Jump to content
  1. AnaLaz

    AnaLaz

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У емисији Пирг, која је емитована у уторак, 17. септембра 2019. године проф. др Драгиша Бојовић, управник Центра за црквене студије представио нам је два нова издања - "Речник Маријиног четворојеванђеља, Јеванђеље по Јовану" Алесандра Ческинија, у издању Међународног центра за православне студије и Библиографију часописа "Црквене студије" Јелене Глишић, у издању Центра за црквене студије из Ниша, Центра за византијско-словенске студије из Ниша и Међународног центра за православне студије из Ниша.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Представљајући и ново издање "Речник Маријиног четворојеванђеља, Јеванђеље по Јовану" Алесандра Ческинија, професор Бојовић је посебно говорио о о Маријином четворојеванђељу - најстаријој српској књизи, а овај сегмент разговора можете чути и ОВДЕ.     Извор: Радио Глас
    • Од Ромејац,
      Говорити о антифашистичком покрету у Хрватској, значи укључивати све грађане, дакле не само Хрвате него и велики и изнадпросечан број Срба, истиче хрватски историчар Иво Голдштајн

      Борци VI личке дивизије пролазе кроз Земун за време одласка на Сремски фронт 23. октобра 1944
      ПРАГ - Хрватски историчар Иво Голдштајн је, поводом недавне изјаве председнице Колинде Грабар Китаровић да су Хрвати дали највећи допринос антифашистичкој борби у Европи, истиче да је штетно лицитирати бројкама јер нам релативизација прошлости одузима будућност.
      Тачно је, каже Голдштајн, да су Хрвати били најзаступљенији у антифашистичком покрету у односу на друге југословенске народе са 30 одсто, а чинили су нешто више од 20 процената становника тадашње заједничке државе.
      Међутим, указује, да следећи ту логику, Срби у Хрватској су дали највећи допринос, јер их је било 28 одсто међу хрватским партизанима, а око 16 процената у тамошњем становништву, навео је он, преноси Танјуг.
      „Данас је најважније не лицитирати бројкама него да схватимо да је партизански покрет покушавао да створи неке мостове између завађених народа који су били закрвљени до те мере да је изгледало да из тог колоплета злочина и осветничких акција нема излаза”, каже Голдштајн у опширном интервјуу за Радио Слободна Европа.
      Додао је да је релативизација прошлости одузима будућност.
      „То су самодовољне, етноцентричне државе које функционишу на основу вредности супротним европским. Хрватска јесте чланица Европске Уније. Међутим, један део политичког живота у Хрватској управо функционише по начелима која су у супротности у односу на европске”, истиче Голдштајн.
      Он сматра жалосним то да је један такав догађај, као што је Други светски рат на простору бивше Југославије, дубоко политизован 74 године након његовог завршетка.
      То, каже, не показује само какви су били партизани, о којима се све мање говори, и они који су били на другој страни, већ и ми данас.
      „Дакле, то говори и о нашој незрелости, односно незрелости постјугославенских држава да се на прави начин суоче са својом стварном прошлошћу”, истиче овај хрватски историчар.
      Према његовим речима, изјава Китарићеве да је Хрватска имала најјачи антифашистички покрет, можда добро звучи кад је изговори политичар, али кад, како каже, он као историчар мора то коментарише, онда наравно треба то да ставити у контекст и мало појаснити те ствари.
      Говорити о антифашистичком покрету у Хрватској, значи укључивати све грађане, дакле не само Хрвате него и велики и изнадпросечан број Срба.
      „На крају 1941. године од седам хиљада хрватских партизана отприлике, апсолутно је највише било Срба - њих 5.400 и око 800 Хрвата. Дакле, око 80 одсто тадашњих хрватских партизана су били Срби”, истиче Голдштајн.
      Преостали од тог броја су били други, пре свега Јевреји, нешто Црногораца и муслимана.
      Према изјави Јосипа Броза Тита из пролећа 1944., заснованој на званичним бројкама, у том тренутку Народноослободилачкој војсци има 44 одсто Срба, 30 процената Хрвата, 10 одсто Словенаца, четири процента Црногораца и 2.5 одсто муслимана, каже Голдштајн и додаје да је то 91 проценат, док остатак чине припадници других националности.
      Прецизира да када је реч о Хрватима, тај број је натпросечан у односу на удео Хрвата у тадашњој Југославији који је тада био, зависно од тога који попис се узима као релевантан, да ли онај из 1941. или из 1948. године.
      „Хрвати су чинили око 22 до 26 одсто становника на територији тадашње Југославије, а са 30 процената су били најзаступљенији у партизанима у односу на друге југославенске народе. У односу на Србе - отприлике исто”, каже Голдштајн.
      Такође, истиче Голдштајн, треба знати да и у том тренутку када Тито саопштава ове податке, и пре и током целог рата, број Срба из Хрватске и БиХ је био апсолутно највећи у односу на друге народе у ове две републике, односно касније државе, а у њима је антифашистички, партизански покрет био апсолутно најјачи и то треба знати и јасно рећи.
      Упитан каква је ситуација била касије, Голдштајн објашњава да се број Хрвата у партизанима у Хрватској изједначио са Србима већ 1942, а онда поступно, током 1943.
      Хрвати, јасан је Голдштајн, постају бројнији у партизанима у Хрватској у односу на Србе, тако да негде 1944. у партизанима у Хрватској је око 61 одсто Хрвата и 28 одсто Срба, што је, како каже, разумљиво, јер су Хрвати већински народ, а Срба је тада у Хрватској било неких 16 одсто.
      „То значи да и даље, а то је крај 1944. године, Срба има у хрватским партизанским јединицама натпросечно више него што им је био удео у становништву. Међутим, укупни број Срба који је тада, до лета 1944. учествовао у антифашистичкој борби је укупно гледано на југославенском простору био мањи, зато што је партизански покрет у Србији био пуно пуно слабији него ли у Хрватској и Босни и Херцеговини”, навео је овај угледни хрватски историчар.
      На констатацију да су Хрвати масовно кренули у антифашистичку борбу тек након пада Мусолинија у септембру 1943. и када је постало јасно да Хитлер губи рат, Голдштајн каже да је један добар део Хрвата 1941. дочекао оснивање НДХ са задовољством.
      Једним делом зато што је нестала Југославија која је била диктатура и постојала је снажна опозиција у Хрватској према ономе што се догађало у тој држави, а као друго је навео да су Хрвати мислили да је оснивање НДХ, заправо, бег од рата.
      Дакле, сматрало се: „није било рата, а добили смо државу”, односно, „прошли смо без рата, а цела Европа је заглибила у том крвавом убилачком рату”, наводи Голдштајн и додаје да се, међутим, видело да су то рачуни врло краткога века.
      У међувремену је, истиче, почео и усташки терор који је првенствено геноцидно насрнуо на Србе, Јевреје и Роме, али врло брзо и на Хрвате, тако да су многи Хрвати до 1941-42. године имали јасну дистанцу према усташама.
      „Међутим, отићи у партизане је било мало теже. Срби у Хрватској и БиХ нису имали алтернативе. Морали су да беже у шуму. Поготово они који су живели на селима бег у партизане је практично значио спасавање живота”, каже Голдштајни истиче да би волео да се престане са лицитирањем бројкама, јер оне нису кључ приче него историјски контекст, односно чињеница да је то био југославенски покрет у којем се показало да припадници различитих народа имају начина, потребе, могућности да у њему равноправно учествују и пронађу себе.
      Политика Online - Голдштајн: Срби су били најбројнији међу хрватским партизанима
      WWW.POLITIKA.RS Хрватски историчар Иво Голдштајн је, поводом недавне изјаве председнице Колинде Грабар Китаровић да су Хрвати дали највећи допринос антифашистичкој борби у Европи...  
    • Од Логос,
      Старање о животној средини је основни израз црквеног живота.     У недељу 1. септембра 2019. обележава се 30-годишњица проглашења првог дана Црквене године за Дан очувања животне средине. Овај молитвени дан је успоставио у Православној Цркви патријарх васељенски Димитрије I да би се подигла јавна свест у вези решавања еколошких проблема. Овим поводом васељенски патријарх Вартоломеј је упутио поруку која истиче везу између екологије и богословља. Његова Светост је приметио да брига Цркве о природној средини не представља додатну активност, већ је пре „основни израз црквеног живота“. Еколошке активности се сматрају „богослужењем“ и проширењем Свете Евхаристије у свим димензијама њеног односа са светом.     Извор: Инфо служба СПЦ
    • Од Логос,
      Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса.     – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим.   Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци?   Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава.   Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор?   Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод.   Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу.   Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа.   Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту?   Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури.   У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити.   Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД?   Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља.   Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља.   Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства.     Извор: Политика
      View full Странице
    • Од Логос,
      Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса.     – У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим.   Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци?   Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава.   Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор?   Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод.   Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу.   Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа.   Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту?   Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури.   У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити.   Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД?   Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља.   Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља.   Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства.     Извор: Политика

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...