Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Stanoje Stankovic

Мисија је остварива: помогли смо браћу и сестре на Порторику!

Recommended Posts

Драга браћо и сестре, слава Богу, успели смо да помогнемо још једну од православних мисија широм света. Овог пута нас је Бог удостојио да помогнемо мисију Антиохијске патријаршије у Сан Герману на Порторику.

Погледајте кратки извештај са фотографијама наше браће и сестара на Порторику!

 

http://www.svedokverni.org/misija-je-ostvariva-pomogli-smo-bracu-i-sestre-u-portoriku/

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Светом архијерејском литургијом, празничном литијом, благосиљањем славског колача и Дјечјим сабором у манастиру Златица у Подгорици данас је прослављен празник уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети, храмовска слава ове светиње.
       
      Литургију је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством  и монаштвом уз молитвено учешће великог броја вјерника из Подгорице и околине који се традиционално на овај празник сабирају у овој светињи. Посебан благослов Божији и ове године је био долазак дјеце са Косова – из царске лавре Грачанице који већ неколико година заредом учествују у торженственој прослави на темељима ове ранохришћанске светиње.
      У литургијској бесједи Митрополит је казао да пјесма Осана на висини, благословен који долази у име Господње, која се поје већ двије хиљаде година, одјекује кроз вјековима и овдје на темељима ове древнохришћанске светиње:
      „Једно вријеме та је пјесма овдје заћутала, јер је ова светиња постала причасник Христовог распећа. Као што је Он разапет тако је и Црква Његова на распећу кроз вјекове. Ове светиње Божије су причаснице Христовога распећа. Али као што је Господ васкрсао из мртвих, тако и све оно што се Њега дотакне и чега се Он дотакао кроз сву историју увијек се изнова обнавља и васкрсава, као и ова древна светиња око које смо се сабрали. Она се обнавља и васкрсавајући из мртвих обнавља памћење на све оне који су овдје вјековима служили Господу, подвизавали се и градили ове свете храмове, а међу њима су били и древни диоклијски епископи.“
      Подсјетио је Митрополит да је конак, који се сада гради, саградио од овдашњих цркава некадашњи турски паша Дервиш бег Османагић  и да је приликом копања нађено 12 гробова. Додао је да иако нико није очекивао да ова светиња васкрсне, она васкрсава не само овдје него и даље. У аргентинском милионском граду, Резистенцији, владика Кирило Бојовић приводи крају храм који је копија управо овога храма са Златице. Митрополит је поручио да храм васкрасава да би и ми кроз његово васкрсење васкрсавали сабирајући се око имена живога Бога, пјевајући оне ријечи дјеце јерусалимске Осана на висини, благословен који долази у име Господње, славиће опште васкрсење мртвих:
      „Прије Свога страдања Христос је благовијестио опште васкрсење мртвих када је васкрсао четвородневнога Лазара и када је улазио у Свети град Јерусалим. И ево га, и данас улази овдје заједно са нама и са овим градом престоним, заједно са нашом дјецом из страдалнога и распетог Косова која су данас дошла и долазиће ако Бог да и у будућа времена.“
      Наглашавајући да је Оливер Ивановић, који је убијен од безбожних руку у Митровици, родом одавде, као и његова породица, Митрополит је казао да су Ивановићи сачували темеље ове светиње и предали их Цркви, тако да је ова светиња и преко њих везана за Косово и Метохију.
      „Васкрсава ова светиња јер све оно што је Божије, чега се Бог и Божја сила дотакла оно је у знаку распећа, а онда и у знаку васкрсења Христовог. Као што је Господ пострадао и био разапет, а онда васкрсао из мртвих и његов гроб постао живоносни гроб, тако и све оно што се Њега дотицало и дотиче на земљи широм васељене и оно је у знаку Христовог распећа и васкрсења.“
      Владика се помолио за васкресење Подгорице и јеванђелског морала којим је живио и васкрсао овај град у вријеме краља и господара Црне Горе Николе Петровића приликом његовог ослобођења у 19 вијеку:
      „Онда је на Сахат кули никао онај часни крст, који је недавно био угрожен, а који свијетли над овим градом. И призива све који у њему живе да се врате тој вертикали – поклоњењу једином Богу, који вертикалом небеском силази међу нас и постаје као један од нас, и у исто вријеме и хоризонтали Часнога крста, знаку Христа распетога и васкрслога, знаку човјековог призвања да се рађа на земљи, али да не остаје на њој, јер је човјек рођен за вјечни и непролазни живот.“
      Појаснио је владика да је благодарећи томе што је сам Бог постао човјек, човјека учинио бесмртним, непролазним:
      „На ту бесмртност смо позвани, њоме смо призвани, ради ње се рађамо овдје на земљи. Ако човјек није вјечно биће и не посједује то вјечно достојанство и бесмртност, ако се све завршава смрћу, онда нек је проклет дан у који се човјек рађа и живи на земљи.“
      Иако многи сматрају да ове древне светиње треба да остану само мртвачнице, рушевине и да се не обнављају, кроз њихову обнову, обнавља се људско достојанство и дијело добија вјечно и непролазно значење:
      „Ми смо дјеца Неба – Христова дјеца!. Ми који носимо крст Христов носиоци смо и свједоци бесмртности и вјечнога достојанство, непролазности, свуда на земљи. Тај Христов крст посебно данас носе наша браћа и дјеца на Косову и Метохији, Украјини и Сирији.“
      На кају литургијске бесједе Митрополит је још једном истакао колико је значајно обнављање Златице, светиње која је причасна Светом граду Јерусалиму, наглашавајући да је кроз њу и поклоњење распетоме и васкрсломе Господу, служење Њему и кроз вјеру у вјечно, бесмртно и непролазно људско достојанство, и овај град призван да постане Јерусалим.
      Након причешћа вјерних, темеље златичке ранохришћанске светиње обишла је празнична литија са палминим гранчицама, а онда је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао и пререзао славски колач. Овогодишњи домаћин славе отац Бранко Тапушковић предао је дио колача Светозару Радоњићу који ће бити кум славе за наредну годину.
      Дјеце полазници школа вјеронауке подгоричке Црквене општине, Национални ансамбл “Венац” из Грачанице, КУД „Ђурђевданско коло“  и „Пече“ из Подгорице, извели су богат културно-умјетнички програм. Сабрање на Златици је настављено уз трпезу љубави.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У  Цветну недељу, 8/21. априла 2019. године, када наша  Црква прославља  успомену на свечани улазак Господа Исуса Христа у град Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, началствовао је Eвхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. 
      У евангелској омилији владика Иринеј је поред осталог истакао: ...већ сам назив Празника исказује његов смисао и представља позив свима нама да постанемо сведоци и учесници спасоносноих догађаја из живота Спаситеља света. Сам Бог оваплотивши се и поставши човек, улази на магарету у град Јерусалим, показујући нам пример истинског смирења, позивајући  нас да и ми живимо Његовим, а не својим животом.  Да би дао утеху својим ученицима и да би их извукао  из дубине очајања у недељи страдања, Господ данас свечано улази у град Јерусалим.  Народни назив за данашњи Празник - Цвети, описује свакако његову спољашњу, али свима нама драгу страну Празника. Зато и чинимо и литију уочи празника са децом, носећи у рукама врбове гранчице, будући да код нас нема палми. Речи , Осана", нису упућиване ником од старозаветних пророка и праведника, осим Господу, као и речи ,,Благословен који долази у име Господње", речи су, које се упућују само Месији. Народ се сабрао да види не само Господа Исуса Христа него и Лазара кога је Он васкрсао из мртвих. Исти овај народ ће за пар дана викати ,,распни га, распни", али ће иза тога, кроз покајање признати да су га без разлога издали. Сви ми смо позвани да празнујући данашњи празник унутра у срцу своме имамо непрекидно клицање ,,Осана, благословен који долази у име Господње."

       

       

       

       
      Извор: Епархија бачка
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј председавао је 19. априла 2019. године редовним годишњим заседањем Епархијског управног одбора и Епархијског савета Архиепископије београдско-карловачке. Годишње сабрање чланова епархијских тела почело је чином призива Духа Светог којим је, у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог, началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Том приликом нови чланови епархијских тела положили су свечану заклетву. Уследио је радни део заседања на коме су разматрана најважнија питања за живот Српске Православне Цркве у престоници.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Александар Милојков,
      Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.
      Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?
      Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
      Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
      Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
      Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.
      Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
      Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
      И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
      Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.
      Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/
      Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima
       
    • Од Александар Милојков,
      Грци су народ на чијој је цивилизацији поникао свијет. Да није било њихове умјетности, античке философске мисли, а нарочито хришћанства, којем су дали посебан печат, свијет каквим га данас познајемо, сасвим сигурно, не би постојао. Грци су својом мудрошћу, знањем и вјером обојили човјечанство смислом, дарујући му љепоту од које застаје дах. Због тога западна цивилизација своје постојање дугује древној Јелади, на чијим је темељима изникла данашња Грчка, да баштини славну прошлост својих прадједова, да се поноси својом прошлошћу и да сачува себе ради свих нас који је истински поштујемо и волимо.
      Нама, Србима, Грци су, преко Светих Кирила и Методија, даровали писмо, а преко Светих угодника Божијих, знаних и незнаних, упалили су у нашој словенској души огањ вјере Христове. Писмо и вјера су нам, дакле, од Грка. Зар треба већи дар, зар се може примити узвишенији поклон?
      Сјетимо се само посљедњег рата, када смо били оптужени за све и свашта, када смо се усамљени у сопственој трагедији борили за голи опстанак, да преживимо и да нас буде. Није тада било испружене братске руке сем оне грчке, која нас је дизала из понора чак и више но што је истински могла. Сјетимо се само колико је српске дјечице, током рата а и послије њега, одлазило у Грчку, у грчке породице и манастире, да бар на трен забораве на мирис барута. Колико је њих у Грчкој стекло пријатеље до гроба, колико је њих упознало земљу у којој смо вољени, колико је дивних успомена заувијек остало у ратом рањеним дјечјим душама? Довољно је вратити сјећање на оног дивног архимандрита Партениуса, који нас је постидио својом безграничном љубављу, носећи и доносећи руке испуњене даровима и срце испуњено љубављу. 
      Кад су политички представници Републике Српске одбили Венс-Овенов план, 1993. године, грчки премијер Константин Мицотакис је, уочи изјашњавања, обећао да ће Грци остати наши пријатељи, без обзира на исход гласања. Имајући на уму грчку љубав прије и послије тога, први предсједник Републике Српске је, с правом, изјавио: „Срби имају само два пријатеља: Бога и Грке!“ 
      Током бомбардовања Србије Грци су били уз нас, иако је Грчка, како тада тако и данас, била чланица Европске Уније и НАТО пакта. Са грчких аеродрома нису кретали небески сијачи смрти, јер су Грци својим тијелима бранили небеске зле птице да полете ка Србији, носећи товаре смрти. 
      Никад није на одмет поменути грчког официра, капетана Мариноса Рицудиса, који је прије двадесет година, као капетан брода „Темистокле“, одбио учествовати у бомбардовању Србије, вративши свој брод у луку. Тада је започео његов прогон и професионална агонија, али је овај часни Грк сачувао свој образ и вијековну част грчког народа. Збога тога га је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одликовао Орденом Светог цара Константина.
      Ипак, како су несрећна времена постала дио наше прошлости, тако је наша захвалност према Грцима јењавала. Чини се да заборављамо братску љубав испружену у најтеже вријеме. Дивно је што смо се сјетили подићи споменик Виталију Чуркину у Источном Сарајеву, али није похвално да грчка љубав остане само у срцима оних који су је примили. Чини ми се да морамо учинити много више, да наша захвалност треба бити видљива, да о тој љубави свједоче не само успомене већ видљиви споменици неизмјерној љубави којом су нас обасипали. Дивно је знати стране језике, знам из сопственог иностраног искуства, па је похвално што имамо Руски кутак у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске, што имамо Конфуцијев Институт на ФПН, такође у Бањалуци, али грчки језик, натопљен мудрошћу, вјером и љубављу, нама изгледа не треба?! Замислимо се над властитим заборавом, над властитом незахвалношћу, како бисмо постали бољи него што заиста јесмо. Ако погледамо у себе, у своје скривено сјећање, у дубину сопственог искрвављеног срца, пронаћи ћемо никог другог до Грке, чија нас је љубав оковала за вијекове. 
      Зато у ово наше вријеме, стојећи на Ареопагу, на мјесту одакле се Свети Апостол Павле обратио Грцима, могу само, у благодарној молитви, поновити његове давно изречене ријечи: „Људи, Атињани! По свему видим да сте врло побожни!“ (Дјела апостолска 17, 22) 
      И, заиста, Грци су народ који не може нестати са лица Земље, јер је њихово постојање изникло из стародревне мудрости Сократа, Платона и Аристотела, а дух хришћанства, процвјетао на Светој Гори и Метеорима, на атинским агорама и пелопонеским испосницама, довијека ће обасјавати ову изабрану земљу и овај изабрани народ, да нам буде пријатељ и сапутник на историјском друму којим ходимо. 
      Због тога су Грци били и остали наша истинска браћа којима смо дужни истинско поштовање, братску хришћанску љубав, али прије и изнад свега истински незаборав, у којем ћемо заувијек бити и остати једно у Христу Исусу Господу нашем.
      Извор: http://www.eparhijabihackopetrovacka.org/episkop-sergije-zasto-smo-zaboravili-grke/
      Повезана вест: http://www.spc.rs/sr/episkop_sergije_posetio_arhiepiskopa_jeronima
       

      View full Странице
×
×
  • Create New...