Jump to content
Sign in to follow this  
александар живаљев

Прослава Ђурђевдана 2018. широм Српске цркве

Оцени ову тему

Recommended Posts

Gramate i zahvalnice za obnovu hrama u Bunuškom Čifliku

 
 

Vladika Niški Arsenije služio je jutros liturgiju u crkvi staroj 150 godina u selu Bunuški Čifluk kod Leskovca, posvećena Svetom Georgiju, a nedavno obnovljena po drugi put u njenoj istoriji.

crkva_vladika_bunuski-cifluk.jpg?x86553crkva_bunuski-cifluk_kolac.jpg?x86553

 

Ovo je sveto mesto. Tada kada je podignuta bilo je mesto plača i uzdaha  jer je još uvek bilo tursko ropstvo u ovom delu Srbije, pa su naši , podižući u to vreme ovakve hramove , molili se, nadali se i suze svoje prolivali da dočekaju oslobođenje. A mi sada imamo slobodu i ovo mesto treba da bude mesto radosti, naše molitve i naše vere“, rekao je vladika Arsenije.

crkva_bunuski-cifluk_kolac.jpg?x86553

Posle sečenja slavskog kolača sa domaćinom crkvene slave Đurđevdan Ljubišom Mitrovićem i njegovim sinovima Aleksandrom i Stefanom, vladika je podelio gramate i zahvalnice onima koji su najzaslužniji za obnovu hrama.

crkva_gramata_cvetanovic-1.jpg?x86553crkva_gramata_cvetanovic-1.jpg?x86553

Prvi je gramatu dobio dr Goran Cvetanović, gradonačelnik grada Leskovca, zatim, Ivica Stoilković iz Leskovca, Dragan Petrović iz Miroševca, privredno gazdinstvo Mladenović iz Todorovca i Goran Kocić iz Strojkovca.

crkva_zahvalinica_vladika_bunuski-ciflukcrkva_vladika_zahvalinica.jpg?x86553

Dodeljene su i zahvalnice pojedncima iz Leskovca i okolnih sela, kao i Mesnoj zajednici Radonjica u MZ Bunuški Čiflik.

crkva_bunuski-cifluk_1.jpg?x86553

Crkva u Bunuškom Čifluku bila je danas prepuna i presvučena u novo ruho

crkva_bunuski-cifluk_1.jpg?x86553Vladika Arsenije podsetio je na svetog velikomučenika Georgija, hrišćanina kome je car Dioklecijan, najveći progonitelj verujućih,  303. godine odsekao glavu pošto je prethodno zverski mučen. Georgije je bio Dioklecijanov vojnik i dogurao do čina vojvode, ali, kao ni njegov otac, nije hteo da se odrekne hrišćanstva.

crkva_vladika_bunuski-cifluk.jpg?x86553crkva_vladika_arsenije_niski.jpg?x86553crkva_vladika-arsenije.jpg?x86553

Tokom njegovog mučenja, koje je herojski podneo, događala su se razna čuda, toliko velika i neobična da je i sama carica Aleksandra poverovala u vaskrslog Hrista i postala verna hrišćanka.

crkva_bunuski-cifluk_11.jpg?x86553crkva_vladika_bunuski-cifluk.jpg?x86553

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Na službi i zemljaci iz Ženeve i Lozane

Episkop austrijsko-švajcarski Andrej posetio je u nedelju parohiju Svetog velikomučenika Georgija u Gmundenu, a službi su prisustvovali vernici iz te parohije i gosti iz Švajcarske.

Вести
731763_040513c2_f.jpg?1525432815
Z. Mirković
Vladika sa parohijanima i gostima iz Švajcarske

Episkopu su tokom svete arhijerejske liturgije sasluživali Slaviša Božić, arhijerejski namesnik za srednju Austriju, Filip Milunović, sekretar episkopa i Eparhije, Miljan Antić iz Beča, Nikola Pantić, nadležni paroh i đakon Ivan Tolić iz Švajcarske.

Službi su pored vernika iz Gmundena i okoline prisustvovali i gosti iz Švajcarske, a za pevnicom su pojali članovi hora iz Ženeve i Lozane.

Vladika je u besedi poučio prisutne o značaju službe koju verni narod ima u crkvi Hristovoj i pohvalio sve koji redovno dolaze na sabranja.

Posle pričešća vernih i podele nafore, u crkvenoj sali, zahvaljujući trudu parohijana, priređena je bogata trpeza.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У цркви Светог Ђорђа на Његушима прослављен Ђурђевдан, крсна слава светородне лозе Петровић-Његош

Njegusi_slava-774x431.jpg

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Ђурђевдан, 6. Маја, уз саслужење свештенства Свету архијерејску Литургију у цркви Светог великомученика и побједоносца Георгија у селу Ераковићи на Његушима, поводом крсне славе светородне лозе Петровић-Његош.

У току Светог богослужења Митрополит Амфилохије је крстио дјевојчицу Ђурђу, а након Свете Литургије у родној кући Светог Петра другог Петровића-Његоша ловћенског Тајновидца пререзао славки колач.

Представници Удружења књижевника Црне Горе су потом у Његошевој родној кући, на Његушима, говорили своје одабране стихове, у оквиру “Ђурђевданско-његошевских пјесничких свечаности”.

Уредник катихетског програма Радија “Светигора“ теолог Александар Вујовић професор Цетињске Боголовије јавио се са Његуша са опширнијим извјештајем, а у прилогу можете чути и бесједе Високопреосвећеног Митрополита Амфилохја изговорене овом приликом.

06.05.2018_DJURDJEVDAN_NJEGUSI.m4a

светигора

Share this post


Link to post
Share on other sites

Света Архијерејска Литургија за Ђурђевдан у Храму Светог Саве у Краљеву

6. маја 2018.

Свети великомученик Георгије победоносац – светитељ који је својом величанственом жртвом најавио скори долазак дана када хришћанство више неће бити прогањано и искорењивано – је свечано прослављен у Храму Светога Саве у Краљеву. Свету Архијерејску Литургију уз саслуживање братства храма је служио Архијереј жички Господин Јустин. У оквиру своје беседе упућене свештеном сабрању окупљеном око њега пред престолом Господњим, Владика је указао на то да је хришћанска вера своју силу управо пројавила преко немог страдања оних који су се определили за живот по Христу, јер где је страдало хиљаду хришћанских мученика, пет хиљада других људи су постајали хришћанима. Преносимо речи нашег Владике:

Христос Воскресе! Честитајући славу свима вама који данас славите Светог великомученика и победоносца  Георгија даде ми се да вам кажем само неколико речи, не оптерећујући вас, јер знам да сте уморни и натоварени и да сте дошли овде да се одморите; да нађете покој душама својим.

Данас је велики дан, дан сведочанства да је Господ Христос заиста васкрсао.  У то су се уверили апостоли са Пресветом Богородицом, Лука и Клеопа на путу за Емаус, апостол Тома, жене мироносице које су дошле на гроб да помажу тело Христово по закону Јеврејском, и данас жена Самарјанка којој је дошао Господ да тражи да пије воде. И она је упознала извор воде живе који тече у живот вечни. У разговору Господа са Самарјанком, Самарјанки се отворише очи да препозна да је то заиста велики пророк, јер јој је све рекао што је учинила од младости своје. И она зна да Господ Христос треба да дође али га није препознала. И Господ каже њој, али и свима нама: „Ја сам Христос, овај који са тобом говори“.

Данас имамо још једног великог сведока, великомученика Георгија, који је пред царем Диоклецијаном сведочио да верује у једног, истинитог Бога. Није хтео да принесе идолима жртву и стављен је на велике муке, и дуго је мучен. Али при том мучењу поверовао је и врач који је требало да отрује Светога Георгија и поверовала је и жена царева Александра и тамо где се чине чудеса Божија ту је увек за нас људе дело које ми не можемо да разумемо. У Антиохији, ту где су се први пут назвали хришћанима, где су била велика страдања, где су хиљаде мученика страдали на једном месту баш ту поверује других пет хиљада људи.

И тако ево већ две хиљаде година Христос је међу људима знак препоречни. Неки верују у Њега и иду за Њим и клањају се Њему као истинитоме Богу и труде се да угоде Богу; не само што Господу треба да угађамо јер је Он такав да Он живи од наше похвале, него угађајући Њему и испуњујући Његове заповести ми добијамо живот вечни. И има других који сумњају, мало поверују, па онда изгубе своју веру, па лутају, лутају, траже, па се мало врате и, дај Боже, да буде по речима Божијим: „Судићу вам у ономе у чему вас затекнем“. Дај Боже, да их затекне у тренутку кад су поверовали и у тренутку кад су се придигли из пакла свога.

Јер свако неверовање јесте промашај, пад. А како можемо да се вратимо на прави пут? Тако што ћемо се покајати и одбацити тај пут који води у безизлаз и ухватити прави пут. Има времена да стигнемо. Јер, неки кажу: „Ето, моји преци су застранили, па не могу сад ја да се враћам на тај стари пут“. Врати се умом, срцем, вољом и довољан је само један секунд. Сетимо се само покајаног разбојника на крсту. Препознао је Христа, исповедио Христа, и Господ му је рекао: „Још данас бићеш са мном у Царству Небеском“. Ето, видите какав је наш Господ Бог; какву љубав има према човеку! Зна Он наше слабости. Зна Он човека кога је створио; да смо склони како добру, али тако и греху. Јер нас смућује наша воља, ум, тело наше, раслабљена природа наша, пала природа наша. Знајући све то, Он је дошао на земљу и страдао за нас и пролио своју Пречасну Крв да опере грехе свих наших прародитеља. И зато је Он милостиви Бог, Бог који истински воли човека; Бог који је страдао за тог палог човека.

Зато и великомученик Георгије и толики облак сведока говори нама да ми, хтели не хтели, ако хоћемо у Царство Небеско, морамо да приклонимо главе своје под моћну руку Божију; да нас Он избави од нас самих; да нас оспособи у овоме свету да поживимо онолико колико нам је Господ Бог дао и да тим животом наследимо Царство Небеско. А кад кажемо Царство Небеско то значи живот вечни са свима светима; живот који нема краја и у коме нема болести ни жалости ни неправде ни прљавштине. Тамо је живот вечни у светињи Божијој и тамо ће бити сви они који су се овде потрудили, који су исповедили Христа, не бојећи се ни царева, ни велможа ни господара овога света. Тамо ће они бити и славити Оца и Сина и Духа Светога и радовати се у све векове и сву вечност! Амин. Христос Воскресе!

Након беседе је настављено литургијско славље у амбијенту Цркве са скелама које се уздижу све до куполе јер се првих дана после Васкрса приступило осликавању храма. Ако Бог да, нека упоредо са осликавањем и уређивањем храма узраста и умножава се и живи Храм Господњи – литургијска заједница окупљена око Епископа и око братства храма!

                                            Ђакон Стефан Милошевски

IMG_20180506_102050-300x225.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ђурђевданске свечаности у манастиру Ђурђеви Ступови

7. Мај 2018 - 9:47

maj-2018-djurdjevdanske-svecanosti-u-ber

С благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, а поводом храмовне славе манастира Ђурђеви Ступови – празник Светог великомученика и побједоносца Георгија, у овој древној немањићкој задужбини организују се Ђурђевданске свечаности.

Прослава је почела у навечерје празника, суботу 5. маја, свечаним дочеком Иконе Пресвете Богородице Тројеручице Хиландарске и уважених гостију, пријатеља катедралног манастира и Епархије будимљанско-никшићке, међу којима и Његово Преосвештенство Епископа средњо-западноамеричког и новограчаничког Г. Лонгина.

Након уношења Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, чију је освештану копију донијела делегација Свете царске српске лавре Хиландара на челу са игуманом Методијем, служено је празнично бденије.

Архипастирском бесједом обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитајући наступајући празник и храмовну славу овој светој обитељи, свима који Светог Георгија прослављају као крсну славу и православним хришћанима, који га у помоћ призивају као великог заступника пред Богом.

„Ова немањићка светиња је, већ, закорачила у 9. вијек од кад је основана. Ова светиња је кроз сва времена била наш корјен, наш ослонац, доживљавамо, ево, њену обнову и велику радост коју она излива на све оне који се овдје окупљају“.

 

Ове године имаћемо посебну радост, имамо драге госте, драге пријатеље, драге добротворе, који су нам дошли из далека. Прије свега, желим да поздравим Преосвећеног, драгог брата у Христу, владику Лонгина, који нам је дошао из Чикага, нашег великог пријатеља, добротвора, човјека код кога смо увијек нашли разумијевање и братску љубав. Када смо одлазили код њега у Америку интересовао се за градњу светог храма у Беранама и за обнову цијеле Епархије, храмова, за помоћ народу, помоћ дјеци, колико је то било могуће. Од њега и наших земљака који живе у Чикагу, имали смо велику помоћ“, рекао је Владика Јоаникије.

Преосвећени владика Лонгин је, овом приликом, дошао нарочитим поводом. Наиме, његов епархиот, г.-дин Милош Пантовић са својом супругом Достаном, је са великом љубављу манастиру Ђурђеви Ступови приложио диван дар, светињу која краси манастир Хиландар – икону Пресвете Богородице Тројеручице.

„То је, заиста, велики дар; он је то све финансирао, видите како је та лијепа светиња одмах украсила овај манастир, а мислим да је по Божјој вољи и правди да вечерас овдје, заједно са иконом и са нашим добротворима, дође и наш драги Игуман Хиландарски отац архимандрит Методије. Имамо, дакле, благослов на благослов, радост на радост. Преко Игумана манастира Хиландара и преко ове Чудотворне Иконе Мајке Божје, имамо хиландарски и светогорски благослов, а ако идемо даље и јерусалимски благослов, јер знамо да је икона Пресвете Богородице Тројеручице донијета из Палестине, из светог града Јерусалима, из манастира Светог Саве Освећеног“, указао је Његово Преосвештенство.

Подсјетио је да када је основана ова светиња, први Епископ је био Хиландарац, звао се Јаков, ученик Светог Саве. И први монаси у овој светој обитељи били су, такође, ученици Светог Саве, они који су се у Хиландару молили и освећивали пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице.

„Зато је велики благослов и за братство ове свете обитељи, овај дивни и велики дар који је, по благослову оца Игумана и братије хиландарске, светогораца приложио наш Милош Пантовић ову предивну икону. Нека га Бог обдари здрављем и напретком, срећом и радошћу, њега и његову госпођу Достану која је, као и Милош, наше горе лист. Нијесу заборавили свој завичај, а имали су посебан разлог, да за покој душе њиховог сина Томислава, који је настрадао у саобраћају, ову икону приложе, завјештају манастиру Ђурђеви Ступови да би се овдје, кроз сва времена и кроз све будуће нараштаје, помињали наши добротвори и почивши Томислав. Царство му небеско“, бесједио је Владика Јоаникије.

Он је ријечима срдачне добродошлице поздравио и друге драге госте, између осталих, добротвора и пријатеља г.-дина Милана Лешића из Канаде, изразивши наду да ће сјутрадан имати више прилике да им свима захвале, јер су сви они, истакао је Владика Јоаникије, заслужили нашу трајну благодарност.

 

„Ово је велики благослов не само за наш манастир, него и за град Беране, за цијелу лимску долину. Нека свима вама, вашим породицама и вашим домовима Пресвета Богородица, преко ове Чудотворне Иконе дарује милост, благодат, благослов, здравље, напредак, сваку срећу и радост. Нека је срећна слава и срећан празник свима“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

СПЦ

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ђурђевдан у Будимпешти

7. Мај 2018 - 11:03

На позив Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана, а по благослову Његове Светости Патријарха српског г. г. Иринеја, свету архијерејску Литургију у храму светог Георгија у Будимпешти, поводом прославе храмовне славе, служио је Преосвештени Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и старешина Подворја Српске Цркве у Москви.

Преосвештеном Епископу г. Антонију саслуживали су архимандрит Александар Котов, протојереј-ставрофор Маринко Марков, арх. заменик из Епархије темишварске, протојереј-ставрофор Војислав Галић, арх. заменик Епископа будимског, игуман Андреј Пандуровић, протонамесник Зоран Остојић, арх. намесник будимски, јеромонах Варнава Кнежевић, ђакон Зоран Живић, ђакон Андраш Шољом, јерођакон Инокентије Лукин и јерођакон Митрофан Гајић. Појао је хор цркве св. Илије из Београда.

У току свете Литургије, Преосвештени Епископ г. Антоније по благослову Епископа будимског г. Лукијана произвео је старешину храма, протонамесника Зорана Остојића у чин протојереја, као награду за његов несебични вишегодишњи труд и рад на духовном и материјалном унапређењу поверене му парохије.

На крају Литургије уследила је литија око храма, и пререзан је славски колач. Старањем црквене општине и српске самоуправе петог кварта приређен је ручак и богат културно-уметнички програм. Осим верног народа, прослави храмовне славе у Будимпешти присуствовао је амбасадор Републике Србије г. Раде Дробац.

Извор: Епархија будимска

 
Ђурђевдан у Будимпешти
 
 
Ђурђевдан у Будимпешти
 
 
Ђурђевдан у Будимпешти
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Храмовна слава у Кладову

kladovo_8-150x150.jpg    kladovo_7-150x150.jpg   kladovo_9-150x150.jpg

 

 

На храмовну славу Св. великомученика Георгија у Кладову, свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион. Појао је хор храма Свете Тројице из Неготина.

Литургији су присиствовали, имеђу осталих и председник скупштине општине Кладово г. Славиша Туфајевић, као и начелник општинске управе г. Јован Стингић.

У изразито надахнутој беседи, Владика је говорио о значају саме Литургије и колико ми учествујемо у њој, колико смо концентрисани и колико схватамо величину литургијског сабрања. Поменуо је и свест једне грешнице ,,жене самрјанке“ којој је посвећена пета недеља по Васкрсу, и њено стање духа о чекању Месије. Владика је направио паралелу између једне грешнице од пре 2000 година са данашњим обичним човеком и о томе колико дубок богословски разговор са Господом је водила једна ,,грешница“, а колико данашњи човек тражи Господа.

На крају беседе је, цитирајући Јеванђеље, „Иштите најпре Царство Небеско, а све остало ће вам се додати“ пожелео срећну славу свим житељима општине Кладово.

Домаћин славе је био брат Синиша Белић из Кладова.

протонамесник Дејан Пајић

kladovo_6-150x150.jpg    kladovo_1-150x150.jpg   kladovo_3-150x150.jpg   kladovo_2-150x150.jpg   
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Храмовна слава Светођурђевског храма у Сомбору

 
_MG_0089.jpg
 
У недељу, 6. маја 2018. године, у Сомбору је свечано литургијски прослављена храмовна слава - празник Светог великомученика, чудотворца и победоносца Георгија.
Празновање Ђурђевдана почело је Празничним бденије које су служили:
протојереј Александар Лазић, презвитери: Саво Николић и Бранислав Шијачић и ђакон Дејан Новаковић.
 
 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Епископ далматински Никодим служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Светог Великомученика Георгија на старој бежанији

 
 
 
Поводом празника Светога Великомученика Георгија, у бежанијској цркви посвећеној овоме мученику Светом Архијерејском Литургијом началствовао Његово Преосвештенство Епископ далматински Никодим. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Стефан (Шарић), протојереј-ставрофор Јеремија Старовлах, протојереј Предраг Тимотијевић, јереј Саша Пајковић као и протођакон Игор Давидовић и ђакони Синиша Дувњак и Дарко Радовановић.
 
 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Трибина „800 година аутокефалности Српске Православне Цркве“ одржана је у понедељак, 11. новембра 2019. године, у свечаној дворани Светосавског дома у Футогу, у организацији Црквене општине футошке, а у склопу одржавања Световрачевских дана.   Звучни запис трибине   Учесници трибине били су мр Петар Ђурђев, историчар, и протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду.   На дан празновања храмовне славе, 14. новембра 2019. године, биће одржана централна славска свечаност: света Литургија ће бити служена са почетком у 9 часова, а Епископ мохачки г. Исихије узеће учешће на вечерњем богослужењу, које ће бити служено на дан храмовне славе од 18 часова.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Судбина Српске православне цркве кроз сву њену историју у тијесној вези је са судбином српског народа. Црква је богочовјечанска институција и њу, у овом свијету, чине клир и крштени народ.     „Црква је васељенска, саборна, богочовјечанска, вјечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Светога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода…“, каже Јустин Поповић.   Не разумијевајући природу и суштину Цркве, црногорска Демократска партија социјалиста, која је на власти већ три деценије, у предлогу свог новог политичког програма, који би требало да буде усвојен на 8. Конгресу партије који је заказан за 30. новембар 2019. године, каже да ће се залагати за обнову Црногорске православне цркве.   „Радићемо на обнови Црногорске православне цркве, као неодвојивог дијела црногорског државног и националног идентитета. Наша је додатна обавеза снажење црногорског националног идентитета, који је највише на удару оних који својим патерналистичким приступима и негацијом црногорског националног и културног идентитета суштински негирају потребу постојања Црне Горе”, каже се у овом предлогу.   “Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има ‘своју’ ексклузивну ‘националну цркву’, која би ‘национализовала Христа’, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију”, каже Радован Биговић.   Црногорска Влада је, у мају ове године, усвојила Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који предвиђа коначни обрачун са Српском православном црквом у Црној Гори, првенствено кроз присвајање њене имовине (манастира, цркава…).   Најновије страдање Православне цркве у Црној Гори није настало ни из чега и није изнебуха. Оно има своју генезу.   На попису становништва у Књажевини Црној Гори 1909. године 94,38 одсто њених житеља изјаснило се да говори српским језиком. Осталима је, углавном, матерњи био албански. На том попису изјашњавање је било према матерњем језику, јер је то био основ народносне припадности. Српским језиком, дакле, говорили су они који су себе сматрали Србима.   Током Другог свјетског рата, идеолошки подупрти од Бољшевика и стратешки енглеским империјализмом, револуционарски несојски, под окриљем фашистичког окупатора, Титови комунисти извели су револуцију и преузели власт у Југославији. “Умјесто црногорског српства”, казао је историчар Предраг Вукић, на примјеру Цетиња, у интервјуу “Дуги” 2000. године, “прокламовано је Титово црногорство и црногорство утемељено на комунизму, које искључује српство као идентитет наших предака. Умјесто православља, прокламован је атеизам, умјесто ћирилице постепено се уводи латиница. Стари културни модел се руши, а нови се ствара од стране режима.”   И, већ на попису становништва Црне Горе 1948. године, број Срба смањује се на 1,78 одсто, и бива их мање од Хрвата (1,80 одсто). На том попису, први пут, фамозно, појављује се једна нова нација, које није било на ранијим пописима у Црној Гори – црногорска. На том попису етничким Црногорцима изјаснило се 90,67 одсто становника Црне Горе. Ова нација први пут је поменута на Четвртом конгресу Комунистичке партије Југославије у Дрездену 1928. године, и то индиректно, као несрпска нација. Комунистичка партија Југославија у вријеме одржавања овог конгреса имала је 2034 члана.   У агресивној идеолошкој припреми за овај попис, у новонасталом стању у земљи, Црногорцима који су били дубоко везани за своју традицију, који су се држали својих предака као дрво свога коријена, прокламовано (и наметнуто) је ново правило: нијеси оно што јеси, него си оно како се осјећаш, с тим што је људима “објашњено” да национално треба да се изјашњавају као Црногорци јер живе у Црној Гори.   Овој националној смутњи Срба у Црној Гори претходило је велико страдање Српске православне цркве. Током другог свјетског рата комунисти и фашисти, и непосредно по његовом завршетку само комунисти, побили су преко сто православних свештеника из Црне Горе. Године 1945. у Букуљи, код Аранђеловца, убили су и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, који је на трон цетињских митрополита устоличен 23. фебруара 1941. године, када је рат већ буктао у Европи. Он је на овом трону поднио тегобу страдања своје пастве и својих клирика у Другом свјетском рату и непосредно након њега, првенствено од комуниста, понијевши Христов вијенац мучеништва.   Адреса злочинаца над Српском православном црквом и православним српским народом у Црној Гори у Другом свјетском рату прецизно је наведена у Резолуцији свештенства архијерејских намјесништава никшићког, шавничког и колашинског, која је донешена на заједничком братском састанку у Никшићу 29. децембра 1943. године. Потписали су је 23 свештеника. У њој се, директно и пророчки, констатује:   “Да је узрочник свему данашњем злу и страдању Србског народа (у Другом свјетском рати – прим. Ј.П.) – рушилачки, безбожнички и крволочни Комунизам, пропагиран од бјелосвјетске скитачке, јеврејске расе, прихваћен од наших домаћих одрода: пропалих и недоучених ђака, компромитованих службеника, сеоских ђилкоша, разбојника, криминалних типова, скитница и осталог друштвеног олоша.   Да Комунизам у свом програму иде за тим да разори и уништи вјековно изграђиване основе Народне Цркве, Народне Државе и Народне Културе. Да потпуно убије националну свијест у народу.   Да остварењем комунистичких идеала народ потпада под јарам највећих тирјана. Историја би се вратила неколико вјекова уназад. Крваво стечене народне тековине: националне, вјерске, моралне и културне биле би уништене. Све би било изложено бездушном цинизму. Народ би се унесрећио.   Да је у теорији и пракси Комунизму основни циљ уништење: вјере, државне институције и нације. Ово уништење комунисти постижу не бирајући средства. Као најефикаснија средства су: лаж и насиље. Отуда безбројна и нечовјечна убиства и уморства, на превару и из засједа, најбољих и најистакнутијих народних људи, као носилаца вјерских, националних и државних идеала. Отуда препуне јаме безданице, шкрипови и бунари, унакажених лешева народних првака. Отуда злогласна јама у Радовчу, страшна касапница у Колашину и језива Острошка трагедија. Отуда на хиљаде у црно завијених мајки и сестара, на десетине хиљада уништених гробова и хиљадама невиних жртава. Отуда жалосна, али истинита наша међусобна братоубилачка борба.   Да је Комунизам најсуровији активни, идејни и практични атеизам. Да он једини води тоталитарни рат против Хришћанства, и да Христос, односно наша Народна, Светосавска, Србска Црква није имала до сада у историји већег, опаснијег и огорченијег непријатеља од Комунизма. Дјело Христово и дјело Светога Саве излаже се данас више него икада порузи и обесвећењу.”   Оно мало свештеника у Црној Гори који су преживјели комунистички погром у рату и одмах након њега, или су се одрекли свештеничке службе или су службу наставили у страху за своје животе и егзистенцију својих породица. Један број њих, у том страху, директно се приклонио комунистичким властима, прихватајући њихово поимање нације и устројства Цркве. Они су 14. и 15. јуна 1945. године (баш тих дана када је убијен Митрополит Јоаникије) одржали скупштину са које су издали Резолуција у пет тачака. Како наводи историчар Александар Стаматовић, “прва тачка односила се на тражење ове групе свештеника, да свештенство ‘Православне Цркве у Југославији’ буде национално равноправно. Друга тачка је назначила да ова група свештеника не може примити за администратора Митрополије митрополита Јосифа због његовог наводног противнародног рада и јер је тобоже наметнут, него је за администратора тражен епископ тимочки Емилијан. У трећој тачки је констатовано да ће се, како не постоји архијерејски замјеник, а ни Црквени суд, формирати Свештеничко удружење, које ће предложити архијерејског замјеника, који ће у договору са администратором оживјети црквени живот у Црној Гори. У четвртој тачки је назначено да ће се предузети иницијатива за сазив свештеничке скупштине православног свештенства Југославије ради оснивања Централног свештеничког удружења, које ће регулисати односе између Федеративне Југославије и Православне Цркве, пошто наводно то Свети Синод није урадио, а Свети Синод је оптужен да спроводи ‘великосрпске шовинистичке идеје’. У петој тачки је предложено да се измијени Закон и Устав Српске Православне Цркве који би имао демократско уређење, како би се дало право народу и свештенству да директно учествује у избору свих црквених представника.”   Преко Свештеничког удружења, Вјерска комисија при тадашњој црногорској Влади преузела је фактичку управу над Митрополијом црногорско-приморском, па је чак и свештенике постављала. Предсједник Вјерске комисије био је распоп Ђорђије Калезић.   По повратку Патријарха српског Гаврила Дожића из нацистичког логора Дахау у земљу, на засиједању Светог архијерејског сабора 20. маја 1947. године за Митрополита црногорско-приморског изабран је викарни епископ моравички Арсеније Брадваревић. Када је дошао у Црну Гору, затекао је катастрофално стање у Цркви: Свештеничко удружење било је директно подређено комунистичким властима, Цркви је био одузет, и даље је одузиман, значајни дио мовине, свештеници су остали без прихода па су или одлазили из Црне Горе или су се запошљавали и државним службама и предузећима да би прехранили породице, народ се одбио од Цркве…   Митрополит Арсеније, ревносни служитељ Богу, потрудио се да Цркву у Црној Гори доведе у колико-толико у редовно стање. Али, комунистичке власти у њему су препознале опасност по своје тековине уништења Цркве и, 1954. године, у монтираном судском процесу, осудиле су га на 11 година робије. Након двије године пуштен је из затвора, али му је забрањен повратак у Црну Гору.   За вријеме утамничења Митрополита Арсенија и његовог прогонства, управу над Митрополијом црногорско-приморском преузео је Патријарх српски Викентије Проданов, који је на тај положан изабран по упокојењу Патријарха Гаврила 1950. године. Он се упокоји 1958. године, и за администратора Митрополије црногорско-приморске, накратко, постављен је епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, а од маја наредне године викарни епископ будимљански Андреј Фрушић. Када је он изабран за Епископа бањалучког, у мају 1961. године, за Митрополита црногорско-приморског изабран је Данило Дајковић. Његовим доласком на цетињски митрополитски трон почиње другачије поглавље у историји Митрополије црногорско-приморске.   Данило Дајковић је за Митрополита црногорско-приморског постављен по налогу Удбе. Међутим, овај горштак родом из Друшића у Ријечкој нахији, обудовјели свештеник и црквени службеник у Македонији и Патријаршији у Београду, али и ратник у црногорској војсци у балканским и Првом свјетском рату, у духу својих предака и имајући страха од Бога, није поклекао пред комунистичким настојањима да у потпуности сатру Православну цркву у Црној Гори. Једине демонстрације у вријеме владавине Комунистичке партије Црном Гором организоване су на Цетињу управо против њега. “Напредни” ђаци Цетињске гимназије 1969. године демонстрирали су пред Цетињским манастиром зато што Митрополит Данило нипошто није хтио да пристане да се руши црква Светог Петра Цетињског и на њено мјести гради Његошев маузолеј. Када, ипак, није успио да се одупре овом злочину, у вријеме док је Ловћенска црква рушена, августа 1972. године, склонио се у Швајцарску.   Рушење цркве Светог Петра Цетињског на Ловћену символична је круна страдања Православне цркве у Црној Гори од комуниста. Као што ће и њена обнова бити материјални показатељ да је идеолошко безбожје у Црној Гори утихло.   Митрополит Данило, такође, никада није хтио да пристане на настојање комунистичких власти да Митрополију црногорско-приморску одвоје од Српске православне цркве, по моделу расколничке Македонске православне цркве. Ту је он, заиста, велики пред Богом, без обзира на начин на који је дошао на положај Митрополита црногорско-приморског.   У вријеме Митрополита Данила, усљед процеса растакања комунистичке власти у Југославији, па и у Црној Гори, који је све више узимао маха, смањен је притисак на свештенике. Али комунистичка идеолошка страст богоборства није престала.   Пензионисањем престарјелог Митрополита Данила, на његову молбу, 1990. године, и устоличењем Митрополита Амфилохија Радовића на његово мјесто наредне године, за Српску православну цркву у Црној Гори почиње ново, и данас актуелно поглавље, вјероватно никада теже у њеној историји.   Након пада Берлинског зида, 1989. године, умјесто пада комунистичког режима и у Црној Гори, услиједила је његова метаморфоза, убрзано пресвлачење.  Комунистички шињел замијенили су глобалистичким одијелима. Умјесто новог друштвеног устројстава, добили смо нову превару.   Демократија, та највећа системска превара у историји свијета, пружила је људима наду у слободу. Човјека је Бог створио као слободно биће и Он му ту слободу не ограничава. Слободу ограничавају људи једни другима. Слобода је природна потреба човјека, али његов доживљај слободе замагљен је: он слободу дожиљава не у њеном истинском смислу, као право на живот у јединству са Богом, него као њену супротност – као могућност удовољавања материјалним потребама свога тијела и својим страстима, што му пружају друштвени положај и материјално благостање.   У тој наизглед разузданости слободе, а у ствари под строгим надзором комунистичке Удбе која није дозволила да јој друштвена кретања измакну контроли, основане су политичке партије које су артикулисале националистичке потребе двије супротстављене групације Црногораца: оних који су се држали својих српских коријена и оних који су се уклопили у доживљај нације у духу комунистичке идеологије. Политичке партије које су, у том брзом развоју догађаја, настајале мимо контроле Удбе, цјепкане су трудом Удбиних људи у њима и утицај политичких партија које су преживјеле Удбине интервенције минимизиран је.   Већ на попису становништва 1991. године број житеља Црне Горе који су се изјаснили да су Срби било је 9,34 одсто, а број оних који су се изјаснили да су Црногорци смањен је на 61,86 одсто. На попису становништа 2003. године број Срба у Црној Гори ”порастао” је на 31,99 одсто, док је оних који су говорили српским језиком било 63,49 одсто, а број Црногораца смањен је на 43.16 одсто, док је оних који су говорили црногорским језиком било 21,96 одсто.   Још на Петровдан 1991. године организован је напад каменицама на Цетињски манастир. Пола године раније, 17. јануара, “Црногорска православна црква” своје постојање, као невладина организација, пријавила је станици милиције на Цетињу. Уз мук правосудних органа и полиције, услиједило је отимање цркава Митрополије, углавном у Катунској нахији, од оних који су идеолошки подржавали ову Удбину творевину, под изговором да су оне “власништво села” (иако село не постоји као правна категорија). Напади на цркве нијесу дали плода онима који су те нападе изводили, напротив, и у њима, углавном, данас богослужи канонско свештенство Митрополије црногорско-приморске.   “Пораст” броја Срба у Црној Гори био је аларм актуелном режиму да нешто хитно предузме у заустављању тог процеса и његовог окретања у супротни смјер. Услиједили су: преименовање српског језика у “црногорски”, инжењеринг у историографији, протјеривање ћириличног писма, политика запошљавања у јавној сфери живота која ригидно фаворизује Црногорце у односу на Србе, без обзира на стручност…   Тако, на попису становништва у Црној Гори 2011. године број оних који су се изјаснили да су Срби смањен је на 28,73 одсто, а оних који су се изјаснили да су Црногорци порастао је на 44,98 одсто.   И поред снажне присиле на свим нивоима друштва и у свим областима друштвеног живота да се смањи број Срба у Црној Гори, није постигнут жељени резултат и процес замјене историјског српског идентитета Црногораца новим, црногорским, у суштини идеолошким, у посљедње вријеме прерастао је у паничну, рекло би се судбинску интервенцију режима, израженију како истиче вријеме до пописа становништва 2021. године. У тој интервенцији, главном препреком режим је означио Српску православну цркву у Црној Гори. Завршни обрачун са њом, идеолошки, назначен је у предлогу новог политичког програма владајуће Демократске партије социјалиста и, правно, Предлогом закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.   И раније, кроз сву своју историју, Православна црква, па и у Црној Гори, страдала је тако што су још рушили богомоље, уништавали имовину, палили књиге и документа, паству мамили и присиљавали на одрицање од Христа и, често, убијали. Страдање за Распетог Христа је у природи Цркве овога свијета. Радикалним одрицањем од хришћанских вриједности живота и од православног Истока, који су Црну Гору и Црногорце, заједно са Бокезима, Приморцима, Брђанима, Старохерцеговцима… провели кроз Сциле и Харибде вјекова, актуелни црногорски режим поданички се приклонио богоборном западњачком вриједносном систему, евроатлантској породици која клања богу Новцу, утирући црногорско биће и сводећи Црну Гору само на њено име.   Ововремено страдање у свијету, негдје више негдје мање, перфидније је него икада. Глобалистичка идеологија, у коју је, сродна јој по бићу и духу, природно уточила комунистичка, растаче породицу, полност, интересима капитала који је изњедрио подводи школство, науку, културу, па и спорт, и све више видивом чини своју духовност, обезличавајући човјека и претварајући га у масу. Глобалистичка идеологија је преплавила народ, па и паству Православне цркве, а све више пенетрира и у сам клир. Раслабљени човјек овог времена не види, или неће да види разлику између Бога и мамона, нема воље да се одупре злу овога свијета.   Страдање Православне цркве у Црној Гори данас је опште, од глобалистичке идеологије, и посебно, од режима који је промотер те идеологије. Зато је оно веће неко икада до сада.   (Излагање на Округлом столу “Положај и проблеми српског народа у Црној Гори” који је одржан у Београду 6. новембра 2019. године)     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У недељу, 10. новембра, на дан рођења Светог Арсенија Аремца по ком носи име, карловачка Богословија обележиће 225 година од оснивања. Свечаном академијом, која почиње у 18 часова, у фокус ће бити стављени заједнички успеси професора и ученика.
       
      Богословија Свети Арсеније Сремац носи назив тог свеца, јер је он био пример марљивости, скромности и доброте. иако није био епископ, због преданости свему што је радио, Свети Сава га је, повлачећи се са трона именовао за свог наследника. Обележавање 225 година постојања Богословије повод је за скретање пажње на универзалне вредности које су биле део његовог животног пута.
      "Празник почиње вече уочи, тако ћемо и ми у суботу увече служити празнично бденије и биће водоосвећење у свечаној сали са професорима и ученицима. На сам дан ће бити служена арихијерејска литургија коју ће служити митрополит дабробосански,господин Хризостом", каже протојереј Јован Милановић.
      Програм ће се у недељу одржати управо овде, у свечаној сали Богословије када ће се окупљенима први пут званично обратити нови ректор богословије, протојереј, Јован Милановић.
      Карловачка богословија посебно је поносна на успех својих ђака, а у својим редовима има академике, професоре, писце и глумце.
      Сви они заједно чине један велики збор и сабор који нама задаје један озбиљан задатак а то је да наставимо да сведочимо то трајање и постојање ове школе и у исто време не одричући се онога што јесмо
      да будемо на располагању како бисмо свима онима који желе да чују, дали одговоре на смисао постојања живота, у исто време понудили квалитетан програм школског образовања и васпитања.
      На свечаној академији обележиће се и 800 година аутокефалности српске православне цркве, а сви који тог дана дођу у Карловце могу да посете и Саборну цркву у којој је великим трудом сачуван део моштију Светог Арсенија Сремца, које се иначе налазе у манастиру Ждребаоник у Црној Гори.
       
       
      Извор: Епархија сремска / РТВ
    • Од Логос,
      Епархија канадска обележила је велики јубилеј Српске Православне Цркве на епархијском нивоу у недељу 3. новембра Светом Архијејеском Литургијом у храму Св. Тројице у Кичинеру, и свечаним банкетом у сали при храму Св. Великомученика Георгија у Ватерлуу. Св. Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ славонски Г. Сава, уз Преосвећене архијереје осјечкопољског и барањског Г. Херувима, и канадског Г. др Митрофана, уз саслужење већине свештенослужитеља Епархије канадске, протојереја Томе Бекуришвилија (Грузијска Православна Црква), и протоћакона Милована Гогића (Епархија средњезападноамеричко - новограчаничка СПЦ). Парохијски хор ’’Св. Роман Мелод’’, под вођством Биљане Важић, милозвучно је одговарао на богослужењу.     Поучним словом о аутокефалности, и улози Св. Саве у стицању исте, обратио се старешина храма Св. Тројице протојереј др Горан Гојковић. Након богослужења, на којем се велики број верника причестио, Епископ канадски Г. Митрофан захвалио се свим учесницима и организаторима овог великог славља предавши реч Епископу осјечкопољском и барањском Г. Херувиму да поучи овај литургијски сабор. Владика Херувим је бираним речима позвао све сабране да буду свесни јединог употпуњеног сабрања - литургијског сабрања око Св. Тајне Евхаристије. Владика је посебно нагласио да благодат Духа Светога делује тамо где смо окупљени у име Господње, у миру, слози и хришћанској љубави.   Након молитвеног саборовања преко шест стотина верника дочекало је архијереје у импозантној сали ЦШО Св. Великомученика Георгија. Овом приликом Краљевска федерална коњаница Канаде доделила је почасну стражу епископима, и то официри Лепа Павловић и Чуонг Тију. Програм који је водио јереј Јован Марјанац, секретар Епархије канадске, отпочео је са молитвом и благословом Владике Херувима, и химнама Канаде и Србије. Свечани поздравни говор одржао је домаћин Владика Митрофан, поздравивши своју браћу архијереје, и заблагодаривши им са прикладним поклонима. Владика се додатно захвалио представницима сестринских помесних цркава у Канади, протојереју Томи Бекуришвили (Грузијска Православна Црква), и протојереју Јулијану Стојици (Румунска Православна Црква) као и свим сабраним представницима црквених, националних, и културних организација.   Поздраве и честитске испред дипломатских представништава Босне и Херцеговине, и Републике Србије исказали су новодошли Амбасадор Босне и Херцеговине у Отави г. Марко Милисав, и Генерални конзул Републике Србије у Торонту г. Василије Петковић.   Поводом овог великог јубилеja уприличен је разноврсан културно-уметнички програм са богатим духовним, песничким, и фолклорним садржајем. У програму су се представили хорови ’’Кир Стефан Србин’’ из Торонта, и ’’Св. Роман Мелод’’ из Кичинера, фолклорне и певачке групе СКУД ’’Опленац’’ из Мисисаге,  ’’Гаврило Принцип’’ из Ватерлуа, ’’Стеван Синђелић’’ из Кичинера. Специјални гости ’’Ивериони’’ и певачка група ’’Иверон’’ из грузијске заједнице у Торонту одушевиле су све присутне својим народним репертоаром. Музички интермецо у току послужења извели су Марко Пејановић (клавир), и Марина Бранковић (виолина), професори музике.   Овим поводом Владика Митрофан је представио новоосновани Фонд за Омладину Епархије канадске, којим ће се подстицати ангажман млађих нараштаја у Канади у разне сврхе како бисмо их приближили Цркви. Првенствено, управници овог фонда, организоваће први светосавски бал Епархије, 1. фебруара 2020. године са циљем да се побољшају услови рада летњег кампа за децу.   Обележавање 800. година аутокефалности Српске Православне Цркве на нивоу Епархије канадске окончано је закључним словом и благословом Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа славонског Г. Саве, кога многи од присутних су се сећали још од његовог службовања на северноамеричком континенту. Уз помну пажњу пуне сале, Владика Сава је на српском и енглеском језику причао о кључним тренуцима за СПЦ на овом континенту. Владика се осврнуо на период након Другог светског рата, тешку поделу раскола, помирење истог, и данашње време. Особито цењено је то што је Владика Сава сам учесник свих ових историјских збивања, ступивши у Манастир Св. Саве у Либертивилу још 1956. године као искушеник.   Заблагодаривши Господу и Светом Сави сви су отишли својим домовима свесни да је овај историјски скуп велики благослов за целокупно српство у дијаспори.     Извор: Епархија канадска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...