Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Снежана

Хришћанска духовност и људска солидарност

Оцени ову тему

Recommended Posts

Хришћанска духовност и људска солидарност

Klee-Izlazece-sunce-1907.jpg?resize=600%

Паул Кле, Излазеће Сунце, 1907.

Тајна Христова и различите религије: „Христос није дошао да створи још једну религију, већ да понуди заједницу љубави сваком људском бићу.“ Верујем да је једна од драма хришћанства то што је оно постало само још једна религија уз све друге. Човечанство се, са религијског гледишта, дели на две широке хемисфере. Постоји она за коју ми се чини да је потекла из архаичних религија, а нарочито из Индије, где је све једно, где се коначно све стапа у јединство: преко светог космоса, све се утапа у неку врсту огромне космичке матрице као „лутке од соли у мору“, да употребимо једну тамо уобичајену слику. И затим постоји „семитскија“ хемисфера коју представљају јудаизам и ислам: Бог је на небу, човек на земљи, не могу истински ући у заједницу, али Бог даје свој закон и човек се мора покоравати том закону остајући на слушању Речи Божије. Чини ми се онда да је хришћанство потпуно зачуђујуће, зато што проповеда да су људско и божанско сједињени „нераздељиво“ и „несливено“ (тако је потврдио [Халкидонски] васељенски сабор из V века): „нераздељиво“, то је оно што наглашава духовна хемисфера потекла од Индије; и „несливено“, то је он што тврди хемисфера коју сам назвао „семитска“.

Овде постоји изванредна синтеза. То је та тајна да Бог кога је Христос открио није самоћа у себи самом: он није ни океан у који се све утапа ни самоћа на небу, већ је он тајна заједнице, тајна љубави; он је реалност најпотпунијег јединства и, истовремено, најпотпуније разлике. А људско биће је позвано да живи у тој заједници, у том јединству и тој различитости: они који су уједињени у Христу чине једно биће, нису одељени као острвца самоће, и уједно Христос иде у сусрет свакоме на јединствен начин. Библијска епизода о Педесетници подсећа да, кад Свети Дух силази на окупљене ученике, његови пламени језици се деле и он поставља по један на сваког од њих, који посвећује сваког у оно што има апсолутно јединствено, отварајући бескрајни простор његовој стваралачкој слободи. Ето зашто хришћанин може волети изразе јединства које може пронаћи у Индији, може волети ту тајну Бога потпуно трансцендирајућег коју може наћи у јудаизму и исламу, а у исто време, он обједињује обоје. Постоји у томе нешто што ми изгледа сасвим изванредно.

Ово ме увек подсети на једну причу коју налазим у сећањима једног мисионара објављених у Москви 1917. године. Он наводи да се у једном тренутку нашао међу будистима на граници између Сибира и Монголије. На крају их је заволео и дивио им се бескрајно. Толико се дивио будистичким мудрацима да, каже, није имао храбрости да их крсти. Затим, водећи даље своју мисао, додао је да би цео проблем био да их натера да отворе очи, јер они су ту, затворених очију, затворени у своју унутрашњост, у тај простор чисто унутрашње пуноће где је све једно. Али кад би могли, чувајући ту силу унутрашњости, отворити очи да виде другог и да га заволе у његовој другости, онда би то било заиста хришћанство, и то најпуније хришћанство које постоји. То је читав проблем: ради се о томе да се наведу они који живе затворени у своју унутрашњост да отворе очи и виде другог, и они који потврђују потпуну трансцендентност Бога да разумеју да, ако је Бог толико трансцендентан, он може трансцендирати саму своју трансцендентност да би нам се придружио, оваплотити се, постати један од нас, живети међу нама, и све нас узети у себе, тако да Бог у Христу узима лик човека и омогућава нам тако да распознамо у Светом Духу свако човечје лице у Богу.

Прихватити критику атеиста и допринос хуманизма: У исто време хришћанство мора преузети сав допринос, сво испитивање, читаву критику модерног атеизма који представља рушење идола. Христос је као дијамант са хиљаду сјајних ивица. Он је обједињење у пуноћи свега онога што је божанско и свега онога што је људско, тако да нам сва истраживања божанског кроз све религије и сва истраживања људског кроз разне врсте хуманизма – подразумевајући ту и оне које себе сматрају атеистичким – могу открити нешто о тајни Христа. Морамо проживљавати хришћанство као „богочовечанство“, да употребим једну формулу драгу руским религиозним философима. А у богочовечанству морају наћи места сва истраживања свега хуманог којима се баве модерни хуманизми и антихуманизми, али отварајући људско ка Богу; и сва трагања за божанским која воде нехришћански мудраци и мистици, али отварајући их ка људском. Све то мора добити место у тој неподељеној Цркви коју по мисији која нам је дата треба да представљамо, покажемо, разоткријемо, јер она је ту…

Мистицизам који храни друштво и културу: На Западу се хришћанска вера често поистовећује са моралом или друштвеним ангажовањем хуманитарног карактера, али духовно искуство, мистични живот који представља његово истинско језгро, остаје нажалост непознат. Трагично је то што у савременом хришћанству постоји ужасан утицај мисли марксистичке провенијенције. Не кудим, јер сматрам да постоје марксистичке анализе које су изузетно корисне у земљама трећег света. Али, стиче се утисак да су хришћани превише отишли ка спољном заборављајући језгро, срце. Док су они ишли ка спољашњем, освајачи су дошли и покушали су да се дочепају срца: то су безлични мистици, ти азијатски мистици.

Ми смо чак толико Бога представили као седог старца са брадом под којом живи једна птичица да људи више не желе тако схваћеног личног Бога. Више воле океанског бога Новог доба и мистике далеке Азије.

Ако се у прошлости сувише раширио атеизам као израз незаинтересованости за постојање Бога, сада пре идемо ка неким облицима мистичког атеизма. Све је то Достојевски дубоко осетио. Постоји у Злим дусима изванредна личност за будућност: Кирилов. Он је нека врста мистичког атеисте. Управо он каже: „Добро, зло, свеједно ми је. Бог: зашто о њему говорити? Али посматрам јесењи лист: он је ту, зелен је са мало жутог около. Све је лепо, све је добро, видим тренутак вечности; дакле, убићу се у тренутку вечности, и бићу Бог.“ То је оно што нас чека, а нама требају преобраћени Кирилови, излечени, Кирилови хришћани. Као што је то уосталом био сам Достојевски, који је кроз кризе ужасног зла, искуствено проживео невероватна просветљења у тренутку, касније схватајући ипак да је требало све то превазићи верношћу, тајном Христа који није само човек већ је Богочовек. Достојевски је истински осетио до које мере данашње друштво отвара поноре и расцепе у човеку. Али, у дну тих понора, он је открио Христа. Говорио је да треба бирати између Бога који је постао човек, Христа, и човека који жели да постане Бог. Ми смо данас на тој тачки, јер цео овај правац Новог доба утемељен је на човеку који жели да постане Бог.

Треба, дакле, да поново нађемо неке путеве најдубљег хришћанства, да покажемо да Бог није индивидуа или три индивидуе на небу, и да поново откријемо смисао унутрашњости, смисао тајне. Пот­ребно нам је да се мало позабавимо „негативном“ теологијом, и да стигнемо до тога да кажемо да се не може говорити о Богу, да је Бог изнад свих концепата и свих представа. Онда се живи Бог може открити у тајни Христа као оваплоћеног Бога, распетог и васкрслог који нас васкрсава изнутра. Треба данас да дефинишемо једну дубоку духовност, хришћанску мистику која уједно може напајати друштво и културу. Одатле важност литургије, молитвеног живота…

Духовно искуство и стваралачка отвореност ка свету: Сећам се једног младог јапанског интелектуалца који је дошао у Париз да одбрани тезу о Николају Берђајеву и руским интелектуалцима са почетка века, који су прво били поборници марксизма а потом га одбацили. Питао сам га зашто је изабрао баш ту тему, и он ми је одговорио: „И ја сам био марксиста, и сада сам престао то бити.“ Разговарали смо, и питао сам га следећу ствар: „Да ли вас је то навело да продубите будизам или шинтоизам?“ Одговорио ми је: „Не, то ме не интересује. Оно што ме занима, то је хришћанство попут Берђајевљевог: хришћанство које би омогућило истовремено да се има дубоко духовно искуство и да се човек отвори ка свету на стваралачки начин.“

[…] И управо то хришћанство мора бити циљ, јер што више човек постаје (аутентични) човек, тим више постаје одговоран човек. Молитва не ослобађа од задатака овог света: она нас чини још одговорнијим. Ништа није одговорније од молитве. Управо ово треба истински разумети и пренети младима. Молитва није забава, она није нека врста дроге за недељу, већ нас она окупља у тајни Оца, у сили Светог Духа, око Лица које нам открива свако лице, и чини нас најзад слугама сваког лица.

 

Ако постајање слугама сваког човека може узети конкретан облик присуства поред оних који пате због напуштености од људи, сиромаштва… то нас такође позива да будемо инвентивни људи, ствараоци у свим областима, укључујући ту и економску област, област светске цивилизације, област културе итд. Хришћанство мора бити стваралачко, а историјски је и било изванредан стваралац. Довољно је да се осврнемо и погледамо романичке цркве у селима, а да не говоримо о цркви Нотр-Дам у Паризу или о икони Свете Тројице коју је насликао Рубљов! Какво моћно стваралаштво! И нема потребе за неком етикетом да би се стварало. Достојевски није говорио да је био хришћански романсијер. Дакле, он је један од оних који су направили изванредан искорак у хришћански сензибилитет, мисао и, чак бих додао, теологију. Бројни су они који га и данас читају, он је један од „отаца“ модернизма, као што су Фројд, Ниче и до јуче Маркс. На хришћанима је, дакле, да поново започну и наставе то стваралаштво у свету какав јесте, не жалећи се. Свету нису потребни цмиздрави хришћани, већ хришћани ствараоци.

 

Извор: Оливије Клеман, Тезе или нађимо смисао живота, Београд: ХКЦ, 2015, 39–45.
Превод: Јелица Вуковић

http://teologija.net/duhovnost-solidarnost/

 


Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Дејан,
      Ово је јако важно питање. Пре доласка у манастир гутао сам литературу о Зен будизму и дан данас имам дубоко поштовање према култури коју је овај духовни правац подстицао на Далеком истоку. Међутим, када сам почео да читам о исихазму разумео сам да ми православни имамо много више од тога. Одређене методе чак могу изгледати јако сличне. Например будистичка пракса sati (на енглеском mindfulness) који подразумева неговање активне пажње (сабраностси) на унутрашња и спољашња искуства у садашњем тренутку, чиме се зауставља неконтролисани покрет ума било у правцу размишљања о прошлости или будућности је веома важна у будизму и данас се примењује у разним облицима у борби против стреса и других болести садашњег времена.
      Међутим, ми православни имамо ТРЕЗВОУМЉЕ (ΝΗΨΗΣ, нипсис) које подразумева врло сличан однос према реалности али у перспективи живог односа према личном Богу који је утемељен на покајању и плачу (ΠΕΝΘΟΣ, пентос). У трезвоумљу је суштина непрестане молитве, која није само стално понављање имена Исусовог, посебно не као неке мантре која сама по себи има магијско дејство, већ молитве без речи која представља тихо и смирено пребивање ума и срца у сталном присуству Божијем. Лични Бог, покајање, плач, хришћански појам личности човека која је створена по икони Божијој су "менталне конструкције" за будизам којих се човек мора ослободити да би се ослободио патње (dukha). Будизам деконструише појам личности који је суштински важан за нас хришћане јер ми верујемо не само у Бога, већ Бога кога нам је открио сам Син Божији, вечносуштан Оцу, који је постао човек, ходио међу нама, пострадао за нас и васкрсао и у коме имамо вечни живот. Ово су суштинске разлике. Неки римокатолички мистици (као Томас Мертон) пробали су да нађу неку врсту синтезе између Зена и хришћанске мистике, али римокатолички мистицизам је јако далеко од исихазма, иако данас многи римокатолици показују све више интересовања за нашу традицију. Треба имати у виду да исихазам није метода као што су то будистичке методе медитације и он подразумева један целовит преображај човека у православној вери и активном литургијском животу. Само понављање Исусове молитве може да постане својеврсна идолатрија ако није засновано на правилном схватању човековог пада, греха, покајања, обожења које имамо у Христу и ако се практикује ван евхаристијског живота. Може да помогне, као што могу да помогну разне методе, али не спасава по себи. 
      Немојте ме погрешно схватити. Нас не спасава правилно исповедање вере само по себи, као што можемо често да чујемо од квази-зилота, већ правилно исповедање вере ОРТОДОКСИЈА мора да буде праћено и ОРТОПРАКСИЈОМ (правилним животом, трудом, подвигом) кроз коју постајемо нова твар у Христу. У нама се обликује лик Христов и једино тако ће Бог у нама препознати лик свога Сина. То је спасење. Крштењем умиремо старом човеку, али без активног преображаја у Христу који подразумева наш труд тј. подвиг, крштење само по себи не делује магијски и нема ефекта без живота у Христу, пре свега евхаристијског. Кључни елемент молитве у православној традицији јесте "плач" који неопходно не подразумева само проливање суза, већ дубоко понирање у тајну пада човековог и вапај Христу из срца које жуди за животом који једино у њему имамо. О томе много лепо говори старац Силуан, који помиње "плач Адамов". Његове речи "држи свој ум у аду и не очајавај" представљају један од најјачих израза исихастичке традиције у Православљу. Ми то можемо интелектуално само донекле разумети, али без непосредног искуства ова тајна се не може заиста разумети срцем тј. целим човековим бићем. Ко је разуме и заживи силом Духа Светога још у овом животу, све остало сматра за "трице и кучине". Царство небеско је у нама, у нашем срцу. Читава књига поука Старца Силуана је написана у благодатном стању молитвеног плача и само читање његових поука делује као духовни лек.
      Богу нису потребне наше молитве и наше жртве, наше службе, појање, то све треба нама да бисмо се одвојили од оног пролазног и привременог и заживели у Духу Светоме. Он тражи наше срце да би га испунио својом љубављу, тј. нетварним енергијама које су сам Бог. Тада човек постаје Бог по благодати иако и даље остаје људска личност (ипостас). Молитва која не долази из срца покајног обично је расејана, испуњена сликама и маштањима, док молитва која долази у покајању води истинском духовном препороду. Овде не мислим на покајање као кајање због неких наших сагрешења иако је то важно за покајање, већ покајање као начин живота, начин постојања који нас враћа у аутентични однос са Богом који је Адам имао пре пада. 
       Завршио бих са пар цитата из незаборавног текста о. Василија Гондикакиса (бившег игумана Ивирона, великог и светог старца) "Монашко ткање на чунку живота". Овде ћете наћи многе одговоре на ваша питања: http://www.manastirvavedenje.org/page66.html 
      "Православни монах није просто “мистичар”. Он не спада у оне који покушавају да преко неке одређене дијете или технике постигну високи степен самосавладавања и аскетских подвига. Јер сваки људски труд, сам за себе, припада овоме вијеку и као такав је безначајан и неспособан да побиједи смрт, било у монаху билу у брату.
      Заиста, тајна православног монаха је тајна васкрслог човјека.
      Циљ монаховог живота није да постигне личну сконцентрисаност или напредак, него да буде служитељ тајне спасења, тиме што не живи за себе него за Онога који је за нас умро и васкрсао. И за сву браћу."
      Архимандрит Сава Јањић
       
      ИЗВОР

      View full Странице
    • Од Дејан,
      Међутим, ми православни имамо ТРЕЗВОУМЉЕ (ΝΗΨΗΣ, нипсис) које подразумева врло сличан однос према реалности али у перспективи живог односа према личном Богу који је утемељен на покајању и плачу (ΠΕΝΘΟΣ, пентос). У трезвоумљу је суштина непрестане молитве, која није само стално понављање имена Исусовог, посебно не као неке мантре која сама по себи има магијско дејство, већ молитве без речи која представља тихо и смирено пребивање ума и срца у сталном присуству Божијем. Лични Бог, покајање, плач, хришћански појам личности човека која је створена по икони Божијој су "менталне конструкције" за будизам којих се човек мора ослободити да би се ослободио патње (dukha). Будизам деконструише појам личности који је суштински важан за нас хришћане јер ми верујемо не само у Бога, већ Бога кога нам је открио сам Син Божији, вечносуштан Оцу, који је постао човек, ходио међу нама, пострадао за нас и васкрсао и у коме имамо вечни живот. Ово су суштинске разлике. Неки римокатолички мистици (као Томас Мертон) пробали су да нађу неку врсту синтезе између Зена и хришћанске мистике, али римокатолички мистицизам је јако далеко од исихазма, иако данас многи римокатолици показују све више интересовања за нашу традицију. Треба имати у виду да исихазам није метода као што су то будистичке методе медитације и он подразумева један целовит преображај човека у православној вери и активном литургијском животу. Само понављање Исусове молитве може да постане својеврсна идолатрија ако није засновано на правилном схватању човековог пада, греха, покајања, обожења које имамо у Христу и ако се практикује ван евхаристијског живота. Може да помогне, као што могу да помогну разне методе, али не спасава по себи. 
      Немојте ме погрешно схватити. Нас не спасава правилно исповедање вере само по себи, као што можемо често да чујемо од квази-зилота, већ правилно исповедање вере ОРТОДОКСИЈА мора да буде праћено и ОРТОПРАКСИЈОМ (правилним животом, трудом, подвигом) кроз коју постајемо нова твар у Христу. У нама се обликује лик Христов и једино тако ће Бог у нама препознати лик свога Сина. То је спасење. Крштењем умиремо старом човеку, али без активног преображаја у Христу који подразумева наш труд тј. подвиг, крштење само по себи не делује магијски и нема ефекта без живота у Христу, пре свега евхаристијског. Кључни елемент молитве у православној традицији јесте "плач" који неопходно не подразумева само проливање суза, већ дубоко понирање у тајну пада човековог и вапај Христу из срца које жуди за животом који једино у њему имамо. О томе много лепо говори старац Силуан, који помиње "плач Адамов". Његове речи "држи свој ум у аду и не очајавај" представљају један од најјачих израза исихастичке традиције у Православљу. Ми то можемо интелектуално само донекле разумети, али без непосредног искуства ова тајна се не може заиста разумети срцем тј. целим човековим бићем. Ко је разуме и заживи силом Духа Светога још у овом животу, све остало сматра за "трице и кучине". Царство небеско је у нама, у нашем срцу. Читава књига поука Старца Силуана је написана у благодатном стању молитвеног плача и само читање његових поука делује као духовни лек.
      Богу нису потребне наше молитве и наше жртве, наше службе, појање, то све треба нама да бисмо се одвојили од оног пролазног и привременог и заживели у Духу Светоме. Он тражи наше срце да би га испунио својом љубављу, тј. нетварним енергијама које су сам Бог. Тада човек постаје Бог по благодати иако и даље остаје људска личност (ипостас). Молитва која не долази из срца покајног обично је расејана, испуњена сликама и маштањима, док молитва која долази у покајању води истинском духовном препороду. Овде не мислим на покајање као кајање због неких наших сагрешења иако је то важно за покајање, већ покајање као начин живота, начин постојања који нас враћа у аутентични однос са Богом који је Адам имао пре пада. 
       Завршио бих са пар цитата из незаборавног текста о. Василија Гондикакиса (бившег игумана Ивирона, великог и светог старца) "Монашко ткање на чунку живота". Овде ћете наћи многе одговоре на ваша питања: http://www.manastirvavedenje.org/page66.html 
      "Православни монах није просто “мистичар”. Он не спада у оне који покушавају да преко неке одређене дијете или технике постигну високи степен самосавладавања и аскетских подвига. Јер сваки људски труд, сам за себе, припада овоме вијеку и као такав је безначајан и неспособан да побиједи смрт, било у монаху билу у брату.
      Заиста, тајна православног монаха је тајна васкрслог човјека.
      Циљ монаховог живота није да постигне личну сконцентрисаност или напредак, него да буде служитељ тајне спасења, тиме што не живи за себе него за Онога који је за нас умро и васкрсао. И за сву браћу."
      Архимандрит Сава Јањић
       
      ИЗВОР
    • Од Логос,
      Никаквог дијалога, а посебно не инклузивног и институционалног, о закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, није било, те је груба неистина Министарства за људска и мањинска права да је Митрополија црногорско-приморска одбила ”дијалог о испуњавању препорука Венецијанске комисије”.      Правни савјет Митрополије црногорско-приморске никада, током претходних година, није позван од стране Министарства на било какву стручну расправу или дијалог о будућем закону, саопштила је данас Митрополија црногорско-приморска реагујући на јучерашње саопштење за јавност Министарства за људска и мањинска права.   У саопштењу се констатују да Предлог закона није усаглашен са највећим бројем од 36 најважнијих препорука Венецијанске комисије, што ових дана констатују и бројне међународне и експертске адресе. Из Митрополије позивају Министарство за људска и мањинска права да престане са изношењем неистинитих информација и да коначно почне да поступа законито и читав поступак врати у прописане оквире, истичући да је скоро све ове проблеме препознала и Европска унија.   Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске преносимо у цјелости:   САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ 20. децембар 2019. године     Поводом саопштења за јавност Министарства за људска и мањинска права од 19. децембра дужни смо да реагујемо и укажемо да Министарство, по ко зна који пут, замјењује тезе и грубо дезинформише јавност о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница.   Навод Министарства да се је Предлог закона припреман пет година није тачан, јер је Нацрт закона о слободи вјероисповијести из 2015. године дуже од четири године стајао у ормарима Министарства. Округли столови које је прошле године организовало Министарство на разне теме немају никакве везе са дијалогом о конкретним будућим законодавним решењима. Правни савјет Митрополије Црногорско-Приморске никада, током претходних година, није позван од стране Министарства на било какву стручну расправу или дијалог о будућем закону.   Тачан је навод Министарства да ”нема вјерске заједнице која није коментарисала Нацрт закона”, али је изостао навод да Министарство никада није одговорило на Примједбе на 50 страница које је Митрополија Црногорско-Приморска у септембру 2015. године доставила Министарству у фази јавне расправе. Уосталом, најбоља потврда наше тврдње се налази у образложењу Владе уз Предлог закона. Никада ни ми као подносиоци Примједби, а ни јавност, нисмо обавијештени о њиховом разматрању.   На жалост, никаквог дијалога, а посебно не инклузивног и институционалног дијалога, није било. Најважније обиљежје тог имагинарног процеса јесте да је Министарство грубо прекршило све одредбе које су се могле прекршити у досадашњем законодавном поступку. Уосталом, нека наведу и јавности покажу документ из кога ће се видјети ко је од правних експерата и представника цивилног сектора, мимо представника Владе, као и цркава и вјерских заједница, учествовао у припреми Нацрта и Предлога закона.   Груба је неистина да је Митрополија одбила ”дијалог о испуњавању препорука Венецијанске комисије”. Препоруке Венецијанске комисије су упућене Влади која их је тражила, а не Митрополији. Митрополија није прихватила условљавање представника Владе да води дијалог искључиво о препорукама Венецијанске комисије већ је, уз препоруке, тражила да се расправља и о осталим члановима Предлога закона, који нису у сагласности са Уставом, правним поретком Црне Горе и здравим разумом.   Представници Владе су одбили да о томе разговорају. На састанку од 26. новембра ове године представници Владе нису презентовали ниједну одредбу Предлога закона у коју су укључили препоруке из мишљења Венецијанске комисије. Жалосно је што су представници Владе, како су нам експлицитно и више пута поновили, кључне аспекте права на слободу вјероисповијести прогласили за политичка питања за која су нам рекли да се о њима уопште не може разговарати.   Предлог закона, на жалост, уопште није усаглашен са највећим бројем од 36 најважнијих препорука Венецијанске комисије, а то ових дана констатују и бројне међународне и експертске адресе. Позивамо Министарство за људска и мањинска права да престане са изношењем неистинитих информација и да коначно почне да поступа законито и читав поступак врати у прописане оквире.   Уосталом, скоро све ове проблеме је препознала и Европска унија.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово Блаженство архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије говорио је за ТВ Скај о земљотресу који је погодио Албанију и оставио многе мртве и повређене. „Усред све ове збрке мислим да постоје неке светле тачке“, рекао је, истакавши да је жалост ове земље изазвала излив љубазности, љубави и солидарности у васцелом свету.     „Ова солидарност није дошла само од албанског народа“, казао је мислећи и на помоћ коју Албанија добија од других земаља. Блажењејши је навео као пример Грчку која је похитала да помогне Албанији пославши спасилачке тимове и опрему. „Нажалост, ми немамо такву опрему овде, а стање је и даље веома тешко и у неким случајевима драматично,“ приметивши да не смемо допустити себи да тапкамо у мраку, него да морамо обратити пажњу на оне светле стране.   Албанска Православна Црква није већинска религијска заједница у Албанији, што значи да и мање може помоћи. „Нас је неких 20% становништва, али чинимо све што можемо,“ рекао је напоменувши да је народ захваћен земљотресом смештен и у Саборној цркву у Драчу, као и у зградама Богословске академије Светог Власија, а притом се врши прикупљање потребних намерница, одевних предмета и новца.   Блажењејши Анастасије предлаже да у оваквим драматичним ситуацијама људи морају остати спокојни и трезвене главе како би се правилно вршила процена и планирало које мере треба предузети.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Човјек умире, и сахрањују га у земљу и њега више НЕМА. И то није никаква велика мистерија, то видимо да се дешава и са другим живим бићима – и са дрвећем и са цвијећем и са животињама. ПРОБЛЕМ ЈЕ када умре неко кога ми волимо! Када умре неко кога волимо, ми знамо да је тај кога смо вољели исто тако човјек од крви и меса, исто тако тјелесно биће, и видимо да смо га сахранили.     Али осјећамо да онај кога смо вољели, није могуће да га нема. Знамо да је његово тијело сахрањено. Али није могуће да њега апсолутно више уопште никада нема. Сви имамо осјећај, понављам, кад је у питању неко кога смо јако вољели, сви имамо осјећај да је он негдје друго. Он више није просто ту, али није могуће да га нема. Зашто није могуће да га нема? Зато што и моја љубав И ДАЉЕ ТРАЈЕ, и даље га волим. ЧИМ ГА волим МОРА ДА и он постоји.   Нестаје његов глас, нестају његови покрети, нема више његовог погледа из очију, све оно што је везано за физичке ствари нема. Али ЉУБАВ, љубав НЕ ДА да се УМРЕ.   И зато је тада на Тајној вечери већ било јасно да када Христос каже: „Нећете имати живот вјечни“ – да говори неку веома крупну ствар. Јер може неко рећи: „Па добро, шта ће мени живот вјечни?! Ту сам да живим колико могу. Тако, живим од данас до сјутра. Само нека су ова дјеца здраво, ја ћу свакако сјутра да умрем. Па и што бих живио сад петсто година или хиљаду, нема потребе.   Доста ми је, преко главе ми је свега. Нећу ни да живим, и ово ми је доста. Е да „оћу сјутра да умрем“. Често пута кажемо сами, кад нас преплаве животне бриге и невоље, и кажемо: „Не треба ми ни сјутра да живим, а камо ли живот вјечни. Шта ће ми?“. Али то је тако израз неке наше резигнираности и неке наше притиснутости невољама.   Али кад нам је добро, и кад се волимо и кад смо радосни – па ево рецимо нађемо се на слави код пријатеља или сретнемо се с неким – не бисмо да то никад престане. Кад нам је лијепо и кад се волимо не бисмо да то никада престане.   И када Христос каже: „Ко не једе моје Тијело и не пије моју крв, тај нема живот вјечни“ – то значи: не можете људи, иако осјећате сами у себи да бисте вољели да овај живот, ова љубав, ова љепота да никада не престане, не можете то САМИ од СЕБЕ учинити да то никад не престане…   Ко не прима Бога у себе може бити добар спортиста, може да џогира, може да иде на фитнес, може да једе здраву храну, може да медитира, може да чита неку добру књигу, може да има бонтон, да се лијепо јавља комшијама, може да одгони од себе ружне мисли, може да увијек буде ведар, може да слуша неке занимљиве емисије итд – УМРИЈЕЋЕ. И зато у нашим црквеним пјесмама кажемо, кад сахрањујемо покојника: „У гробу су исти и цар и просјак“ – и цар и просјак. И онај грешник и онај добри, сви су исти у гробу. Дакле, с те стране гледајући, а гледајући и са стране наше љубави која воли упркос смрти и која осјећа.   Била би заиста једна лудачка сцена кад никог од вас овдје не би било, него кад бих ја сад причао сам за овим микрофоном без икога. Значи ја причам зато што сте ви ту. А ја волим мог покојног пријатеља, а њега нема. Значи ја га ВОЛИМ – то значи да га ИМА, само није ту. То што га ја не видим, то уопште не значи да њега потпуно нема.   Ја, рецимо, одавде не видим Мостар, ни Бања Луку, ни Ужице, ни Београд, не видим. Ал то не значи да ти градови, сад, док их ја не видим, не постоје. Дакле, мој поглед је једна врло ограничена ствар, мој мозак је врло ограничена ствар. Све што човјек промисли у овом животу и покушава да споји, и учини му се да је сабрао – да су два и два = четири, већ сјутра испада да то баш није тако. Да не дужим. Општа људска потреба, откад постоји човјек, откад постоје они фараони у Египту и оне пирамиде, откад постоје Стари Грци, откад постоје Вавилоњани, откад има игдје човјека потреба је да се ово не заврши тек тако, да живимо у љубави, у срећи…“       Извор: Портал Ин4с
×
×
  • Креирај ново...