Jump to content
Иван ♪♫

Разумевање уметности

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 26 минута, cloudking рече

Umetnost je sloboda. To je jedina lekcija kojoj nas uci umetnost.

Interesantna misao. Ja smatram da je sloboda preduslov za umetnost, a ne sama umetnost. Razmislicu o toj ideji.

 

пре 26 минута, cloudking рече

Ocekivanje od umetnosti da ima svrhu, ili da ima odredjenu estetiku odnosno lepotu ili slicno je degradirajuce za samu ideju umetnosti.

Ako kazes da je umetnost vid komunikacije onda joj nadenjujes svrhu a svrha daje odredjeni okvir u kome se kreativnost krece ali onda vise nemas slobode. To ne znaci da dela koja imaju ideju nisu umetnicka, niti da su samo amorfne nedefinisane brljotine "prava" umetnost... to samo znaci da umetnost ne treba previse analizirati vec jednostavno prihvatiti tu slobodu kojoj nas uci i primeniti je na svaki aspekt zivota.

 Umetnost je potpuna i neokaljana sloboda i upravo zato je VAZNO da postoje i "babe koje vriste u mikrofon" i "okrecene slike u belo", jer njihovo postojanje ni na koji nacin ne ugroazava onu maleni nišu umetnosti koja komunicira sa tobom konkretno.

Nisam govorio da treba da ima svrhu, i tu se slazemo da umetnost ne mora da ima svrhu. Svrha, u smislu upotrebne vrednosti, a jos manje planirane upotrebne vrednosti (to je sad vec i proizvod, i biznis) naravno da nije neophodna, dok svrha kao potreba da se autor izrazi i eto ostvari i slobodu uvek postoji.

 

пре 26 минута, cloudking рече

Sama kreativnost nije nikakva metafizicka stvar vec konrektan prozivod evolucije zbog kojeg smo napredovali kao vrsta o osigurali svoj bioloski opstanak. to su i ljudi u dalekoj istoriji skontali, zato su i sam lik Boga ovencali upravo tom najvecom moci koju covek moze da ima- stvaranjem.

zavisi kako ko shvata stvaranje, vernici ce reci da je to dar od Boga

 

пре 26 минута, cloudking рече

"Citanje" umetnika, resavanje njegove motivacije, ili otkrivanje ideje odnosno poruke je sekundarna stvar i manje bitna. Ono sto jeste najvaznije jeste sloboda ali ne samo sloboda stvaranja vec  i sloboda interpretacije... 

пре 26 минута, cloudking рече

E tak sad dolazi nivo komunikacije, ali, zapamti ne izmedju autora dela i tebe, vec samo i iskljucivo izmedju tebe i samog dela. Niko ti ne brani da  u tom delu vidis nesto sto autor nikad nije ni pomisljao i da to nesto sto tebe privlaci tom delu izaziva snazne emotivne reakcije. Ali isto tako skorz je normalno da delo koje "vecina" karakterise kao vrhunsko tebe ne dotice ni 1%...

пре 26 минута, cloudking рече

OK, ako u umentosti ne mora da ima komunikacije niti poruke ni ideje koja je onda motivacija umetnika?

Nikakva. Umetnik se prepusta zadovoljstvu kreacije. Jednostavno zadovoljava jednu svoju potrebu, bez nuzne konrketna namere.

Cini mi se da se ovde slazemo. :) 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Иван ♪♫ рече

Imalo mi je smisla kad sam odgledao. Sad koliko se secam, mislim da je glavna poenta da umetnost treba da ima bar kakvu takvu strukturu, i da je plod umeca, vestine, tj. da nije nesto sto bilo ko moze da uradi, i ne samo to (mislim da cak ni to nije bila poenta), vec kritika toga da se apsurd i sok proglasavaju za umetnost (primer one kamencine koju neko ceni dal rece milione dolara). Mozda je muzika bolji primer za ova pitanja, jer ne predstavlja nesto konkretno uzeto iz realnosti.

U cemu ti vidis problem?

Problem je u tome što u klipu autor sam sebi postavlja prava pitanja i evidentno nema odgovor na njih ali ga to ne sprečava da u ostatku klipa priča kao da ima.

Konkretno (na 2:20) pita: How can art be objectively measured? I onda nabraja par lepih dela sa jedne i par ružnih dela sa druge, praveći se kao da je odgovorio na pitanje i nadajući se da to niko neće primetiti.

Tu je već "predao meč"... ako nemaš nikakve kriterijume objektivne merljivosti, priča o objektivnoj merljivosti je lišena svakog sadržaja... klip se svodi na to je njemu jedna vrsta umetnosti lepa, a neka druga ružna... čisto subjektivna stvar... (pri čemu se i meni više sviđaju ona dela koja se i njemu više sviđaju)

S tim da navodi jedan relativno objektivan kriterijum koji i ti pominješ i to je veština... ali nekako sam siguran da ti ne meriš kvalitet muzike time koliko je teško odsvirati kompoziciju... onda bi tu zapravo jedan deo moderne muzike bio umetnost, a veliki deo klasike (sa izuzetkom fenomenalnog Lista i sličnih) bi bio sranje... samo iz nekog bizarnog razloga dobar deo ljudi kod slikarstva smatra da je veština slikara (pitanje da li bi ja to umeo da naslikam) presudna...

Dakle, problem je što je klip kao i svi Pragerovi vešto skrojen da odsvira prave žice na onima koji se već sa tim klipom i onako unapred slažu, ali zapravo ne nudi nikakve ozbiljne argumente koji bi nekog skeptičnog prema tom pitanju mogli ubediti u bilo šta... klasičnan ekonomsko-propagandni program...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Evo mogu da vam kazem kako je u muzici doslo do atonalnosti. Ako vas zanima kako zvuci, potrazite na YT. U knjigama se opisuje kao ,,raspad" harmonije. Tj. mogu da vam opisem kako ja to shvatam.

Od mnogo vekova unazad pa na ovamo, muzicki recnik se polako, ali sigurno usloznjavao. Ljudi se stalno trudili da pomere granice izrazavanja. Ovde najvise mislim na harmoniju. (Interesantno je da je opera uvek bila slobodnijeg izraza, jer je muzika trebala da docara neki ambijent.) Svaka epoha, barok, klasicizam, romantizam, impresionizam, itd. ima svoj harmonski recnik. Iako su kompozitori povremeno izlazili iz tih okvira, uvek je postojala odredjena osnova. U sustini, ljudi se smore kad stalno isto koriste, i traze nesto novo da im opet bude interesantno.

To je kad si previse izlozen bilo cemu, pa i muzici, smori te prosto, desenzitizujes se, i trazis jaci nadrazaj da bi dobio istu emotivnu reakciju. I tako su pomerali dok su mogli, usloznjavali harmoski jezik, uklanjali starija rigidnija pravila, i kad su sve tonalne kombinacije otkrivene, onda se krenulo u atonalnost.

U sustini, mislim da je potrebno dosta navike, ali i smorenosti od tonalne harmonije (usled preteranog izlaganja) da bi se razumela takva muzika. Ja je ne razumem. Jedini scenario gde za mene ima smisla jeste docaravanje ambijenta i tih cudnih osecanja koje takva muzika proizvodi (film na primer).

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 46 минута, Иван ♪♫ рече

Zasto to mislis? 

Па рецимо лик каже да су и у прошлости уметници хтели да оставе свој печат али не на уштреб визуелног квалитета.. ахам, да баш никад се то никад није десило до 19.века и "импресионистичке револуције". 

Онда кад прича како се та тежња ка савршенству у уметности, вештина.. како није одумрла него је истиснута. Ко ју је истиснуо? Људи који нису желели да сликају по тим правилима. Какви насилници.. Људи су стварали оно што су желели (тамо неке своје дегенерације) другима се то свидело и хтели су да плате. Ужаси слободног тржишта..

Ето ту се слажемо он и ја. Нико никога не тера да иде у moma или било који музеј или галерију нити да купи било какву слику, скулптуру.. Нећеш да гледаш бело платно, немој. Ни ја никад не бих отишла га да видим. Сто пута ми је лепши ми је Маљевичев Црни квадрат. ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 48 минута, obi-wan рече

Ali to je i razumljivo od tebe, jer videti umetnost kao sastvaralcko delo Stvoritelju nije moguce iz tvog nihilistickog ugla.

Tako je, moja poenta takođe... 

Diskusija oko umetnosti je u suštini sukob nihilizma ("umetnost je sloboda" itd) i logosnosti, koja je pre ove moderne anti-umetnosti bila osnov onoga što se stvara. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Аурор рече

Tako je, moja poenta takođe... 

Diskusija oko umetnosti je u suštini sukob nihilizma ("umetnost je sloboda" itd) i logosnosti, koja je pre ove moderne anti-umetnosti bila osnov onoga što se stvara. 

Наравно, Логос се открио само #Западу, остали су одувек били дегенерисани нихилисти и љубитељи слободе. :smeh1:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 32 минута, obi-wan рече

Ceo svet je u ravni "i gle, dobro bese veoma",

Ne bejah lenj da proverim na grčkom original...

Stoji "kala", od "kalos", što znači lepo. Dakle jednako znači i "gle, lepo beše veoma".

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Avocado рече

Problem je u tome što u klipu autor sam sebi postavlja prava pitanja i evidentno nema odgovor na njih ali ga to ne sprečava da u ostatku klipa priča kao da ima.

Konkretno (na 2:20) pita: How can art be objectively measured? I onda nabraja par lepih dela sa jedne i par ružnih dela sa druge, praveći se kao da je odgovorio na pitanje i nadajući se da to niko neće primetiti.

Tu je već "predao meč"... ako nemaš nikakve kriterijume objektivne merljivosti, priča o objektivnoj merljivosti je lišena svakog sadržaja... klip se svodi na to je njemu jedna vrsta umetnosti lepa, a neka druga ružna... čisto subjektivna stvar... (pri čemu se i meni više sviđaju ona dela koja se i njemu više sviđaju)

Moguce, ne secam se sad, morao bih da gledam opet, a to me mrzi. Mislim da je kritika bila uperena na odbacivanje svih pravila i struktura. Sto je ok sto se mene tice.

Objektivno merenje, kao nesto sto bi se univerzalno odnosilo na bukvalno sve ljude, nije nesto sto meni deluje realno. A i opasno je! Sloboda je bitna. To se ponajvise svodi na ,,da cujem pa cu ti reci". U globalu, mozemo reci postaviti pitanje: da li je ovo muzika? Zavisi kako definises muziku.

Vise je to teren u smislu common sense.

 

пре 13 минута, Avocado рече

S tim da navodi jedan relativno objektivan kriterijum koji i ti pominješ i to je veština... ali nekako sam siguran da ti ne meriš kvalitet muzike time koliko je teško odsvirati kompoziciju... onda bi tu zapravo jedan deo moderne muzike bio umetnost, a veliki deo klasike (sa izuzetkom fenomenalnog Lista i sličnih) bi bio sranje... samo iz nekog bizarnog razloga dobar deo ljudi kod slikarstva smatra da je veština slikara (pitanje da li bi ja to umeo da naslikam) presudna...

Delimicno se slazem. Virtuoznost jeste za divljenje, ali nije neophodno za uzivanje. Intelektualna kompleksnost jeste za divljenje, ali nije uvek za uzivanje.

S druge strane, ako bacis par random nota, to nije za divljenje, a statisticki 99.99999% nije ni za slusanje. Ali, ako uvedes minimum strukture, npr. ogranicis koje note mozes random da bacis, npr. na pentatonsku skalu, skoro uvek ces dobiti nesto prijatno i lepo. Npr. ako samo sviras na crnim dirkama (pentatonska skala), sta god da odsviras zvucace kao muzika (jer ima neko pravilo u osnovi).

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Аурор рече

Ne bejah lenj da proverim na grčkom original...

Stoji "kala", od "kalos", što znači lepo. Dakle jednako znači i "gle, lepo beše veoma".

Poenta recenog je da se radi o stanju zapocete nedovrsenosti.

U nasim prevodima najcesce stoji "dobro", svakako uzimajuci u obzir citav kontekst tamo recenog.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, Lady Godiva рече

Нећеш да гледаш бело платно, немој.

Ја баш волем ”Бело платно”.

Ал нешто, што више слушам, све ми више одступа од #Традиционалног #Западног склада. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Juanito рече

Наравно, Логос се открио само #Западу, остали су одувек били дегенерисани нихилисти и љубитељи слободе. :smeh1:

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Аурор рече

 Stoji "kala", od "kalos", što znači lepo. Dakle jednako znači i "gle, lepo beše veoma".

”Уосталом, Божији суд о томе да је светлост добра, није изречен зато што се Бог дивио било чему што је угодно нашему оку, већ зато што је предвидео корист која ће у будућности од ње настати."

”Не задовољава очи Божије све оно што је Он Сам створио, нити Он тако прихвата добра као ми; већ је за Њега добро оно што је настало по логосу умећа и што служи корисности некога циља. Наиме, Он Који је у Самом почетку Свога дела поставио циљ свега што је створио, а појединачне творевине саздао да допринесу крајњем циљу, оценио да је све добро, испитавши га према логосу Своје уметности.”

Јер, све лепоте творевине, Творац не гледа очима, већ неизрецивом мудрошћу посматра оно што постаје... Не треба, међутим, да мислимо да Писмо како се на исти такав начин (као нама) море и Богу учинило лепо и пријатно; тамо се, наиме, о ономе што је лепо расуђује логосом стварања.”

 Свети Василије Велики, Шестоднев

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Иван ♪♫ рече

Moguce, ne secam se sad, morao bih da gledam opet, a to me mrzi. Mislim da je kritika bila uperena na odbacivanje svih pravila i struktura. Sto je ok sto se mene tice.

Da ali svaki pravac ima zapravo neka svoja pravila i strukture... i onda se opet vraćamo na pitanje kojim kriterijumima utrvrđujemo koja pravila i strukture su "objektivno" dobre... i opet nećemo dobiti nikakav odgovor jer objektivnost tu ne postoji...

 

пре 1 минут, Иван ♪♫ рече

Objektivno merenje, kao nesto sto bi se univerzalno odnosilo na bukvalno sve ljude, nije nesto sto meni deluje realno. A i opasno je! Sloboda je bitna. To se ponajvise svodi na ,,da cujem pa cu ti reci". U globalu, mozemo reci postaviti pitanje: da li je ovo muzika? Zavisi kako definises muziku.

Vise je to teren u smislu common sense.

Ali onda se daleko više slažeš sa mnom nego sa autorom klipa... on misli da postoji nešto univerzalno što bi trebalo da se odnosi na sve ljude... kreten čak poredi sa ocenjivanjem klizanja, što je potpuno sumanuto ako znaš kako se ocenjuje klizanje i koja rigidnost tu postoji...

 

пре 1 минут, Иван ♪♫ рече

Delimicno se slazem. Virtuoznost jeste za divljenje, ali nije neophodno za uzivanje. Intelektualna kompleksnost jeste za divljenje, ali nije uvek za uzivanje.

S druge strane, ako bacis par random nota, to nije za divljenje, a statisticki 99.99999% nije ni za slusanje. Ali, ako uvedes minimum strukture, npr. ogranicis koje note mozes random da bacis, npr. na pentatonsku skalu, skoro uvek ces dobiti nesto prijatno i lepo. Npr. ako samo sviras na crnim dirkama (pentatonska skala), sta god da odsviras zvucace kao muzika (jer ima neko pravilo u osnovi).

Slažem se...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Игуман Манастира Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије, у својству представника Свештене општине Свете Горе, беседио је на отварању изложбе „Свети Димитрије у уметности Свете Горе“ у Солуну.     У присуству Његове Екселенције Председника Хеленске Републике господина Прокопиоса Павлопулоса и Градоначелника Солуна Константиноса Зерваса, у суботу 26. октобра 2019. године, свечано је отворена изложба „Светогорског центра“ (Αγιορειτική Εστία) под називом „Свети Димитрије у уметности Свете Горе“ у Градској скупштини Солуна.   Председник Републике Прокопиос Павлопулос, након што је честитао градоначелнику на иницијативи за сарадњом на поставци изложбе, нагласио је: „Топло Вам се захваљујем, господине градоначелниче, на Вашој иницијативи на почетку службе да отворите овакву изложбу, да поново спојите овај простор који је институционо срце Солуна са Светим Димитријем, заштитником града. Да можемо сви одавде да шаљемо поруке, из Солуна, из Македоније, нашем народу, али и нашој великој европској породици. Овде смо ми, Грци, окружени нашом традицијом, нашом историјом, првоборци у тешким временима“   Градоначелник Солуна Константинос Зервас у свом обраћању нагласио је: „Славно здање наше нове Градске скупштине, куће грађана Солуна, поново је отворено након много година како би прославило Светог Димитрија, како би се показали вера и оптимизам за победе и успехе који ће доћи у будућности. Ми Солуњани посебно смо радосни што данас славимо дупли празник. Двадесет шести октобар дан је заштитника и владара нашег града, али је и дан ослобађања од турског јарма, 26. октобра 1912.“.   У име Свештене општине Свете Горе, игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије с радошћу је поздравио изложбу и додао: „Света Гора, од првих векова када се формирала као монашки центар, блиско је повезана са градом Солуном и његовим заштитником Светим Димитријем, о чему сведочи живописани лик светитеља на истакнутом месту у древној Саборној цркви Протата. Честитке заслужује градоначелник Солуна г. Константинос Зервас, који је заједно са Светогорским центром, понео терет организације изложбе у част Светог Великомученика Димитрија кога данас славимо. Радујемо се његовој скорој посети Светој Гори“.   Дар општине Солуна председнику Републике у знак захвалности за присуство у Градској скупштини Солуна било је издање Светогорског центра поводом 1700 година од мучеништва Светог Димитрија навршених 2004. године, које садржи 150 приказа Светог Димитрија у Светим светогорским манастирима. Дело нарочито посебним чини податак да је специјално за председника Републике издање повезао, у складу са моделима византијске књиговезачке традиције, књиговезац монах Калистос из Светог манастира Ивирона на Светој Гори.   По завршетку свечаног отварања на коме су се нашли представник Владе, цивилни и војни великодостојници, представник Свете Митрополије Солунске, дипломате, највећи градски привредници и мноштво света, директор Светогорског центра и кустос изложбе г. Анастасиос Дурос, провео је кроз изложбу Његову Екселенцију Председника Републике господина Прокопиоса Павлопулоса. Изложба ће остати у фоајеу Градске скупштине Солуна до 17. новембра 2019.     Извор: Манастир Хиландар
    • Од Логос,
      У склопу централне прославе јубилеја осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отворио је 9. октобра 2019. године у Музеју Српске Православне Цркве монументалну изложбу „Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве“.   Фотогалерија 1 (ђакон Драган Танасијевић)   Фотогалерија 2 (ђакон Александар Секулић)   Повезана вест:   Патријарх Иринеј на отварању изложбе у музеју СПЦ: Срби стварали и у ропству и у страдањима!     Изложба је устројена са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и чланова Светог Архијерејског Синода, уз помоћ Министарства културе и информисања, Министарства правде, Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, Секретаријата за културу града Београда и других институција. Изложбу прати истоимени каталог на 157 страна са преко стотину илустрација у боји, аутора др Миљане Матић, кустоса Музеја Српске Православне Цркве.   Изложба је отворена у присуству чланова Светог Архијерејског Сабора, престолонаследника Александра и принцезе Катарине Карађорђевић, представника министарстава Владе Републике Србије, представника Војске Србије, сарадника и пријатеља Музеја, као и бројне публике.   На путу Светосавља настајао је велики корпус српске црквене уметности – од времена светородне лозе Немањића, па преко кнеза Лазара и његових наследника,  деспота Бранковића и обласних владара српских земаља Балшића, Котроманића, Црнојевића... На том путу остала нам је поука од Саве Немањића, који се на овом пољу визионарски осврнуо и на будућа времена давне 1208. године, кроз једну од глава Студеничког типика, путем Указа о завесама, иконама и књигама црквеним, (Глава 21): Неизмењен желим да буде иметак свештених сасуда и икона, и завеса, и књига и осталог свег иметка црквеног. Не само да неизмењен буде већ и да се отуд не покреће, и ни од кога никада од било ког дела не узима. А ко од овога нешто отимајући узме користи ради неке, у грех црквене крађе да упадне, и због овога законском казном осуђен буде. Из другог оправданог разлога чинећи – узимати ове или премештати, ни ми, нити ко други неко добро мудрујући [не може] наредити, осим ако се догоди у време невоље због пожара манастира, када се догоди да се запали, или падне од земљотреса, или штогод друго што може да буде манастиру од помоћи, а друге никакве нема помоћи, тада да се покреће ова, али да то тајно не чини сам игуман, него да је од све старије братије уговорено и одлучено. Благословио је да предмети ризница цркава и манастира заувек остану на месту којем су намењене, али истовремено одорио да у случају када је благо у опасности – исто може бити пренесено на сигурно место. Наравно са условом да одлука о томе буде јавна и саборна.   Велики део тог корпуса црквених уметничких предмета и књига нестао је у ратним метежима и разарањима. Данас располажемо само мањим делом тога, што смо успели да отргнемо из чељусти разних непријатеља и освајача. Поучени од стране Светога Саве, Срби су у сеобама носили све што је претекло, а могло се понети. Тако и ово благо које је постављено на изложби организованом поводом осам векова ауокефалности Српске Православне Цркве само је оквирна слика - тек предукус, онога шта је некад кроз историју било створено у црквеној уметности.   У простору Музеја Српске Православне Цркве, специјално преуређеном за ову прилику, изложено је преко шестстотина експоната који су настали под окриљем Српске Православне Цркве – од Пећке Патријаршије и Високих Дечана, широм територије коју су насељавали Срби, све до манастира Крка, од XIII до XX века. Ризнице цркава и манастира чији су богослужбени предмети и књиге настајали као поруџбине средњовековних српских владара и чланова њихових породица, патријараха и епископа, игумана и монаха, као и верујућих људи из народа, из скривница изнете на видело пред поклонике и музејску публику.   Изложена дела су радови врхунских уметника – до радова кућне рукодјељи, и са ретким изузецима, настали су из руку српског народа, а у славу Тројединог Бога и његових светих.   На самом улазу у велики фоаје Музеја публику дочекује копија Богородице Соколичке (1312-1316) која је красила портал Милутинове гробне цркве у манастиру Бањска. Уз њу је и Родопово звоно (1432.) из цркве Светог Николе у Дреници. Даље на степеништу које води у главни ходник на почетку поставке изложене су и најстарије иконе изложбе, а то су две чудотворне, литијске иконе Богородице Пелагонијске и Архангела Гаврила, које су настале средином XIV века. На високим зидовима степеништа изложене су копије фресака из манастира Жиче и Пећке патријаршије (XIV век).   Затим се наилази да две издвојене, за ову прилику у потпуности преадаптиране просторије у којима су изложене рукописне и стара штампана књига, које припадају збирци Музеја, Пећкој Патријаршији, манастиру Дечанима и манастиру Крки. Поставку писане речи краси стотину примерака рукописних књига XIII – XIX век. Најпре је изложен примерак настао у скрипторији Црколез у близини Дечана у XIII веку. Писана је, као и већина књига и током наредног столећа на пергаменту. Као најчешћи тип јавља се Четворојеванђеље, затим је ту и Апостол, Минеји, Пролози, Лествица Јована Лествичника, Добротољубље, дела Теодора Студита и Григорија Паламе. Из  XIV века је сет књига које су припадале манастиру Дечанима, а то је Поменик манастира Дечана, Дечанска крмчија и Житије Стефана Дечанског. Међу ликовно најизразитијим књижним експонатима то су Четворојеванђеља из XVI столећа, богато осликаним минералним бојама и топљеним златом, кроз раскошне заставице, минијатуре и иницијале. Овај период обележен је и појавом богатог окова, који је – изведен од сребрног па позлаћеног лима, са додацима у полудрагом камену, најчешће красио управо Четворојеванђеља. Затим се нижу и друге врсте штива, попут Октоиха, Псалтира, Служебника,Патерика, Типика... У овим просторијама могу се видети налоњи из XVI, као и певница из XVII века која је припадала манастиру Дечанима. Овде се може видети како је изгледао дивит и метална торбица за путно Јеванђеље.   На крају обиласка изложених кодекса, наилазимо на србуље – прве штампане књиге у Срба. То је примерак Октоиха из XV века насталог на Цетињу под покровитељством породице Црнојевића, док је прва штампана књига у Београду – Четворојеванђеље типографа јеромонаха Мардарија из XVI столећа. Следе старе штампане књиге израђиване у манастирским типографијама: у Цетињу, Горажду, Грачаници, Милешеви и Скадру, као и оне богослужбене књиге које су Срби издавали ван граница своје земље, у Венецији, Бечу, Римнику, Будиму, Москви.   По изласку из просторија са изложеним књигама крећемо се ходником у коме је галерија икона. Музејска публика и поклоници имаће овог пута посебну прилику, да се упознају са иконама које су донете из ризница Пећке Патријаршије и манастира Дечана, као и незнатно манастира Крке. Свети образи на поставци припадају периоду од обнове Пећке Патријаршије и времена патријарха Макарија Соколовића (1557-1570) па све до Велике сеобе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Овај период у историји уметности настао под окриљем Српске Православне Цркве обележен је великим успоном у жељи за обновом. Патријарх Макарије је покренуо велики талас у духовном и уметничком животу. Окупио је талентоване људе који су са ентузијазмом радили према његовим упутствима. За сликаре су постојала нека основна начела – да се не напушта византијски стил и да се, где год је то могуће прикажу свети Срби. Главни извођачи сликаног програма били су зограф Лонгин и зограф Андреја који су радили живопис Пећке Патријаршије, као и небројене иконе припремљене за иконостасе и појединачне. Њихови радови красе галерију икона у поставци Музеја Српске Православне Цркве. Иконе из овог периода налазимо у широком ареалу који је припадао јурисдикцији патријарха Макарија. Међу млађим примерцима икона изложени су радови српских зографа из периода XVII-XVIII века, попут радова поп Станоја Поповића, Остоје Мркојевића и Козме Дамјановића који су делали у Славонији и на територији Карловачке Митрополије. Овим радовима следе иконописци представници српског барока, као што је Теодор Димитријевић Крачун, Димитрије Бачевић и Никола Нешковић.   У сталној поставци, овога пута дошло је до измена у самом постављању експоната, који су овога пута у збирним витринама по својој природи. Тако је читава прва соба сталне поставке и део друге посвећен приказу црквеног текстила. Одмах у првој витрини изложена је Лонгинова плаштаница (темпера на платну) као припрема за потоњи златовез из XVI века. Затим следе најстарији, руком цртани антиминси, плаштанице и аери  XVI-XVII столећа. Уз њих су и врхунски примерци златовезених текстилних утвари XVIII – XIX века насталих из руку вредних везиља које су делале на територији Карловачке Митрополије, попут Ане Баић и Јулијане Станковић. У посебном делу витрине са наруквицама изложен је и примерак цариградских архијерејских наруквица из XV столећа. Изложен је и комплетни орнат од златотканог броката, са златовезеним апликацијама израђен у некој од новосадских радионица црквених утвари, а који је припадао архиепископу Стефану Стратимировићу (1790-1836).   У другој соби сталне поставке могу се видети врхунски примерци епитрахиља у златовезу из XV- XVII столећа, који су припадали ризницама Пећке патријаршије, манастирима Дечани и Крка и текстилној колекцији Музеја Српске Православне Цркве. Уз збирку орара и појасева  XVI- XVIII, изложена су и жезла од метала, дрвета (жезло којим се инронира Српски Патријарх, у техници интарзије) и израђеног у слоновачи које је припадало патријарху Арсенију IV Јовановићу Шакабенти (осликан и на његовом портрету).   У збирци митри приказана је једна од најстаријих коју је израдила Јелена Баћањи (из рода Бранковића) у XVI веку, као и митра Арсенија III Чарнојевића – дар руских поклоника из Москве 1697. године.   Трећа соба посвећена је теми – црквеноуметнички предмети од метала. Ту је збирка најстаријих предмета у виду средњовековних напрсних крстова од VII до XII века, израђених од бронзе и сребра. Уз њих су ручни крстови за благосиљање израђени у комбинованој техници дуборез-оков од сребрног па позлаћеног лима са бисерима, коралима и полудрагим камењем XVI – XVIII века, који су чувани у ризницама фрушкогорских манастира. Овој техници припадају и димензијом највећи изложени, престони крстови међу којима су импозантни они који припадали Пећкој Патријаршији и манастиру Дечанима, међу којима и онај који у себи носи крст цара Душана. Иста техника најчешће се јавља као украс панагијама које су такође изложене у збирној витрини. У њој су изложена и два енколпиона један из XII и други XIV века. Вотиви из XIX столећа такође су се нашли међу експонатима на поставци. Иза овога се нижу бројни путири, дискоси, кивоти, рипиде, дарохранилнице, кадионице, тамјанице, звездице, копља и кашичице, неки од њих настали из београдске кујунџијске радионице, затим оне у Смедереву, али и из руку даровитих кујунџија и златара попут Павла Чајничанина, Дмитра из Липове, Недељка и Луке из Ћипровца, Николе Недељковића из Ћипровца, Кондо Вука и Димитрија Аргирија из Мосхопоља.   Четврта соба кроз експонате приказује предмете који су припадали светим Србима. Најпре је, крај самог улаза у просторију постављене су две дечанске светиње: првобитни кивот Стефана Дечанског из 1348. године (доцније замењен каменом копијом у коју су премештене његове мошти, и који се налази у Дечанима) и изнад (као некад у храму) икона Светог Стефана Дечанског са сценама из житија, рад зографа Лонгина из 1577. Одмах поред изложене су повеље српских владара: цара Душана, којим дарује села у околини Призрена као метохе манастиру Хиландар из 1347/48; препис повеље кнеза Лазара издате манастиру Раваница крајем XIV века, даровна повеља Вука Бранковића манастиру Хиландар о поклону села Горње и Доње Гадимље из око 1390. године; те влашког војводе Дуке манастиру Милешева 1675. У следећој витрини је најстарији сачувани примерак српске примењене уметности, споменик музеолошке нулте категорије – Плаштаница краља Милутина, израђена у техници златовеза почетком XIV века у цариградској дворској радионици. У посебној витрини налази се свечана одора кнеза Лазара с краја XIV века. Сачувана заједно са одором на моштима и овде је у суседној витрини изложена златовезена Јефмијина похвала кнезу Лазару, прво у Србији потписано, женско, везиљско и песничко дело – датовано у 1402. годину. Исто тако, радом руку српске властелинке Катарине Кантакузине Бранковић (кћери деспота Ђурђа Бранковића и супруге Ирине Кантакузине) настала је златовезена митра београдског митрополита Максима. У централној витрини хоризонтално постављеној изложена је гостујућа плаштаница Антонија Хераклејског из друге половине XIV века а која се чува у манастиру Студеници. Њу је према предању Јелена Мрњавчевић, потоња монахиња Јефимија посредовањем кнегиње Милице даровала манастиру Студеници.   У петој соби изложени су уметничи предмети и архивска докумена која приказују живот Срба на територији Хабзбуршке монархије. Писане на пергаменту у свечаном рукопису и опреми, са великим воштаним печатима у дрвеним кутијама изложене су повеље аустријских царева Леополда I, Јозефа I, Карла VI и Марије Терезије из XVII -  XVIII столећа. Изложен је и превод привилегије Марије Терезије на српски језик. У витрини са руским иконама занимљив је примерак Илустрованог календара или минејна икона за период март-септембар из XVIII века. У посебној витрини су рипиде у барокном стилу Теодора Димитријевића Крачуна као и један барокни налоњ. У последњој просторији је изложена тематска витрина са плочама и отисцима старе дрворезне и бакрорезне графике из XVI - XIX века, као и разни манастирски печати.   Изложба српске црквене уметности у сталној поставци Музеја Српске Православне Цркве завршава се престоном иконом Светог архангела Гаврила, уље на платну, рад Уроша Предића 1920. године.     Зидове предворја и саме поставке красе портрети, који су само део велке галерије која се чува у фонду Музеја Српске Православне Цркве и део изложен у двору Патријаршије српске у Београду. Они су рад домаћих и страних мајстора, а то су портрети српских патријараха: Арсенија III (Јов Василијевич, 1744), Aрсенија IV Јовановића Шакабенте (Јов Василијевич, 1744), Јосифа Рајачића (E.Swoboda, 1848-1861, и Новак Радонић, Карловци 1855), Митрополита карловачког и Патријарха српског Георгија Бранковића (Урош Предић, 1906), затим Митрополита београдско-карловачких Мосија Петровића (1726-1730), Вићентија Јовановића Видака (Јаков Орфелин, 1774-1780); Митрополита карловачког Стефана Стратимировића (Павел Ђурковић, 1772-1830), београдског митрополита Хаџи Мелентија Павловића (1831-1833) и митрополита Србије Михаила Јовановића (Sv. Ivanovich, Paris 1899).   Изложбу су приредили: ђакон Владимир Радовановић, др Мирјана Матић, Марија Јовић, ма Биљана Цинцар-Костић, ђакон Александар Секулић, Петер Крајинц, Александар Радосављевић, Стефан Којадиновић. Консервација и рестаурација: Милодарка Коцев, Саша Живић. Стручна сарадња: мр Миланка Убипарип, Мила Гајић.       Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Музеј СПЦ, у којем ће у среду, 9. октобра 2019, у 18 ч, бити отворена капитална Изложба "Осам векова уметности под окриљем СПЦ", отворио је своја врата Радију Слово љубве АЕМ, срдачно позивајући наше слушаоце да дођу и виде свештену уметност која почива на вери, нади и љубави српског народа кроз низове векова, како нам у наставку говори кустос Миљана Матић.    Звучни запис разговора     Додаје да је ово колосална изложба, дуго припремана, на којој ће посетиоци видети, у више тематских целина, значајне експонате из 13. па све до 19. века, који приказују трајање Српске Православне Цркве кроз 800 година - ту су иконе из времена цара Душана до барока, радови најбољих српских сликара од којих издваја име зографа Лонгина, крстови из више манастира, а посебно из Пећке Патријаршије, вез и древни текстил, плаштанице, митре, вредни рукописи... Поставка ће трајати до 2. децембра.   Музеј Српске Православне Цркве је основан 1954. године. Године 2013. је уз помоћ Министарства културе Србије реконструисан у савремен музејски простор. Улаз у Музеј СПЦ је из улице Кнеза Симе Марковића бр. 3 (прекопута Саборне цркве). Радно време Музеја СПЦ: радним даном од 9 до 16 часова, не ради суботом, недељом и празницима (црвено слово).     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Катихета Бранислав Илић: Капитално дело Епископа др Јована (Пурића) „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ - путоказ за правилно разумевање тајне празникâ
       
        Личност Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) нераскидиво је скопчана са превеликом љубављу према богослужењу Цркве. Своју благословену љубав према химнографији и осталим сегментима свештеног богослужења, преосвећени Владика је пројавио кроз многобројна написана делâ у оквиру којих је на јасан, прецизан и недвосмислен начин приближио велику тајну богословља која је пре свега садржана у богослужењу Цркве. Његово богословско стваралаштво није импозантно само по обиму, већ и по дубини богословске мисли која је утемељена на богатом духовном искуству, оном искуству које свој темељ и врхунац налази у Светајни Цркве.      Свети и богоносни отац наш Никола Кавасила, богомудро вели: „Када би неко био кадар да сагледа Цркву Христову, то како она бива сједињена са Христом и како учествује у Телу Његовом, не би је видео другачије него као Сâмо Тело Господње у Светој Евхаристији". И, ваистину, наведене речи знаменитог тумача свештеног богослужења, Владика Јован је актуализовао у свом капиталном делу „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, које је настало на основу библијско-светоотачког учења, богослужбених текстова и искуства Православне Цркве, хеортологије, химнографије и савремене богословске мисли.      Овај рукопис се састоји од 2000 страница које су подељене на дванаест већих целина, односно дванаест књига научног пројекта под називом „Венац празникаˮ. Ово капитално дело изнедрило је посебну књигу под насловом „Богословље празникаˮ, која је, у духу великог јубилеја 800. година аутокефалности СПЦ, објављена са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког др Јустина, а у издању Манастира Рача и Матице Српске у Новом Саду.     Наведено дело на посебан начин поручује да кроз химнологију (химнографију) Цркве и делâ Светих и богоносних отаца, истовремено можемо опитно спознати и учествовати у искуству божанске стварности. Као припадници Цркве, учествујући у богослужењу и пратећи богослужбени годишњи круг, ми васцелим бићем учествујемо у празничним догађајима. Те нам тако црквена година у четрнаест Господњих и Богородичиних празника говори да активно живимо у свештеној историји спасења, заједно са небесима и са земљом, са васколиком творевином. Света Литургија као небоземна реалност, као предокушавање радости Царства небеског, чини нас активним (делатним) учесницима свих спасоносних догађаја из домостроја нашега спасења, стога у једној од молитава у Литургији Светог Василија Великог литург пред отпуст изговара: „Испуни се и изврши, колико је то у нашој моћи, тајна Твога спасоносног домостроја, Христе Боже наш. Јер одржасмо спомен на Твоју смрт; видесмо изображење васкрсења Твога; испунисмо се бескрајним животом Твојим; насладисмо се Твоје неисцрпне сладости, - благоволи да је се сви удостојимо и у будућем веку…ˮ Кроз целокупно дело „Венац празникаˮ Епископ Јован на основу свог богословског и богослужбеног искуства износи једну нит која указује да празновање свештених догађаја из домостроја нашега спасења, богослужбена химнографија уоквирује у литургијски контекст. Такође, видно је да последовања дневног круга богослужења, особито јутрење и вечерње, који су увод у празничну Литургију, сâм празнични догађај којег се сећамо, чини једним непрекидним данас које своју пуноћу налази у Литургији.      Поред ове централне теме актуализације празникâ, Владика Јован посебно истиче место Светог Писма у контексту празникâ и богослужења, те наглашава да Свето Писмо има педагошки значај за нас, јер се на свакој Светој Литургији најпре „хранимоˮ са трпезе речи Божје, кроз слушање Светописамских чтенија и усвајање истих, потпомогнути пастирском поуком, а врхунац нашег учешћа у Тајни над тајнама сагледан је у причешћу Светим Тајнама тела и крви Господње, тј. у тајанственом храњењу са Трпезе Царства небеског. Уз указивање на важност Светог Писма и Светог Предања, аутор посебно истиче васељенску поруку Светих славних и свехвалних апостола која одјекује вековима, а која нас држи увек буднима, уз подсећање да смо сви, без изузетка, позвани да делатно сведочимо радост празникâ и радост сусрета са Господом, свима светима и ближњима у Светој Литургији.      Верујемо да ће ово импозантно дело Епископа др Јована (Пурића), бити савршени путоказ за правилно разумевање тајне празникâ, као и да ће многе подстакнути да усрдније и са већом пажњом слушају свештене химнографске текстове који нам приближавају велику тајну свештених догађаја из домостроја нашега спасења. Са друге стране,  верујемо да ће ово дело бити добар темељ младим научницима за интердисциплинарно истраживање семантике, поетике, духовности и богословско-философске мисли, просвете, смисла и јединствености културе српског народа. Са овим скромним мислима, полажемо наду на Господа, да ће ово семе у виду капиталног дела „Венац Господњих и Богородичиних празникаˮ, произрасти дивне и благословене плодове благодарећи којима ћемо са сваком љубављу и усрдношћу напредовати из славе у славу, из силе у силу, узрастајући у меру раста пуноће Христове!     Катихета Бранислав Илић     *Објављено у 1256. броју "Православља" - новина Српске Патријаршије, од 15. јула 2019. године. (стр. 45-46)     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Уснуо у Господу проф. Зоран Михајловић, декан Академијe Српске Православне Цркве за уметности и консервацију.     Проф. Зоран Михајловић је рођен 16. октобра 1955. године. Факултет ликовних уметности у Београду завршио је 1984. године у класи проф. Младена Србиновића. Звање магистра сликарства добија 1986. године. Био је редовни професор на предмету Мозаик на Академији Српске Православне Цркве за уметности и консервацију од 1995. године. На дужности декана те високе црквено-просветне установе налазио се од 2014. године. Своје слике и радове излагао је на многобројним излжбама у земљи и иностранству. Аутор је преко 150 мозаика који красе највеће светиње Српске Цркве: Острог, Витовницу, капелу Свете Петке на Калемегдану... Био је члан Удуржења ликовних уметника Србије од 1984. године. Бавио се израдом дрвених музичких инструмената и склуптура.   Опело ће бити служено у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у понедељак, 12. августа 2019. године, са почетком у 13 часова.     Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...