braniku odbrane ljudi koji osećaju sve više i više straha. I koji misle da su ludi dokle god ne ugledaju njegove tekstove. I samom mu je poražavajuće što je jedan od retkih. Ali, "život je borba" i nema pobednika, i nema poraženih. A on je postojan u toj borbi, bilo da ga presreću na ulicama gradova i zahvaljuju mu se na hrabrosti koju im uliva, ili ga i bukvalno, ovi drugi, polivaju izmetom. Kada se protivnici ne oglase nekoliko dana, on se već zapita radi li dobro svoj posao. Novinarski i književni.
      U Novom Sadu vas je dočekala lepa dobrodošlica. Ispričali ste nam da je Rajka Grlića i vas srela jedna gospođa i rekla: "Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom." Stalno vam prilaze ljudi i zahvaljuju vam se za hrabrost. Da li je to usud da vas ljudi na ovim prostorima ili ekstremno mrze ili su vam beskrajno zahvalni za vaše tekstove, bilo književne ili novinarske? Čitav život se borim s manjkom samopouzdanja i ja zaista ne znam zašto mene ljudi čitaju. Uvek sam silno iznenađen kada mi netko priđe i kada mi kaže da me čita i koliko mu to znači.
      Na konferenciji Book Talk pričao si kako si zahvalan i onima koji ti dobacuju ružne stvari, da su ti i oni neka vrsta inspiracije. Odakle ta zahvalnost? Shvaćam da me ne mogu svi voljeti i ne trebaju me svi voljeti i zapravo žudjeti za ljubavlju svih je jedna potpuno pogrešna stvar. Ja i to njihovo doživljavam kao priznanje i to uopće ne ironično, već istinski. Od tih ljudi ne očekujem odobravanje, ne očekujem ljubav. Prije Novog Sada sam bio u Kotoru i tamo sam baš nabrajao stvari koje su mi se događale. Ljudi su bili prilično zgranuti kada su čuli da su u mom rodnom selu palili lutku s mojim likom, da su usred Splita istresali kantu govana na mene. Na određeni način, ja i to sve doživljavam kao priznanje. To su sve nekakve medalje i ordeni. Stvarno, ako prođe nekoliko dana i nitko mi ništa ne dovikne, ja se zbilja zabrinem: da li dobro radim svoj posao? Da nisam nešto zeznuo? Ako pet-šest dana oni šute, ja se debelo zamislim. Pametni ljudi se stalno pitaju koliko dobro rade svoj posao. Stalno se propituju i to je, na primjer, stvar prema kojoj se i ja orijentiram. Zapravo mi jeste iznenađenje da ja dođem u Kotor ili Novi Sad ili Sarajevo i da me ljudi susreću i odobravaju moj rad. To mi je uistinu važno. Prije nekog vremena sam shvatio da sam ja neka vrsta jugoslovenskog novinara i pisca. Zapravo mi se to dopalo.
      Ili bi se možda moglo reći da si hrvatski novinar a jugoslovenski pisac? Zapravo i ne jer moje novinske tekstove prenose brojni portali. Dođem, na primjer, u Podgoricu i ljudi žele razgovarati sa mnom o nekom tekstu koji sam objavio u "Slobodnoj Dalmaciji" a prenijele su ga "Vijesti". U stvari, već nekoliko godina nemam objavljenu novu knjigu, a novinski tekstovi se sve to vrijeme čitaju.
      Osećaš li ti to kao breme, taj raspad Jugoslavije koja kao da se slomila i preko tvojih leđa jer se upravo na tim reakcijama na tvoj "lik i delo" vidi koliko zapravo živimo u duboko polarizovanim društvima? Mislim da ima jako puno mladih ljudi koji su dobro obrazovani, koji su pomirljivi, ali generalno, mislim da smo mi postali lošiji ljudi. Kvari nas sva ova mržnja koja se svakodnevno izliva sa ekrana i raznoraznih portala. Iz tog smeća iz kojeg stalno kulja sva ta mržnja koja nas je zatrovala nepovratno. Puno je ljudi otišlo. Očekivao sam, negdje sam se nadao, da će se dogoditi prevrat nakon devedesetih. Tada je bilo još jako puno obrazovanih ljudi koji shvaćaju neke stvari. Sada obrazovaniji odlaze i iskreno se bojim da će doći trenutak kada mi više nećemo moći svrgnuti HDZ sa vlasti, ili vi ovdje SNS. Ljudi koji će ostati neće biti dovoljno sposobni za to.
      Koliko je ta mržnja postala autoreferentna? Koliko ona sada već hrani samu sebe? Nove generacije usvajaju mržnju starijih generacija i ponavljaju je kao stvari koje se uopšte ne preispituju. Nešto što se podrazumeva i što počinje da se reprodukuje. Ti gledaš kako nestaje kritičko mišljenje. Mislio sam da su neke stvari riješene. Kako su neke vrijednosti neupitne, da su neke stvari nakon devedesetih bile samorazumljive. Da smo to usvojili i da više ne moramo razgovarati o tome. Odjednom na vlast u Hrvatskoj dođe neki čovjek koji kaže: "Mi možemo imati slobodu mišljenja u svoja četiri zida." Ali, što smo mi onda radili posljednjih decenija? Zašto smo porušili Berlinski zid?
      Onda si još mogao da pomisliš da se taj čovek možda loše izrazio ili je prosto budala, ali nekoliko godina kasnije uhapse čoveka zbog satirične pesme. Da, to je zastrašujuće. Ta priča o hapšenju Gordana Duhačeka je potpuno zastrašujuća. I onda ti još kažu da smo mi devedesetih dobili slobodu. Oprosti, koju slobodu? O kakvoj vi to slobodi pričate? Meni je potpuno strašno da neko ne može pjevati u Hrvatskoj. Čekaj, kako to misliš: neko ne može pjevati, makar i lošu pjesmu. Netko je rekao da smo se upravo zato i borili da netko ne može pjevati. I povrh svega ispadne da sam ja jedan od rijetkih koji primjećuje da je u svemu tome nešto nakazno, da je to nešto strašno. E, to je, zapravo, poražavajuće.
      Koliko je onda važna kultura sećanja? Istina više nije relevantna? Mi danas kao imamo sve znanje svijeta u mobitelu i nikada nam znanje nije bilo dostupnije, a s druge strane, imaš zastrašujuću neukost. Na primjer, ta priča u vezi sa cijepljenjem. Ti i dalje možeš imati sve znanje svijeta, ali je, s druge strane, i potpuno normalno da se priča da nisu ubijali Srbe u Jasenovcu.
      Da li bi se onda moglo reći da ta neukost nije neka nemogućnost da se (sa)zna, već da je izbor, zapravo stav? Da, to je stav. Mi smo odlučili da ne vjerujemo u Jasenovac i da nemamo problem sa cijepljenjem.
      Kako doživljavaš onda neke dobre stvari koje se dese i predstavljaju male svetle tačke u svom ovom našem takvom okruženju? Ono što je meni već odavno jasno je da nema konačne pobjede. I nema konačnog poraza. Mi niti jednu vrijednost nismo do kraja usvojili, ona nije bogom dana i vječna, nego se mi moramo svaki dan boriti za nju. Boriti se za slobodu, dostojanstvo, pravo čovjeka... i moramo se boriti. Bit ćemo puno puta poraženi, ali nikada do kraja. To traje. Meni je najdraži novinski slogan bivšeg beogradskog dnevnog lista: "Život je borba".
      Koliko ti u kontekstu toga "život je borba" i priče o slobodama koje se nikada trajno ne osvajaju ali se ni trajno ne gube, to što mi novinari radimo, ima smisla? Kako ti izgleda taj medijski kontekst u kojem radiš... koliko tu još ima prostora za stav koji je blizak tvom razmišljanju? Koliko se osećaš dobrodošlo u tom kontekstu a koliko misliš da štrčiš? Da li se prostor sužava ili otvara? Vidiš, kada me pozdravi žena u Novom Sadu ili negdje drugdje, onda vidim koliko je važno to što radim. Dobijem smisao svog tog mog rada. Nije mi jasno zašto mi ljudi govore da sam hrabar čovjek. Ja sebe uopće ne doživljavam kao hrabrog. Dapače, sebe smatram za uplašeno i kukavno biće. Nedavno sam vidio da je neko iscitirao Balaševića koji je rekao da se boji samo dvije stvari: svega i svačega. E, tako i ja. Nisam ja pišući mislio o tome kako sam ja sad sjajan i hrabar, već sam samo znao da ja to moram napisati jer ću se osjećati loše ako to ne uradim. Onda izađem na ulicu i vidim zahvalnost ljudi što sam ja to rekao. Ja neću promijeniti mišljenje, shvatio sam da ne mogu mijenjati mišljenje tim zadrtim patriotama i da je to potpuno uzaludan posao, da se ja ne smijem boriti za njihovu naklonost i simpatiju, da je to nešto krivo, nego da ja moram ohrabrivat ljude koji misle kao ja. Da se ljudi ne boje kazati. Često mi kažu: drago mi je što ste to napisali jer sam ja već mislio da sam lud, da sam jedini koji tako i tako misli... Tako da ja vidim da ja i treba da budem upravo glas tog čovjeka. Da treba da ga ohrabrim, da mu time ukažem da nas ima još koji baš tako mislimo. Nismo ludi.
      Da li to znači da je zapravo osećanje straha nešto što ljude danas možda više sputava nego u nekom prethodnom periodu? U kontekstu u kojem ti živiš, u Splitu i generalno, da li misliš da su ljudi danas uplašeniji nego ranije, pre, recimo pet ili deset godina? Ako da, šta misliš zašto je to tako? Meni se čini da su uplašeniji. To diktatorsko nasilje je izraženije. To nasilje patriotizma, nacionalizma... ljudi naprosto ustuknu pred tolikom količinom nacionalizma. Pred tom ruljom. Autocenzura postaje masovno osjećanje.
      Iako se busamo u grudi da smo u demokratskom društvu odavno, veoma je nizak stepen tolerancije prema marginalnim grupama. Ljudi prepoznaju da si u svojim tekstovima i po tom pitanju vrlo angažovan. Osećaš li i tu vrstu odgovornosti kao novinar? Meni se uvijek činilo da je viteški stati na stranu slabijih. To je negdje suštinsko. Ne želim biti tamo gdje je rulja. Zapravo, u svemu biti sa slabijima, bilo da su nacionalna, seksualna ili bilo koja manjina. Recimo, jednom sam pisao o muzičkim manjinama. Kako je to biti panker u Sinju, na primjer.
      Upravo je ovde u Novom Sadu bila veličanstvena premijera filma "Ustav Republike Hrvatske", za koji ste zajedno napisali scenario sa Rajkom Grlićem. Glavni junak je dvostruka manjina, a Nebojša Glogovac je zaista na jedan neverovatan način odglumio sve nijanse senzibiliteta te ličnosti... pisao si i tekst o tome... Napisao sam tekst o toj njegovoj glumi. Ali, mogu zaista potvrditi da sam se ja doslovce uplašio kada sam ga vidio na snimku. Znate ono, noć, sami ste pred kompjuterom, i stigne vam snimka. Ja sam se zaista tada upitao kakvo smo to čudovište stvorili... Jer, ima jedna replika kada on kaže Srbinu, tako blagim glasom i s takvim osmehom: "Ti si korov"... On te teške reči tako blago izgovori, sa takvim senzibilitetom, da se naprosto sledite, naježite od tog njegovog i blagog i demonskog glasa u isto vrijeme. Zaista sam tek kada sam njega vidio u ulozi, shvatio kakvo sam čudovište stvorio. Jer, ja volim pisati smiješne stvari. Tek pri kraju procesa pisanja scenarija Rajko mi je rekao da nam fali ljubavna priča i onda sam ja dodao ljubavnu priču tog transvestita. O njegovom sjećanju na ljubavnika, odnosu prema smrti... Ali, onda je došao Nebojša i sve to onako osjećajno odigrao. On je po svim tamnim predjelima ličnosti prelazio sa osmjehom, kao da pleše. To je čudesno.
      Pisanje je usamljenički posao, a ti si u saradnji sa Rajkom Grlićem napisao četiri scenarija. Kako ta saradnja, koja je urodila vrhunskim scenarijima, izgleda iz tvog ugla? Volim pisanje upravo zato što je to usamljenički posao. Ne volim dok pišem razgovarati sa ljudima. U redakcijama je uvijek puno ljudi. Ja više volim da se povučem u neki obližnji kafić, sjednem i pišem. Tu ima onaj drugi problem što ljudi kada te ugledaju da sjediš sam u kafani, imaju želju da se samopozovu i pitaju te štogod, eto, da nisi sam... No, izlazim na kraj i s tim. Rajko i ja imamo neku sličnu osjećajnost, imamo identične stavove o svijetu, slične stvari želimo reći ljudima... Zapravo, mi se nikada nismo posvađali, što je vrlo neobično. Čak nije bilo ni onih kreativnih rasprava. Ako on mene uvjeri da je nešto pogrešno, ja ću prihvatiti, i obrnuto. Prosto rečeno, vjerujemo jedan drugome. Vrlo sporo radimo, puno razgovaramo, nije nam teško bacit pola scenarija i krenuti sve iz početka. U svakom slobodnom trenutku nas dvojica krenemo razgovarati o priči na kojoj radimo. Čak i kada pomislimo da je to sada to, da je gotovo, ne bude tako i proces se i dalje nastavlja. Ja lično nikada tako ne radim. On me preklinje da ja kao kada napišem knjigu, ostavim je pola godine da odleži, pa je tek onda dam objaviti. Ne, ja tako nikada ne radim. Meni to ne pada na pamet. Obožavam i kada za novine pišem da danas smislim, sutra napišem i prekosutra je objavljeno. Nakon toga, baš me briga šta je s tim. To je moj život i čini mi se bliže mojoj prirodi. A rad sa Rajkom je potpuno drugačiji. U tom radu sve sporo sazrijeva, priče se dugo oblikuju. Svaka se situacija, svaki lik dugo promišlja.
      Artur Miler je jednom rekao da se drama nikada ne završava, drama se napušta... Zapravo, naša je sreća što u jednom trenutku ipak mora početi snimanje. To je nekako moj sretan trenutak. Onda ja mogu potpuno da napustim tu priču. Mene veseli da je se konačno mogu ratosiljati. Tada se vraćam u moje prirodno stanje stvari.
      Gordana Draganić Nonin, Teodor Hadžić Svetić

       
    • Од Tristatri,
      .
      Ako je Ćovek Božija kreacija i ako Bog nadilazi vlastitu kreaciju, to bi dalo mogućnost ili značilo, da je nije morao ni stvoriti. Onda, da li je to učinio iz ljubavi ili neke potrebe. Ako je to milost i dar, a ne potreba koliko bi mu bilo mirnije da nas nije stvorio. Da li je moguće da je zažalio zbog odluke da se upusti u očinstvo!?
      .
    • Од GeniusAtWork,
      Najava izmene Zakona o porezu na dohodak građana kojom se uvodi test samostalnosti preduzetnika, koju su pre nekoliko dana najavili premijerka i ministar finansija uzburkao je javno mnjenje, a pre svega programere pošto je jedan deo njih ovo osetio kao pokušaj države da im zavuče ruku u džep.
      12 Piše: M. Obradović 27. septembra 2019. 17.57 Izmenjeno: 17.58        Naime, radi se o tome da država želi da zaustavi praksu koju neke kompanije imaju da umesto da zaposle radnika da angažuju njihovu preduzetničku agenciju. Na taj način kompanija ne mora da plaća porez na dohodak i doprinose koji iznose oko 62 odsto na neto platu, već preduzetnici plaćaju paušalni porez koji zavisi od delatnosti i opštine u kojoj su registrovani, ali je uglavnom znatno niži od ukupnih nameta na platu koju bi plaćali da su zaposleni na osnovu ugovora o radu.
      Ovo posebno važi za neke delatnosti kao što je programiranje, gde mesečna primanja znaju da budu i nekoliko hiljada evra.
      Cilj testa koji se sastoji od devet kriterijuma jeste da se utvrdi da li je neko angažovan kao pravi preduzetnik ili kao zamena za zaposlenog. Kriterijumi su da li poslodavac određuje radno vreme, odmor i odsustva paušalca. Da li paušalac koristi prostorije za rad klijenta i koristi njegov materijal za rad. Takođe, da li klijent određuje način rada paušalcu, da li je paušalac dobio angažovanje nakon javnog oglasa za posao koji je nalogodavac postavio, da li paušalac radi sam ili angažuje tim ljudi, da li 70 odsto prihoda dolazi od jednog klijenta, kao i ko snosi poslovni rizik, odnosno da li ga preuzima kompanija ili paušalac.
      Na kraju poslednja dva kriterijuma su da li paušalac ima zabranu rada sa drugima i da li paušalac ima 130 ili više radnih dana u toku 12 meseci za istog klijenta.
      Ako se ispostavi da preduzetnik ispunjava pet od devet kriterijuma, znači da nije prošao test samostalnosti i onda se oporezuje kao i ostali prihodi, ali bez priznavanja normiranih troškova. Ukoliko se ispostavi da je paušalac pravi preduzetnik, onda se na njega primenjuje režim paušalnog oporezivanja kao i do sada.
      Vlasti su pristale na predlog Digitalne Srbije i Vojvođanskog ICT (VOICT) klastera da se uvede trogodišnji prelazni period u kome će onima koji budu zaposleni umesto angažovani kao preduzetnici za 70 odsto biti umanjen porez i doprinosi na zaradu.
      Milan Šolaja, direktor Vojvođanskog ICT klastera, ističe da je do sada bila neregulisana situacija.
      „Naš IT sektor se bori na inostranom tržištu sa konkurencijom koja uglavnom ima podsticaje svojih zemalja. Paušalno oporezivanje se pokazalo kao dobar mehanizam podsticanja našeg IT sektora. Treba reći da i u samom IT sektoru postoji podela. One kompanije koje zapošljavaju ljude na ugovor o radu smatraju da su oni drugi koji angažuju preduzetnike nelojalna konkurencija na tržištu rada. Opet ti drugi su bili pod pritiskom zaposlenih da ih tako angažuju jer tako ostvaruju veća primanja u neto iznosu. Kada je ta situacija počela da se širi i na druge sektore, država je odlučila da uvede ovaj test samostalnosti“, objašnjava Šolaja i dodaje da VOICT i Digitalna Srbija nisu inicijatori promena zakona, ali da su se izborili da se primene poreska oslobođenja u naredne tri godine. Šolaja ističe i da imaju otvorenu ponudu Vlade da od 1. januara nađu rešenje da se ove olakšice definišu na duži rok.
      U praksi, pravi „frilenseri“ odnosno preduzetnici nemaju razloga da brinu jer sasvim će sigurno proći test samostalnosti. Oni koji su angažovani kao preduzetnici, a faktički zaposleni u kompanijama imaće mogućnost da ih kompanija zaposli ili da promene model i nađu još klijenata.
      Najveći problem može biti za one koji rade za samo jednog inostranog klijenta. Šolaja kaže da će verovatno i većina njih proći test jer na primer ne koriste materijal i prostor poslodavca, ali ukoliko ne prođu test, imaju mogućnost ili da osnuju d.o.o firmu u kojoj bi se zaposlili i dobili oslobođenje od poreza i doprinosa ili da plate pun iznos poreza, što je najnepovoljnija mogućnost.
      „Neki smatraju da će mnogi preći u sivu zonu, vidim ostrašćenost na društvenim mrežama, ali bi IT preduzetnici trebalo da pročitaju do kraja taj predlog“, kaže Šolaja.
      Ekonomisti ističu da je ta rupa za izbegavanje poreza odavno otvorena i sada kada je treba zatvoriti nastaju problemi.
      Goran Radosavljević, profesor na FEFA, ističe da je paušalno oporezivanje postalo ozbiljan kanal, posebno zbog IT sektora koji raste i donosi ozbiljan novac.
      „Protiv toga sam i treba te kanale zatvoriti. Ali država je svesno otvorila tu rupu da bi podsticala IT sektor. Istina je da IT paušalci zarađuju velike pare i plaćaju mali porez. S druge strane, radnici iz tog sektora su jako mobilni i mogu da odu iz zemlje. Ovo mi izgleda kao paušalno rešavanje problema umesto da vidimo kako da svima smanjimo poreze i doprinose na rad“, smatra Radosavljević dodajući da su strane kompanije angažovale lokalne ljude zato što im se to isplatilo. U suprotnom mogli bi da potraže inženjere iz drugih zemalja. On ističe i da je katastrofa što advokati i dalje ostaju paušalci, s obzirom da je u početku sa njima ta rupa u poreskom sistemu i otvorena.
      Nikola Altiparmakov ocenjuje da je ovo nužno zlo što se rešava.
      „Rešenje je dobro, ali treba da pogledamo genezu problema. Mi smo iz čisto političkih razloga sredinom 1990-ih godina dozvolili advokatima i još nekim visokoobrazovanim profesijama poput lekara da dobiju paušalno oporezivanje. To je bila očigledna poreska koncesija, poreski poklon, poreska rupa, jer ni u jednom uređenom društvu ne dozvoljavate visokoobrazovanim profesijama paušalni porez. Ako piljari mogu da vode knjigovodstvo za više hiljada artikala, pa mogu i advokati i ostali za više desetina svojih klijenata.
      Kad otvorite rupu, to je poznato poresko pravilo, onda svi kreću da je koriste. I onda posle advokata tu su se pojavili konsultanti i taj poreski kancer je zahvatio i IT sektor. Ako vi imate mogućnost da umesto poreza i doprinosa od 62 odsto plaćate možda desetak, logično da ćete da je iskoristite, naročito u takvim propulzivnim granama kao što je IT sektor. Sad smo došli u ozbiljnu situaciju da velike firme koje legalno posluju u Srbiji, od Majkrosofta pa nadalje, trpe jednu nelojalnu poresku konkurenciju drugih firmi koje su spremne da angažuju radnike, ne u standardnom i legalnom ugovoru o radu već kao paušalce“, objašnjava Altiparmakov dodajući da je interesantno da će i dalje biti dozvoljeno advokatima da budu paušalci, samo u Srbiji od svih uređenih evropskih zemalja.
      Линк

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...