Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Снежана

Послушање духовнику: где је граница?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Послушање духовнику: где је граница?

 

1202362.jpg?w=220&h=300

У вези којих питања би требало да се човек саветује са духовником, а где мора да донесе одлуку сам? У чему је разлика између савета и благослова? Шта може духовник, а шта он не може? Какве су последице пастирских грешки? О овоме смо питали психолога Олгу Красникову, руководитељку психолошког центра «Сабеседник», и уједно помоћницу ректора Института хришћанске психологије.

Пре него што наведем разлику између повиновања, подчињавања и послушања, ја бих хтела да прочитам невелики одељак из часописа 114. заседања Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 29. децембра 1998. г.

Овај документ је био прихваћен на заседању Светог Синода под председатељством Свјатјејшег Патријарха Алексија II, и овде се врло јасно наводе они случајеви, када пастири злоупотребљавају поверену им од Бога власт „везивања и дрешења“. Зато би, како ми се чини, овај документ требало да буде познат свим православним људима, јер многи из незнања могу запасти у описане овде ситуације, а ово може довести до жалосних последица. И ја као хришћански психолог се често суочавам са овим.

Догађа се, да људи слушају беспоговорно и некритички прихватају неке „благослове“, а да при томе чак не знају да свештеници нарушавају правила и прописе, и да чак духовници у неким случајевима немају право да саветују нешто одређено.

Дакле, Синод је прописао:

„Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, треба указати свештеницима, који носе духовничко служење, на недопустивост принуде или навођења парохијана против њихове воље на следеће поступке и одлуке: примање монаштва; ношење каквог било црквеног послушања, давање каквих било прилога; ступање у брак, развод или одбијање ступања у брак, са изузетком случајева, када је брак немогућ по канонским разлозима; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учествовања на изборима или од испуњавања других грађанских обавеза; одбијање примања медицинске помоћи, одбијање добијања образовања, запошљавања или промене радног места; промене места живљења“.

Овде је реч заправо о канонски неоправданим поступцима. Ја никако не призивам на непослушност свештеницима. Међутим, важно је знати степен своје одговорности.

У документу је означена основна лична одговорност, адекватна одговорност сваког човека, коју нико, па чак ни свештеник, нема право да злоупотребљава. Посебно је овде истакнуто: насупрот човековој вољи.

Даље се каже:

„Напоменути свим пастирима РПЦ, који носе духовничко служење, о неопходности да се у духовничкој пракси строго следи слову и духу Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, заветима Светих Отаца и канонским уредбама, а такође и о недопустивости за православне пастире да уводе у духовничку праксу какве било моралне и друге захтеве, који излазе из оквира прописаног означеним уредбама, и да се по речи Спаситеља, „товаре на људе бремена тешка за ношење“ (Лк 11, 46).

Десио се случај, да се на консултацију обратила жена поводом своје неоправдане агресије на дете (а она је свога сина од годину и по дана тукла због чега је сама много патила), али никако није могла да се исконтролише и реши овај проблем, и зато је дошла код психолога. Када је психолог почео да разјашњава шта се догађа у њеној породици, са каквим догађајима би овакво понашање могло да буде повезано, показало се да јој је њен духовник наложио да не ступа у супружанске односе са својим мужем током читавог периода трудноће и дојења детета (а по речима овог свештеника, она је требало да доји сина до његове треће године).

Дакле, млади супружници, који живе у једној соби, спавају у једној постељи 9 месеци трудноће и током 1,5 живота детета нису имали супружанских односа, јер је жена следила свештениковом завету. Може се претпоставити да је муж почео да је вара, јер мало ко од младих мужева може издржати тако дуго уздржање, и при томе по неразумљивим за њега разлозима.

Покушавао је да „допре“ до жене, говорећи: „Покажи ми, где су таква правила написана?“ Али жена није могла да му одговори, и главни њен аргумент је био да је тако свештеник рекао, и она не може да га не послуша. Другим речима, плодови такве „побожности“ су били суров однос према детету, породица на граници распада, и муж, који ју је почео да вара.

Код мене на консултацијама се врло често јавља такво питање: „А ко је код вас глава породице – муж или свештеник? И где, у којим црквеним књигама је записано, да је глава породице – свештеник, а не муж?“

d0bed0bbd0b3d0b0-d0bad180d0b0d181d0bdd0b

Олга Михајловна Красникова

Говорим тако емотивно о овоме, јер описани случај далеко од тога, да је једини. Шта више, врло је много таквих ситуација, када „благосиљају“ (знаци навода овде нису случајни!) чак и домаће насиље. Принуђавају жене да трпе од мужа и физичко и сексуално насиље, јер јој је речено да се не сме разводити.

Али, ако би било потпуно немогуће разводити се (иако ми знамо да у цркви постоје канонски разлози, по којима се развод допушта), тада код нас не би благосиљали други и трећи брак. Важно је да људи буду довољно трезвени, а пастири да буду опрезнији у својим упутствима.

Читамо даље:

„Напоменути свим пастирима-духовницима, да су они призвани да помажу својој пастви саветима и љубављу, не нарушавајући при томе богомдану слободу сваког хришћанина. Нарочито истаћи, да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери применити на парохијску праксу узајамних односа свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост за пастира да се меша у питања, везана за избор младожење или невесте било коме од парохијана, изузев случајева када ови сами траже конкретан савет“.

Неретко, морам да учествујем у оваквим дијалозима:

  • А зашто сте се Ви удали?
  • Свештеник ми је благословио.
  • А да ли сте волели свог изабраника?
  • Не, нисам га волела. Али ако је свештеник благословио – значи да је то моја судбина, то јест воља Божија.

А потом се због нечега код нас православни људи разводе…

Читала сам Пајсија Светогорца и врло ми се допало како он описује случај, када су код њега долазили млади људи, да моле благослов за брак. Он пише, да је најпре посматрао, како се они односе једни према другима, и покушавао је да појми, да ли су они сами у себи донели ту одлуку, то јест да ли стварно желе да ступе у тај брак, и ако би осетио да је ова одлука већ донешена, онда ју је тек благосиљао. У супротном случају, он их је саветовао да још размисле. За мене је ово врло важан пример тога, како пастир с једне стране може врло тактички, а с друге стране врло одговорно да се односи према благослову за брак, зато што се у пракси сусрећу и потпуно другачији случајеви.

На заседању Свештеног Синода 28. децембра 1998. године уз председавање Патријарха Алексеја II, РАЗМАТРАЛО СЕ о учесталим у последње време случајевима злоупотребе од неких пастира поверене им од Бога власти да „везују и дреше“ (Мт 18, 18).

Обавештење:

У последње време су учестали случајеви злоупотребе у духовничкој пракси, који се негативно одражавају на стање црквеног живота.

Неки свештенослужитељи, добивши од Бога у светој тајни Свештенства право на духовно руковођење паством, сматрају, да овакво право означава потпуну власт над људским душама. Заборављајући да се односи између духовника и духовних чеда морају градити на основу узајамног поштовања и поверења, такви пастири преносе особени монашки појам беспоговорног подчињавања послушника старцу на узајамне односе мирјанина и његовог духовног оца, на тај начин грубо се мешајући у унутрашње проблеме личног и породичног живота паројихана, те подчињавају себи исте, заборављајући на богомдану слободу, на коју су призвани сви хришћани (Гал 5, 13).

Овакви недопустиви методи духовног руковођења се у неким случајевима претварају у трагедију за парохијана, који своје неслагање са духовником преноси на Цркву. Такви људи напуштају Православну Цркву и неретко постају лак плен секташа.

Неки духовници објављују грађански брак незаконитим или захтевају развод брака супружника, који су проживели много година заједно, али због ових или оних разлога се нису венчали у храму. Догађа се, да духовник настоји на разводу брака супружника, од којих један није православне вере. Неки монаси-духовници забрањују својим духовним чедима ступање у брак и принуђавају их на примање монашког пострига, наводећи као разлог, да је монаштво тобоже изнад брака.

Неки пастири-духовници не допуштају да се причесте људи, који живе у «невенчаном» браку, поистовећујући такав брак са блудом, те и забрањују својим духовним чедима ступање у други брак, због тога што се други брак тобоже осуђује од Цркве; такође забрањују брачним паровима развод у том случају, када је због ових или оних околности породични живот постао немогућ за супружнике.

Присутни су и случајеви, када пастир «не благосиља» овом или оном свом парохијану да се жени или удаје из љубави, већ им предлаже да «по послушању» ступе у брак са особом коју препоручује сам пастир.

Такође су присутни и случајеви када пастир забрањује парохијанима да се обраћају лекарима за медицинску помоћ и ометају своју паству у испуњавању својих грађанских дужности – учешћу у изборима, служење у оружаним снагама. Неки пастири намећу пастви једне или друге политичке погледе. Неки духовници сматрају да је учење у световним школским институцијама «непотребно» или штетно за спасење. Овакви захтеви не само да нарушавају право сваког хришћанина на самостално доношење одлука, већ су и у супротности са текућим законодавством.

Учестали су случајеви стварања од стране појединих пастира таквих црквених заједница, у којима се живот гради на ауторитету самог пастира, поткрепљиваном негативним односом према Свештеноначалству, а такође и према другим пастирима и парохијским заједницама. Такви пастири су заборавили на то, да је њихов задатак да воде људе ка Богу, а не да групишу парохијане око самих себе. У парохијама такве врсте ствара се атмосфера личне искључивости, несједињиве са духом саборности, на којој се заснива Православна Црква.  

Сходно наведеном – ОДЛУЧЕНО ЈЕ:

 1) Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, треба указати свештеницима, који носе духовничко служење, на недопустивост принуде или навођења парохијана против њихове воље на следеће поступке и одлуке: примање монаштва; ношење каквог било црквеног послушања, давање каквих било прилога; ступање у брак, развод или одбијање ступања у брак, са изузетком случајева, када је брак немогућ по канонским разлозима; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учестововања на изборима или од испуњавања других грађанских обавеза; одбијање примања медицинске помоћи, одбијање добијања образовања, запошљавања или промене радног места; промене места живљења.

2) Напоменути свим пастирима РПЦ, који носе духовничко служење, о неопходности да се у духовничкој пракси строго следи слову и духу Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, заветима Светих Отаца и какнонским уредбама, а такође и о недопустивости за православне пастире да уводе у духовничку праксу какве било моралне и друге захтеве, који излазе из оквира прописаног означеним уредбама, и да се по речи Спаситеља, „товаре на људе бремена тешка за ношење“ (Лк 11, 46).

3) Напоменути свим пастирима-духовницима, да су они призвани да помажу својој пастви саветима и љубављу, не нарушавајући при томе богомдану слободу сваког хришћанина. Нарочито истаћи, да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери применити на парохијску праксу узајамних односа свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост за пастира да се меша у питања, везана за избор младожење или невесте било коме од парохијана, изузев случајева када ови сами траже конкретан савет.

4) Истаћи недопустивост негативног или надменог односа према браку, подсетивши свештенослужитеље на правило I-ог Гангријског сабора: „Када неко одбацује брак и жену верну и побожну, са мужем својим сјединившу се, гнуша је се и одбацује је, као немоћну да уђе у Царство, анатема нека буде“. Нарочито истаћи, да је примање монаштва дело личног избора хришћанина, и не може се савршити „по послушању“ једном или другом духовнику.

5) Напоменути монахујућим о недопустивости, сходно 21-м правилу Гангријског сабора, да „доживљава подвижништво као повод за гордост“, и „узноси се духом над онима који живе просто“ (то јест у браку) и „насупрот Писмима и црквеним правилима уводи новине“. Правило 10 истог сабора гласи: „Ако се девствујући ради Господа буде гордио над онима који живе у браку, анатема нека буде“.

6) Инсистирајући на неопходности црквеног брака, напоменути пастирима о томе, да се Православна Црква с уважењем односи према грађанском браку, а такође према таквом браку, у коме само једна од страна припада православној вери, што је сагласно с речима светог апостола Павла: „Неверујући муж се освећује женом верујућом, а жена неверујућа се освећује мужем верујућим“ (1 Кор 7, 14).

7) Напоменути пастирима о томе, да се у своме односу према другом браку Православна Црква руководи речима апостола Павла: „Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздрешиш. Јеси ли се одрешио од жене? Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагрешио; и девојка ако се уда, није сагрешила…Жена је привезана законом за време док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу“ (1 Кор 7, 27-28, 39).

8) Напоменути пастирима о неопходности очувања особене целомудрености и посебне пастирске опрезности при разматрању са парохијанима питања, повезаних са овим или оним аспектима њиховог породичног живота.

9) Посебно указати на недопустивост за пастире стварања око себе таквих заједница, у којима је присутан опозициони и критички однос, како према вишем црквеном руководству, тако и према другим пастирима и парохијским заједницама.

10) Истаћи недопустивост коришћења црквеног амвона ради проповеди ових или оних политичких погледа.

11) Призвати епархијске Владике да обрате посебну пажњу на то, како се од пастира поверених им епархија остварује духовно образовање пастве. Појачати контролу над строгим испуњавањем од пастира прописа и норми Православне Цркве, које се тичу различитих аспеката духовничке праксе.

12) Призвати верујуће Православне Цркве да се обраћају своме надлежном архијереју у свим случајевима, када је пастир-духовник прекорачио дату му од Бога власт да „везује и дреше“. Напоменути православној пастви о томе, да савети духовника не смеју да противрече Сватом Писму, Светом Предању, учењу Светих Отаца и канонским прописима Православне Цркве: у случају да се такви савети разликују од указаних прописа, предност треба давати последњима.

У вези са овим обратити пажњу на речи преподобног Симеона Новог Богослова о томе, како је потребно да се граде односи између духовних чеда и духовника. „Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље бестрасног и светог руководитеља. Такође и сам истражуј Божанска Писма, а посебно практична дела Светих Отаца, да би упоређујући са њима оно, чему те учи учитељ или предстојатељ, ти могао видети ово, као у огледалу, и упоређивати, и оно што је сагласно са Божанским Писмима примати изнутра у задржавати у мисли, а лажно и туђе откривати и одбацивати, да се не би прелестио. Јер знај, да је у ове дане много прелеститеља и лажних учитеља.

13) Епархијски предстојатељи би требало да ове одлуке предоче свештенослужитељима, монасима и мирјанима Руске Православне Цркве.

Превео: Небојша Ћосовић

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2018/04/24/poslusanje_duhovniku_gde_je_granica/


Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Share this post


Link to post
Share on other sites

Духовник је за духовне ствари - да посаветује око молитве, поста, исповести и сл, а не да руководи туђим животом.

Као што је зубар за поправљање зуба, а не да одлучује о нечијем браку или избору занимања.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, Grizzly Adams рече

Духовник је за духовне ствари - да посаветује око молитве, поста, исповести и сл, а не да руководи туђим животом.

Као што је зубар за поправљање зуба, а не да одлучује о нечијем браку или избору занимања.

тачно, али није згорег понављати чешће, колико примера знамо из живота, па и овде са самог форума, људи, који "духовницима" и духовницима, придају магичну моћ, те од њих траже благослов и руководство од куповине кола до озбиљних животних па чак и психолошких проблема

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Снежана рече

тачно, али није згорег понављати чешће, колико примера знамо из живота, па и овде са самог форума, људи, који "духовницима" и духовницима, придају магичну моћ, те од њих траже благослов и руководство од куповине кола до озбиљних животних па чак и психолошких проблема

Subotarska "logika" - pustis druge da misle za tebe, platis popu "sto si duzan", i milina, sta ces lepse od toga.

Sve moze, samo da se covek ne menja i ne radi na sebi; nego lepo ima "duhovnika", i sta ce mu onda stvarnost...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Снежана рече

тачно, али није згорег понављати чешће, колико примера знамо из живота, па и овде са самог форума, људи, који "духовницима" и духовницима, придају магичну моћ, те од њих траже благослов и руководство од куповине кола до озбиљних животних па чак и психолошких проблема

Da, da, ponavljanje je majka nauke. Reko samo da napravim kratku "tviter" verziju posto su mnogi lenji da citaju dugacko... ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Grizzly Adams рече

Духовник је за духовне ствари - да посаветује око молитве, поста, исповести и сл

А и то мислим да треба прихватати са резервом и увек проверавати, као докторе и сл.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Meni je moj duhovnik pomogao u rjesavanju svih mojih zivotnih dilema, ali nikad nije bio iskljuciv niti mi je nametao nesto protiv moje volje.

Zao mi je zbog svih ovih procitanih slucajeva, voljela bih kad bi neko mogao napisati i neko pozitivno iskustvo za promjenu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Лапис Лазули рече

Strah od Boga. Svi na smrt prepadnuti i svestenici i mirjani iz ove price. Jedno od djavolovih maestralnih dela, prepadni ih Bogom. 

Био ја на на литургији неки дан, и каже свештеник''....оне које улазе у овај храм са страхом Божијим....'' Јел то сад ђаволско дјело?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Војвода7 рече

Био ја на на литургији неки дан, и каже свештеник''....оне које улазе у овај храм са страхом Божијим....'' Јел то сад ђаволско дјело?

Jedno je strah da ne povredis Ljubav,( kao kad volis majku pa pazis da je necime ne povredis iz ljubavi)  a drugo kad gledas na Ljubav kao na Zevsa koji ce te satrti ako li mu se ne dopadnes po nekom pitanju. Nadam se da je sad jasniji post o prepadnutosti.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, Grizzly Adams рече

Духовник је за духовне ствари - да посаветује око молитве, поста, исповести и сл, а не да руководи туђим животом.

Као што је зубар за поправљање зуба, а не да одлучује о нечијем браку или избору занимања.

Лош ти је примјер, зубар може да да и савјет а не само да поправља, нпр. рећи ће ти да ако конзумираш слаткише или да ако не переш редовно зубе, брже ће зуби да се кваре. Неки други љекар ће ти савјетовати и промјену начина живота... Духовници су људи који су повезани са Богом, сасвим је нормално да ти дају савјет везано за твој живот да би био ''духовно здравији''...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Лапис Лазули рече

Jedno je strah da ne povredis Ljubav,( kao kad volis majku pa pazis da je necime ne povredis iz ljubavi)  a drugo kad gledas na Ljubav kao na Zevsa koji ce te satrti ako li mu se ne dopadnes po nekom pitanju. Nadam se da je sad jasniji post o prepadnutosti.

Мудро Живана, мудро :) . Али мислим да и нема таквих хришћана који осјећају само страх без љубави.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Војвода7 рече

Мудро Живана, мудро :) . Али мислим да и нема таквих хришћана који осјећају само страх без љубави.

Amin Boze daj :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 29 минута, Војвода7 рече

Духовници су људи који су повезани са Богом

Ovako i papa veli za sebe... znas, nije ti on sam po sebi nepogresiv, nego samo ex catedra, dok je u ulozi duhovnika... :0212_rolleyes:

Ne treba da se crta koliko je ovakav stav izuzetno pogresan i opasan. Drugim recima, ovo bi moglo da se ovako obrazlozi ukratko:

1) I duhovnik itekako moze da pogresi. Moze i mnogo i katastrofalno da pogresi, samo li se i malo preuznese. Pogledaj bivseg vl. Artemija.

2) Da bi dao neki savet, i duhovnik mora da bude neizostavno pismen u tome u cemu ga savetuje. Inace, prosto nema prava da se u to petlja.

Sve u svemu - svako covek koji koliko god zivi hriscanski, povezan je sa Bogom. Ne samo duhovnici, a narocito ne danas, kad vidimo kakve sve nebuloze i gadosti bivaju po Crkvi. Dakle, duhovnik moze da posavetuje coveka, sasvim neobavezno, pritom gledajuci upravo da u tom coveku probudi zelju da i sam nastavi da radi na sebi, NIKAKO da mu izigrava psihoterapeuta, ili sta vec slicno. A sve ovo gledamo oko nas, i nikako da se naucimo...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на празник Материце, у недјељу 30. децембра, са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ћелија пиперска. Благодарећи радију Светигора, доносимо звучни запис беседе.   Звучни запис беседе   Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије позвао је данас све људе на заједништво, љубав, узајамно послушање и да све оно нашта су призвани испуњавају и у малој цркви – породици и у великој Цркви Христовој, да будуо часни чланови Једне свете саборне апостолске Цркве Божије.   Високопреосвећени Митрополит, који је на данашњи дан, 30. децембра, прије 28 година уведен у Трон црногорских митрополита, служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ћелија Пиперска код Подгорице.   Владика је у својој архипастирској бесједи казао да је свеукупна васиона повезана Богом као љубави и да нас ништа не може одвојити од те љубави коју је уградио у свеукупну творевину. Све што постоји око нас и у нама  јесте живи организам Његов, почевши од породице – мале цркве па до свеукупне васионе:   „Божанска љубав је она сила која обједињује све видљиве и невидљиве свјетове, обједињује и живе, и мртве. Божанска љубав, то је Христос као љубав који је глава Цркве Божије а Црква је Његово тијело. “   Истакао је да као што људски организам има своју главу, удове од којих сваки има своју функцију, и све је органски везано и не може једно без другога да постоји, тако је и Црква Христова живи организам гдје је Христос једна вјечна глава. Срце те Божије Цркве је Свети Дух животворни који је сишао на прву Цркву и од тада непрекидно силази на Цркву Божију:   „И ми смо сабрани силом Духа Божјега данас овдје око ове свете Божије службе, око Тијела и Крви Христа Бога нашега, онога Тијела које је рођено од Духа Светога и Пресвете Дјеве и које је Господ оставио са нама и међу нама. То Божанско тијело неће никада ишчезнути него ће увијек да сабира око себе и презива све људе и све земаљске народе у ту свету заједницу – Једну свету саборну апостолску Цркву Христову.“   У тој Цркви Господ све испуњава обједињује и свему даје снагу и силу и све чини живим организмом. И као што је мала црква породица живи организам:отац и мајка и дјеца, тако исто и Црква Христова има свога Оца небескога, главу Христа Господа, срце Духа Светога:   „То је оно што обједињује свакога човјека и чини Цркву Божију живом заједницом гдје свако има своју улогу, и сви су зависни, призвани да слушају једне друге. Господ и Његова љубав призивају нас на јединство, узајамно послушање и заједништво. Све што је у човјеку и око човјека има живоносни смисао и призвано је да служи и слуша једно друго. Тако бива у човјековом организму, породици, људској заједници, у Цркви Божијој, Једној светој саборној и апостолској. Поклонимо се Богу вјечној љубави, Христу Богу који је глава Цркве, будимо часни чланови тијела Његовог – Цркве Божије. Све нашта смо призвани испуњавајмо и у малој цркви (породици) и у великој Христовој Цркви – васионској заједници која је испуњена том Божанском љубављу“, поручио је у свом пастирском слову Митрополит Амфилохије.   На крају Литругије Митроплит је подсјетио на велике Божије угоднике које данас пролављамо: пророка Данила, тројицу отрока из пећи вавилонске, Св. Пајсија Београдскога, ђакона Авакума…   Говорећи о Преподобном мученику ђакону Авакуму, владика је казао да је поред његовог страдања остала упамћена и реченица да „Нема боље вјере од хришћанске! Србин Христов радује се смрти“, којом је одговорио на молбу своје мајке да се привидно одрекне Христа како би му Турци поштједели живот. Подсјетио је и на страдања свештономученика нових црногорских, српских Јоаникија и са њиме пострадалих свештономученика. Међу њима је био и старешина Пиперске обитељи, свештеномучник Боривоје који је мученички окончао свој живот на крају Другог светског рата у Словенији гдје се налазе његове мошти заједно са других 70 свештеника побијених од обезбожене братске руке.   Митрополит је казао да се подсјећањем на њих подсјећамо на суштину Цркве Христове, а то је распеће Христово – Његов крст и Голгота која се продужује кроз вјекове до наших времена преко голготе, страдања и мучеништва светих Божијих угодника. Такође, данас прослављамо и Христово васкрсење, Његов живоносни гроб који је извор вјечнога и непролазнога живота.   „Из тога Његовог живоноснога гроба развио се и косовски гроб за кога је Ловћенски Тајновидац рекао да се наше царство закопало у једну гробницу. Али та гробница није гробница безнађа него наде јер из ње се јавља и сија вјечни непролазни живот који се родио. У Витлејемским јаслима, у смирењу родио се вјечни и непролазни живот, јединородни Син Божији, најљепши међу синовима људским који је Својим дјетињством, младошћу освештао дједињство и младост, учинио га вјечном категоријом живљења и вјечнога обнављања“, казао је на крају свог обраћања Високопреосвећени Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   Заједничарење у Ћелији Пиперској настављено је уз трпезу хришћанске љубави.
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг инфо,
      Не, заиста није важно на којем је месту Александар Вучић седео током париске шараде, већ на којем је месту стајао пре ње?!
      Стајао је тамо где се већ годинама осећа најкомфорније- на газишту чауша западних дахија, па откуд толико чуђење што му је запала хоклица на излазу у случају нужде?!
      Макрон га је сместио тамо где ће га и историја посести- на маргини, столици намењеној за гардеробера који се веероватно задржао послом па су нашли адекватну замену, с тим што су у знак “почасти” Вучићу дозволили да сав бакшиш од чување капута задржи и прикаже у Србији као још једну историјску инвестицију која ће упослити хиљаде младих на кривљењу кифли за сендвиче.
      Не ликујем, напротив, жао ми је што дивну и славну Србију гледају кроз њега, што је многима овде синоним Србије, што магарећу клупу из које је извиривао нико неће смети да назове тако, већ престолом с којег је са висине гледао на остале…
      Престол јесте, али голог цара који је своју царевину свео на “благовести” издаје, моралног бездана, наличја људскости и националног поноса сапнутог у покајању: “Извите, и овог сам се јутра пробудио као Србин, даћу све од себе да сутра исправим грешку, обећавам!”
      Но, признајмо, не би Вучић успео Кајмакчалан да учини клизиштем да не саучествујемо у тој бесрамној работи!
      Ко потпаљујући фитиље, ко правећи се да не види како горе, ко срећан што се неће обрушити на његову већ братовљеву кућу, ко пресрећан што ће затрпати његов дом јер боље је остати жив закопан док све не прође, а после ће ваљда неко чути вапај из “гроба”..?
      Није Француска понизила Србију већ се према њој понела гледајући шта јој Вучић чини!
      А, Вучић јој чини оно што је та иста Француска (уз саслужење највећег подлаца- британске империје) желела да учини 1916. на обалама Валоне и Драча- да остави мору да докрајчи оно што албанске врлети нису српском збегу!
      Но, тада се дични Србин није дао, није га дала мајчица Русија, а данас…данас ћутке, у страху од сопственог гласа, молимо плиме да нас понесу у мрачне дубине јер смо пристали да ова шака јада власти утка у нас мисао да ваљамо онолико колико они не ваљају ничему!
      Нисмо достојни славних предака, нити сасвим сигурно славнијих од нас потомака, јер ми смо, МИ, дозволили да Вучић и Вучићеви сведоци владају нашим празним душама!
      Државом не владају, то су издали душманима на управљање, а они су приграбили душе и преметнули их у своје бисаге и самаре!
      Издали су Косово и Метохију јер смо ћутке, или полушапатом, пристали да нам небо замене фото-тапетом, Бога за распеване фонтане, кандила за бофл лампионе, славу за надничарење у сопственим животима, наду за трептај среће у лавини очајања, Високе Дечане за високе куле Потемкиновог села “Београд на води” и ресто Србије на хлебу и води, Кајмакчалан за брдо шута безвратих неимара, Солунски фронт за фронт пред “Лидлом”, Милунку Савић за Мају Гојковић, Живојина Мишића за Вулина…
      Отуда Вучић у Паризу, под ђавољим знамењем некаквог “косова”!
      Отуда крвава звер од Тачија у строју победника!
      Отуда магарећа клупа, јер немамо храбрости да је назовемо тако, већ троном лажног цара Алека малог!
      Нико у Паризу није понизио наше славне претке- одавно су они с десне стране Господа, не може Божијој војсци дан овоземаљског бесрамља ништа!
      Понизили смо себе заборавивши чији смо предајући душу и срце задругарима јада на откуп!
      Лакше нам је ћутати у рушевинама куће, него с њеног прага пркосно викнути- ВАЛА, ДОСТА ЈЕ, И ПРЕВИШЕ! СИКТЕР ЧАУШИ ЗАПАДНИХ ДАХИЈА!

      Михаило Меденица
      https://dvaujedan.wordpress.com/2018/11/12/није-важно-где-је-вучић-седео-већ-где-с/?fbclid=IwAR3SIBKJ907ic1eQrS2zuLW-6GHw7Pv_uqyXAH1FB9t_q_M8Bq9bggTnndQ
    • Од Поуке.орг инфо,
      Милан Вукомановић
      Млади професор Јоан Кулијану је убијен у тоалету Теолошког факултета Универзитета у Чикагу. Убица још увек није познат, као ни мотив. Постоје спекулације да је убиство наручио Никола Чаушеску због његових политичких чланака. Проблем је што се убиство десило годину и по дана након чаушескуове смрти. Пре него што је убијен Кулијану је писао чланке и давао интервјуе у којима је осуђивао режим Јон Илиејскуа. Неки повезују ово убиство са тајном полицијом која га је дала убити како не би постао јака политичка фигура у случају повратка у земљу. Најсмелији теоретичари мотиве за убиство траже у књигама и објављеним радовима професора Кулијануа.
      Никад нисам упознао Јоана Кулијануа, иако сам двапут посетио факултет на којем је убијен. Штавише, из његове канцеларије на Теолошком факултету Универзитета у Чикагу стизала су ми, лета 1988. године, охрабрујућа писма која су наговештавала да ће ми баш он бити ментор током мојих планираних докторских студија на том факултету. Те године он је предавао редовне постдипломске курсеве из гностицизма, историје раног хришћанства, као и предмет по свом избору, који је носио део наслова његове будуће књиге: Путовања у онострано у религији и књижевности.
      Завршавајући у Београду моју магистарску тезу, с великим уживањем сам, тог истог лета, читао његов текст о демонизацији космоса и гностичком дуализму, објављен у француској Ревији за историју религија (Ioan P. Culianu, „Demonisation du cosmos et dualisme gnostique“, Revue de l’histoire des religions, № 3 [1979]). Идуће године сам, ипак, променио план, и уместо да одем на чикашки Универзитет, одлучио сам да докторске студије започнем на Универзитету у Питсбургу. Само две године доцније, пријатељ из Чикага ми је јавио да је Кулијану убијен. То је тада била вест која је дубоко потресла академску јавност широм САД. Јер у својој 41. години, када је и сам „отпутовао у онострано“, које је с таквим жаром проучавао целог свог кратког научног века, Кулијану је већ био религиолог светског значаја, и то не само у Чикагу, где је наследио катедру свог чувеног земљака Мирче Елијадеа, него и у круговима најугледнијих америчких и европских историчара религије.
      Кулијану је рођен 1950. у румунском граду Јаши, у веома угледној универзитетској породици. Студирао је на Универзитету у Букурешту, где је, према речима својих професора, био студент какав се среће тек сваких педесет година. Из Чаушескуове Румуније он је, међутим, године 1972. изненада пребегао у Италију, захваљујући једном краћем студијском боравку и стипендији италијанске владе. О тој његовој намери нису били обавештени ни најужи чланови породице. Кулијану је и пре свог првог, избегличког сусрета с Италијом, помно проучавао ренесансне философе и мислиоце попут Марсилија Фичина, Ђордана Бруна и Пика дела Мирандоле. Још тада је он, заправо, почео да ради на својој најпознатијој књизи и најбољем делу Ерос и магија у ренесанси, које ће бити први пут објављено на француском тек 1984. Пре одласка у Италију, та истраживања била су, међутим, сачувана у Кулијануовој магистарској тези Марсилио Фичино и ренесансни платонизам.
      Младог и надареног румунског енциклопедика је, у то доба, изгледа, највише заокупљала ширина и ерудиција италијанских мислилаца који су успевали да у својим оригиналним пројектима на једном месту обухвате дискурзивна знања науке и мистичку имагинацију религије, магије и алхемије. Још тада је, у ствари, Кулијану препознао и изнова формулисао једну од основних теоријских поставки које ће га руководити и у доцнијим религиолошким истраживањима: ум и људска креативна имагинација стварају реалне светове. Нимало случајно, на самом почетку Кулијануовог Водича кроз светске религије, налази се, као мото, следећа мисао: „Оно што би могло бити много је чудесније од онога што јесте.“ Имагинарни светови нису, дакле, ништа мање реални од стварних, материјалних светова, а васељена делује по принципу јединства супротности (coincidentia oppositorum). Штавише, људска историја, па и повест религија, јесу само мапе људског ума; оне прекривају коначан, ограничен број комбинација и решења појединих религијских проблема. Религијске доктрине, веровања, идеје које се јављају на разним странама земљине кугле – писаће још Кулијану у предговору свог постхумно објављеног Водича – „присутне су у свим људским умовима који размишљају о њима тако што размишљају о проблему“ (Мирча Елијаде и Јоан Кулијано, Водич кроз светске религије, Народна књига, Београд, 1996, стр. 18).
      Религије, у ствари, нису ништа друго до „системи који имају тенденцију да прекрију све логичке алтернативе понуђене назнакама неких проблема“ (Ibid. 19). Отуда, у једном општијем смислу, ни „фундаментално јединство људске врсте не почива на јединству погледа или решења, већ на јединству операција људског ума“ (Ibid. 20). Дуго су, на пример, историчари религија покушавали да покажу како је веровање у сеобу душа дошло у Грчку из Индије, па су га ту прихватили орфичари, питагорејци и доцније Платон. Међутим, исто веровање сусреће се и међу афричким, северноамеричким и јужноамеричким народима, као и у Сибиру, Океанији и Меланезији. Кулијану је, заправо, сматрао да су сви ти народи, независно једни од других, али на основу сличних операција ума, дошли до идеје о подвојености душе и тела и слободном кретању душа из тела у тело. Попут Леви Строса, Кулијану ту препознаје једноставне бинарне структуре (нпр. душа–тело) које је људски ум вековима „обрађивао“ на сличан начин у различитим религијама.
      Узмимо само рану повест хришћанства као пример. На васељенским саборима се дуго расправљало о односу између божанске и људске природе Исуса Христа. То је један од централних проблема у хришћанској теологији, догматици. Али гледано логички, тврдио би Кулијану, ту је реч о свега четири алтернативе које теолози могу узети у обзир. Христос је, наиме, или само божанско биће, или само људско биће, или и божанско и људско биће, или ни божанско, ни људско биће. Прво гледиште су заступали хришћански гностици, друго је било ближе схватању евионита, раних јеврејских хришћана, док је четврто било типично за тзв. „ангелолошку христологију“. На саборима је, међутим, као правоверно учење, превагу однело треће гледиште, по коме је Христос у пуном смислу и Бог и човек, односно Богочовек. Када је то већ једном било утврђено и прихваћено на прва два сабора (у Никеји и Цариграду), те када су, најзад, и црквено-политички ауторитети стали иза те христолошке концепције, логично се наметнуло питање о односу божанске и људске природе Исуса Христа. Је ли ту, наиме, реч о само једној, богочовечанској природи, или пак о две различите природе интегрисане у једној личности? То је, опет, била централна тема четвртог васељенског сабора одржаног у Халкидону 451. године. Историјски гледано, многи расколи у повести хришћанства настали су као резултат неслагања око једног врло ограниченог броја логичких алтернатива, а то је, опет, пресудно обликовало саме историјске догађаје, односно правац и ток хришћанске повести. Кулијану је, дакле, сматрао да је такав ’бинарни процес гранања’, у ствари, једна од основних сила у историји, и да оваквих примера има пуно у различитим религијским традицијама.

      Јоан Кулијану и Мирча Елијаде
      Свој когнитивистички поглед на религију и друге хуманистичке дисциплине Кулијану је, сасвим сигурно, развио током вишегодишњег проучавања ренесансне философије и мистике. Трогодишњи боравак у Италији (1972–1975) омогућио је румунском емигранту, и поред врло тешких животних услова, непосредан додир с највећим уметничким и интелектуалним достигнућима ренесансе који су га надахњивали до краја живота.
      Боравећи, након тога, у Француској и Холандији (Гронинген, 1976–1983), млади апатрид је успоставио пуно међународних контаката с другим европским интелектуалцима и емигрантима. Међу Кулијануовим познаницима, колегама и пријатељима из тог периода издвајају се Уго Бјанки, Мартен Вермасерен, Елемир Зола и Умберто Еко. Посредством тих контаката, за њега је дознао и његов пуно старији и славнији земљак – Мирча Елијаде, о коме је, још 1978. године, Кулијану објавио и своју прву књигу (Mircea Eliade, Orizzonte Filosofico, Assisi: Cittadella Editrice, 1978). Елијаде је, потом, средином осамдесетих, непосредно утицао на Кулијануов долазак у Чикаго, на универзитет. Стари професор је умро 1986, а тридесетшестогодишњи Кулијану га је незванично наследио на најпрестижнијој светској катедри за изучавање религија. Он је, попут свог ментора, и сам био изузетно надарен, плодан стваралац.
      Са своја три доктората (Католички универзитет у Милану и два доктората на Сорбони, укључујући и највиши степен – doctorat d’état), пишући на шест језика и говорећи осам, Кулијану је, до своје преране смрти у четрдесет првој години, публиковао и припремио чак седамнаест књига. Живот му је постао угрожен тек када је за европску штампу почео да пише и политичке чланке који су садржали беспоштедну критику Илијескуовог режима. Иако су околности његовог мистериозног убиства у тоалету чикашког Теолошког факултета до данас остале неразјашњене у јавности, претпоставља се да је Кулијану страдао као жртва планираног политичког атентата у коме је вероватно учествовала и румунска тајна полиција.
      Кулијану се у свом опусу често и радо препуштао великим и амбициозним темама. О томе, можда, најбоље сведоче наслови његових најпознатијих књига: Дрво гнозе: Гностичка митологија од раног хришћанства до модерног нихилизма (1992); Изван овога света: Путовања на други свет од Гилгамеша до Алберта Ајнштајна (1990); Ерос и магија у ренесанси, 1484 (1984). Непосредно уочи своје смрти, он је паралелно радио на два нова дела – тротомној „повести ума“, која би садржала делове о религији, философији и науци, као и једној целовитој историји магије. Ти списи, нажалост, нису завршени, али је зато постхумно објављен Водич кроз светске религије, у коме је Кулијану, уз помоћ веренице Хилари Виснер, сакупио део грађе из Елијадеове заоставштине и својих властитих предавања и списа.
      Међу овим делима посебно се, свакако, издваја Кулијануова дуго припремана монографија Eros et magie à la Renaissance, 1484, објављена тачно 500 година након наредбе папе Инокентија VIII инквизицији да отпочне с прогоном јеретика и вештица у Немачкој. Елијаде је сматрао да су тек с овим делом почеле да се појављују најзначајније Кулијануове теорије, док Јоанова колегиница с  Теолошког факултета Венди Донигер вели да је Ерос и магија напросто једна ’бриљантна књига’. Та књига се, у ствари, бави периодом у европској историји у коме се редефинише људска цивилизација и разоткрива моћ креативне имагинације и ероса. Кулијану ту заступа становиште да се историјске промене дешавају као резултат мутације, а не еволуције, и то често захваљујући силама које су испрва скривене од учесника у тим догађајима. За разлику од ренесансе, која афирмише имагинацију, несвесно и еротско, протестантска реформација, путем гушења и потискивања имагинарног, отвара пут ка модерној технологији, политичким институцијама и савременој неурози човечанства.
      За мислиоце попут Фичина, Мирандоле и Бруна, као и арапског философа ал-Киндија, идеални свет имагинације једнако је стваран као и актуелни свет, који представља сенку или одраз дубљих духовних сила. Посредством универзалног духа (πνεῦμα), ум и машта сваког појединца су у тешњој вези са самим догађајима него што се то обично мисли. Кулијану је веровао у то да ми живимо у универзуму који има пуно више димензија него што савремена наука успева да претпостави. У занимљивој паралели с Платоновом метафором пећине, румунски религиолог пореди наш свет с баром пуном риба које не знају готово ништа о томе шта се дешава на њеној површини.
      На њујоршкој промоцији Фукоовог клатна, Умберто Еко је, препознавши Кулијануа у публици, позвао свог колегу да му се придружи на бини. Том приликом је Кулијану изјавио да крива тумачења често постају реалност, и бивају пуно стварнија од истине кад довољан број људи поверује у њих. „Ништа боље не илуструје тај принцип од холокауста. Кад се ускладе луди, фанатични умови, они креирају алтернативну стварност; они убијају из измишљених разлога“ (Ioan Culianu, „Umberto Eco and the Library of Alexandria, I“, Lumea Libera, 20. oktobar 1990, 6).
      Нажалост, баш такве силе су се маја 1991. удружиле и против самог професора Кулијануа, који је, захваљујући својој ренесансној интуицији, и сам често слутио да ће умрети млад, предвидевши, штавише, у алегоријској новели Слободна Јорманија, злоупотребу и крах једне револуције сличне оној која се збила у његовој домовини. У кафетерији Кулијануовог факултета у чикашком Хајд парку, недалеко од места где је њихов професор убијен, студенти религиологије и данас расправљају о натприродним световима, гностицизму, кабали и ренесанси. На мајици која се једино ту може купити, неки маштовити шаљивџија је исписао слоган: „Ово је место где сам Бог пије кафу“.
       
      Извор: Трећи програм Радио Београда, 139–140 (2008), 293–297; такође: Б92, 11.10.2006.


      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Никад нисам упознао Јоана Кулијануа, иако сам двапут посетио факултет на којем је убијен. Штавише, из његове канцеларије на Теолошком факултету Универзитета у Чикагу стизала су ми, лета 1988. године, охрабрујућа писма која су наговештавала да ће ми баш он бити ментор током мојих планираних докторских студија на том факултету. Те године он је предавао редовне постдипломске курсеве из гностицизма, историје раног хришћанства, као и предмет по свом избору, који је носио део наслова његове будуће књиге: Путовања у онострано у религији и књижевности.
      Завршавајући у Београду моју магистарску тезу, с великим уживањем сам, тог истог лета, читао његов текст о демонизацији космоса и гностичком дуализму, објављен у француској Ревији за историју религија (Ioan P. Culianu, „Demonisation du cosmos et dualisme gnostique“, Revue de l’histoire des religions, № 3 [1979]). Идуће године сам, ипак, променио план, и уместо да одем на чикашки Универзитет, одлучио сам да докторске студије започнем на Универзитету у Питсбургу. Само две године доцније, пријатељ из Чикага ми је јавио да је Кулијану убијен. То је тада била вест која је дубоко потресла академску јавност широм САД. Јер у својој 41. години, када је и сам „отпутовао у онострано“, које је с таквим жаром проучавао целог свог кратког научног века, Кулијану је већ био религиолог светског значаја, и то не само у Чикагу, где је наследио катедру свог чувеног земљака Мирче Елијадеа, него и у круговима најугледнијих америчких и европских историчара религије.
      Кулијану је рођен 1950. у румунском граду Јаши, у веома угледној универзитетској породици. Студирао је на Универзитету у Букурешту, где је, према речима својих професора, био студент какав се среће тек сваких педесет година. Из Чаушескуове Румуније он је, међутим, године 1972. изненада пребегао у Италију, захваљујући једном краћем студијском боравку и стипендији италијанске владе. О тој његовој намери нису били обавештени ни најужи чланови породице. Кулијану је и пре свог првог, избегличког сусрета с Италијом, помно проучавао ренесансне философе и мислиоце попут Марсилија Фичина, Ђордана Бруна и Пика дела Мирандоле. Још тада је он, заправо, почео да ради на својој најпознатијој књизи и најбољем делу Ерос и магија у ренесанси, које ће бити први пут објављено на француском тек 1984. Пре одласка у Италију, та истраживања била су, међутим, сачувана у Кулијануовој магистарској тези Марсилио Фичино и ренесансни платонизам.
      Младог и надареног румунског енциклопедика је, у то доба, изгледа, највише заокупљала ширина и ерудиција италијанских мислилаца који су успевали да у својим оригиналним пројектима на једном месту обухвате дискурзивна знања науке и мистичку имагинацију религије, магије и алхемије. Још тада је, у ствари, Кулијану препознао и изнова формулисао једну од основних теоријских поставки које ће га руководити и у доцнијим религиолошким истраживањима: ум и људска креативна имагинација стварају реалне светове. Нимало случајно, на самом почетку Кулијануовог Водича кроз светске религије, налази се, као мото, следећа мисао: „Оно што би могло бити много је чудесније од онога што јесте.“ Имагинарни светови нису, дакле, ништа мање реални од стварних, материјалних светова, а васељена делује по принципу јединства супротности (coincidentia oppositorum). Штавише, људска историја, па и повест религија, јесу само мапе људског ума; оне прекривају коначан, ограничен број комбинација и решења појединих религијских проблема. Религијске доктрине, веровања, идеје које се јављају на разним странама земљине кугле – писаће још Кулијану у предговору свог постхумно објављеног Водича – „присутне су у свим људским умовима који размишљају о њима тако што размишљају о проблему“ (Мирча Елијаде и Јоан Кулијано, Водич кроз светске религије, Народна књига, Београд, 1996, стр. 18).
      Религије, у ствари, нису ништа друго до „системи који имају тенденцију да прекрију све логичке алтернативе понуђене назнакама неких проблема“ (Ibid. 19). Отуда, у једном општијем смислу, ни „фундаментално јединство људске врсте не почива на јединству погледа или решења, већ на јединству операција људског ума“ (Ibid. 20). Дуго су, на пример, историчари религија покушавали да покажу како је веровање у сеобу душа дошло у Грчку из Индије, па су га ту прихватили орфичари, питагорејци и доцније Платон. Међутим, исто веровање сусреће се и међу афричким, северноамеричким и јужноамеричким народима, као и у Сибиру, Океанији и Меланезији. Кулијану је, заправо, сматрао да су сви ти народи, независно једни од других, али на основу сличних операција ума, дошли до идеје о подвојености душе и тела и слободном кретању душа из тела у тело. Попут Леви Строса, Кулијану ту препознаје једноставне бинарне структуре (нпр. душа–тело) које је људски ум вековима „обрађивао“ на сличан начин у различитим религијама.
      Узмимо само рану повест хришћанства као пример. На васељенским саборима се дуго расправљало о односу између божанске и људске природе Исуса Христа. То је један од централних проблема у хришћанској теологији, догматици. Али гледано логички, тврдио би Кулијану, ту је реч о свега четири алтернативе које теолози могу узети у обзир. Христос је, наиме, или само божанско биће, или само људско биће, или и божанско и људско биће, или ни божанско, ни људско биће. Прво гледиште су заступали хришћански гностици, друго је било ближе схватању евионита, раних јеврејских хришћана, док је четврто било типично за тзв. „ангелолошку христологију“. На саборима је, међутим, као правоверно учење, превагу однело треће гледиште, по коме је Христос у пуном смислу и Бог и човек, односно Богочовек. Када је то већ једном било утврђено и прихваћено на прва два сабора (у Никеји и Цариграду), те када су, најзад, и црквено-политички ауторитети стали иза те христолошке концепције, логично се наметнуло питање о односу божанске и људске природе Исуса Христа. Је ли ту, наиме, реч о само једној, богочовечанској природи, или пак о две различите природе интегрисане у једној личности? То је, опет, била централна тема четвртог васељенског сабора одржаног у Халкидону 451. године. Историјски гледано, многи расколи у повести хришћанства настали су као резултат неслагања око једног врло ограниченог броја логичких алтернатива, а то је, опет, пресудно обликовало саме историјске догађаје, односно правац и ток хришћанске повести. Кулијану је, дакле, сматрао да је такав ’бинарни процес гранања’, у ствари, једна од основних сила у историји, и да оваквих примера има пуно у различитим религијским традицијама.

      Јоан Кулијану и Мирча Елијаде
      Свој когнитивистички поглед на религију и друге хуманистичке дисциплине Кулијану је, сасвим сигурно, развио током вишегодишњег проучавања ренесансне философије и мистике. Трогодишњи боравак у Италији (1972–1975) омогућио је румунском емигранту, и поред врло тешких животних услова, непосредан додир с највећим уметничким и интелектуалним достигнућима ренесансе који су га надахњивали до краја живота.
      Боравећи, након тога, у Француској и Холандији (Гронинген, 1976–1983), млади апатрид је успоставио пуно међународних контаката с другим европским интелектуалцима и емигрантима. Међу Кулијануовим познаницима, колегама и пријатељима из тог периода издвајају се Уго Бјанки, Мартен Вермасерен, Елемир Зола и Умберто Еко. Посредством тих контаката, за њега је дознао и његов пуно старији и славнији земљак – Мирча Елијаде, о коме је, још 1978. године, Кулијану објавио и своју прву књигу (Mircea Eliade, Orizzonte Filosofico, Assisi: Cittadella Editrice, 1978). Елијаде је, потом, средином осамдесетих, непосредно утицао на Кулијануов долазак у Чикаго, на универзитет. Стари професор је умро 1986, а тридесетшестогодишњи Кулијану га је незванично наследио на најпрестижнијој светској катедри за изучавање религија. Он је, попут свог ментора, и сам био изузетно надарен, плодан стваралац.
      Са своја три доктората (Католички универзитет у Милану и два доктората на Сорбони, укључујући и највиши степен – doctorat d’état), пишући на шест језика и говорећи осам, Кулијану је, до своје преране смрти у четрдесет првој години, публиковао и припремио чак седамнаест књига. Живот му је постао угрожен тек када је за европску штампу почео да пише и политичке чланке који су садржали беспоштедну критику Илијескуовог режима. Иако су околности његовог мистериозног убиства у тоалету чикашког Теолошког факултета до данас остале неразјашњене у јавности, претпоставља се да је Кулијану страдао као жртва планираног политичког атентата у коме је вероватно учествовала и румунска тајна полиција.
      Кулијану се у свом опусу често и радо препуштао великим и амбициозним темама. О томе, можда, најбоље сведоче наслови његових најпознатијих књига: Дрво гнозе: Гностичка митологија од раног хришћанства до модерног нихилизма (1992); Изван овога света: Путовања на други свет од Гилгамеша до Алберта Ајнштајна (1990); Ерос и магија у ренесанси, 1484 (1984). Непосредно уочи своје смрти, он је паралелно радио на два нова дела – тротомној „повести ума“, која би садржала делове о религији, философији и науци, као и једној целовитој историји магије. Ти списи, нажалост, нису завршени, али је зато постхумно објављен Водич кроз светске религије, у коме је Кулијану, уз помоћ веренице Хилари Виснер, сакупио део грађе из Елијадеове заоставштине и својих властитих предавања и списа.
      Међу овим делима посебно се, свакако, издваја Кулијануова дуго припремана монографија Eros et magie à la Renaissance, 1484, објављена тачно 500 година након наредбе папе Инокентија VIII инквизицији да отпочне с прогоном јеретика и вештица у Немачкој. Елијаде је сматрао да су тек с овим делом почеле да се појављују најзначајније Кулијануове теорије, док Јоанова колегиница с  Теолошког факултета Венди Донигер вели да је Ерос и магија напросто једна ’бриљантна књига’. Та књига се, у ствари, бави периодом у европској историји у коме се редефинише људска цивилизација и разоткрива моћ креативне имагинације и ероса. Кулијану ту заступа становиште да се историјске промене дешавају као резултат мутације, а не еволуције, и то често захваљујући силама које су испрва скривене од учесника у тим догађајима. За разлику од ренесансе, која афирмише имагинацију, несвесно и еротско, протестантска реформација, путем гушења и потискивања имагинарног, отвара пут ка модерној технологији, политичким институцијама и савременој неурози човечанства.
      За мислиоце попут Фичина, Мирандоле и Бруна, као и арапског философа ал-Киндија, идеални свет имагинације једнако је стваран као и актуелни свет, који представља сенку или одраз дубљих духовних сила. Посредством универзалног духа (πνεῦμα), ум и машта сваког појединца су у тешњој вези са самим догађајима него што се то обично мисли. Кулијану је веровао у то да ми живимо у универзуму који има пуно више димензија него што савремена наука успева да претпостави. У занимљивој паралели с Платоновом метафором пећине, румунски религиолог пореди наш свет с баром пуном риба које не знају готово ништа о томе шта се дешава на њеној површини.
      На њујоршкој промоцији Фукоовог клатна, Умберто Еко је, препознавши Кулијануа у публици, позвао свог колегу да му се придружи на бини. Том приликом је Кулијану изјавио да крива тумачења често постају реалност, и бивају пуно стварнија од истине кад довољан број људи поверује у њих. „Ништа боље не илуструје тај принцип од холокауста. Кад се ускладе луди, фанатични умови, они креирају алтернативну стварност; они убијају из измишљених разлога“ (Ioan Culianu, „Umberto Eco and the Library of Alexandria, I“, Lumea Libera, 20. oktobar 1990, 6).
      Нажалост, баш такве силе су се маја 1991. удружиле и против самог професора Кулијануа, који је, захваљујући својој ренесансној интуицији, и сам често слутио да ће умрети млад, предвидевши, штавише, у алегоријској новели Слободна Јорманија, злоупотребу и крах једне револуције сличне оној која се збила у његовој домовини. У кафетерији Кулијануовог факултета у чикашком Хајд парку, недалеко од места где је њихов професор убијен, студенти религиологије и данас расправљају о натприродним световима, гностицизму, кабали и ренесанси. На мајици која се једино ту може купити, неки маштовити шаљивџија је исписао слоган: „Ово је место где сам Бог пије кафу“.
       
      Извор: Трећи програм Радио Београда, 139–140 (2008), 293–297; такође: Б92, 11.10.2006.

    • Од Драгана Милошевић,
      Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта Херцеговину
      Мало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.

      Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.

      По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.

      Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.

      Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...

      Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. 

      Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?

      Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.

      Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.

      Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.

      И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. 
       
      По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?

      Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.

      О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.

      Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. 

      Како бисте оценили претходни Сабор?

      У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.

      Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?

      Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".

      Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.

      Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?

      Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?

      Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.

      Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?

      Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. 

      На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?

      Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.

      Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.

      Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?

      Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.

      А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?

      То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. 

      Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?

      Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.

      Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?

      У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.

      Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?

      Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. 

      Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?

      Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. 

      Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?

      Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. 

      Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?

      Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком.
      линк
       

      View full Странице
×