Jump to content
Sign in to follow this  
Поуке.орг - инфо

Протојереј Андреј Ткачов: Потребна нам је идеја оца

Оцени ову тему

Recommended Posts

Када је човек уплашен, он виче: „Мама!“ То је инстинктивни крик човека који се налази у опасности. На мој поглед, реч „мама“, означава усмереност ка биолошком животу и његовом очувању.
 
Реч „тата“ значи нешто сасвим друго. Да поменемо Дан очева у нашој земљи – две трећине грађана је затражило да се у наш календар званично уведе овај празник.
 
Мама је симбол за удобну топлину и очување биолошког постојања. Са мамом је топло, ушушкано и слатко. Ушушкано као у утроби, као у загрљају. Живиш ништа не примећујући, док се кријеш иза њене сукње.
 
Реч „тата“ садржи сасвим друге асоцијације и други смисао. Тата је цивилизација. У речи „тата“ садржана је власт, послушање, одговорност. Отац је у старом свету означавао јединство три власти. Тата је био и војни командант, и имућни домаћин, и биолошки отац, који има пуну власт над свима који су под његовом руком.
 
То јест тата је цивилизација, вертикала. Мама је хоризонтала. Потребни су и тата и мама. Без тате није добро. Тата је, из неког разлога, у нашем сазнању на маргини.
 
Делимично је он сам себе тамо сместио, делимично су га изместиле маме. Ево те инфантилизације и феминизам сазнања секу живу породицу. То је, по свему судећи, самоубиство. Као када би некоме одсекли главу – то више није човек.
 
Зато Дан очева, наравно, треба да се уведе. Дан одговорности, дан преузимања на себе права и обавеза. Дан силе са којом је добро живети. Јер не може се дуго живети само од доброте и топлине. Потребна је још и нека сила, која крупном сољу соли доброту и топлину, и претвара их у укусно јело.
 
Потребна је идеја оца. Неки идеал оца треба да се снесе у нашем друштву. Код маме нема шта да се носи, чињеница је да је она мама. Или се залетела, или је из љубави родила, или има једно дете, или има осморо деце – ништа то није важно, јер је она мама. Једном мама, увек мама. Чињеница материнства чини жену мајком – и крај.
 
А са татом не. Чињеница очинства, чињеница зачећа човека, не чини неког оцем. То је само залог будућих односа. Потом је потребно формирати одговарајући однос према жени, према будућим новорођенчадима. И цео тај социјум, који се формира око трудног стомака, и то је исто идеја оца.
 
Народ треба да излегне идеју оца. Благу идеју правог родитеља. И, наравно, да га празнује.
 
Тата може све на свету – и да плива прсно, и да грми басом, и да цепа дрва. Само не може да буде мама. То је исправна совјетска песмица, апсолутно исправна.
 
Тата у кући – све је у реду, ложи се и не гаси се светло. Тата је у кући, наравно, главни, ако, наравно, мама није ту.
 
Добре песме су биле у то време. Данас треба да се вратимо на то нормално сазнање.
 
Прави мушкарац је ловац, заштитник. Онај који иде и на пецање, и који може пиштаљку да направи, и ако затреба, може да заштити. Онај који, што је најважније, неће оставити. И који неће пре времена да умре од тешког пијанства. Који ће научити молитви – јер то треба да учи мушкарац.
 
Отац је главни кад је вера у питању.
 

View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      И данашњи састанак којег је архијерејски заменик Епископа ваљевског, протонамесник Филип Јаковљевић, одржао са архијерејским намесницима свих делова Епархије ваљевске био је прилика да се у духу братске љубави поразговара о свему важном за живот и мисију Цркве, размене идеје о мисионарским подухватима и сумирају резултати након извршене годишње ревизије црквено – административних послова.   
      Као и приликом сваког досадашњег састанка, учесници су констатовали да марљив и посвећен рад свештенства даје беспрекорне резултате у раду свих служби у Епархији ваљевској, која је пре нешто више од четири месеца остала без свог архијереја. Закључак састанка послат је администратору Епархије ваљевске, Епископу шабачком Г. Лаврентију.   Учесници састанка потом су одслужили парастос блаженопочившем Владики Милутину поред новопостављене надгробне плоче у Храму Васкрсења Христовог. Ново спомен обележје у саборном храму израђено је средствима свештенства епархије, што је символично уздарје драгом духовном оцу, који их је духовно водио и крај ког су узрастали као пастири Цркве Божје.     Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас, на празник Свете Марије Магдалине, Свету архијерејску литургију у Цркви Светог архангела Михаила и освештао конак у Манастиру Светих мироносица у селу Дупило у Црмници.   Звучни запис беседе   У току Свете службе Божје Високопреосвећени владика је произвео у протопрезвитера оца Слободана Лукића, пароха црмничког, пожељевши му да још ревносније настави своје свештенослужење живоме Господу нашем Исусу Христу, приносећи себе на дар оним ријечима из Свете литургије: Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо.   “На то смо призвани сви, да живот свој предамо Христу Господу. И ти, као презвитер Цркве Божје, као провједник Јеванђеља, као служитељ Свете литургије, онај који приноси Свете дарове, призван си да управо у том Духу служиш у све дане свога живота Господу. Потрудио си се у ових десетак година овдје у Црмници у служењу Христу Богу нашем и надамо се у Господу да ће и ова награда да буде подстицај да још ревносније, још спремније, приносиш себе Христу Богу на дар, као и оне које ти је Господ повјерио да васпитаваш у страху Божјем, у вјери, нади и љубави да их приводиш Тијелу и Крви Господњој – Причешћу – и да их преко Светих тајни уграђујеш у вјечно и непролазно Царство Христа Бога нашега”, казао је Митрополит.   Отац Слободан је заблагодарио, истичући да ову награду доживљава као велики благослов и позив на ревносније служење Христу и Цркви Његовој:   “Молим се Богу, да да крепости и снаге да у том призвању истрајавам, да достојно послужим Цркви, народу, а уздам се у ваше молитве и благослов, молитве отаца браће и цијеле Цркве.”   У архипастирском слову након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Архиепископ цетињски је казао да је све што је створено руком Божјом чудесно те да нема ничега у Божјој творевини што није свједочанство божанске доброте и љепоте.   “У свему је Бог диван, али је посебно диван Бог живи и истинити у човјеку, у људском лику, јер у људском бићу Бог је уградио све дивоте и љепоте које је уградио у свеукупној својој творевини.Тако да онај који види човјека и сагледа га, он кроз њега, као малога, као мали свијет, микрокосмос, сагледава сав макрокосмос, сву величину божанску. Сва Божја творевина је присутна у човјеку, духовна и тјелесна, али човјек је и више од тога, он је биће створено по лику и подобију Божјем”, бесједио је владика Амфилохије.   Нагласио је да је диван Господ у свему постојећем, диван је у човјеку, предиван и чудесан у личности Христа богочовјека и у личностима оних који су Његови, који су Му послужили кроз своју историју:   “Диван је Господ у светим пророцима, светим апостолима, светим богоносним оцима, мученицима, мученицама кроз вјекове, у свима онима који су посвједочили Христа и својом људском природом и својим животом и својом мученичком смрћу, који су примили на себе христолики начин постојања, а Христос је рекао: Нисам дошао да Ми служе, него да служим и не само да служим људима него да живот свој положим за људе своје. То је Његова љубав која не тражи своје, која се само дарује”, казао је владика и додао да су на ту христолику љубав призвани сви који се крштавају у име Оца и Сина и Духа Светога, сви људи и сви земаљски народи.   Међу онима који су Богу послужили посебно мјесто заузима равноапостолна Марија Магдалина. Како је казао, њен спомен је повод данашњег сабрања у овој древној светињи и још древнијој светињи која се налази недалеко од ове, а која је била посвећена овој угодници Божјој, гдје су се многи подвизавали и трудили да ходе путем Господњим, гдје су написане, преписане и преведене многе драгоцјене књиге.   “Обновом ове светиње обнавља се и та древна светиња. Ове наше сестре које уграђују своју младост, живот, у обнову ове светиње, оне обнављају и спомен на ту древну светињу која је од најстаријих овдје на овим просторима саграђена у спомен Марије Магдалине, дивне и чудесне дјевојке коју је Господ исцијелио, истјерао из ње седам злих духова. Ослободила се тјелесно и духовно, уселио се Господ  у њено срце, биће.”   Подсјетивши да је Марија Магдалина међу првима повјеровала у Христа као Месију, Спаситеља, Искупитеља свијета, Митрополит Амфилохије је истакао да је она Господу служила заједно са Његовом Мајком и осталим женама мироносицама, док је проповједао Јеванђеље у Јерусалиму и на свим другим мјестима Свете земље Палестине. Када је Христос био распет потресена тим страшним догађајем, била је поред Њега, заједно са њима и Св. Јованом Богословом када су Господа сви ученици напустили.   Марија Магдалина је прва која је дошла послије Христовога распећа и погребења на Његов гроб, прва којој се Васкрсли Господ јавио и послао је да ту велику истину коју је видјела јави и осталим ученицима.   “И од тада па до краја свога живота Марија Магдалина је остала живи свједок у којој се Господ прославио. Свједочила је васкрслога Господа и сво њено житије послије тог догађаја је управо свједочење Њега васкрсклога из мртвих, Кога је она видјела, чула и опипала”, рекао је владика, подсјетивши да је она стигла и до цара римскога Тиберија и понијела му то свједочанство, поздрављајући га ријечима: Христос васкресе! Такође, Блага Марија је прва која је офарбала јаја као симбол Христовог васкрсења.   Након резања славског колача Митрополит Амфилохије је за настојатељицу манастира Светих мироносица поставио сестру Лукију, која је дошла из манастира Рустово и своју родитељску кућу претворила у манастирски дом, а чији су преци себе такође уградилу у ову светињу. Митрополит је говорио и о значају манастира Рустово, који је постао огњиште духовног рађања из чије свете обитељи је рођен и овај и Манастир Светог Василија Острошког у Улцињу.   Митрополит црногорско-приморски је освештао конак Манастира Светих архангела и Свете Марије Магдалине, истичући да је то наставак великога дијела још од времена Светог Андреја Првозваног, који је овдје проповиједао Јеванђеље, затим Војислављевића и свих оних који су уградили себе у лавру Светих Архангела Михаила и Гаврила и лавру Свете Марије Магдалине која поново васкрсава и обнавља се.   “У Цркви Божјој све је у знаку Христовог распећа, што значи у знаку страдања, подвига, али и у знаку васкрсења.То је тајна личности Христове, Христа богочовјека, то је тајна Цркве Његове сараспете Њему и сараспињане кроз вјекове, као и у наше вријеме и у ове наше крајеве свуда, па и овдје у Дупилу”, рекао је владика.   Појашњавајући да је Црна Гора била сва крштена и за вријеме књаза Николе и послије њега, Митрополит је нагласио да, нажалост, данас има доста Црногораца који себе проглашавају за “монтенегрине” и који више неће да припадају тим Црногорцима краља Николе, црмничког војводе Маше Ђуровића, 70 Дупиљана и других великих људи који су жртвовали себе за ову светињу:   “Ова обитељ васкрсава и кроз њу васкрсава све што је свето и честито кроз вјекове од Војислављевића па до наших времена. Обнављају се преко ове свете обитељи не само они који ће да живе и који живе у њој, него се обнавља и древно предање Светога апостола Андреја, Војислављевића, Светих отаца наших Немањића, Балшића, Црнојевића и Петровића. Све се то обнавља преко обнове наших душа часним крстом. Преко обнове овдашње светиње, Дупило постаје познато читавом свијету”, казао је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Иван Ивковић,
      Током целог Великог поста, то јест више од четрдесет дана који претходе Васкрсу, у Цркви се свакодневно, више пута на дан, понавља једна иста кратка молитва: Господе и Владару живота мога, дух испразности, чамотиње властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј мени, слуги твоме. Да, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога“.
      Савремени човек ће је прелетети погледом и највероватније помислити: „Молитва као и свака друга! Исте оне помало нејасне, архаичне речи, иста схватања… Све у свему, најобичније поповске приче“. Чак и ако није противник религије, он ће свеједно заборавити на ову молитву, заобићи је и поново уронити у свој живот, пун неких других брига и интересовања, у стварни живот, за који су све те „поповске приче“ само губљење времена. Али, претпоставимо да смо га убедили да потроши неколико минута свог драгоценог, тако заузетог времена, да ову молитву не само прелети очима, него и да размисли о њеном смислу. Јер ипак није случајност што баш ове три кратке и једноставне фразе Црква столећима понавља седам недеља годишње, више пута на дан. Очигледно је да мора бити неког разлога. Стога предлажем да размислимо о њима заједно, удруженим снагама, а онда нека свако одлучи има ли за њега ова молитва смисао, да ли му је потребна или није.
      Пре свега, запазимо да се први низ састоји искључиво од одричних прозби: „Не дај ми…“, што такође значи: „Избави ме од…“ Ове прозбе се односе на четири негативна стања: испразност, чамотињу, властољубље и празнословље. Ако размислимо о сваком од ових стања, можда ћемо схватити због чега им хришћанска свест и хришћанско искуство одувек придају толику важност.
      На првом месту је испразност или, у буквалном значењу, празнина. Ми често кажемо: „Празан је то човек, како је само његов живот празан!“ Али шта то значи у суштини, у дубини – празан човек, празан живот? Довољно је да се на тренутак замислимо да бисмо осетили страх: живот, а празан – тај кратки, невероватни дар, та могућност не само да дишемо, да постојимо, него управо да живот испуњавамо знањем, смислом, лепотом, љубављу. Сви се наизглед, са овим слажу. Али због чега онда живот остаје празан, због чега тако често свако од нас осећа ту празнину, за коју је Пушкин рекао: „О животе узалудни, што си случано ми дан?“ (Дар напрасниј, дар случајниј, 1828.)
      Загледајмо се још дубље и пронаћи ћемо одговор. Пронаћи ћемо у себи неку чудну, готово несавладиву силу, која нас увек вуче надоле, у празнину, у небиће, у инертност. Ту негативну силу проналазимо чак и у нашем телу: лакше нам је да седимо, него да стојимо, лакше нам је да лежимо, него да седимо. Ма шта материјалистичка идеологија доказивала, свакодневно искуство свих људи сведочи да је увек тешко живети узвишено и чисто, водити осмишљен и испуњен живот, да се у сваком од нас непрестано боре две силе, два усмерења – једно нас зове горе, ка пуноћи живота, друго вуче доле и буквално опустошује. А нису ли управо празнина и пустош у нама оно што отвара простор злу? Нико, сем малобројих изузетака не воли зло, нико се за њега не опредељује свесно, али оно испуњава празнину коју у нама ствара та чудна и страшна духовна инертност и лењост.
      У изузетној приповеци француског писца Албера Камија Пад, честити и у сваком погледу поштени господин корача ноћним Паризом. Прелазећи мостом Сену, чује како неко тоне и зове упомоћ, међутим, он се колеба, и на крају не помаже утопљенику. У одлучујућем тренутку живота, онда када је на испиту човекова човечност, он у себи не налази моралне снаге да поступи онако како би очигледно требало. Године и године споља пристојног живота, формално испуњавање свих обавеза – све је то заклањало празнину која се постепено ширила у његовој души. И када је настао тренутак више правде, када је човек стављен лицем у лице са избором или-или, у њему је превагнула пустош.
      Ствар је управо у томе што се на човека до краја може применити чувена формула да природа не трпи празнину. Ако се човек непрестано не испуњава садржајем који је у складу са узвишеним људским призвањем, онда почиње да се испуњава споља и то без његовог избора и контроле, оним што том призвању не одговара. Човек постаје роб. Сада је, можда, јасније због чега великопосна молитва на прво место ставља управо испразност, пустош. На основу две хиљаде година искуства и познавања људске душе, Црква је свесна застрашујуће, иако пасивне силе те празнине, свесна је какве дивље и отровне травке у њој расту, као и да је њена прва и ништа мање страшна последица – чамотиња.
      А шта је чамотиња? Само лоше расположење? Ех, кад би било тако! Истина је да је чамотиња рак-рана нашој души и нашој савести, јер она је неспособност да у себи и око себе видимо било шта добро, она је постепено тровање наше свсти и психе отровом страшне лажи о свету, животу и нама самима. то више није само празнина у души, пасивност, лењост. То је испуњеност душе мраком, у ком се више не може угледати и разазнати ништа. Све постаје сиво, тмурно, и нема више чак ни оне жеље коју је Бог усадио у нашу душу, за коју је Љермонтов казао: „Тад чудесном жељом би прожета сва.“ (Ангел, 1831)
      Испразност, чамотиња… Не, не полази свакодневна молитва Великог поста тек тако од њих, од молбе да се избавимо и ослободимо управо од њих. Јер и хришћанство је пре свега позив да човек у себи спозна ту „чудесну жељу“, то своје узвишено призвање, а то је немогуће док у души владају ове две страшне силе – испразност и чамотиња. „Господе и Владару живота мога, дух испразности, чамотиње, властољубља и празнословља не дај ми“. Не нису то „прастаре поповске приче“, заостаци неповратно минуле прошлости или „психолошки ћорсокаци“. То је вечита истина о човеку, то је један изузетно проницљив увид у људску душу.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У историји Свете Софије од милион и по година наступила је нова епохална промена. У далекој прошлости њено претварање из православног храма у џамију подударило се с почетком новог времена: од разних варијанти хронолошке границе између средњег века и новог доба најубедљивија и скоро општеприхваћена је 1453. година, кад је пао Цариград који су освојиле Османлије.      Главни град православне империје постао је резиденција османлијског султана Мехмеда Освајача. Он је Саборну цркву Цариградске патријаршије претворио у џамију. По вољи оснивача Републике Турске Кемала Ататурка, Света Софија је постала музеј, а сад је декретом турског председника Е. Ердогана још једном променила статус – поново је претворена у џамију. Многобројни протести против овог акта који је планиран пре неколико година и који је био јавно обећан нису имали жељени ефекат, Анкара их је игнорисала.   Православни свет, хришћани разних конфесија и културна заједница су га примили са жалошћу. Православним Русима Света Софија је посебно драга – и због тога што су у њу дошли изасланици великог кнеза Русије равноапостолног Владимира, због њихове приче о ономе што су видели и шта су доживели боравећи у овом храму: „Не знамо јесмо ли се налазили на небу или на земљи, зато што на земљи нема таквог обличја и лепоте, и нисмо у стању да их опишемо; знамо само да тамо с људима обитава Бог,“ – послужиле су кнезу као импулс за доношење одлуке о сопственом крштењу и о покрштавању сопственог народа.   У садашњој ситуацији треба трезвено и адекватно оценити карактер и димензије доживљеног губитка. Непревазиђено дело великих архитекти Анфимија из Трала и Исидора из Милета није срушено због председниковог декрета. Сачували су се и мозаици Свете Софије, и међу њима има ремек-дела, која представљају највиша достигнућа хришћанске уметности. А с друге стране, и у време кад је храм Свете Софије имао статус музеја и кад у њему свеједно није било места за јавну молитву, за православно богослужење, а хришћанске ходочаснике ништа није ометало да се моле срдачном и умном молитвом у овој светињи ни у време док је била џамија.   Правде ради треба подсетити да нису Турци Османлије били први који су се дрзнули да нападну ову светињу. Храм је у VIII веку доживео нападе иконобораца који су с његових зидова скидали мозаик. Почетком XIII века цркву су опљачкали крсташи. Пошто су због своје грубе неукости умислили да су комадићи мозаика направљени од злата вадили су их секирама. И напокон, два века касније, кад је црква претворена у џамију многострадални панои мозаика који су покривали њене зидове били су скинути или покривени малтером. Мозаичке приказе који су се сачували испод њега рестауратори су открили у музејском периоду историје храма.   Без обзира на све губитке Света Софија и данас остаје једно од највећих дела створених људском руком, она још увек носи у себи одблесак вишњег света, видљиве знаке додира с божанским савршенством. Руски сликар М. Нестеров који је посетио храм Свете Софије док је био џамија под утиском од онога што је видео написао је:   „Света Софија која не изгледа грандиозна с мора изблиза је огромна. Гомила муслиманских дограђених објеката је унаказила првобитне форме. Међутим, чим сам ушао у храм све се променило... Скоро од самог улаза... види се скоро цео свод купола, који толико личи на небески свод. Његова непрегледност је непрегледност неба, што се, наравно, не може рећи о куполи римског Петра која је тако тешка и притиска... Задивљујући је простор куполе који изгледа као да је безграничан.“   Огорченост хришћана због акта турског председника је природна, али реакција православног света на промену статуса Свете Софије не може се подударати с оном која је овим поводом изражена у изјави руководства Светског савета Цркава. У њој је овај акт Е. Ердогана окарактерисан као „ударац задат уједињењу религија“. Можда се ради само о незграпном изразу, и можда се имала у виду солидарност људи који припадају различитим верским заједницама, али се притом залажу за извесне опште вредности. А „обједињење религија“ је штетна утопија чијој реализацији свесно могу да теже људи који су лишени религиозне вере.   Али шта ће бити са Светом Софијом кад Ердоганов налог поприми конкретне црте? Какви ће бити стварни услови за њен обилазак? Турска страна тврди да ће приступ Аја Софији остати слободан и да ће чак био бесплатан, какав до сад није био. Песимисти и скептици могу рећи: лош почетак ће имати још гори крај. Међутим, реалистичан поглед на ситуацију не даје основе за бојазан, у сваком случају у најближој перспективи, да ће поставши џамија храм бити затворен за посету од стране „неверника“.   Главну бригу данас представља очување мозаика Свете Софије. Позната је традиционална нетрпељивост ислама, исто као и јудаизма, према светим приказима која је у прошлости ишла и даље – до забране свих облика фигуративне уметности, тако да је таленат уметника могао да се реализује у неисцрпној маштовитости приликом стварања орнаменталних украса.   Савремена Турска је далеко отишла од некадашње идиосинкразије у односу према приказима: они су присутни у њеним градовима и селима на сваком кораку – у њој вероватно нема града који није украшен статуом Кемала Ататурка – а у џамијама се не дозвољавају никакви свети и фигуративни прикази, као и у стара времена. С претварањем Свете Софије у џамију ће, наравно, бити донете одлуке у вези с овим. Још увек се не зна које тачно. Међутим, дате су званичне изјаве о томе да ће режим заштите споменика који је УНЕСКО предвидео за објекте „Светске баштине“, каквом је Света Софија проглашена још 1985. године, бити поштован и убудуће, а овај режим не искључује само уништавање, већ и свако оштећивање заштићених ремек-дела од светског значаја. Биће добро ако се у том смислу промена ограничи застирањем мозаичких паноа у току муслиманске молитве. Чудовишна перспектива уништавања мозаика Свете Софије се данас не запажа: умерени исламизам који је утицајан у савременој Турској далеко заостаје за фанатизмом вандала из ИСИС-а, Алкаиде или талибана.   Постоји мудра народна пословица – после битке сви су генерали. А увек је корисно и умесно анализирати узроке пораза ради лекција за будућност. Иза ове одлуке која је жалосна за нас, хришћане, а која је донета у Турској, видимо најмање два основна фактора.   Један се налази по страни од напора хришћанске и културне јавности да спрече овај догађај. Његов корен се крије у самом турском друштву, тачније, у томе како се постепено, корак по корак мењала реакција овог друштва на одуговлачење процеса интеграције Турске у западноевропску заједницу, конкретније – у ЕУ. Нешто слично се могло запазити и у односима између западног света који је до јуче био католички и протестантски, а данас је постхришћански, с другим земљама и народима који су тежили или још увек теже да уђу у ово привилеговано друштво. Илузорне наде смењује разочарење. Перипетије ових веза су нам добро познате, делимично на основу сопственог искуства, зато што их је наш народ осетио на својој кожи.   Очигледну илустрацију овог процеса представља тривијална слика мамљења шаргарепом која се не може дохватити. Интегрални Запад, поред тога што на њему има много људи који критички размишљају, убеђен је у сопствену надмоћ над другим цивилизацијама и у своју несавладиву привлачност за остали свет. Ипак, ова привлачност има своје границе. Ова саблазан се не свиђа свима. Кад би Турска коначно постала постмуслиманско друштво, попут постхришћанског Запада – била би примљена у ЕУ, али се то није десило и услед тога се учврстио став принципијелних противника вестернизације добивши подршку од Турака који су разочарани некадашњим илузијама од успостављања братских односа са Западом. Декрет председника Ердогана представља симболичан гест упућен Западу, који се у исламском свету често погрешно поистовећује са хришћанством чија колевка заправо није на Западу, већ на Истоку – у Палестини. Под влашћу „Запада“ – крсташа – Света Софија се налазила само нешто више од пола века.   Други фактор који је послужио као импулс за доношење одлуке и претварању храма Свете Софије у џамију данас јесте криза у односима унутар православног света. Фанар се супротставио Руској Православној Цркви починивши акт јурисдикцијске агресије. Сад видимо једну од последица учињеног раскола. Да је православни свет солидаран Анкара би се теже одлучила да предузме корак који је сад учинила. Ради се о томе што је недавно цариградски патријарх уз сагласност поглавара и епископата других помесних Православних Цркава могао да даје изјаве у име 300 милиона православаца. Кога он представља након што је услед његових поступака постало немогуће очување канонског општења Руске Православне Цркве с њим? У Турској има једва неколико хиљада људи који припадају Цариградској патријаршији, и глас васељенског патријарха с катедром у Цариграду није чула државна власт земље на чију територију се простире његова јурисдикција.   А други гласови из иностранства, који и данас имају већу тежину, а који су дати за очување некадашњег статуса Свете Софије, у Анкари су били игнорисани под изговором непоколебљивости националног суверенитета. За подржавање раскола мора бити плаћена висока цена и она ће временом можда постати још виша. Немоћ Фанара може изазвати и друге, можда осетљивије акције. Видећемо да ли ће за њихово спречавање Цариградску патријаршију под своју заштиту оне силе у чијим геополитичким играма је она тако радо одлучила да се поигра на територији Украјине. Међутим, оне данас имају много својих проблема.   Протојереј Владислав Ципин     Извор: Православие.ру
    • Од Иван Ивковић,
      Ево речи које сам ја једном чуо и сетио их се недавно. „Ко се моли само онда кад се моли, тај се никад и не моли“. То није зен, нити „флоскула“ које се приказују као мудрост. То је жива истина, иако источни мудраци воле сличан начин изражавања мисли и формална сличност постоји. „Срамота је знати само оно што је познато“ – рекао је, на пример, један од њих. Корисност сличних дубоких и парадоксалних изјава је у томе што се у први мах стресеш када их чујеш, а након тога можеш да размислиш о ономе што си чуо. Ум ће бити заузет и свет ће са досад непознате стране почети ако не сасвим, онда барем мало да се отвара. Дакле, срамота је знати само оно што је познато; и ако се ми молимо само онда кад се молимо, онда се уопште и не молимо. 
      Да илуструјемо. Ево ја се молим. Рецимо, палим кандило, отварам молитвеник и стајем пред икону. Изговарам свете речи. Затим завршавам и одлазим за својим обавезама којих код сваког, чак и код лењиваца, има много. Усред посла неко ме зове и саопштава ми вест која ме уопште не радује. И редовно се у таквим случајевима губим, говорим непотребне речи у слушалицу, штошта још бескорисног кажем сам за себе кад прекинем везу, и тако у недоглед. Ситуација је свима позната. А у духу горенаведеног, било би лепо када бих са стрпљењем и призивањем Божијег имена, тј. молитвено примио вест или непријатну информацију. То је тешко, али то и јесте хришћанство. А помолити се пред иконом да би убрзо затим дали слободу незнабожачком инстинкту, то је сувише обично и сувише далеко и од истине. То управо и значи: молио си се док си се молио, а чим си престао да се молиш понашаш се немолитвено. 
      Још један пример: молитва у храму. Где другде приближити се Богу, ако не у Дому Оца, који је истовремено и Дом молитве. Хор пева, горе свеће, људи (сваки у мери личне вере и духовног искуства) прате службу или упражњавају личну тајну молитву. То је умни Рај. Исто то, само много пута јаче и ослобођено свега смртног и непреображеног, чека нас и у Царству Бога Оца. Рај Божији и Царство будуће је Царство молитве и умног стајања пред Богом. Тамо ће то бити вечно, а само време неће више постојати. Али овде – у месту изгнања – догађаји смењују једни друге. Долази и крај молитве. Човек се удаљио од храмовне молитве, и са собом однео (надамо се) нешто у тајним трезорима душе.
      Али, ето, рецимо, срео је на улици не непријатеља, већ тако... неког не баш пријатног човека. Сусрет је потпуно природан, чак и за светог човека. Само је свети човек зато и свет, што ће погледати другог човека у очи и духом молитве уздржати срце у оквирима Божијих заповести, а обичан човек (намерно не правим антитезу „свет – грешан“ него „свет – обичан“) шта ће учинити? Обичан човек ће сусрет доживети без радости, и неће још ни стићи да се сети молитве а већ ће у срце пустити нешто сувишно. Он – обичан човек – такође се молио док је стајао у храму, а чим је изашао напоље примио је спољне утиске на световни начин а не по Духу. То такође значи: молио се само док се молио. 
      И тако је у свему. Док се један и за време обичних послова сећа Бога, други се Бога сети тек кад види крст на цркви, а трећи једва да Га се сети и на Васкрс. Ту је и четврти, и пети, али прича о таквима изискује посебну беседу. И испоставља се да молитвених људи у глобалу и нема баш много. Тек оних који се труде да дух молитве учине водећим принципом у животу и оних који желе да саму молитву учине неодвојивом од живота, њих је врло мало. Али и то врло мало није ништавно. „Капљица море освештава“, при чему су и прецизније, свеобухватније процене у таквим питањима немогуће. 
      Због тога ми треба срцем да схватимо да је једно молитва, а друго – молитвословље по књизи и у познато време. Једно је обраћати се Богу с времена на време, а друго увежбавати ум да се стално сећа свога Творца, да ходи пред Њим, као што је било речено Аврааму. У том духу разликовања доброг и најбољег, већег и мањег, неко и јесте рекао да „ко се моли само када се моли, тај се никад и не моли“.
      Реч „никад“ овде оштро звучи и може понеког да уплаши. Али то је корисно застрашивање. Из њега се не може породити очајање, а поука – може. И ако ми те смирујуће и поучне речи учинимо лако (јер су кратке) делом свог сећања, можемо којекаква питања нашег унутрашњег живота помаћи с мртве тачке. Помози, Господе. 
      Протојереј Андреј Ткачов
      Извор: pravoslavie.ru 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...