Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

https://www.beogradskiportal.rs/2017/12/06/ovo-je-monstruozna-tradicija-hriscani-nemojte-ovo-raditi-nikada-ceo-zivot-vas-lazu-da-je-to-istina/

Наслов је баш претенциозан и јефтино сензационалистички али ме занима ваше мишље у вези текста и самог Причешћивања. 

Како ви гледате на Причеше, колико често се оричешћујете и зашто често, зашто ретко, како схватате овај део да се Хришћани данас плаше Христа и Његовог доласка. И било који други коментар на ту тему је добродошао.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Каже се,

Приступите са страхом Божијим!

Да ли смо ми као верници и православаци, који имају јасно утемељена правила припреме за свето причешће,

Можемо тако често да будемо сигурани да смо спремани за причешће?

Мислим да и пречеста причешћивања онда губе величину тог светог чина. Лично ја нисам спремна за честа причешћивања, тако да се причешћујем , за сваки пост по једном, и ако Бог да два пута за Велики Васкршњи пост. Послушајте Оца Јоила, и њеогве беседе о причешћивању. 

Слава Богу!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Из текста:

Цитат

Iznenađujuća je upornost nekih hrišćana da se ne pričešćuju redovno. U davna vremena carevi gonitelji izdavali su zakone kojima su zabranjivali hrišćanima da se pričešćuju, te su hrišćani u susret smrti išli samo da bi učestvovali u Evharistiji. A mnogi savremeni hrišćani se bore za pravo da se ne pričešćuju. I takvo pravo pripisuju najpravilnijoj i najvernijoj tradiciji. A to je monstruozna tradicija.

To samo govori o tome da je hrišćanstvo prestalo da bude hristocentrično. Hrišćani su prestali da čekaju Hrista. Oni se plaše Hrista, ne žele da on dođe.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mislim da je normalno kod sudjelovanja u sv. Misi i da se pričestimo , može se dogoditi da smo u teškom grijehu a nema svećenika za ispovjed , tada ne pristupamo ali smo imali namjeru...kod lakši grijeha idemo jer se samim sudjelovanjem i sveopćim pokajanjem brišu.

Dakle uvijek treba biti namjera i želja za pričešću kao nešto najnormalnije...za nešto zašto nisi siguran jel teški grijeh pristupi ako nisi imao priliku za ispovjed , pa kad bude ispovjedi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја могу једино да будем сигурна да никад нисам спремна за причешће. Шта год да урадим или не урадим, не могу никако да заслужим Христову љубав и жртву. 

Стојим једном на литургији, нешто сам надрндана, све ми смета, молитве ме уопште не дотичу. Долазио владика, па касни, а ја у себи боронзам, Дебели, данас си баш нашао да дођеш да те чекам овде као дебил. Нисам се ни спремила за причешће, оно све по реду како кажу да би требало. И дошао ред да народ причести. Ја се мислим да ли да приђем уопште. Не да нисам спремна, него имам осећај да сам по питању вере дотакла дно.

„Е, Боже, ја сам таква каква јесам, лоша до сржи. Ја ћу да приђем путиру, јер без Тебе и Твоје помоћи не могу ништа. Лутам, збуњена сам. Требаш ми. Сад да ли ће ми причешће бити на спасење или на суд и осуду, то је на Теби."

Мислим да ме је тада пригрлио брижљивије него оно кад нисам правила толико сра*а у животу и кад сам се "добро припремала". Тако сам бар осетила у срцу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Лапис Лазули рече

https://www.beogradskiportal.rs/2017/12/06/ovo-je-monstruozna-tradicija-hriscani-nemojte-ovo-raditi-nikada-ceo-zivot-vas-lazu-da-je-to-istina/

Наслов је баш претенциозан и јефтино сензационалистички али ме занима ваше мишље у вези текста и самог Причешћивања. 

Како ви гледате на Причеше, колико често се оричешћујете и зашто често, зашто ретко, како схватате овај део да се Хришћани данас плаше Христа и Његовог доласка. И било који други коментар на ту тему је добродошао.

Није само наслов жут, него и сам текст је прилично теолошки гледано непоткован. Изгледа како да је то неко свештено лице писало из Русије, али доказа за то нема.

Онда доказа за саме тврдње да се треба опуштено често причешћивати мање-више исто тако нема.

Али има реченица попут оне да се толико људи причешћује у Русији колико има храмова.

Толико о том тексту, не бих даље о његовој вјеродостојности, довољно је и ово.

Што се тиче саме теме, наша гордост је данас у знатном порасту, тако да нас нимало није тешко наговорити на било шта, па и да станемо у ред за причешће неспремни, а неки стојећи у том реду, под утицијем разних новопастира већ и мисле да су свети..

Причешће је Огањ, а то значи  да може да дјелује "у којем смјеру хоће" ако му се приступа недостојно, али изгледа да многи данас у ово не вјерују и мисле да се то на њих не односи или не може одности, јер "забога ко је још стварно достојан причешћа?"

Наравно да се не причешћујем често, само уз благослов духовника, припрему, обавезна исповијест прије сваког причешћа, пост од 6 дана на води - значи, ни говора о причешћивању сваке седмице..

Што се тиче тога да се хришћани плаше Христа, то је мало вјероватно, јер су људи данас толико изгубили страх Божји. Многи и код нас вјерују у ону протестанстку бајку да ће их Христ помиловати и спасити, довољно је само да се осјећају Хришћанима или да су крштени..

Све нам је слободно, али није све на корист..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Logika da treba neko posebno spremanje za pričest jer da nebi olako itd..

'srce raskajanog i ponizno Bože nećeš prezreti ' s tim stavom idi kao bolestan po lijek ili žedan po vodu.

Svoju prepodobnost ili pobožnost zaboravi i dođi ko carinik i bludnik i ne boj se pričešća nego sebe i svog licemjerja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Понекад ми се чини да они који имају праксу честог/сталног причешћивања са висине гледају на оне који не раде тако, као да су "Боже ме опрости" и неки затуцани, отпадници који као да не би ни требало да су у истој цркви са њима коју су, ето, тврдо решени да се спасу, и спасу свет.

Да се опоменемо:
Причешће није супа са резанцима, како неко рече већ Тело и Крв Христова;
Дакле, Господу Богу се не прилази као каквом незананом пијачару који не зна шта имам у новчанику већ као исцелитељу, искупитељу и Ономе који зна колико можемо а колико нисмо урадили и трудили се. За Причешће.

У дивном и потресном канону св.Андреја Критског знаменити светитељ исповеда:
"Ако испитам дела моја, Спасе, угледаћу себе да сам превазишао гресима свакога
човека, јер у знању умујући сагреших, а не незнањем", Среда, песма 5, стих 4
Дакле, јесам ли се молио достојно Причешћа?
Јесам ли љубио ближњега као самога себе?
Јесам ли се уздржавао у мислима, жељама, сновима?
Јесам ли постио телом?

Није, дакле, исто бити свестан да се "свакако недостојно причешћујем Телом и Крвљу Христовом" као и "крив сам ти, Господе и кајем се јер Ти нисам бољи али се трудим" и "праштај јер сам свакако недостојан", бити сасвим свестан да се нисам у припреми трудио. Како треба, колико могу.

Свако по својој савести ради све па тако и ово, и свакако Причешће јесте и исцељење и опомена и сусрет и созерцање али и суд самоме себи кад се не прилази са страхом Божијим и вером.
Одјекиваће у вечности, небитно је да ли звечи по форумима или Вајберу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да ли је достојнији онај који дође једном и два пута годишње да се причести, постио је на води ШЕСТ( не знам одакле број седам уопште) дана,евентуално Бадњи дан и Велики Петак и кад му Крсна слава "падне" у посни дан и поред тога доћи ће на Литургију на Божић, Васкрс и још пет, шест пута годишње, за разлику од неког ко је редован на Литургијама, пости све постове и све дане када је прописан пост, а причести се ван поста, без додатног поста, уз благослов, наравно? Да ли је само пост на води тај који спира све грехе, поред Исповести, односно покајања, и чини нас чистијим? Да ли је довољно да се покајем само двапут, трипут годишње и исповедим се, причестим и то је то- не бих више учестовала!? 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sto redovnije, to bolje. Po savesti, naravno, ne kao da smo dosli na supu. Sve je tamo lepo receno: "sa strahom Bozijim, verom i ljubavlju pristupite!"

Jer, "koji ne jede Tela mojega, i ne pije Krvi moje, nema Zivota u sebi".

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 34 минута, gavrosaurus рече

Понекад ми се чини да они који имају праксу честог/сталног причешћивања са висине гледају на оне који не раде тако, као да су "Боже ме опрости" и неки затуцани, отпадници који као да не би ни требало да су у истој цркви са њима коју су, ето, тврдо решени да се спасу, и спасу свет

Извини, али ово уопште није тачно. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Inace, tekst je prilicno odlepljen, podjednako kao i oni njemu suprotno koji kazu da nikako i ni po koju cenu ne sme da se redovno pristupa.

Ne postoji nigde nikakav kalup niti cifra, sve je stvar naseg licnog susreta sa Bogom.

I kao sto je pogresno da covek samo onako pridje, ne kajuci se, nemajuci nikakve samodiscipline, hladno i nezainteresovano (o provalama tipa "valja se" necemo da trosimo reci uopste), tako isto je pogresno da covek dolazi redovno u hram, a pricescuje se 4-5 puta godisnje.

Stavise, ovi poslednji cesto umeju da budu nadmeni, kao da toboz jedino oni ispravno postupaju, u to sam se mnogo puta sam uverio licno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne spadas TI, mozda, u tu grupu, ali ima dosta istine u ovome sto kaze gavrosaurus. S druge strane, i grupa koja se pricescuje 4-5 puta godisnje, isto tako, sa prezrenjem, malte ne, kao na razvratnike, gleda na one koji se redovno pricescuju. Ono sto me cini tuznom je nedostatak ljubavi, strpljenja, razumevanja, molitvi jednih za druge.  Naravno, ima izuzetaka. Mislim da je sustina u necemu sto mi nasa dva brata onomad rekose, a i ovde @gavrosaurus

пре 46 минута, gavrosaurus рече

Да се опоменемо:
Причешће није супа са резанцима, како неко рече већ Тело и Крв Христова;
Дакле, Господу Богу се не прилази као каквом незананом пијачару који не зна шта имам у новчанику већ као исцелитељу, искупитељу и Ономе који зна колико можемо а колико нисмо урадили и трудили се. За Причешће.

У дивном и потресном канону св.Андреја Критског знаменити светитељ исповеда:
"Ако испитам дела моја, Спасе, угледаћу себе да сам превазишао гресима свакога
човека, јер у знању умујући сагреших, а не незнањем", Среда, песма 5, стих 4
Дакле, јесам ли се молио достојно Причешћа?
Јесам ли љубио ближњега као самога себе?
Јесам ли се уздржавао у мислима, жељама, сновима?
Јесам ли постио телом?

Није, дакле, исто бити свестан да се "свакако недостојно причешћујем Телом и Крвљу Христовом" као и "крив сам ти, Господе и кајем се јер Ти нисам бољи али се трудим" и "праштај јер сам свакако недостојан", бити сасвим свестан да се нисам у припреми трудио. Како треба, колико могу.

Свако по својој савести ради све па тако и ово, и свакако Причешће јесте и исцељење и опомена и сусрет и созерцање али и суд самоме себи кад се не прилази са страхом Божијим и вером.
Одјекиваће у вечности, небитно је да ли звечи по форумима или Вајберу.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 56 минута, gavrosaurus рече

колико можемо а колико нисмо урадили и трудили се. За Причешће.

Nemamo mi sta da se trudimo za Svetinju, razumite to vec jednom. Ona se ne daje za trud, vec uvek i apsolutno nezasluzeno. I tako ce da ostane zauvek. Mi se trudimo da ispravimo sebe da bismo bili hristoliki, da licimo na svoj Praobraz, da "uzrastemo u meru punoce rasta Hristovog", NE da bismo zaradili bilo sta, narocito ne Svetinju nad svetinjama.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Спин-почетници изгледа нису имали у виду да је поступак пред Венецијанском комисијом транспарентан, па су прескочили да обзнане да је Нацрт мишљења, који је био припремљен 7. јуна од тројице извјестилаца, „искасапљен“ амандманима које су подносили чланови Венецијанске комисије до суштинске непрепознатљивости.

      Студенти прве године Правног факултета, поред осталог, уче да се право ствара и да постоји ради примјене, а да је у процесу примјене права најсложенија фаза тумачења права. Такође, студенти, стичући своја прва правничка знања, уче да тумачење права не припада само правницима. Али, то не значи да је тумачење права од неправника и исправно тумачење. Само неправници могу да користе једну, посве нетачну, констатацију: три правника пет мишљења! Хе, правници, ако су правници, у тумачењу имају само једно мишљење. И то оно стручно!
      Тумачење права јесте утврђивање правог, тачног смисла и значења правне норме. А да би се тумачило право, односно да би се дошло до правог, тачног смисла и значења правне норме, правна наука је дефинисала врсте тумачења. И само се уз језичко, логичко, циљно, историјско и систематско тумачење може доћи до циља, тј. до правог смисла и значења правне норме. Једино се тим путем и на тај начин долази до једног и тачног правничког става. Кад право може да тумачи свако, онда то исто важи и за мишљење Венецијанске комисије. Али, и ту постоје нека правила, јер се ради о мишљењу које се односи на садржину предлога општег правног акта. Није спорно да тај садржај конзумира свако ко га интересује, али то не значи да свако има право да мијења смисао тог сложеног, слојевитог и захтјевног правничког текста.
      МИШЉЕЊЕ ИЛИ УСТАВ
      Током претходних седмица и дана свашта смо чули и читали поводом мишљења Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједницау Црној Гори. Неки су, па још се и зову правницима, мишљењу Венецијанске комисије својим изјавама дали статус правног акта, иако оно то није. И то не било каквог правног акта, него чак и акта који је и изнад Устава Црне Горе! Малтене, не би Скупштина Црне Горе ни имала право да доноси законе да није „венецијанаца“ , односно да ће она тек сада, с мишљењем, моћи да добија законе који ће важити за све!?!
      Нећу сада да коментаришем прву информацију из Владиног Бироа за односе са јавношћу 21. јуна да је Венецијанска комисија „позитивно оцијенила“ Предлог закона, а ни ону, такође из Владе, којом је 24. јуна значајно коригована она од 21. јуна. Од тврдње да је Предлог закона „позитивно оцијењен“ дошли смо до тога да само „сматрају да је позитивно оцијењен“. Није за овај текст толико битно ни то што је из Владе накнадно саопштено да Влада није „планирала“ да једнострано врши одузимање вјерских објеката, односно што је у планирању одустала од онога што је написано у чл. 62 и 63 Предлога закона. Није ми јасно зашто се, поводом мишљења из Венеције, јавља Влада која није покренула иницијативу пред Венецијанском комисијом. Није ми јасно ни зашто је Министарство за људска и мањинска права које је покренуло ту иницијативу у тоталној дефанзиви.
      СПИН-ПОЧЕТНИЦИ
      Овом приликом ћу само о покушајима, посве узалудним, да се медијски релативизује мишљење Венецијанске комисије које је написано веома критички и сугестивно готово до наредбодавности, али не према Влади него према министарству као надлежном државном органу у овом случају.
      Изгледа да је најважнији податак био да је мишљење „усвојено са 99% гласова“, а да је „само један члан“ и то онај из Србије био против, а „још један“ и то онај из Босне и Херцеговине, тј. Републике Српске био уздржан. Стварно не знам ко је и како гласао. И није ни битно, јер је мишљење (а не позитивно мишљење) усвојено и обзнањено. Нико се тиме није ни бавио, јер то није ни важно послије усвајања мишљења. Интересантан је пут од 100 посто позитивног мишљења до 99 одсто гласача мишљења у Венецији.
      Спин-почетници изгледа нису имали у виду да је поступак пред Венецијанском комисијом транспарентан, па су прескочили да обзнане да је Нацрт мишљења, који је био припремљен 7. јуна од тројице извјестилаца, „искасапљен“ амандманима које су подносили чланови Венецијанске комисије до суштинске непрепознатљивости. Није им било важно то што је било амандмана на четири стране и да је ово мишљење, на неки начин, ушло у историју тог тијела управо по броју пристиглих и усвојених амандмана. Број усвојених амандмана на Нацрт мишљења је био такав и толики да је Секретаријату Венецијанске комисије било потребно скоро три дана да их унесе и коначно објави. Е, зато се од тврдње да је „позитивно мишљење“ дошло до „сматрања да је позитивно“. Објавили су да је у мишљење унијето „правно образложење Владе“ од 17. јуна, што је легитимно, али нису објавили шта је унијето и од других предлагача. Наравно, нису навели ни зашто су, ако је већ све било јасно и позитивно, слали допунско правно образложење у Венецију.
      ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ЗБОГ РЕЛАТИВИЗАЦИЈЕ
      А онда је кренула трапава и правнички незнавена медијска интерпретација једног сложеног и слојевитог, правнички захтјевног текста, а све са циљем да се критике, примједбе, коментари и обавезујућа упутства релативизују до бескраја.
      Ових дана сам врло пажљиво читао мишљење Венецијанске комисије, а прије тога сам читао и Нацрт мишљења тројице извјестилаца. Од Нацрта мишљења до Мишљења је, како се види након упоређивања два текста, био дуг и трновит пут. За неке и неочекиван! Мишљење се у најважнијим тачкама драстично разликује од Нацрта мишљења. Зато чуди изјава Жане Филиповић од 19. јула да у „препорукама Венецијанске комисије нема суштинских и крупних промјена“. Одговорно тврдим да само добри познаваоци ове материје и номотехнике могу доследно да унесу препоруке Венецијанске комисије.
      То се најбоље види у погледу броја примједби и сугестија у вези чл. 62 и 63 који су, без зазора, у Црној Гори са највиших адреса проглашени кључним одредбама у прелазним и завршним одредбама Предлога закона. Одговорно тврдим да предлагач у Мишљењу није добио ништа више од онога што је сваки субјект права, па и држава, имао и до мишљења из Венеције – право да се, у складу са законским прописима, обрати судској власти и да у судском поступку докаже неко своје право. Ништа више од тога! И ништа мање од онога што је до сада свакоме, па и држави, стајало на располагању.
      Ако је свима до добра и напретка и до новог закона, онда не треба журити. Прво треба испоштовати кључну препоруку о инклузивном дијалогу државе са црквама и вјерским заједницама и кренути из почетка – у складу са правним поретком Црне Горе и Мишљењем Венецијанске комисије.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Guest Alefshin
      Од Guest Alefshin,
      Дакле, још нисмо саставили ни месец дана, али битно је да хоћемо озбиљно да радимо, па зато и питамо за конструктивне критике и предлоге. Свестан сам `дечијих болести` нашег форума, али као и свака дечија болест и то се преболи. Некесвоје сугестије сам већ изнео на теми са овог подфорума, па сам рад да чујем и ваша мишљаења. Дакле, изволите-што искреније, отвореније и добронамерније.
    • Од Логос,
      Мишљење Венецијанске комисије (ВК) о црногорском нацрту Закона о слободи вероисповести и правном положају верских заједница никако није позитивно, већ је аргументовано критички и неповољно по Црну Гору, сматра професор Правног факултета у Београду Бојан Милисављевић.
       
      „Венецијанска комисија је својим мишљењем о нацрту закона практично ставила мораторијум на пренос права својине на државу док се не реши питање допуштености ограничења права својине које је загарантовано Протоколом 1, уз Конвенцију о основним људским правима и слободама и представља добро утемељену тековину читаве Европе“, прецизирао је Милисављевић за Танјуг.
      Како је додао, зато је Венецијанска комисија и дала сугестију за измену спорног Члана 63, односно, препоручила је забрану промене права својине док се не спроведу управни и судски поступци у циљу заштите права на имовину.
      Будући да право на имовину гарантује поменута Конвенција Савета Европе, Милисављевић је навео да то значи да би, уколико на унутрашњем плану (пред црногорским управним и судским органима) не би постигле одговарајуће задовољење права на имовину, верске заједнице могле да се обрате Европском суду за људска права у Стразбуру.
      Напомињући да је свако ограничење права на имовину изузетак, који се према општим правним правилима мора уско тумачити, Милисављевић је указао да ово мишљење намеће стандард да се у циљу заштите права на имовину морају предвидети прецизне заштите пред судовима и реално делотворне процедуре.
      „Будући да Црна Гора покушава да прогласи својом културном баштином нешто што је вековима било заједничка верска баштина православне цркве, свако ограничавање права на имовину биће под лупом прво судских органа у Црној Гори, а затим пред Европским судом за људска права“, нагласио је професор.
      Он је напоменуо да Европски суд за људска права има веома богату праксу поводом повреде права на имовину, као и да је „посебно осетљив на свако њено ограничавање“.
      „У том смислу би положај верске заједнице пред овим судом био прилично повољан и могла би се очекивати јасна и брза одлука“, сматра Милисављевић.
      Он очекује да ће Црна Гора морати да коригује наведени закон у складу са препорукама Венецијанске комисије, јер однос државе према њима може да определи динамику процеса прикључења Европској унији, с обзиром да се преко извршења препорука комисије (иако нису правно обавезујуће) цени процес напредовања у поглављима 23 и 24.
      „То значи да уколико Црна Гора не би поступила по саветима Венецијанске комисије, то би успорило њен пут ка ЕУ“, навео је професор.
      Експерти Венецијанске комисије сматрају да нацрт закона мора да предвиди додатне мере заштите у предвиђеним управним и судским поступцима за доказивање права на имовину верских заједница.
      Поред тога, каже да регистрација права својине на име државе може да буде учињена тек по доношењу коначне одлуке и зато сугерише измену Члана 63, како катастар не би могао да уписује „право државе на имовину…“, већ само захтев државе за регистрацију права на имовину“ до окончања судског поступка.
      Комисија је такође препоручила Црној Гори да у нацрту закона јасно напомене да промена у власништву над верском имовином неће аутоматски утицати на већ постојеће право на коришћење такве имовине.
      Овај закон је споран за Српску православну цркву и њене вернике, јер прети одузимањем имовине и црквених непокретности од СПЦ у корист црногорске државе.
       
      Извор: Спутњик
    • Од JESSY,
      Разумљиво је да монаси и монахиње у манастирима имају могућности за непрестану молитву, користећи се у молитви и бројаницама. Али, како је обичном Хришћанину, који је у радном односу и који живи међу себи сличнима — како је њему могуће да практикује непрестану молитву? Ово питање се намеће поготову ономе коме је блиска литература о непрестаној молитви срца, као на пример: “Казивања једног руског ходочасника”, “Писма валамског старца”, “О Исусовој молитви”, “Св. Серафим Саровски” и др. Нека следећа размишљања буду од користи онима који се озбиљно занимају овим питањем.

      Да ли ми заиста немамо ни времена ни могућности за непрестану молитву? Колико ствари обављамо по навици, и то већ у почетку дана: умивање, облачење, доручак итд.? Јутро је време кад су наше мисли слободне за понављање молитвених речи. Чим се пробудимо, треба да се духовно усредсредимо и подсетимо на Божје присуство, и да тако почнемо са молитвом у себи: Господе Исусе Христе, смилуј ми се грешном.

      И човек који живи у кругу породице може да се моли у својим мислима, али би зато требало да разговор са укућанима понекад буде сведен само на оно корисно.

      Што се тиче јутарњих новина, јутарњег концерта и јутарњих вести на радију ствар је избора да ли ћемо се одлучити за то или за молитву. Понекад треба жртвовати и добре и корисне навике. Вожња до радног места често може дуго да траје. Шта нас спречава да се тада усредсредимо на молитву?

      Данас многи обављају чисто механичке делатности где, у многим случајевима, стално вршимо исте покрете. И ево шансе за нас: наше руке обављају свој посао, а наш дух, наше срце и мисли раде у заједници са Исусом Христом. Тада ће и једноличан посао пружати радост, јер га обављамо као задатак од Бога задат. Не треба се плашити да ће нам молитва одвући пажњу од онога што радимо. Напротив, практиковање Исусове молитве јача нашу усредсређеност.

      Али наш посао може да буде и све друго само не механичка делатност, и тада он захтева нашу пуну пажњу и све наше мисли. Како се у том случају можемо молити? Сигурно да се тада није могуће, на дуже време, усредсредити на понављање имена Божјег, али с времена на време ми то ипак можемо чинити. Ако нам постане навика да Име Исуса Христа понављамо само током пола минута, а таква пауза је могућа при сваком послу, тада ће осећај Божјег присуства бити као струјање у нашој души.

      Како изгледа када наш посао не тече мирно и увек устаљеним редом, већ смо окупирани безбројним стварима на које мора да се мисли? Заиста, одговорност, обавезе и бриге нас тешко оптерећују, али упитајмо се: откуда то долази? Не долази ли то, у великој мери и отуда што се сви проблеми и обавезе истовремено сваљују на нас, тако да смо неспособни да контролишемо своје мисли и уместо тога бивамо заробљени од њих? Ако се редовно молимо, поготово Исусовом молитвом, научићемо како да усредсредимо свој дух и како да овладамо својим мислима. Наше дужности и проблеми се тиме неће смањити, али ћемо знати како да им прилазимо, и на тај начин ћемо се сачувати од оне патње која се данас назива стрес, а чији узрок лежи у томе да се сви проблеми и дужности истовремено сручују на нас.

      За оног ко је дуго патио од последица стреса од двоструке је важности да промени свој став и приступ према животу. Добро је сећати се речи из еванђеља: “Јер шта ће користити човеку ако сав свет добије, а животу своме науди?” (Мт 16,26).

      Пензионери чине велики део данашњег друштва. Слободни од посла и обавеза, а често и самци, они се налазе у идеилној ситуацији за неговање молитве. Навикавање на непрестану молитву срца многима ће донети праву утеху, а истовремено и један користан задатак: молити се за друге.

      Вера, послушност и незлобивост главне су одлике детиње душе. Уз то још долази бестрасност и радост. Дете није среброљубиво, дете није похотљиво, дете није славољубиво, оно има око непомућено пороцима и радост непомућену бригама.
       
      http://gradandjela.blogspot.com/search?updated-max=2011-03-26T13:25:00-07:00&max-results=7&reverse-paginate=true
    • Од о.Горан,
      Политичар који у последњих пар месеци изазива велику пажњу јавности. Евроскептик, један од европских лидера антимиграторне политике, доследан, нападан у медијима. Желео да постави познатог антиглобалистичког професора и новинара Марчела Фоу, писца познате књиге Господари медија, на чело државне телевизије РАИ, да му коалициони партнер Берлускони није окренуо леђа. Не знам шта је било касније, да ли је успео у томе, али је имао жустар разговор са њиме.
       

       
      Неке вести о њему:
      Soroš se NAKAČIO sad na Putina: Optužio ga da finansira vicepremijera Italije
       
      NAPETO u Italiji: Mateo Salvini pod istragom
       
      Salvinijeva poruka mafiji iz bazena konfiskovane vile: Moramo da ostavimo ovu gospodu u donjem vešu
       
      STOP DIKTATIMA IZ BRISELA: Postignut dogovor o novoj vladi u Italiji 

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...