Jump to content

OVO JE PRIČA O FRATRU, HODŽI I PAROHU IZ VOJNIĆA... TRI PRIJATELJA: Mi smo ti koji ljudima moramo pomoći, da se s njima radujemo i tugujemo, jer sve se na kraju svodi na to ILI JESI ILI NISI ČOVEK!

Оцени ову тему


Препоручена порука

1481113_fra-ivo-bosnjak-efendija-admir-m

 

Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio:

 

- Prosim vas jednu kavu!

- Nema - kaže konobar.

- Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže:

- Moliću jednu kafu!

- Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali:

- Molim vas kahvu!

- Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar.

 

A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list.

 

Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi.

 

- Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar.

 

- Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža.

 

Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima.

 

Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića.

 

Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana.

 

Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku.

 

Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa.

 

Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44.

 

Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj.

 

Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta.

 

Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele.

 

Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju.

1481111_fra-ivo-bosnjak-efendija-admir-m
FOTO: FACEBOOK

"Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac.

 

- Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić.

 

- Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo.

 

Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane.

 

- Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo.

 

Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu.

 

- Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi.

 

Ja ću ovde ugasiti svjetla

 

- Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža.

 

- Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom.

 

Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju.

 

- Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić.

 

Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života.

 

Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih  stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje.

 

- Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić.

 

- Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar.

 

Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi.

 

Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu.

 

- Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža.

 

Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom?

 

- Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac.

 

Zemlja koja Bosne nema

 

- Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam

 

Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu:

 

- Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli.

 

- Kakav si u šahu - pita hodža fratra.

 

- Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar.

 

- Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža.

 

- Vrlo dobro - podržava ga fratar.

 

Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati.

 

Ima li išta što ih može posvađati?

 

Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun.

 

- Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša.

 

A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime.

 

Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša.

 

Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ц.,
      Napadi na radnike "Gradske čistoće" koji zaprašuju komarce traju već dve nedelje. Gotovo svaki put kada izađu na teren, radnike ovog preduzeća napadaju, ulaze im u automobile, traže ima radne naloge, gađaju ih kamenjem, tuku, prete bacaju im se ispred vozila. Poslednji napad dogodio se u utorak kod stadiona u Vinči.
      Nekoliko ljudi napalo je sinoć u Vinči ekipu "Gradske čistoće" koja prska komarce - ušli su im u vozila, tražili im radne naloge, pokušali da ih spreče, čak i pretili.
      "Sprečiću te milom ili silom... Ja sam uzeo sam pištolj, pucao sam iz svog dvorišta... Čime ti nas prskaš? Ja hoću komarce... Živ izaći nećeš..." čuje se u snimku. 
       
      Bezuspešno su radnici pokušavali da im objasne da su preparati sigurni, odobreni od relevantnih zdravstvenih ustanova i da oni samo rade svoj posao.
      Inače, sinoć su se na terenu nalazile 33 ekipe i to 9 topova sa toplim zamagljivačima, 16 geba sa tamnim zamagljivačima, 2 ekipe na poslovima uništavanja larvi i 6 ekipa koje rade sa čamaca.
       

    • Од damsoyu,
      Stavio sam ovu temu na drugi forum ali mislim da se tice i ovog foruma
    • Од Драгана Милошевић,
      U Berlinu je u četvrtak svečano položen kamen temeljac za ekumenski objekat pod nazivom „House of One“ koji će pod istim krovom smestiti crkvu, džamiju i sinagogu.
      „House of One u sebi sadrži zahtevni teološki zadatak: bez rezervi primiti drugačije duhovne perspektive. To je mesto otvorenosti i tolerancije“, rekao je predsednik Bundestaga Volfgang Šojble prilikom polaganja kamena temeljca u istorijskom centru Berlina.
      Šojble je istakao potrebu dijaloga među religijama a to se, kako je rekao, pokazalo i kroz antisemitske ispade tokom antiizraelskih protesta poslednjih nedelja.
      „Mi tome nažalost svedočimo i u Nemačkoj. Najnoviji antisemitski ispad kao posledica eskalacija nasilja na Bliskom istoku, zloupotrebljavaju veru u političke svrhe“, zaključio je Šojble.
      Projekat House of One nastao je na inicijativu predstavnika triju vera, hrišćanske, jevrejske i muslimanske.
      Jedan od inicijatora, protestantski sveštenik Gregor Hohberg ističe važnost simbolike gradnje ove jedinstvene ustanove upravo na ovom istorijski značajnom mestu u centru Berlina gde je stajala crkva Sv. Petra, sagrađena u 13. veku i koja je nakon teških oštećenja tokom borbi za Berlin u Drugom svetskom ratu srušena tokom DDR-a.
      „Na najstarijoj lokaciji Berlina, tamo gde je stajala njegova prva crkva, želimo zajednički da pogledamo ka budućnosti. Na temelju stare crkve gradimo jednu potpuno novu zgradu – The House of One. To će biti kuća molitve i učenja u kojoj žive tri vere: sinagoga, crkva i džamija, sve pod istim krovom“, rekao je Hohberg.
       
      izvor
    • Од Lazar 12,
      Козмолошки аргумент за постојање Бога је аргумент да само постојање универзума и његова природа захтевају постојање Бога. Овде представљени аргумент је облик космолошког аргумента који је потекао из филозофије Платона и Аристотела и који је пречистио Тома Аквински. Са напретком модерне науке, верзија коју ћу пружити можда ће некима бити јаснија од форме коју је изложио Аквински. Композиција је Аквининог вертикалног космолошког аргумента и Каламовог космолошког аргумента:
      Све што има почетак треба узрок. Универзум је имао почетак. Свемиру је потребан узрок. Не може бити бесконачног назадовања узрока. За све остало мора постојати узрок који нема почетак и не треба узрок за сопствено постојање. Простор бр. 1 је сам по себи разумљив. Ствар не може створити сопствено постојање, јер не може бити пред собом. Али ако је почео да постоји, не може настати из ничега и ниоткуда; ништа не производи ништа.
      Постоји неколико доказа који поткрепљују тврдњу Премисе бр. 2 да је свемир имао почетак. Научна заједница је одавно прихватила почетак свемира кроз велики прасак. Цитирајући Нормана Геислера, „Логично и математички, докази о великом праску сугеришу да првобитно није било простора, времена и без обзира“. (Геислер, 1999) Ево неколико сумираних тачака које показују како се сматра да је свемир започео, од којих је већину изложио астроном Роберт Јастров (Јастров, 1982), а неке су накнадно откривене:
      Други закон термодинамике показује да се корисна енергија исцрпљује, што значи да је морало бити времена када је процес започео. Да није (да је пре тога било бесконачно много времена), сва енергија у универзуму би била потрошена, а ми не бисмо били овде. Универзум се шири. Пратећи уназад, морало би постојати место које је почело да се шири. Универзум се не може непрестано ширити и повлачити, јер би на крају остао без енергије и срушио се на себе. Да је универзум вечан, време би такође било вечно. Али никада не бисмо могли доћи до ове тачке да је време било бесконачно. Време мери интервале између покрета. Није било покрета док свемир није започео, дакле није било ни времена. Било би немогуће прећи бесконачно пуно времена. Видимо да се материја непрестано деградира, а не да постаје сложенија. Ако се ствари распадну кад се препуште саме себи, свет не може бити бесконачан. Већ би био уништен. Само оно што је самозадовољно и самоодрживо може бити бесконачно. У свемиру постоји „одјек“ зрачења за који су научници испрва мислили да је само статичан или квар њихове опреме. Ова емисија зрачења је у складу са оним што би се могло очекивати од огромне експлозије у прошлости, све до таласне дужине коју би таква светлост и топлота требало да произведу. Након што је теорија Великог праска постала преовлађујући поглед на порекло свемира, научници су почели да траже велику масу материје повезане са првобитном експлозијом, али ниједна није могла да се нађе све док јој Хабл није омогућио да је пронађу. Један астроном, Мицхаел Лемоницк, рекао је, „завирујући уназад на почетак времена, сателит проналази најстарију структуру икад забележену - доказ о томе како се свемир обликовао пре 15 милијарди година“. (Лемоницк, 1993) Управо су то тражили да би се теорија показала истинитом ван разумне сумње. Премиса бр. 3 тачна је према законима логике ако су прве две тачке тачне. О овоме ћу цитирати колегу студента Гленна Смитха: „Све што тренутно посматрамо зависи од нечег другог. То укључује субатомске честице, атмосферу наше планете, сунце и све што се може видети. Да није било наше атмосфере, ви и ваш рачунар бисте испарили. Дакле, ако је све у универзуму тренутно зависно, читав универзум је тренутно зависан. “
      Премиса бр. 4: Не може се поставити непрегледан низ узрока. Ово се чини очигледно, али ако су вам потребни неки разлози зашто је то тако, покушаћу, иако се чини да што је нешто очигледније, то је теже објаснити. Ако је узроцима самог универзума потребан узрок, а узрочнику узрок, бесконачно, низ узрока никада не би могао да се покрене. Бесконачна серија је немогућа јер се увек може додати још један тренутак (или узрок). Али немогуће је додати бесконачно. Осим тога, да је било бесконачно много узрока, било би бесконачно много тренутака у којима се чинио узрочни чин. Али да је било бесконачних тренутака, тренутни тренутак никада не би могао стићи, јер је немогуће прећи бесконачан број тренутака. Квантитативна бесконачност је само конвенција математике, али нема метафизички пандан. Без првог узрока, у серији нема узрочности.
      Закључак (бр. 5): Ако је универзуму потребан узрок за његово постојање, а не може постојати непрегледан низ условних узрока, мора постојати Узрок чије је постојање неопходно. („Неопходно“ се користи насупрот „контингенту“, у којем контингентно биће захтева узрок за своје постојање, а неопходно Биће нема узрок и нема почетак.) Нешто мора бити вечно да би било шта друго могло постојати. Јер ништа не производи ништа. Ако никад ништа није постојало, онда ништа не би могло постојати. Али универзум, као што сте видели, није вечан; почело је да постоји. Дакле, мора постојати нешто друго, или неко други, који не зависи ни од кога другог постојањем, али постоји сам по себи. Ово је изван људског разумевања (јер никада нисмо искусили ништа без почетка), али логика није контрадикторна да биће постоји без почетка. Као што се надам да сам показао, није могуће ниједно друго стање ствари, јер ако нешто није вечно, тада уопште ништа није могло постојати.
      Ово је кратак приказ космолошког аргумента. Није узео у обзир одређене примедбе. Ови приговори добро су обрађени у Бакер- овој енциклопедији хришћанске апологетике Нормана Геислера у чланку „Космолошки аргумент“. Овај аргумент сам по себи не производи хришћанског Бога, већ до њега води ако се следи све импликације и други докази за бога Библије, који се не могу навести у једном чланку. Овај аргумент је само покушај да се покаже да постоји Врховно Биће којем универзум дугује своје постојање.
    • Од Trifke,
      Zanimljivo!
      Jutarnji otkriva tri modela kako su potkupljivali hrvatske liječnike u aferi Pfizer, DORH preuzeo slučaj
      WWW.JUTARNJI.HR    
×
×
  • Креирај ново...