Jump to content

Причешће,ваша пракса и мишљење

Оцени ову тему


Препоручена порука

@Лидија Миленковић

U Crkvi je uvek bilo sasvim razlicitih ljudi, razlika je u tome sto smo mi danas "JA pokolenje", kako je to odlicno rekao starac Pajsije. Nekad su i najrazlicitiji razgovarali normalno jedni sa drugima, danas je to znatno drukcije, jer su svi samozakljucani u sebe, zatvoreni u svoje samoljublje, i zato - i jedni i drugi - savrseno nesposobni da se medjusobno razumeju. A to je u stvari neizmerno lako... :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 34
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Nemamo mi sta da se trudimo za Svetinju, razumite to vec jednom. Ona se ne daje za trud, vec uvek i apsolutno nezasluzeno. I tako ce da ostane zauvek. Mi se trudimo da ispravimo sebe da bismo bili hri

Крв и Тело су нам на опроштење грехова и у њима смо удови Тела тј. Цркве кроз коју се спашавамо, "ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.". Ја то не м

Ја могу једино да будем сигурна да никад нисам спремна за причешће. Шта год да урадим или не урадим, не могу никако да заслужим Христову љубав и жртву.  Стојим једном на литургији, нешто сам надр

Mislim da je naglasak na namjeri da se pričesti uvijek kad sam na liturgiji kao nešto normalno..

.unapred reći idem na misu ali nisam trenutno dovoljno spreman pa ću za Božić kad se bolje pripremim je nevjerojatno čudan..

Pa učini odmah što možeš da budeš..jer možda i ne dočekaše taj Božić.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, goranger рече

Pričešćivanje je proces

Gospodin ga je učinio jednostavnim za sve...čemu komplicirati.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 часа, timjančica рече

Није само наслов жут, него и сам текст је прилично теолошки гледано непоткован. Изгледа како да је то неко свештено лице писало из Русије, али доказа за то нема.

Наслов заиста јесте жут, онако сензациолистички скован. Међутим, све што стоји у тексту је тачно и сасвим предањски православно. Текст јесте заиста писао руски Свештеник Николај Тјумен

 

пре 7 часа, timjančica рече

Онда нема доказа за саме тврдње да се треба опуштено често причешћивати мање-више исто тако нема

Свештеник нигде не вели да се опуштено треба често причешћивати. Већ наглашава погубност антиправославне традиције скрнављења Св. Литургије која у себи носи подразумеваност непричешћувања у истој.

 

пре 7 часа, timjančica рече

Што се тиче саме теме, наша гордост је данас у знатном порасту, тако да нас нимало није тешко наговорити на било шта, па и да станемо у ред за причешће неспремни, а неки стојећи у том реду, под утицијем разних новопастира већ и мисле да су свети..

Нажалост, гордост је најприметнија код оних који се ретко причешћују. Тамо где је трговински однос са Богом, заоденут под плаштом страха (а где има страха, ту нема љубави, а где је мањак љубави, ту гордост преовладава), ту царује површински однос са Богом у којем царујемо ми, а не Христос.

 

пре 7 часа, timjančica рече

Причешће је Огањ, а то значи  да може да дјелује "у којем смјеру хоће" ако му се приступа недостојно, али изгледа да многи данас у ово не вјерују и мисле да се то на њих не односи или не може одности, јер "забога ко је још стварно достојан причешћа?"

Да, заиста је Огањ! Само што је та недостојност нешто сасвим друго од онога за шта Ви то сматрате. 

 

пре 7 часа, timjančica рече

Наравно да се не причешћујем често, само уз благослов духовника, припрему, обавезна исповијест прије сваког причешћа, пост од 6 дана на води - значи, ни говора о причешћивању сваке седмице..

Уз сво поштовање Вашег избора, морао бих да нагласим да ова пракса, коју јавно излажете као исправну, нема НИКАКВОГ утемељења у Светом Предању Цркве! Није утемељена Светим Оцима и Светим Канонима, већ је директно супротна Православном Предању и поретку.

Христос васкрсе!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Васијан

Тако је. Ово је објашњавано сто пута на овом сајту, али неки и даље раде супротно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 часа, Лапис Лазули рече

- Како ви гледате на Причеше

колико често се оричешћујете и зашто често

Крв и Тело су нам на опроштење грехова и у њима смо удови Тела тј. Цркве кроз коју се спашавамо, "ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.".

Ја то не могу да гледам кроз често, ретко, понекад, углавном, 4 пута 8 пута 27 пута и слично, не можеш да избројиш и измериш колико и када припадаш Цркви. Када си под епитимијом нема причешћа јер си се тим грехом одвојила од Цркве, окренула леђа Богу и свима у Цркви. Када ниси под епитимијом причешћујеш се увек јер те ништа не одваја од Бога, нема шта да мериш и бројиш. Дакле, колико ја знам у канонима и код Отаца, нема неког сивог стања под делимичном епитимијом тј. да измериш и избројиш колико си тачно одвојена од Бога па да се то математички преведе на учесталост причешћивања. Једино да се на то гледа као на неко постепено увођење у редован литуријски живот али ми је и то проблематично јер испада да се отеже и одуговлачи човеково (потпуно) суочавање са собом и Богом. Мислим да људима кроз духовнике и послушање ради ослобађања од самовоље Бог и то тако прима, али ја то не могу.

Причешћујем се на свакој литургији а то значи сваке суботе, недеље и празницима, исповест по потреби, пост колико могу.

Има још једна ствар (од много ствари око овога): ако погледамо текст литургије види се да се нашим молитвама, баш нас који смо на служби, такви какви смо, са све свештеницима, освећује причешће. Дакле, дешава се чудо: баш ми никакви, који се молимо како се молимо или са умовима који лутају, и свештеници такви какви су, баш ми, ти који у том тренутку стојимо на служби, ми нашим молитвама претварамо хлеб и вино у Крв и Тело благодаћу, силом и милосрђем Божијим. И сад: ако си достојан да се молиш, да даш неке дарове, да освећујеш дарове, како онда ниси достојан да се причестиш тим даровима? Црква твоју молитву и твоје дарове прима али тебе одбија? Ја то не могу да прихватим без неког веома јаког аргумента.

Ако си под епитимијом онда ОК, излазиш са литургије на оглашене и твоја молитва не учествује у освећењу нити се ти причешћујеш оним што је освећено. Али ако си достојан да останеш на литургији до краја онда си достојан и да примиш оно због чега се та служба и молитве једино и врше а то је причешће.

Причешће значи узети учешће у нечему, у овом случају у молитвама Цркве за освећење хлеба и вина, а ако си у томе учествовао како онда после нећеш да једеш тај хлеб и вино? И како неко ко је прихватио твоје молитве и дарове после може да ти каже: ти не смеш да једеш од дарова?

Рецимо да се скупе људи да спреме вечеру (а прве литургије и јесу биле заједничке вечере) и свако донесе по нешто, и сви се потруде око спремања и постављања, свако како може и зна, и сви читају молитве захвалности пре јела и онда свештеник некима каже: ви не можете да једете, нисте достојни, нема везе што сте донели храну и молили се са нама. Не може тако, требало је да им каже да ни њихова храна коју доносе ни њихове молитве нису добродошли и да не могу ни да учествују, и последично томе, не могу ни да вечерају са осталима. А узети храну и молитве а после казати не можеш да једеш мислим да нико од нас не би урадио.

Зато мислим да би требало да се врати поштовање оглашених и да се зна ко остаје на служби, учествује и причешћује се а ко и зашто не. Овако је неред јер испада да су сви достојни да молитвама освећују причешће а само неки и да се причесте. Јер како неко може да буде достојан да молитвама освећује причешће а да није достојан и да се причести?

Зато се на литугрији и каже "приђите сви" јер је подразумевано да су на служби остали само они који су достојни да се моле па тиме и да се причесте а они недостојни (тј. под епитимијом или некрштени) су изашли са службе на позив за оглашене.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Vladan ::: рече

Крв и Тело су нам на опроштење грехова и у њима смо удови Тела тј. Цркве кроз коју се спашавамо, "ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.".

Ја то не могу да гледам кроз често, ретко, понекад, углавном, 4 пута 8 пута 27 пута и слично, не можеш да избројиш и измериш колико и када припадаш Цркви. Када си под епитимијом нема причешћа јер си се тим грехом одвојила од Цркве, окренула леђа Богу и свима у Цркви. Када ниси под епитиијом причешћујеш се увек јер те ништа не одваја од Бога, нема шта да мериш и бројиш. Дакле, колико ја знам у канонима и код Отаца, нема неког сивог стања под делимичном епитимијом тј. да измериш и избројиш колико си тачно одвојена од Бога па да се то математички преведе на учесталост причешћивања. Једино да се на то гледа као на неко постепено увођење у редован литуријски живот али ми је и то проблематично јер испада да се отеже и одуговлачи човеково (потпуно) суочавање са собом и Богом. Мислим да људима кроз духовнике и послушање ради ослобађања од самовоље Бог и то тако прима, али ја то не могу.

Причешћујем се на свакој литургији а то значи сваке суботе, недеље и празницима, исповест по потреби, пост колико могу.

Има још једна ствар (од много ствари око овога): ако погледамо текст литургије види се да се нашим молитвама, баш нас који смо на служби, такви какви смо, са све свештеницима, освећује причешће. Дакле, дешава се чудо: баш ми никакви, који се молимо како се молимо или са умовима који лутају, и свештеници такви какви су, баш ми, ти који у том тренутку стојимо на служби, ми нашим молитвама претварамо хлеб и вино у Крв и Тело благодаћу, силом и милосрђем Божијим. И сад: ако си достојан да се молиш, да даш неке дарове, да освећујеш дарове, како онда ниси достојан да се причестиш тим даровима? Црква твоју молитву и твоје дарове прима али тебе одбија? Ја то не могу да прихватим без неког веома јаког аргумента.

Ако си под епитимијом онда ОК, излазиш са литургије на оглашене и твоја молитва не учествује у освећењу нити се ти причешћујеш оним што је освећењо. Али ако си достојан да останеш на литургији до краја онда си достојан и да примиш оно због чега се једино та служба и молитве врше а то је причешће.

Причешће значи узети учешће у нечему, у овом случају у молитвама Цркве за освећење хлеба и вина, а ако си у томе учествовао како онда после нећеш да једеш тај хлеб и вино? И како неко ко је прихватио твоје молитве и дарове после може да ти каже: ти не смеш да једеш од дарова?

Рецимо да се скупе људи да спреме вечеру (а прве литургије и јесу биле заједничке вечере) и свако донесе по нешто, и сви се потруде око спремања и постављања, свако како може и зна, и сви читају молитве захвалности пре јела и онда свештеник некима каже: ви не можете да једете, нисте достојни, нема везе што сте донели храну и молили се са нама. Не може тако, требало је да им каже да ни њихова храна коју доносе ни њихове молитве нису добродошли и да не могу ни да учествују, и последично томе, не могу ни да вечерају са осталима. А узети храну и молитве а после казати не можеш да једеш мислим да нико од нас не би урадио.

Зато мислим да би требало да се врати поштовање оглашених и да се зна ко остаје на служби, учествује и причешћује се а ко и зашто не. Овако је неред јер испада да су сви достојни да молитвама освећују причешће а само неки и да се причесте. Јер како неко може да буде достојан да молитвама освећује причешће а да није достојан и да се причести?

Зато се на литугрији и каже "приђите сви" јер је подразумевано да су на служби остали само они који су достојни да се моле па тиме и да се причесте а они недостојни (тј. под епитимијом или некрштени) су изашли са службе на позив за оглашене.

?Hvala na ovako temeljnom, logickom, prakticnom i jasnom (kao beo dan) sagledavanju sustine i forme(i njihove uzrocnoposledicnosti i nerazdvojivosti)ove teme. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Негде сам на форуму већ поменуо какво је моје мишљење, тј како поступам поводом причешћивања. Нема везе, написаћу опет. Поштујем да неко има мишљење да треба што чешће да се причешћује, то је сасвим ок, јер, сматрам да он или она себе сматрају достојним тог узвишеног чина. Што се мене тиче, немам духовне снаге да се причестим, а да претходно нисам постио, ишчитао молитве пред причешће и исповедио се, а касније прочитао и молитве после причешћа. Молитвено правило је баш обимно и нисам баш подвижник да их читам често. Тако да, током године се причешћујем укупно 8 пута, за сваки пост по 2 пута. Једном на почетку поста и други пут на крају поста. А што се тиче текста, лично бих волео да Христос овог тренутка Дође и коначно нас све стави на Суђење да видимо где смо и шта смо. Па нека нам је свима Бог на помоћи. Јер, ово што се ради по свету.. ни животиње не раде.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Причешћујем се у ствари скоро на свакој Литургији на којој сам присутна (најмање један пут недељно сам на Литургији, кад је неки пост, празник - чешће).

Зашто тако често?

1. Христос је рекао више пута, да приступамо к Њему, да једемо Његово Тело и пијемо Његову Крв. Одбацити позив самог Бога?...

2. Никад нисам достојна за причешће. Али Бог је милостив. Јесам слаб човек, имам своје страсти. Бог у Причешћу даје мени снаге за ову борбу.

3. Духовни живот то су релације, наш узор то је Света Тројица. Са Богом и другим човеком. Причешће то је веза: са Христом, Његовом Црквом, и Њеним верницима. Свако Причешће то је неки корак за бољу везу у љубави и према јединству са Богом, Црквом (онда је лакше да пратим Њен живот, заповести) и другим човеком.
Молитва то је само једна врсте грађења ових релација. Без додира и саједињења не може да пуде она плодоноста, пуна, глубока - исто као и у браку. А све то даје Причешће.

4. Сваки православни празник то није само успомена (тако је у католичкој Цркви), него доживљај, участ - а реч "Причешће" баш то значи. Без Причешћа јако мени тешко да стварно осетим неки празник или недељу (ретко, али се то дешава мени).

5. То је савет и у ствари заповест, коју ми је дао мој духовни отац. Само понекад, из неког резона (за који ја знам), мени забрани - али то само једна Литургија или неколико дана.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Плаво Небо рече

Поштујем да неко има мишљење да треба што чешће да се причешћује, то је сасвим ок, јер, сматрам да он или она себе сматрају достојним тог узвишеног чина.

Што се мене тиче, немам духовне снаге да се причестим, а да претходно нисам постио, ишчитао молитве пред причешће и исповедио се, а касније прочитао и молитве после причешћа.

Али ја рецимо уопште не сматрам да сам достојан тог узвишеног чина, него смем да приђем јер ме Црква није ставила под епитимију након исповести.

А са друге стране зар не би требало да ти причешће да духовну снагу а не да је ти прибављаш сам себи па се после причестиш чисто да то, претпостављам, озваничиш. Шта ће ти причешће ако си и без њега скупио неку духовну снагу? Како се ти сам оснажујеш ако Христос каже "ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.".

Као што рекох мислим да људима кроз духовнике и послушање ради ослобађања од самовоље Бог и то тако како си ти описао прима. Али ја то не могу па те питам чисто да видим како ти то објашњаваш и доживљаваш јер мени делује нелогично.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 31 минута, ana čarnojević рече

Nekad odem sa detetom na samo pricesce i pridjem, skoro sa ulice, bez molitve, iceg..

Bas zato sto nemas snage treba da pridjes, da dobijes. I po mom iskustvu i po iskustvu bliznjih nekada se jedva dovucemo do Putira, potpuno iznemogli. Pa onda bude dobro.

Иста прича :) 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 28.4.2018. at 11:27, Маријана91 рече

Каже се,

Приступите са страхом Божијим!

Pa kolko znam sledi  i sa verom i ljubavlju.....

I sam sam se spoticao na pogresno i nepotpuno razumevanja straha Bozijeg....gde ima i mrva ljubavi ka Bogu i strah Boziji  je drugaciji...

Al ne moze se bez duhovnika razmrsiti to poimanje..Naravno tu je smetac stalno da nas samo odvrati od pricesca

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од ГрешниСлуга,
      Сигурно сте већ чули о овом каналу или сте погледали неке клипове који су на њему. 
      Ову тему постављам јер видим да доста људи из Србије прати овај канал и да канал броји огромне прегледе. Тема има разних, искрен да будем, мени су неке теме добре и корисне, а неке личе на зилотизам.
      Уколико нисте видели, ево линка: https://www.youtube.com/channel/UCjXr2yrIcZmTFT40RrAsDmg/featured
      Занима ме ваше мишљење о каналу. 
      Нисам нашао ову тему, али уколико већ има тема, молим да ме упутите и опростите.  
    • Од Иван Ц.,
      Драги моји,
      потребни су ми конструктивни одговори на ову тему. Како сам у завршној фази мастер рада на Религиологији, а управо је везан за мисију Цркве на примеру сајта Поуке, уз све пројекте додатне које радим, потребна ми је ваша помоћ, ако желите у овоме да учествујете.
      Дакле, потребно је да онако одговорно, чиста срца, без неких безразложних хвала и критика изнесете ваше мишљење.
      - Предности
      - Мане
      - Унапређења у будућности
      - Ваше искуство са нашим пројектима
       
      Ако пратите оно чиме са бавим, мислим да вам неће бити превише тешко да одговорите на ово. Било ми ми изузетно драго да што више вас у овоме учествује.
    • Од Pokajnik_IL_Pokojnik,
      Dvoumio sam se oko toga u okviru koje sekcije foruma da smjestim ovakvu temu. A onda sam primjetio da postoji i ovaj dio o sektama. Moje je lično mišljenje, a kako se pokazalo, i mišljenje mnogih drugih ljudi, kako ovdje tako i u svijetu - da Islam nije religija, a ponajmanje "Abrahamska" religija, već destruktivni kult. Kroz tekst koji ću ovdje prenijeti da bih započeo ovu temu jasno je ukazano na to koja je to suštinska razlika između judeo-hrišćanske tradicije i Islama i zašto je laž ono što taj kult uporno tvrdi - a to je, da ima bilo kakve veze sa Hrišćanstvom, Judaizmom, da je Gospod Bog isto što i Allah. Ovo je lažna tvrdnja kako bi se Islamu obezbjedio status religije kroz tobožnje Abrahamsko naslijeđe. Mislim da je ova tema itekako relevantna danas dok postoje takvi fenomeni kao što je ISIS i dok izdanci radikalnih islamskih grupa sve češće i češće užasavaju, duhovno i moralno oslabljenu i mlaku Evropu svojim napadima. Islam nije religija već kult ljudske žrtve i Muhamed nije prorok već lažni prorok - Antihrist, a Allah je sam Satana.  Ovo ću pokušati da pokažem kroz ovaj i neke buduće postove na ovu temu. A nadam se de će se možda još poneko uključiti u diskusiju.
       
      Uz odobrenje autora prenosim sledeći tekst ovdje:
       
      Lažni Prorok Muhamed i Trojanski Konj Zvani "Abrahamska Religija"
       

      Čuvajte se lažnih proroka, koji vam dolaze u ovčijem ruhu, a iznutra su grabljivi vuci. Po plodovima njihovim poznaćete ih. Zar se grožđe bere s trnja ili smokve sa čkalja? Tako svako dobro drvo rađa dobre plodove, a rđavo drvo donosi rđave plodove. Ne može dobro drvo doneti rđave plodove, niti rđavo drvo doneti dobre plodove. Svako drvo, koje ne rađa dobra ploda, seče se i u vatru baca. Dakle po plodovima njihovim poznaćete ih. – Evanđelje po Mateju, 7:15-20

      Sasvim je sigurno da je Isus ovim rečima predvideo pojavu takvih duhovnih grabljivaca kao što je bio Muhamed. Isina je da se u Hrišćanskoj istoriji jesu pojavljivali lažni proroci koji su u ime i na račun Hrišćanstva izvrtali Isusova učenja i pogrešno ih interpretirali zarad ostvarenja ovozemaljskih ciljeva. Međutim, mi ovde ne govorimo o pogrešnom ili izvrnutom tumačenju poruke nekog Proroka, već o direktnoj i otvorenoj poruci tog Proroka. Na primer - dok Isus direktno govori "voli bližnjeg svog" i čak "voli svog neprijatelja", ne deleći ljude po bilo kom osnovu - Muhamed govori "ubijte nevernika gde god da ga nađete" i "svaki nevernik je vaš rob i legitiman plen".

      Šta su bili direktni plodovi Hristovog života? Sasvim sigurno: širenje međuljudske ljubavi i tolerancije; širenje svesti o Božijoj ljubavi i milosti; širenje svesti o punoći i lepoti življenja u mudrosti; skromnost; samo-iskrenost; poštenje; čednost: istinoljubivost; milostinja i samilost prema svim ljudima bez obzira na njihovu veru i naciju; lečenje bolesnih; odricanje od moći zarad mira i ljubavi; i konačno pobeda nad smrću - otklanjanje od smrti i svakog zla.

      Šta su bili direktni plodovi Muhamedovog života? Sasvim sigurno: širenje međuljudske mržnje i netolerancije; širenje svesti o Božijoj okrutnosti i nemilosrdnosti; širenje bezumlja; obmana; nepoštenja; laži; pedofilija; višeženstvo; zastrašivanje; nasilništvo; mučenje i sakaćenje ljudi; ljudsko žrtvovanje; milostinja i samilost jedino prema pripadnicima svog kulta; glad za silom i moći; i konačno širenje i obožavanje smrti - priklanjanje smrti i svakom zlu koje se ne može ovde pobrojati.

      Isus je izrekao istinu o Muhamedu govoreći da je grabljivi vuk u ovčijoj koži, govoreći kako da ga prepoznamo po plodovima njegovim. Ali Muhamed je lagao o Isusu, kontrirao mu i pokušavao da ga umanji kako bi nahranio svoj ego. Muslimani govore da poštuju Isusa samo kako bi održavali prevaru koja se odlikuje u tvrdnji kako je Islam "abrahamska religija". Ali muslimani potpuno odbacuju Isusa i sve ono što je bila suština njegove poruke. Na primer, Isus je osuđivao taj primitivni ritual kamenovanja, Muhamed ga je aktivno zagovarao i njegovi sledbenici i dalje praktikuju ovakve grozote zajedno sa svim ostalim primitivnim i okrutnim praksama. Muslimani govore da je Isus najveći prorok pre Muhameda, ali je fascinantno kako ne uviđaju da Isus nadilazi Muhameda u svakoj kategoriji. Ovo je uočljivo kroz jednostavnu usporedbu gore pobrojanih plodova ove dve ličnosti - usporedbom ova dva života - Isusovog života prečistog sveca i Muhamedovog života nepismenog nasilnika, pedofila i zločinca. Islamski "Isa" nema gotovo ništa sa Hristom Jevanđelja. Nema ni traga od njegove ljubavi, miroljubivosti i božanstvenosti. Koja je glavna uloga "Isa" (Isusa) u Islamskom učenju? Da se vrati u vreme Sudnjeg Dana kako bi "polomio krst i pobio svinje". Drugim rečima uloga Islamskog Isusa jeste upravo a uništi i judaizam i hrišćanstvo - istinske abrahamske religije. Ovde je jasno da je ovakav "Isa", Islamski Isus niko drugi do sam Antihrist.

      Islam tvrdi da je ultimativno usavršenje "abrahamskih vera" koje su mu prethodile - Judaizma i Hrišćanstva. Nebrojene i oštre kontradiktornosti između Kur'ana i Jevrejskih i Hrišćanskih Svetih Spisa objašnjavaju se time da su navodno Jevreji i Hrišćani ti koji su iskvarili svoje spise. Naravno svaka kritička analiza bi očigledno pokazala sasvim suprotno - da je upravo Islam izopačenje i degradiranje Hrišćanstva i Judajizma u mnogim instancama. Samo jedan primer bi ovde bio više nego dovoljan - ljudsko žrtvovanje je oduvek bilo osuđivano od strane abrahamskog Boga, čak i u vreme Mojsijeve "strogosti" - ali u Islamu se ljudsko žrtvovanje ohrabruje i Allah deluje kao večito nezasit ljudske krvi i patnje. Ovo je samo jedan od pokazatelja da Allah nije isto što i Adonai (Gospod Bog) Hrišćanstva i Judaizma - već sam Moloh koji je bio oklevetan u samoj Bibliji i kojem su bile prinošene ljudske žrtve u toj davnoj prošlosti. Zanimljivo je pomenuti u ovom kontekstu da je Moloh bio bog Meseca. Da li mislite da je slučajno što je upravo ovo globalno prepoznatljiv simbol Islama? Ako odbijemo da se priklanjamo ovakvim tumačenjima, onda iz jednog drugog ugla možemo tvrditi da Allah nije ništa drugo do alter-ego samog Muhameda. Ako se usporede dešavanja iz Muhamedovog života i Kur'anske objave veoma je lako uočiti da su sve ove "objave" dolazile u trenucima kada je Muhamedu bio potreban izgovor i opravdanje za nešto. Navešćemo neke od primera : Kada je Muhamed, budući razvratan kao što je bio, poželeo da uzme petu ženu, znači preko četiri žene kako je prethodno bilo dozvoljeno kroz "objave" Allaha, - isti Allah je hitro poslao novu "objavu" kojom je dozvoljavao da samo Muhamed ima veći broj žena nego što je propisano za ostale muslimane. Ostao je upamćen i zabeležen komentar njegove žene Ajše koja je rekla, prikrivajući svoju sumnju u njegovo poslanstvo: "Tvoj Allah je zaista revnosan da ispunjava tvoje zemaljske želje". Isto tako, dok je Muhamed bio slab na početku svoje misije u Meki želeo je da se približi i sprijatelji sa Hrišćanima, te stoga u to vreme pojavljuje se objava koja govori: "mi verujemo u ono što je objavljeno nama (Kur'an) i u ono što je objavljeno vama (Biblija) naš bog je isti kao i vaš bog" Sura 29:46. Kasnije, kada se Muhamed ustoličio u Medini i kada je osilio Allah mu tada objavljuje kako treba da se bori protiv "ljudi Knjige" (Hrišćana i Jevreja) i da im silom nameće Islam ili plaćanje poreza i inferiorni položaj. Ovakvih primera je zaista mnogo.

      Islam nije "abrahamska religija" kako se od početka pokušavao obmanjivački prikazati. Islam čak nije ni religija već destruktivni, predatorski kult. Koja je razlika između religije i predatorskog kulta? Religija teži tome da u čoveku probudi ono što je najbolje u njemu, dok predatorski, destruktivni kultovi čine upravo suprotno. Opet, opomenućemo se usporedbe onih plodova - usporedbe Hristovog i Muhamedovog života. Zar je Islam u svom primitivizmu i varvarizmu "unapređenje" prosvetljenog i samilosnog Hrišćanstva? Zar je beduinski razvratnik i masovni ubica veći Prorok od Princa Mira? Razlika između Islama i Hrišćanstva je duboka i nepomirljiva. Islam se vekovima koristio obmanom da ubedi ostale kako predstavlja kontinuitet abrahamskog nasleđa i kako deli iste vrednosti sa Hrišćanstvom i Judaizmom. Istina je da ne deli uopšte iste vrednosti, već je samo pokrao delove Judeo-Hrišćanskih mitova i prilagodio ih svojim potrebama. Istina je da je Islam, iz perspektive Hrišćanstva, zapravo lišen bilo kakvih istinskih vrednosti - da fanatični sledbenici Muhameda žive u potpuno izvrnutom svetu u kojem je ono što je za nas zlo - za njih dobro- i obratno. Hrišćanski Bog nije isti bog kao Allah koji je svodnik nebeskog bordela. Allah svojim "mučenicima" (krvoločnim fanaticima) obećava 72 device ako poginu za njega. U jednoj poslanici apostol Pavle govori nešto sasvim suprotno - kako ćemo nakon vaskrsenja biti poput anđela, odeveni telom svetlosti - bespolni - kako se nećemo "ni ženiti ni udavati".

      Samo kroz ovih nekoliko oskudnih primera više je nego jasno da Islam nikako nije ono što tvrdi da jeste - da je tvrdnja kako je to "abrahamska religija" nešto što je oduvek služilo samo kao trojanski konj pomoću kojeg su muslimani i u prošlosti i danas pokušavali da obmanu Jevreje i Hrišćane, i pomoću kojeg su na račun crpljenja harizme judeo-hrišćanske tradicije pokušavali i pokušavaju obmanuti i ostatak sveta.

      "Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo; jer njegova usta govore ono čega je srce puno." – Evanđelje po Luki, 6  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Спин-почетници изгледа нису имали у виду да је поступак пред Венецијанском комисијом транспарентан, па су прескочили да обзнане да је Нацрт мишљења, који је био припремљен 7. јуна од тројице извјестилаца, „искасапљен“ амандманима које су подносили чланови Венецијанске комисије до суштинске непрепознатљивости.

      Студенти прве године Правног факултета, поред осталог, уче да се право ствара и да постоји ради примјене, а да је у процесу примјене права најсложенија фаза тумачења права. Такође, студенти, стичући своја прва правничка знања, уче да тумачење права не припада само правницима. Али, то не значи да је тумачење права од неправника и исправно тумачење. Само неправници могу да користе једну, посве нетачну, констатацију: три правника пет мишљења! Хе, правници, ако су правници, у тумачењу имају само једно мишљење. И то оно стручно!
      Тумачење права јесте утврђивање правог, тачног смисла и значења правне норме. А да би се тумачило право, односно да би се дошло до правог, тачног смисла и значења правне норме, правна наука је дефинисала врсте тумачења. И само се уз језичко, логичко, циљно, историјско и систематско тумачење може доћи до циља, тј. до правог смисла и значења правне норме. Једино се тим путем и на тај начин долази до једног и тачног правничког става. Кад право може да тумачи свако, онда то исто важи и за мишљење Венецијанске комисије. Али, и ту постоје нека правила, јер се ради о мишљењу које се односи на садржину предлога општег правног акта. Није спорно да тај садржај конзумира свако ко га интересује, али то не значи да свако има право да мијења смисао тог сложеног, слојевитог и захтјевног правничког текста.
      МИШЉЕЊЕ ИЛИ УСТАВ
      Током претходних седмица и дана свашта смо чули и читали поводом мишљења Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједницау Црној Гори. Неки су, па још се и зову правницима, мишљењу Венецијанске комисије својим изјавама дали статус правног акта, иако оно то није. И то не било каквог правног акта, него чак и акта који је и изнад Устава Црне Горе! Малтене, не би Скупштина Црне Горе ни имала право да доноси законе да није „венецијанаца“ , односно да ће она тек сада, с мишљењем, моћи да добија законе који ће важити за све!?!
      Нећу сада да коментаришем прву информацију из Владиног Бироа за односе са јавношћу 21. јуна да је Венецијанска комисија „позитивно оцијенила“ Предлог закона, а ни ону, такође из Владе, којом је 24. јуна значајно коригована она од 21. јуна. Од тврдње да је Предлог закона „позитивно оцијењен“ дошли смо до тога да само „сматрају да је позитивно оцијењен“. Није за овај текст толико битно ни то што је из Владе накнадно саопштено да Влада није „планирала“ да једнострано врши одузимање вјерских објеката, односно што је у планирању одустала од онога што је написано у чл. 62 и 63 Предлога закона. Није ми јасно зашто се, поводом мишљења из Венеције, јавља Влада која није покренула иницијативу пред Венецијанском комисијом. Није ми јасно ни зашто је Министарство за људска и мањинска права које је покренуло ту иницијативу у тоталној дефанзиви.
      СПИН-ПОЧЕТНИЦИ
      Овом приликом ћу само о покушајима, посве узалудним, да се медијски релативизује мишљење Венецијанске комисије које је написано веома критички и сугестивно готово до наредбодавности, али не према Влади него према министарству као надлежном државном органу у овом случају.
      Изгледа да је најважнији податак био да је мишљење „усвојено са 99% гласова“, а да је „само један члан“ и то онај из Србије био против, а „још један“ и то онај из Босне и Херцеговине, тј. Републике Српске био уздржан. Стварно не знам ко је и како гласао. И није ни битно, јер је мишљење (а не позитивно мишљење) усвојено и обзнањено. Нико се тиме није ни бавио, јер то није ни важно послије усвајања мишљења. Интересантан је пут од 100 посто позитивног мишљења до 99 одсто гласача мишљења у Венецији.
      Спин-почетници изгледа нису имали у виду да је поступак пред Венецијанском комисијом транспарентан, па су прескочили да обзнане да је Нацрт мишљења, који је био припремљен 7. јуна од тројице извјестилаца, „искасапљен“ амандманима које су подносили чланови Венецијанске комисије до суштинске непрепознатљивости. Није им било важно то што је било амандмана на четири стране и да је ово мишљење, на неки начин, ушло у историју тог тијела управо по броју пристиглих и усвојених амандмана. Број усвојених амандмана на Нацрт мишљења је био такав и толики да је Секретаријату Венецијанске комисије било потребно скоро три дана да их унесе и коначно објави. Е, зато се од тврдње да је „позитивно мишљење“ дошло до „сматрања да је позитивно“. Објавили су да је у мишљење унијето „правно образложење Владе“ од 17. јуна, што је легитимно, али нису објавили шта је унијето и од других предлагача. Наравно, нису навели ни зашто су, ако је већ све било јасно и позитивно, слали допунско правно образложење у Венецију.
      ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ЗБОГ РЕЛАТИВИЗАЦИЈЕ
      А онда је кренула трапава и правнички незнавена медијска интерпретација једног сложеног и слојевитог, правнички захтјевног текста, а све са циљем да се критике, примједбе, коментари и обавезујућа упутства релативизују до бескраја.
      Ових дана сам врло пажљиво читао мишљење Венецијанске комисије, а прије тога сам читао и Нацрт мишљења тројице извјестилаца. Од Нацрта мишљења до Мишљења је, како се види након упоређивања два текста, био дуг и трновит пут. За неке и неочекиван! Мишљење се у најважнијим тачкама драстично разликује од Нацрта мишљења. Зато чуди изјава Жане Филиповић од 19. јула да у „препорукама Венецијанске комисије нема суштинских и крупних промјена“. Одговорно тврдим да само добри познаваоци ове материје и номотехнике могу доследно да унесу препоруке Венецијанске комисије.
      То се најбоље види у погледу броја примједби и сугестија у вези чл. 62 и 63 који су, без зазора, у Црној Гори са највиших адреса проглашени кључним одредбама у прелазним и завршним одредбама Предлога закона. Одговорно тврдим да предлагач у Мишљењу није добио ништа више од онога што је сваки субјект права, па и држава, имао и до мишљења из Венеције – право да се, у складу са законским прописима, обрати судској власти и да у судском поступку докаже неко своје право. Ништа више од тога! И ништа мање од онога што је до сада свакоме, па и држави, стајало на располагању.
      Ако је свима до добра и напретка и до новог закона, онда не треба журити. Прво треба испоштовати кључну препоруку о инклузивном дијалогу државе са црквама и вјерским заједницама и кренути из почетка – у складу са правним поретком Црне Горе и Мишљењем Венецијанске комисије.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...