Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Снежана

Хришћанска духовност и људска солидарност

Оцени ову тему

Recommended Posts

Хришћанска духовност и људска солидарност

Klee-Izlazece-sunce-1907.jpg?resize=600%

Паул Кле, Излазеће Сунце, 1907.

Тајна Христова и различите религије: „Христос није дошао да створи још једну религију, већ да понуди заједницу љубави сваком људском бићу.“ Верујем да је једна од драма хришћанства то што је оно постало само још једна религија уз све друге. Човечанство се, са религијског гледишта, дели на две широке хемисфере. Постоји она за коју ми се чини да је потекла из архаичних религија, а нарочито из Индије, где је све једно, где се коначно све стапа у јединство: преко светог космоса, све се утапа у неку врсту огромне космичке матрице као „лутке од соли у мору“, да употребимо једну тамо уобичајену слику. И затим постоји „семитскија“ хемисфера коју представљају јудаизам и ислам: Бог је на небу, човек на земљи, не могу истински ући у заједницу, али Бог даје свој закон и човек се мора покоравати том закону остајући на слушању Речи Божије. Чини ми се онда да је хришћанство потпуно зачуђујуће, зато што проповеда да су људско и божанско сједињени „нераздељиво“ и „несливено“ (тако је потврдио [Халкидонски] васељенски сабор из V века): „нераздељиво“, то је оно што наглашава духовна хемисфера потекла од Индије; и „несливено“, то је он што тврди хемисфера коју сам назвао „семитска“.

Овде постоји изванредна синтеза. То је та тајна да Бог кога је Христос открио није самоћа у себи самом: он није ни океан у који се све утапа ни самоћа на небу, већ је он тајна заједнице, тајна љубави; он је реалност најпотпунијег јединства и, истовремено, најпотпуније разлике. А људско биће је позвано да живи у тој заједници, у том јединству и тој различитости: они који су уједињени у Христу чине једно биће, нису одељени као острвца самоће, и уједно Христос иде у сусрет свакоме на јединствен начин. Библијска епизода о Педесетници подсећа да, кад Свети Дух силази на окупљене ученике, његови пламени језици се деле и он поставља по један на сваког од њих, који посвећује сваког у оно што има апсолутно јединствено, отварајући бескрајни простор његовој стваралачкој слободи. Ето зашто хришћанин може волети изразе јединства које може пронаћи у Индији, може волети ту тајну Бога потпуно трансцендирајућег коју може наћи у јудаизму и исламу, а у исто време, он обједињује обоје. Постоји у томе нешто што ми изгледа сасвим изванредно.

Ово ме увек подсети на једну причу коју налазим у сећањима једног мисионара објављених у Москви 1917. године. Он наводи да се у једном тренутку нашао међу будистима на граници између Сибира и Монголије. На крају их је заволео и дивио им се бескрајно. Толико се дивио будистичким мудрацима да, каже, није имао храбрости да их крсти. Затим, водећи даље своју мисао, додао је да би цео проблем био да их натера да отворе очи, јер они су ту, затворених очију, затворени у своју унутрашњост, у тај простор чисто унутрашње пуноће где је све једно. Али кад би могли, чувајући ту силу унутрашњости, отворити очи да виде другог и да га заволе у његовој другости, онда би то било заиста хришћанство, и то најпуније хришћанство које постоји. То је читав проблем: ради се о томе да се наведу они који живе затворени у своју унутрашњост да отворе очи и виде другог, и они који потврђују потпуну трансцендентност Бога да разумеју да, ако је Бог толико трансцендентан, он може трансцендирати саму своју трансцендентност да би нам се придружио, оваплотити се, постати један од нас, живети међу нама, и све нас узети у себе, тако да Бог у Христу узима лик човека и омогућава нам тако да распознамо у Светом Духу свако човечје лице у Богу.

Прихватити критику атеиста и допринос хуманизма: У исто време хришћанство мора преузети сав допринос, сво испитивање, читаву критику модерног атеизма који представља рушење идола. Христос је као дијамант са хиљаду сјајних ивица. Он је обједињење у пуноћи свега онога што је божанско и свега онога што је људско, тако да нам сва истраживања божанског кроз све религије и сва истраживања људског кроз разне врсте хуманизма – подразумевајући ту и оне које себе сматрају атеистичким – могу открити нешто о тајни Христа. Морамо проживљавати хришћанство као „богочовечанство“, да употребим једну формулу драгу руским религиозним философима. А у богочовечанству морају наћи места сва истраживања свега хуманог којима се баве модерни хуманизми и антихуманизми, али отварајући људско ка Богу; и сва трагања за божанским која воде нехришћански мудраци и мистици, али отварајући их ка људском. Све то мора добити место у тој неподељеној Цркви коју по мисији која нам је дата треба да представљамо, покажемо, разоткријемо, јер она је ту…

Мистицизам који храни друштво и културу: На Западу се хришћанска вера често поистовећује са моралом или друштвеним ангажовањем хуманитарног карактера, али духовно искуство, мистични живот који представља његово истинско језгро, остаје нажалост непознат. Трагично је то што у савременом хришћанству постоји ужасан утицај мисли марксистичке провенијенције. Не кудим, јер сматрам да постоје марксистичке анализе које су изузетно корисне у земљама трећег света. Али, стиче се утисак да су хришћани превише отишли ка спољном заборављајући језгро, срце. Док су они ишли ка спољашњем, освајачи су дошли и покушали су да се дочепају срца: то су безлични мистици, ти азијатски мистици.

Ми смо чак толико Бога представили као седог старца са брадом под којом живи једна птичица да људи више не желе тако схваћеног личног Бога. Више воле океанског бога Новог доба и мистике далеке Азије.

Ако се у прошлости сувише раширио атеизам као израз незаинтересованости за постојање Бога, сада пре идемо ка неким облицима мистичког атеизма. Све је то Достојевски дубоко осетио. Постоји у Злим дусима изванредна личност за будућност: Кирилов. Он је нека врста мистичког атеисте. Управо он каже: „Добро, зло, свеједно ми је. Бог: зашто о њему говорити? Али посматрам јесењи лист: он је ту, зелен је са мало жутог около. Све је лепо, све је добро, видим тренутак вечности; дакле, убићу се у тренутку вечности, и бићу Бог.“ То је оно што нас чека, а нама требају преобраћени Кирилови, излечени, Кирилови хришћани. Као што је то уосталом био сам Достојевски, који је кроз кризе ужасног зла, искуствено проживео невероватна просветљења у тренутку, касније схватајући ипак да је требало све то превазићи верношћу, тајном Христа који није само човек већ је Богочовек. Достојевски је истински осетио до које мере данашње друштво отвара поноре и расцепе у човеку. Али, у дну тих понора, он је открио Христа. Говорио је да треба бирати између Бога који је постао човек, Христа, и човека који жели да постане Бог. Ми смо данас на тој тачки, јер цео овај правац Новог доба утемељен је на човеку који жели да постане Бог.

Треба, дакле, да поново нађемо неке путеве најдубљег хришћанства, да покажемо да Бог није индивидуа или три индивидуе на небу, и да поново откријемо смисао унутрашњости, смисао тајне. Пот­ребно нам је да се мало позабавимо „негативном“ теологијом, и да стигнемо до тога да кажемо да се не може говорити о Богу, да је Бог изнад свих концепата и свих представа. Онда се живи Бог може открити у тајни Христа као оваплоћеног Бога, распетог и васкрслог који нас васкрсава изнутра. Треба данас да дефинишемо једну дубоку духовност, хришћанску мистику која уједно може напајати друштво и културу. Одатле важност литургије, молитвеног живота…

Духовно искуство и стваралачка отвореност ка свету: Сећам се једног младог јапанског интелектуалца који је дошао у Париз да одбрани тезу о Николају Берђајеву и руским интелектуалцима са почетка века, који су прво били поборници марксизма а потом га одбацили. Питао сам га зашто је изабрао баш ту тему, и он ми је одговорио: „И ја сам био марксиста, и сада сам престао то бити.“ Разговарали смо, и питао сам га следећу ствар: „Да ли вас је то навело да продубите будизам или шинтоизам?“ Одговорио ми је: „Не, то ме не интересује. Оно што ме занима, то је хришћанство попут Берђајевљевог: хришћанство које би омогућило истовремено да се има дубоко духовно искуство и да се човек отвори ка свету на стваралачки начин.“

[…] И управо то хришћанство мора бити циљ, јер што више човек постаје (аутентични) човек, тим више постаје одговоран човек. Молитва не ослобађа од задатака овог света: она нас чини још одговорнијим. Ништа није одговорније од молитве. Управо ово треба истински разумети и пренети младима. Молитва није забава, она није нека врста дроге за недељу, већ нас она окупља у тајни Оца, у сили Светог Духа, око Лица које нам открива свако лице, и чини нас најзад слугама сваког лица.

 

Ако постајање слугама сваког човека може узети конкретан облик присуства поред оних који пате због напуштености од људи, сиромаштва… то нас такође позива да будемо инвентивни људи, ствараоци у свим областима, укључујући ту и економску област, област светске цивилизације, област културе итд. Хришћанство мора бити стваралачко, а историјски је и било изванредан стваралац. Довољно је да се осврнемо и погледамо романичке цркве у селима, а да не говоримо о цркви Нотр-Дам у Паризу или о икони Свете Тројице коју је насликао Рубљов! Какво моћно стваралаштво! И нема потребе за неком етикетом да би се стварало. Достојевски није говорио да је био хришћански романсијер. Дакле, он је један од оних који су направили изванредан искорак у хришћански сензибилитет, мисао и, чак бих додао, теологију. Бројни су они који га и данас читају, он је један од „отаца“ модернизма, као што су Фројд, Ниче и до јуче Маркс. На хришћанима је, дакле, да поново започну и наставе то стваралаштво у свету какав јесте, не жалећи се. Свету нису потребни цмиздрави хришћани, већ хришћани ствараоци.

 

Извор: Оливије Клеман, Тезе или нађимо смисао живота, Београд: ХКЦ, 2015, 39–45.
Превод: Јелица Вуковић

http://teologija.net/duhovnost-solidarnost/

 


Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У суботу, дана 06. јула 2019. године, свету архијерејску Литургију у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. 

      Преосвештеном Владици Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох друге парохије даљске, протонамесник Немања Клајић, парох први даљски, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј Синиша Мићановић, парох будимачки, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакони Предраг Јелић и Срђан Лукић. Овом приликом Владика Херувим увео је у дужност првог пароха даљског протонамесника Немању Клајића, досадашњег пароха мирковачког. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се свештенству и сабраном народу пригодном беседом . По одслуженој светој Литургији радост заједничарења пренета је за трпезу љубави.

      Извор: Епархија осечкопоска и барањска
    • Од Jace Jerimoth,
      Кад побожност постане шаблон, форма на рачун суштине... Примећујете ли трагичну опорост побожне фразеологије? Шта чините поводом тога?
      Коју бисте фразу навели као нарочито потресну? Можда неки гест...
      Какав утицај ова појава има на ваш(е) живот(арење)?
      Праштајте...
    • Од Логос,
      У живописном крајолику, непуних 115 километара од Београда, а само десетак од Петровца на Млави, у Епархији браничевској, ушушкан под Хомољским планинама, лежи на реци Витовници истоимени Манастир. Четири деценије је њиме руководио, и ту је и сахрањен, чувени старац Тадеј чија је позната крилатица „какве су ти мисли, такав ти је живот“. Данас је настојатељ обитељи игуман Пимен, из плејаде млађе генерације образованих, врлих монаха, који је наставио да негује духовност овога места, а последњих година и неуморно градећи његове неизоставне целине, иконостас, конак, вишенаменски простор за паркинг и различите скупове...Драгоцености из ове светиње, више пута кроз историју пустошене, чувају се данас у многим институцијама далеко од Витовнице, попут Витовничког јеванђеља у Музеју Српске Цркве. Крај светиње се до данас, на здравље намерника, обилно излива вода са извора Светог Јована Претече.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Након службе изношења плаштанице Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ диоклијски г. Методије служили су вечерас, на Велики петак, у Цетињском манастиру бденије. Предводили су Литију с плаштаницом до цркве Рождества Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру и назад до манастира.

      Митрополит Амфилохије је на крају рекао да се суд над Христом Богом наставља кроз сву историју – до наших времена. „Тај страшни суд над Христом Богом никад није био страшнији од овог нашег данашњег времена. Јер, данас и они који су у своје вријеме постали хришћани, Његови следбеници и Његови ученици, већина њих данас следују путем Јуде издајника. Продају Христа за тридесет сребрника“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
      Додао је да се тај страшни суд над Христом Боггом, Црквом Његовом и народом Божјим код словенских народа догодио прије стотину година.
      „Мислили смо да се завршио тај страшни суд пропашћу тога система и тога безбожништва. Међутим, они који данас продају Христа за тридесет сребрника су још страшнији богоборци од оних прије сто година, да не кажемо и од самога Јуде Искариотскога“, казао је он.
      Владика Амфилохије је нагласио да некада хришћанска Европа, – а заједно са њом и ми – све више постаје антихришћанска, антихристовска Европа.
      „Ратује против Бога. И не само да се одриче Христа Бога и разапиње га непрекидно у наше вријеме, него се одриче и закона Божјег, гази по закону Божјем, оном закону који је сам Господ донио и људима подарио“, казао је Митрополит Амфилохије.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Милан Ракић,
      Aндреј Тарковски није најпознатији светски редитељ. Његови филмови не рекламирају се на великим билбордима, не најављују се данима и не приказују у ударним терминима на ТВ каналима. Његови филмови не служе да се опустите, уз храну и пиће убијете пар сати, насмејете се и забавите. Они нису храна за потрошачку културу данашњег друштва.

      Тарковски је остао становник Зоне из ''Сталкера'', зоне у коју се данас све више људи боји да уђе, јер им је светско шаренило и гламур много примамљивије. Филмови Андреја Тарковског не служе да на два сата заборавите на свет око себе, већ напротив, да преиспитате себе и сврху свог постојања.

      Ајдреј Тарковски бавио се духовном стварношћу. Његове филмове одликују дуги кадрови, мрачна атмосфера, јаки монолози или дијалози... Такође, фимови нису ''једносмерни''. И ако се често баве религијском тематиком, постоје и нерелигиозни ликови и моменти у сваком од филмова. То управо и даје дубину овим оставрењима, дијалог који се води у филму доводи до дијалога гледаоца са самим собом и својим односом према Богу.
      ''Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао значити не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” - каже Тарковски у једном интервју.

      Тарковски је и сам водио буран живот. Рођен је у СССР-у, где је и студирао. Кинематографијом је почео да се бави током студирања, а праве велике филмове снимио током 60-их година прошлог века. У том периоду настају ''Иваново детињство'', ''Андреј Рубљов'', ''Соларис'', ''Огледало'' и ''Сталкер''.

      Почетком 80-их година, био је принуђен да оде из земље, због неслагања са совјетским властима. У иностранству проводи последње године живота, и ту снима своје последње филмове: ''Носталгију'' и ''Жртвовање''. Ова два филма снимио је у Италији. ''Носталгија'', иако рађена на италијанском језику, одише снажним православним духом. Осим дубоких психолошких дилема које обрађује филм, он показује и тежину патње коју је током целог тог века имала руска емиграција, расејана по целом свету, физички али и често духовно одвојена од земље. Руска емиграција је тих година бежала да би сачувала духовни интегритет, који је силом одузиман са свих страна. Такву борбу руског емигранта он представља у ''Носталгији''.

      ''Ја сам у ''Носталгији'' желео да наставим своју тему о слабом човеку којег видим као победника у животу. Човек ме интересује по својој способности да служи нечем вишем, по свом отпору, или својој неспособности да се повинује обичном моралу, уском и бедном. Привлачи ме човек који схвата да се смисао живота првенствено састоји у борби против зла које он сам у себи носи, борби која ће му омогућити да се током живота попне са неколико степеница према савршеној духовности. Нажалост, постоји само једна алтернатива на том путу, а то је духовна деградација на коју нас предодређује егистенција и свакодневни притисци'' - ово је говорио Тарковски о свом претпоследњем филму.

      Тарковски је целог живота радио на томе да покаже важност духовног у животу сваког човека. Уметност је за њега била много више од комерцијализоване забаве, она је за њега била успињање духа ка вишим идејама, борба за постизање смисла.  Говорио је да су стваралаштво и вера основе човековог живота, без којих је његово постојање само материјално и ограничено. 
      Дијагноза болести коју је Тарковски поставио свету била је управо окретање човека стриктно материјалним вредностима, вера да ће наука и технологија решити сва питања човековог постојања. 

      ''Развој данашњег света одвија се на чисто материјалном плану. Савремено друштво креће се у емпиризму и без икакве духовности. Ако посматрамо стварност као видљиви и материјални поредак ствари, онда од њега не можемо очекивати друго него обичне ствари које можемо дохватити руком. Ако човек прихвата искључиво емпиријске чињенице, било на друштвеном плану, политичком, техничком или плану живљења, резултати могу бити само ужасни и живот постаје немогућ. Јер немогуће је живети без развоја духовности. Човек губи разлоге за живот, јер се његов универзум смањује и јер нестаје његова усклађеност. Верујем да се човек налази у ћорсокаку, јер је решење својих проблема тражио у спољашњим, материјалним, технолошким аспектима живота. Тамо не постоје решења. Докле год човек и друштво не могу да остваре хармоничан развитак и док се не развијају духовно, неће моћи да нађу спокој. Решење почива у уравнотежењу тих двеју линија развитка''

      Један од филмова који савршено приказује управо ту мистику која се губи у модерном свету је ''Андреј Рубљов''. У овом филму приказују се сви аспекти духовног живота и борбе, оличени у средњовековном руском народу, његове вере и посртања, као приказ метафизичког зла у облику Татара (слично Његошевом представљању Турака у ''Горском Вијенцу''). Смирење Андреја Рубљова заветованог на ћутање оличење је духовне победе против зла. Филм одише мрачном атмосфером, као и већина његових филмова.
      По многима највеће дело овог режисера је ипак филм ''Сталкер''. Тешко је говорити о овом филму, јер заиста улазак у Зону доноси свакоме сусрет са самим собом, кроз ликове Сталкера. песника и научника.

      Пут њих тројице кроз Зону приказ је духовног пута сваког човека и његовом односу према свету. Цинизам, неповерење, непослушност, самовоља, гордост, особине су које прате путнике у Зони. Однос духовног и емпиријског још једна је тема, јер ''Сталкер'' показује сву варљивост емпиријског света, за који су људи толико везани. Кроз два сата овог филма, свако пролази своју личну катарзу. 
      Осим унутрашњих дилема појединца, у дијалозима кроз филм обрађује се и тема односа технологије која је у великом напретку, и уметности. Ове две стране заправо симболизују личности писца и научника.

      Тарковски је дубоко веровао да је уметничко стваралаштво пут ка духовности и то је често наглашавао. Ево шта је говорио о томе у свом последњем интервјуу:
      ''Код уметника постоји тенденција ка деконцентрацији, грешењу, брљању, он рескира своју душу. Не може се рећи да су светац и поета – анђео и ђаво. Човек долази у различите ситуације. Светац ће бити спашен, уметник можда да, а можда не. У том смислу остаје једино вера у Благодат која ће вас се можда дотаћи.
      Херман Хесе је рекао да је целог живота тежио светости и да је самим тим био грешник. Тако остаје да се може рачунати само на Благодат. Не могу бити доследан, ето, то то значи. Између свеца и уметника постоји паралела али разлике су велике… Најважније је живети исправно. Покушавати ићи ка светости или тражити свој спас. Спашавати самога себе или тежити стварању боље духовне атмосфере за цео свет. Ко зна колико нам времена још остаје. Треба живети знајући да ћемо можда већ сутра Богу предати душу.''

      Тешко је говорити о Тарковском и о његовом стваралаштву. Кроз њега сваки појединац треба сам да прође. То је нешто што би и Тарковски желео, зато никада није наметао конкретно своје идеје, већ су његови филмови увек склони тумачењу. Тарковски је један од последњих бораца за духовност против комерцијализоване уметности модерног времена. У завршним сценама ''Сталкера'' предвидео је болест од које ће свет оболети у најскоријој будућности.

      "-О Боже какви људи.
      -Смири се, нису они криви. Треба их жалити, а ти се љутиш на њих.
      -Зар их ниси видела? Очи су им празне. Једино на шта мисле је како да се не продају јефтино. Да би им платили сваки душевни покрет. Они знају да ''нису узалуд рођени'', да су ''позвани''. Јер они живе ''само једном''. Могу ли такви људи да верују у било шта?"
      (STALKER)

×
×
  • Create New...