Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Stanoje Stankovic

Мисија је остварива: помогли смо браћу и сестре на Порторику!

Recommended Posts

Драга браћо и сестре, слава Богу, успели смо да помогнемо још једну од православних мисија широм света. Овог пута нас је Бог удостојио да помогнемо мисију Антиохијске патријаршије у Сан Герману на Порторику.

Погледајте кратки извештај са фотографијама наше браће и сестара на Порторику!

 

http://www.svedokverni.org/misija-je-ostvariva-pomogli-smo-bracu-i-sestre-u-portoriku/

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Александар Милојков,
      Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.
      Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?
      Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
      Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
      Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
      Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.
      Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
      Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
      И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
      Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.
      Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/
      Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima
       
    • Од Александар Милојков,
      Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.
      Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?
      Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
      Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
      Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
      Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.
      Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
      Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
      И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
      Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.
      Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/
      Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima
       

      View full Странице
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије казао је данас да је у молитви Оче наш садржана сва наша вјера и призив на заједницу са живим Богом и заједницу једних са другима. Митрополит је то казао у Манастиру Светог Луке у Жупи Никшићкој гдје је служио Литургију пређеосвећених дарова.
      Звучни запис беседе

      У литургијској проповједи владика је тумачећи молитву Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје да дође Царство Твоје…, казао да нас је већ у тој молитви Господ упутио и научио да исповиједамо Оца и Сина и Духа Светога, јер кад кажемо Оче наш који си на небесима, исповиједамо Оца небескога од кога је и кроз кога је све постало.
      „Да се свети име Твоје, исповиједамо име Христово, које је већ записано од древних порока, нарочито пророка Мојсија. Вјечно слово Божије које је свјетлост и истина, пут и живот, како се открива у Новом завјету, рођеном од Духа Светога и Пресвете Дјеве. У Његовом имену је записано све што постоји и кроз Његово име све је добила своје име и своје биће, свој смисао и вјечно назначење.“
      Тумачећи ријечи да дође Царство Твоје, владика је објаснио да је Царство Његово, Дух Свети животворни.
      „Призивамо Духа Светога да дође и да се усели у нас. Дух Свети животворни, којим дише све што дише и којим живи све што живи, је Дух којим је задахнут и први човјек, први Адам, Дух од кога је рођен други нови Адам, истински прави човјек. То је она тајна која је записана, прорицана од пророка, тајна Духа Светога од кога је рођен сам Господ, од Духа Светога и Пресвете Дјеве.“
      Даље је појаснио да Света литургија није ништа друго него исповиједање Оца и Сина и Духа Светога: Волимо једни друге да би исповиједали Оца и Сина и Духа Светога. Додао је да је сва Литургија испуњена Светом Тројицом, као и да је сва творевина по својој природи, настанку тројична. Свако биће, створење запечаћено је тројичном Светом тајном којом нас је учио Господ на тајанствен начин у Оче наш.
      Господ је у тој молитви указао на оно што је наговијештено у Старом завјету, а што ће бити откривено на Јордану приликом Његовом крштења. Света тајна Свете Тројице се затим открила и на гори Преображења, а пуноћа тог откривења је била у Христовом рођењу и на Христовом распећу.
      „Још савршенија пуноћа Свете Тројице открива се на Тројичиндан када је Дух Свети сишао на Свете апостоле и прве хришћане у виду огњених језика“, рекао је Митрополит.
      Нагласио је да је Дух Свети објединио прву заједницу хришћанску а из ње се, силом Духа Светога, развила Црква Божјиа која се раширила данас по читавом свијету. Он је истакао да је та света заједница једина, док су све друге привремене и дијеле људе:
      „Једина заједница која обједињује, вјечним и непролазним, је Црква Христова – тијело Христово, гдје су сви сабрани Духом Светим, и они који су били у вријеме Христово и даље кроз вјекове, све до наших времена.“
      Појаснио је да се та тајна јединствене Цркве Божије посебно открива у тајни Светог причешћа која нам открива и казује ту вјеру у Бога Оца и Сина и Духа Светога, као и сав домострој спасења од настанка свијета.
      „У Светој литургији изображавамо сву историју рода људскога, нарочито изабраног Божјега народа, и онда и сав живот Христов. Све што се ради на Литургији, сваки чин и молитва је сјећање на Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, све до пуноће Светог причешћа, Тајне примања Тијела и Крви Господње – Оца и Сина и Духа Светога:“
      Митрополит је објаснио да се Причешћем сједињујемо прво са Господом, а онда једни са другима у Цркви Божијој. Појаснио је да у Оче наш исповједемо Оца и Сина и Духа Светога – Свету Тројицу, и да је једина истинска и права воља Божија воља а свака људска воља је призвана да се усагласили са њом.
      „Божија воља је закон, заповјести Божије и звање Божије да будемо једно у Светој Тројици и овдје на земљи као што је на небесима. Све небеске силе су сагласне тој вољи. Онда и ми овдје, на земљи изображавамо Свете архангеле, Херувиме и Серафиме служећи Свету службу Божију, сједињујући се у тој једној вољи, одричући се своје самовоље и незнања, мрака, таме, смртности и пролазности, примајући вољу Божију као мјеру нашега живота.“
      Подсјетио је да у Оче наш призивамо Господа хљеб наш насушни дај нам данас, појашњавајући да хљеб који молимо није свагдашњи хљеб, него да је то Свето причешће:
      „Молимо се да нам Господ подари тај хљеб који је сишао с неба, и свако ко једе од тог хљеба неће умријети, него ће вјечно жив бити. И молимо Господа да нам опрости гријехе наше, али да би Бог опростио наше гријехе и наша отуђењу од Њега, морамо да опростимо једни другима дугове наше.“
      Све молитве Цркве Божје, богослужења, све је сабрано у молитви Оче наш, наше звање и призвање, и наше исповиједање и живљење по вјери, призвање да воља једна једина влада у нама и у свима људима:
      „Сви људи су призвани да се усагласе тој једној Христовој вољи,  да би онда могли да будемо попут Свете Тројице, једно срце, једна душа, да би се то заједништво остварило у нама. То је призвање сваког хришћанина, по заповјести Христовој Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, своје воље и самовоље, нека узме крст свој и нека иде за Мном. То је управо ношење Крста Христовога на које су призвани сви хришћани. Сви смо призвани на исповједање Оца и Сина и Духа Светога и на задобијање Царства Божијега“, закључио је  Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У недељу Средопосну, дана 07.04.2019. године, на празник Благовести, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету Литургију у капели Преображења Господњег у Даљ планини.  Архијереју су саслуживали архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Предраг Јелић из Даља.  Светом сабрању присуствовали су и иконописци господин Немања Марунић, господин Драган Станковић и господин Бојан Загорац који су својом вештином и трудом фрескописали капелу Преображења Господњег.

      Владика Херувим се у својој архипастирској беседи обратио вернима:
      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у коме смо се саобразили са речима архангела Гаврила када је благовестио Пресветој Богородици да ће она зачети и родити Спаситеља. Као што говори тропар овог дивног празника Благовести – данас почиње спасење роду људскоме. И заиста данашњег дана род људски добио је залог вечног живота, добио је пут којим треба да иде, а то је пут ка Царству Божијем, ка врлини и Јеванђељу. Кроз целокупно новозаветно Откровење, од Пророка и Претече и Крститеља Јована, па све до књига које нам говоре како ће страшан бити Други Христов долазак можемо поучавати речју Христовом. Речју којом је Он творио чуда и којом је и нама људима који смо жељни Речи и спасења омогућио да можемо имати заједницу са Њим. Данас се на Литургији отворила Тајна вечности, љубави и милости Божије. Кроз Тело и Крв Христово окусили смо Тајну данашњег празника. Данас смо ходили стазама спасења, стазама вечног живота. Многи су примери из Старог завета који су сведочили праведност и љубав коју је човек имао према Богу. Почевши од Аврамове жртве, пророка и мудраца па све до новозаветног Откровења. Све је то упућивало на Христа као Богочовека и Спаситеља који ће доћи да спасе род људски. У Тајни данашњег празника отвара нам се вечност, ако ходимо у Христу и у Христу обитавамо имаћемо живот вечни, имаћемо Царство Божије. Царство Божије је у сваком човеку, драга браћо и сестре. Само ако човек жели да открије то Царство и жели да има заједницу са Богом. Онда ту нема граница, нема нетрпељивости него влада хармонија и преображени начин живота. Једино у Цркви можемо окусити Тајну вечности и Тајну љубави Божије. Нигде другде у овоземаљским творевинама и тековинама не можемо да окусимо ту лепоту Живота. Све је у животу пролазно и материјално, а Тајна Цркве је Тајна вечности и живота која се непрестано благовести нама људима, како кроз данашњи празник тако и кроз све Тајне Цркве Божије. Много је Тајни које нас упућују на Тајну вечности и живота, на Тајну која нам отвара Двери Раја. 
      Данашња недеља, недеља светог Јована Лествичника, установљена је да би ми кроз целокупни пост, од којег смо прошли четири недеље, сагледали своју душу и свој пут. Да ли смо се напојили врлинама? Да ли смо се напојили Јеванђељем и Речју Божјом? Да се преиспитамо. Свети Јован Лествичник био је синајски подвижник и цео свој живот посветио је исихастичком начину живота. Знао је да једина Љубав и једина Хармонија постоје само у Богу. Све остале тековине нису хармоничне. Оне су идиличне, али нам не омогућавају заједницу са Живим и Делатним Богом. У његовој Лествици, у делу које је оставио да бисмо се ми људи напајали његовим речима и искуством са Живим Богом, постављени су темељи врлинског живота сваког човека. Зашто је Црква баш у четврту недељу Великог поста установила прослављање светог Јована Лествичника? Управо због тога да бисмо сагледали свој живот, да сагледамо колико смо у ове четири недеље Великог поста сабрали у ризницу врлина. Колико смо врлински живели у ове четири недеље, а исто тако да се преиспитамо како ћемо живети до краја овог Часног поста. 
      Ова наша светиња је данас имала велики благослов и, можемо слободно рећи, празник за наш целокупан народ и за ову свету обитељ. Данас смо осветили ове дивне фреске које ће нас увек, кад год се сабирамо у овом светом манастиру, подсећати на Тајну нашег Домостроја спасења. Видимо прелепе иконе, прелепе угоднике Божје који су својим животом и својом љубављу према Богу задобили венац вечне славе. Они ће нас увек подсећати како ми као народ треба да живимо. Да се саображавамо са њиховим животом. Да живимо, колико је то у нашим могућностима, на путу Јеванђеља и вечног живота. Овом приликом бих се захвалио нашим дивним иконописцима Немањи Марунићу, Драгану Станковићу и Бојану Загорцу који су својим рукама ово прелепо исликали и нама оставили да можемо да се угледамо на дивне светитеље које су они изобразили на овим зидовима наше капеле Преображења Господњег. Ову капелу смо и посветили Преображењу Господњем да би нас она увек преображавала и показала пут ка нашем спасењу. Они су то дивно осликали, са дивним композицијама и светитељима који ће нас увек упућивати на Тајну спасења и Тајну пута Јеванђеља Христовог. 
      Стога нека је благословен данашњи дан и ово сабрање у нашем манастиру у Даљ планини и да се што чешће сакупљамо овде на светим богослужењима како бисте учествовали у Тајни Цркве, а то је света Тајна причешћа.
      Нека сте благословени и да достојно дочекамо радост Васкрсења Христовога. Амин.

      Радост празника се после свете Литургије наставила за трпезом манастирског конака. 

      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Милан Ракић,
      Освета краљевског ваздухопловства за бомбардовање Београда и скривене историјске чињенице о контраудару бомбардера краљевског ваздухопловства

      Већина наших читалаца зна да је 6.4.1941. године без објаве рата бомбардован Београд. Да ли су због дискредитације Југословенске Краљевске Војске скриване херојске акције Краљевског ваздухопловства? 

      Шестог априла, у 6:30 ујутру, без објаве рата, силе Трећег рајха су напале Краљевину Југославију. Њихове ваздушне снаге су бомбардовале Београд користећи 234 бомбардера и 120 ловаца. Авиони су полетели из Беча (Цволфашинг, Винер Нојштат, Аспанг), Граца и Арада. Београд је бомбардован у четири налета 6. априла, и поново 7, 11. и 12. априла 1941. Употребљено је око 440 тона запаљивих бомби.

      Већина наших читалаца такође никада није чула за осветничку акцију бомбардовања циљева у Аустрији, Мађарској, Албанији…  Покушаћемо да бацимо више свјетла на дуго скривану историјску (и одважну) епизоду о контраудару пилота краљевског ваздухопловства на циљеве у Трећем Рајху. Ти догађаји заслужују да се чују, разматрају и анализирају.

      8. бомбардерски пук (8. БП) који је био стациониран на војном аеродрому Ровине (Нова Топола, Бањалука) је покривао зону дејства у западном дијелу Краљевине Југославије.



      фото: Поуке
       
      Командант  8. Бомбардерског пука Станко Диклић је у складу са планом Р41, 6. априла 1941. у подне, наредио да два бомбардера Бристол Бленхајм полете са аеродрома Ровине, а за пратњу су им одређена 2 ловца типа Харикен са оближњег аеродрома Александровац (који је у рату 1991-1995 био такође војни аеродром).  План Р41 је предвиђао задатке авијације у случају прекида комуникација са командом у Земуну. Први задатак је изведен  како би се успорила концентрација трупа немачке Друге армије. 

      8.бомбардерски пук није имао везу са Београдом јер су комуникације биле пресјечене у војном центру везе који се налазио у Загребу. Официри су за бомбардовање Београда сазнали путем радио програма.

      За командире-навигаторе бомбардера су одређени поручник Иван Салевић и поручник Иван Панџа.

      Бомбардер Бристол Бленхајм

      Војно ваздухопловство Краљевине Југославије је имало у наоружању 62 авиона Бристол Бленхајм Mk I, и њима су били опремљени 1. и 8. бомбардерски пук и 11. ваздухопловна група за даљинско извиђање.



      Фото: Огњан М. Петровић


      фото: Макетарски кутак 










      Два Ивана полећу да освете Београд

      У 14:40, су упаљени мотори 2 бомбардера  на аеродрому Ровине (Нова Топола) код Бањалуке. Посаде су спремне да полете на први задатак којим ће ући у историју. Бомбардоваће 3. Рајх, осветиће Београд, показаће Нијемцима своје борбено расположење. Од тада ће Нијемци знати да ће за сваку акцију са њихове стране слиједити наша одмазда.



      фото: Поуке


      Бомбардери су полетили, а убрзо затим им се прикључују два ловца типа Харикен као заштита. Харикене су летили капетан 1. Класе Јанко Добникар и још један непознати официр ВВКЈ.

      Панџин бомбардер

      Иван Панџа је дао наређење свом пилоту Карлу Мурку да лети према Мурској Соботи. Изнад градића Горичко, одакле рута лета улази у ваздушни простор 3. Рајха (данашње Аустрије), по наређењу командира бомбардера Ивана  Панџе, пилот Мурко нагло смањује висину, како би покушао да непримјећен досегне циљ у Грацу и изврши задатак.
       

      Поручник Иван Панџа „Нагло сам почео снижавање висине. Прешли смо границу у висини крошњи дрвећа, како би нас осматрачи теже уочили. Правим нагли леви заокрет и снижавам авион у долину реке Рааб, чије обале ће нас заклањати скоро до тренутка када дођемо до циља. Летимо и даље изнад крошњи, док врхови крошњи нестају испод мојих стопала. Са леве стране на путу који је изнад нас видим огромну војну колону… Видим много тенкова. Испод нас сам угледао пругу изнад које бришем 380 км/х…Предграђе… Теретна железничка станица је испред нас. Пењем авион на 300 метара и дајем знак командиру Ивану Панџи. Он ће за коју секунду избацити бомбе.

      Прва бомба(од 4, прим. аут.) је пала међу возила, друга на мрежу железничких скретница, гдје се појавио велики кратер. Трећа бомба је погодила двоспратно складиште. Четврта бомба је прелетела кров складишта, те сам почео нагло да идем у нагли пењући заокрет нашим бомбардером, тако да нисам видио гдје је пала.

      Ван себе смо од узбуђења и задовољства. Учинили смо то. Бомбардовали смо Трећи Рајх! Ово вам је за Београд!



      Фото: Земаљски музеј Штајерске, фото: Клајнезајтунг


      Кренули смо према Марибору, спустио сам авион изнад кровова кућа.  Летели смо изнад путева са којих су нам људи махали. Помешали су југословенску кокарду са немачким крстом. Док смо летели изнад пута уочили смо колону војних возила. Пуцали смо на њих из митраљеза. Направили смо заокрет и испалили још један рафал по колони.

      Летећи поред Лајбница уочили смо непријатељски аеродром са слабо маскираним бомбардерима Ју87. Уочили су и они нас такође. Спустио сам авион колико год сам могао до земље и узео правац према Марибору. На крају смо схватили да нам је тај маневар ниског лета и спасио животе, јер су два Месершминта Бф 109, узлетела са тог аеродрома и покушали да нас оборе. Нестали смо им пред очима.

      Kада смо слетели у базу у Ровинама (Нова Топола, Бањалука), митраљезац нам је рекао да су нас Месершмити пратили од Граца до Марибора. На репу смо нашли рупу од метка. Одмах смо обавестили команданта Ваздухопловне групе о локацији аеродрома и захтевали да се одмах пошаље читава наша ескадрила у напад на тај циљ. Никада нисмо добили одговор на овај захтев.“, написао је Карло Мурко у својој исповијести која је објављена у књизи Bristol Blenheim, Yugoslav Story, aутора Александра Огњевића, историчара ваздухопловства.



      Пилот Карло Мурко, први са лијева, поред бомбардера Бристол Бленхајм.
       

      Салевићев бомбардер

      У исто вријеме када је полетио бомбардер под командом Панџе, полетио је и бомбардер са посадом под командом Ивана Салевића, са пилотом Ђођем Путицом и непознатим митраљесцем. Не постоји званичан опис извршења задатка тог бомбардера, али је из аустријских извора сигурно да је та посада извршила тај задатак.
       

      Поручник Иван Салевић
      (колекција Александар Огњевић) „У исто време када је први југословенски бомбардер извршио напад на главну жељезничку станицу у 16:02 часова, други бомбардер је долетио према станици са истока гдје је било паркирано много транспортних возила са нашим трупама. Бомбардер је испустио 3 бомбе. Један део великог складишта је изгорио у кратком времену са 60 возила и великом количином потрпепштина“, пише у извјештају о првом бомбардовању Граца, државног архива Аустријске Штајерске. После тога је Грац бомбардован послије 4 године 56 пута. 49 пута од стране америчког ратног ваздухопловства и 7 пута од стране ваздухопловства Црвене Армије.



      Видео: Бристол Бленхајм Олдтајмер у летном стању
       

      „Метео услови, не само тај дан, него целог тока априлског рата, били су катастрофални, тако да је сам долазак на циљ у ратним условима сматран малим чудом навигације обзиром на технику коју им је тада била на располагању. Дакле, Иван као навигатор и заповедник бомбардера, тај је посао обавио на најбољи могући начин.

      Вратили су се бришући преко врхова шума.

      Без обзира што је напад био шок изненађења, вратили су се у базу доста избушени јер је напад морао бити извршен са мале висине.



      Фото: Политикин Забавник
       

      Наиме, након испуштања бомби на пошту и на железничку станицу угледали су велики логор војске за коју нису имали обавештајне информације, па су извршили ризичан маневар повратка ради доласка у позицију за митраљирање пешадије. У том повратку дали су одбрани прилику да се среди и отвори противавионску ватру. Све је ипак завршило без тежих последица и захваљујући великој брзини Бленхајма докопали су се територије Југославије без већих проблема“ , каже нам један од потомака пилота Ивана Салевића.



      Њемачки војници гасе пожар послије бомбардовања жељезничког чвора у Грацу, 6.4.1941. фото: Клајнезајтунг


      фото: Клајнезајтунг


      фото: Клајнезајтунг


      Трећи бомбардер

      По аустријском полицијском записнику, напад на Грац је у истом моменту извршио и трећи бомбардер из правца Ријеса (Ries), али о томе у jугословенским архивима нема записа.(Александар Огњевић, Bristol Blenheim, Yugoslav story, 2014).

       

      Војници 10. Панцер дивизије поред неексплодираних бомби бачених при нападу југословенског краљевског ваздухопловства, фото: Клајнезајтунг Аустријски извор наводи да је група војника 10. Панцер дивизије које се налазила у Грацу, њих 500, имала много среће јер су 4 бомбе пале међу њих и нису експлодирале. Узимајући у обзир да је на аеродрому Ровине било неколико случајева саботажа на авионима, могуће је да је потенцијални саботер онеспособио упаљаче на бомбама прије полетања бомбардера на задатак. У селима поред Бањалуке гдје су била стационирана два војна аеродрома, живјело је много Фолксдојчера, који су у априлском рату вршили саботаже и дојављивали покрете трупа Ваздухопловства Краљевине Југославије.

      Сви бомбардери су се вратили у базу Ровине код Бањалуке и 8. Бомбардерски пук није имао губитака у људству и техници.

      Исти дан, по добијању информација кренуло се са планирањем другог удара на циљеве у Аустрији: Фелдбах, Вилах, Фирстенфелд, Пинкафелд, Глајхенберг  и Вилдон, а све у складу са планом Р 41.

      Сљедећих неколико дана, 8. Бомбардесрски пук ће у неколико наврата нападати циљеве у Трећем Рајху и аеродроме у Мађарској, са којих је бомбардован Београд. У тим нападима ће претрпјети велике губитке у људству и техници. Њихови саборци из 1. Бомбардерског пука ће у то вријеме бомбардовати и успоравати надирање њемачких оклопних колона које су надирале у Србију из Бугарске.

      Историјски и војни значај

      На суђењу у Београду 1947 године тадашњи Фелдмаршал Александар Лер, је изјавио: „…напади југословенске авијације на Грац, Брук на Мури, Брук на Лајти и Мистелбах, у групама од два до три двомоторна авиона, значајно су успориле наше активности, иако су штете и губици били мали.“ Да подсјетимо читаоце, да је Лер био задужен да спроведе Хитлерову наредбу о варварском бомбардовању Београда.

      Ипак, можда је од свега важнији психолошки моменат, а то је да је ваздухопловство Краљевине Југославије, пружило отпор и успјело да нанесе ударе на територији непријатеља. Размишљам како би било да смо 1999, могли да имамо овакве акције. И да ли смо могли да их изведемо? Освета, реванш, самопоуздање и самопоштовање народа, земље и државе?

      Послије тачно 76 година од првог бомбардовања Трећег Рајха, могу само да кажем учесницима те акције(који су тада имало од 22 до 30 година): „Момци, свака вам част!“

      У сваком случају, пуштам историји да суди, а ја дајем мој мали допринос томе да се ова прича шири уз велику захвалност Александру Огњевићу и Милану Ракићу за истраживање и објављивање овог за многе непознатог, али веома значајног тренутка наше историје.

      Восток, Саша Савићевић (синовац пилота Ивана Салевића)


      Иван Салевић, Србин који је бомбардовао Трећи Рајх

      Иван Салевић је рођен у селу Добри До на планини Голији, општина Ивањица од оца Чедомира и мајке Савете Савићевић. У дјетињству сели у Трнаву код Чачка. Као припадник 8. бомбардерског пука учествовао је у неколико акција у Априлском рату 1941. При једном од летова, када је вршен прелет са матичног аеродрома Боронгај код Загреба, пилот бомбардера врши принудно слетање поред Карловца због наводног нестанка горива. . Ивана заробљава тада већ НДХ жандармерија, која чека њемачку војну патролу да га зароби. Командант жандармеријске станице уписује у забиљежбу да је Иван хрватски пилот и пушта га. Иван одлази у Ријеку на тадашњу територију Италије, гдје живи илегално. На позив партизанског покрета прикључује се истом и постаје један од оснивача чувене Партизанске ескадриле, у којој је био наставник и организатор летења. Иванова јединица послије напада њемачке војске на исту у Ливну, одлази преко Хвара за Италију, па за Египат, на преобуку у РАФ (Краљевско ратно ваздухопловство Велике Британије). На свом путу према Египту, био је свједок погибије Иве Лоле Рибара на партизанском аеродрому у Гламочу.

      У међувремену послије договора између Тита и Стаљина, сви пилоти копненим путем одлазе из Египта у Русију, гдје су имали обуку на авионима Штурмовик.

      1944. године Иван се враћа као комадант 2. Југословенског ваздухопловног јуришног пука, сачињеног од Штурмовика (IL2) у Југославију и учествује у борбама за њено коначно ослобођење.

      Током службе у РВ обављао је веома деликатне и одговорне послове као руководилац оперативног сектора. Службу је завршио као начелник кабинета команданта РВ и ПВО Југославије. Умро је 1974.
      https://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=118618&fbclid=IwAR2UzY29fVZFtr1BWsyIQBmnColIxdGnRBCGqz3asLxtfLcALQMAIMQPHlI
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2700901/dan-kada-smo-bombardovali-rajh.html
       
×
×
  • Create New...