Jump to content

Послушање духовнику: где је граница?

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 2 минута, obi-wan рече

Ovako i papa veli za sebe... nije ti on sam po sebi nepogresiv, nego samo ex catedra, dok je u ulozi duhovnika

Није непогрешив, не треба слијепо слушати никога, ни духовника ни доктора...све треба саслушати, узети у обзир, па одлучити....

пре 4 минута, obi-wan рече

2) Da bi dao neki savet, i duhovnik mora da bude neizostavno pismen u tome u cemu ga savetuje. Inace, prosto nema prava da se u to petlja.

Са овим се баш не слажем, јер све је на неки начин повезано са Богом, тако да мислим да могу да савјетују о било чему, али као што рекох...на нама је да одлучимо....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Војвода7 рече

Са овим се баш не слажем, јер све је на неки начин повезано са Богом, тако да мислим да могу да савјетују о било чему

Gluposti, potpuno naopako razmisljanje! Ne sme ni da proba da se petlja u bilo sta sto je mimo njegovog znanja, i tu nema sta da se prica.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Evo jedan odlican primer.

Manastir ovde blizu mene, u njemu, izmedju ostalog, mosti sv. Nektarija. Dolazi zena pretproslog leta za molitvu, razbuktali tumori u metastazama presli i na jetru, i postalo je vec manje-vise beznadezno. Iguman joj procita sve molitve, odsluzi moleban. Ona pita: "Oce, da li da sad idem na operaciju, koju mi zakazali, ili ne?" A on joj odgovara: "Slusaj ti mene, ja nisam lekar! To nemoj mene da pitas. Ja sam uradio moj deo, a ti izvoli, i po savesti uradi kako mislis da treba". Zena odluci da poslusa lekare. Ode na operaciju, otvore je i - ne nadju ni traga od bolesti! Promene nekoliko skenera i konzilijuma - isto. Izlecena, a glavni lekar joj rek`o - "sta god si radila, samo nastavi, sad si zdrava!"

Dakle, ovako se postavlja prai duhovnik. Da je on medicinski pismen, pa i da ima pardona da savetuje, a posto nije - ostao je iskljucivo na svom terenu.

Zena je poslusala i duhovnika, i lekare, i dobila i iscelenje, i potvrdu da je sasvim izlecena. A sve na slavu Boziju...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 7 минута, obi-wan рече

Gluposti, potpuno naopako razmisljanje! Ne sme ni da proba da se petlja u bilo sta sto je mimo njegovog znanja, i tu nema sta da se prica.

Ако питаш духовника за савјет, свако питање ће бити ''духовно'', а исто такав и одговор, зато кажем да могу да савјетују о било чему али кроз духовност.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 минута, Војвода7 рече

Ако питаш духовника за савјет, свако питање ће бити ''духовно'', а исто такав и одговор

Potpuno netacno, masis citavu vasionu. Sve sam ja to vec mnogo puta uzivo prosao, i opet kazem i ponavljam - uopste nisi u pravu.

Duhovnik je covek, kao i mi. Da bi mogao da govori o svemu, prosto mora da bude prozorljiv, tj. toliko umno-srdacno cist da nicim i apsolutno nicim ne zamagljuje dejstvo blagodati na sebe, a takvih danas prakticno nema. To sto je on pop samo po sebi ne znaci ama bas nista, osim sto mu je odgovornost neuporedivo veca nego obicnom verniku.

U istu zabludu ljudi (A NAROCITO POPOVI) padaju u pogledu redovnog pricescivanja. Kad ih verni pitaju, mnogi ce ostro da kazu kako je to satro neka novotarija, nije nikako dobro, itd, itd,... a da se oni sami pricescuju stalno jer prosto ne moze drukce, pa to rade, jelte, po sluzbenoj duznosti! Drugim recima, po toj ponocnoj "logici" uniforma ih cuva da im Svetinja ne bude na osudu! A takav rezon je nista drugo nego sacuvaj Boze i sakloni.

Dobro zapamti, svako poluznanje, ako se ne nastavi i ne izgradi do kraja, vrlo brzo postaje mnogo gore i od samog neznanja.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 24.4.2018. at 21:28, Trifke рече

Voleo bih da ovaj članak nekome ovde pomogne ali sumnjam.

Немој. :)

  • Радостан 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sjajan tekst samo avaj. Oni koji raspoznaju granicu njima tekst nije neophodan, a oni kojima je granica maglovita u najboljem slucaju dolaze do "ma ima tu nesto znas ipak je on duhovnik". 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ovo hocu da izdvojim, posto je dugacak tekst, pa mozda neko nije procitao

 

On 24.4.2018. at 18:53, Снежана рече

Овакви недопустиви методи духовног руковођења се у неким случајевима претварају у трагедију за парохијана, који своје неслагање са духовником преноси на Цркву. Такви људи напуштају Православну Цркву и неретко постају лак плен секташа.

Неки духовници објављују грађански брак незаконитим или захтевају развод брака супружника, који су проживели много година заједно, али због ових или оних разлога се нису венчали у храму. Догађа се, да духовник настоји на разводу брака супружника, од којих један није православне вере. Неки монаси-духовници забрањују својим духовним чедима ступање у брак и принуђавају их на примање монашког пострига, наводећи као разлог, да је монаштво тобоже изнад брака.

Неки пастири-духовници не допуштају да се причесте људи, који живе у «невенчаном» браку, поистовећујући такав брак са блудом, те и забрањују својим духовним чедима ступање у други брак, због тога што се други брак тобоже осуђује од Цркве; такође забрањују брачним паровима развод у том случају, када је због ових или оних околности породични живот постао немогућ за супружнике.

Присутни су и случајеви, када пастир «не благосиља» овом или оном свом парохијану да се жени или удаје из љубави, већ им предлаже да «по послушању» ступе у брак са особом коју препоручује сам пастир.

Такође су присутни и случајеви када пастир забрањује парохијанима да се обраћају лекарима за медицинску помоћ и ометају своју паству у испуњавању својих грађанских дужности – учешћу у изборима, служење у оружаним снагама. Неки пастири намећу пастви једне или друге политичке погледе. Неки духовници сматрају да је учење у световним школским институцијама «непотребно» или штетно за спасење. Овакви захтеви не само да нарушавају право сваког хришћанина на самостално доношење одлука, већ су и у супротности са текућим законодавством.

Учестали су случајеви стварања од стране појединих пастира таквих црквених заједница, у којима се живот гради на ауторитету самог пастира, поткрепљиваном негативним односом према Свештеноначалству, а такође и према другим пастирима и парохијским заједницама. Такви пастири су заборавили на то, да је њихов задатак да воде људе ка Богу, а не да групишу парохијане око самих себе. У парохијама такве врсте ствара се атмосфера личне искључивости, несједињиве са духом саборности, на којој се заснива Православна Црква.  

 

On 24.4.2018. at 18:53, Снежана рече

Призвати верујуће Православне Цркве да се обраћају своме надлежном архијереју у свим случајевима, када је пастир-духовник прекорачио дату му од Бога власт да „везује и дреше“.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 24.4.2018. at 18:53, Снежана рече

Али ако је свештеник благословио – значи да је то моја судбина, то јест воља Божија.

E, ovo i na forumu nekad citam, onaj koji pise misli da mu je tragedija maltene duznost... Kakav mazohizam! Toliko vec imam svoje tragedije da prokljucam od ovakvih stvari

Neko mi je davno pricao, mucila se, ne voli je muz, i nece da spava sa njom, a vladika/pop joj reko da ostane i trpi u braku! Pa lako tebi to reci. 

Ljudi, ima svacega, pamet u glavu... Crkva nije puna svetitelja, da se razumemo, puna je onih koji bi da budu svetitelji, tj. bolje receno da imaju autoritet svetitelja, a ne smirenost, ali svetitelja prakticno i da nema.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Иван ♪♫ рече

Ljudi, ima svacega, pamet u glavu... Crkva nije puna svetitelja, da se razumemo, puna je onih koji bi da budu svetitelji, tj. bolje receno da imaju autoritet svetitelja, a ne smirenost, ali svetitelja prakticno i da nema.

 

Ne znam da li nema svetitelja, nadam se da ima ali mi se bas dopada to sto si rekao. Kad autoritet prevagne nad smirenoacu ode mas u propas. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

Послушање (ни)је веће од поста и молитве

 
У Цркви је жива пословица „послушање је веће од поста и молитве“. Да ли је баш тако? Ова изрека води порекло из монашког живота, и она је најјаснија у контексту њиховог подвига. Монашко послушање је у радости и вери, без великих „зашто“, из простог разлога што су сви у манастиру једна велика породица.
Такво послушање имају лепо васпитана деца. Основни предуслов за лепо васпитано дете је љубав у породици. Тада строгост има меру и смисао, и дете чини све што му родитељ наложи јер осећа његову љубав и њоме се креће.
Одузмите послушању љубав и све се то руши као кула од карата.
Правилније је рећи како је љубав већа од поста и молитве. Ако неко осети љубав, није му проблем да буде послушан. Па ко није послушан према онима који нас воле и које волимо?
Ако се односи у Цркви сведу на низ наредби једних другима, зависно од јерархијског чина и службе, а при том нема предуслова љубави, није никакво изненађење да ће доћи до непослушности, сукоба и напослетку равнодушности.
Уколико једни желе да потчине друге својој вољи под изговором љубави у Христу, а при том ту љубав нису ни на какав начин пројавили, ту нема ни говора о здравој заједници. И обратно, уколико једни на сву љубав одговарају непослушношћу. Ако један нема слуха ни разумевања за другог, већ у њему види само надређеног или подређеног, сасвим је заборавио Христов призив да служимо једни другима.
Ми служимо једни другима. Епископ народу, народ свештенику, свештеник ђакону, итд. „Различити су дарови, али је Дух исти, и различите су службе али је Господ исти, и различита су дејства али је исти Бог који дејствује све у свима“ (1.Кор.12, 4-6) Цело то поглавље посланице Светог Павла говори оно што многи заборављају. „Око не може рећи руци: не требаш ми.“ (1.Кор. 12, 21) Данас веома лако једни прете другима, условљавајући их њиховим звањем. Заборављају да човек служи Богу првенствено као личност, кроз дарове које има. Прво као личност, тек онда кроз своје звање. Човек воли и чини, ма коју службу имао. Дарови Духа се не могу одузети уколико некоме одузмемо службу. Само ће се преусмерити. Тако ће, рецимо, неко ко је могао бити добар свештеник, искористити дар да теши и слуша кроз службу психолога. Неће имати благодат да свештенодејствује, али ће имати благодат да служи Богу и ближњима на други начин.
Hristos-pere-noge-apostolima-Copy.jpg
Иронично је што једни у Цркви не препознају дарове других, чак те исте дарове сматрају штетним. То се дешавало кроз целу историју, те су многи учитељи и исповедници били оптуживани, протеривани, забрањивани, да би тек неколико генерација касније био препознат њихов значај.
Ауторитет је, наравно, потребан. Али ауторитет се изграђује у љубави, не у закону.
Реченица „Не занима ме“ прва убија било какву здраву послушност. То поручује: не занимаш ме ти као особа, не занима ме твој живот, не занима ме све оно што носиш у себи, што је скупчано уз тебе, ти си само надређен или подређен мени, ниси личност – него звање које треба слепо да испуњаваш.
Људи на равнодушност углавном одговарају равнодушношћу. Равнодушност значи да ми, у ствари, и нисмо неком потребни. То значи да се само намећемо. Чак и у романтичној вези није крај ако се двоје свађају. Крај је уколико престану да маре. „Не занима ме“ и понашање у складу са тим, то је други начин да неком најајсније покажеш да га заиста не волиш.
Равнодушност једних за друге је најопаснија појава која прети Цркви. Равнодушност прва убија Христа у нама.
Друга претња је послушање без љубави. Тиме Црква прети да постане пуки бизнис, бездушни механизам. Тиме се људи своде на шрафове машинерије. Тиме се истина не мери истином, већ мишљењем надређеног. То није Христово Јеванђеље.
Хвала Богу, има људи који маре и који чине. Који те искрено саслушају и разумеју. Пуна је Црква људи који ће те чути и које ћеш занимати ти и све што је скупчано уз тебе. Такви су спремни да воле и чине. Таквих је Царство небеско.
Будимо такви. Будимо мудри, имајмо љубави, вере и наде.
Нека је свима сретан празник Светих сведокâ Божијих: Љубави, Вере, Наде и мати им Софије.
 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je овог јутра, на празник Светих Јоакима и Ане, Свету архијерејску Литургију у Храму посвећеном родитељима Пресвете Богородице у београдском насељу Калуђерица.
      Звучни запис беседе
      Патријарх Иринеј је произнео беседу о Јоакиму и Ани, "честитим људима који су живели Духом Светим", које је Господ благословио највећим благословом, да буду родитељи Пресвете Богородице. Од родитељства нема веће части, јер назвати се родитељем значи, истовремено бити, сарадник Божији, јер само Бог може подарити живот, рекао је Патријарх Иринеј. Богородица је највећи дар Божији њеним родитељима, али и целом људском роду. Тим даром је Господ прославио њене родитеље, као оне који су због своје дуге бездетности сматрани великим грешницима. Тиме је Господ показао своју превелику љубав према свима нама.
      Његова Светост Патријарх Иринеј је посебно у својој беседи указао на грех чедоморства, наводећи да мајке чине велики грех тим чином. Јер оне које требају да буду чиста љубав према својој деци одлучују се на њихово убиство.
      Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су: игуман манастира Рајиновац архимандрит Серафим, протојереји - ставрофори: Ратко Аксентић и Милош Мићић, јереј Светозар Арсовски, протођакон Стевица Рапајић и ђакон Немања Ристић.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у среду 24. јуна 2020. године, у храму у Раковици који је посвећен овим светитељима.   Звучни запис беседе   Данас славимо два апостола који су имали ту част да виде Господа својим очима и да чују речи којих није било ни пре ни после тих речи. Речи које су доносиле благост и радост слушаоцима. Речи које су исцељивале многе болести. То су биле речи нашега Господа“ рекао је Патријарх Иринеј у беседи о светим апостолима Ватроломеју и Варнави. Патријарх је додао и да су св. Ватроломеј и Варнава „чули реч Господњу и позив Његов на који, као и други Апостоли, нису могли одолети. И пошли су да пренесу те речи кроз цео свет. Они су тиме посејали семе науке Христове. И то семе расте и доноси подове до наших дана“. „Ту реч, коју су Господ и Апостоли проповедали, данас Црква проповеда“ закључио је Патријарх говорећи о предању Цркве кроз које су сви светитељи живели кроз све векове Цркве.   Говорећи о дешавањима у Црној Гори Патријарх Иринеј је рекао: „То све што се дешавало Св. Апостолима и данас се то исто дешава. Сви ми знамо за св. Василија Острошког тамо где се дешавају чудесни догађаји. Тамо где се нажалост Србин одрекао српства. Вере своје, православља свога и свега онога што нас је красило. А св. Василије Острошки је један од највећих чудотвораца у хришћанском свету. Али није он једини. Где год је вера и наша љубав према Господу тамо се и чуда дешавају.   На крају, после литије око храма и резања славског колача, Патријарх Иринеј је на предлог старешине храма протојереја - ставрофора Радослава Савовића доделио је грамату г. Дарку Спајићу, предузетнику из Раковице.   Свјатјејшем су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић и протонамесник Миле Суботић, протођакон Стеван Рапајић и протођакон Дамјан Божић, уз појање храмовног хора „Свети Прохор Пчињски“, под управом диригента Милене Јанковић.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Рапсоди,
      Ја ћу покушати да се  инфилтрирам на неки атеистички форум да мало тролам   а ви  ?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У среду, 3. јуна 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свете равноапостолне цареве Константина и Јелену, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у Опарићу поводом славе храма. Преосвећеном су саслуживали: игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Драгослав Цветковић, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић.   Звучни запис беседе   Радост Литургијског сабрања је била увеличана и рукоположењем у чин ђакона дипломираног теолога Александра Цветковића, као и освећење иконе Светог Николаја Жичког, која је прилог господина Слободана Симића овоме храму.   Својим слаткопојем Литургију су украсили чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда.   Чтецирали су: Јован Младеновић и Лазар Коларевић.   По прочитаном Јеванђељу, верном народу се обратио надахнутом беседом Преосвећени Владика Јован. Најпре честитавши свима сабранима храмовну славу, Преосвећени Владика је рекао да смо се сабрали да призовемо милост и помоћ Божију имајући на уму: “Тамо где се врши Литургија да је ту Бог. Да ту Бог спушта небо на земљу, али и уздиже земљу на небо и оне људе који су у храму”. У наставку своје беседе Епископ је казао да смо се сабрали и да заблагодаримо Богу , што нам је даривао такве дивне Светитеље, као што су Св. цар Константин и царица Јелена: “Да није било Светог цара Константина и царице Јелене, ко зна како би се хришћанство развијало. Многобожачки цареви су хтели да огњем и мачем истребе и Цркву и хришћанство. Али Бог у сваком времену шаље људе, као што су Св. Константин и Јелена, да би показао да овај свет, иако у злу лежи, може да постане рај онда када се у нама људима зацари мир Божији.”    У наставку је Преосвећени подсетио сабране на житије Цара Константина: “рођен је у нашој земљи, у нашем Нишу. Не само он, већ и многи други цареви су рођени у овој нашој Србији. То треба да нас научи да Бог међу прваведнима рађа праведне плодове. Константин је одрастао у Никомидији на двору цара Диоклецијана, који је гонио хришћане. Ту је Константин увидео злобу незнабожаца који су гонили и убијали хришћане, али је ту упознао и чистоту хришћанске вере, којој се дивио, јер иако су убијани, хришћани су исповедали своју веру и остајали у њој. Константин се хришћански обраћао цару Максенцију да тако не влада, јер је Господ рекао ко мачем влада од мача ће и погинути. Максенције није могао да схвати ову дубину хришћанског живота, него је кренуо на Цара Константина са много већом војском. Константин се пред бој молио Богу и у тој молитви је на небу видео Крст који је био од звезда и сијао је јаче од Сунца. А на Крсту је писало овим побеђуј. То му је дало снаге да крене против оног који убија хришћане. Он није ратовао да осваја, већ да одбрани оно што нам је Христос оставио - Себе. Победио је Максенција и прво што је урадо јесте да је донео царски указ назван, Милански Едикт, којим је дао слободу вероисповести.    Никог није терао ни на једну веру, јер када се човек увери у Христа, онда се увери и која је вера права. Вера у Живога Бога, а не у идолопоклонство, чини чуда спојена са силом Часног Крста. Зато српски народ каже да без Бога и Крста ни преко прага неће. Виђењем Часног Крста, цар Константин је духовно прогледао и увидео истину - Господа Исуса Христа. Зато се молимо у једној Литургијској молитви, да нам Господ у овом животу подари истину, а у оном живот вечни. Ово је најзначајније за људски живот, за нас који смо створени по лику и слици Божијој. Нема ничега битнијег у овом свету за човека него да спозна истину.” На крају Преосвећани Владика је позвао све да се помолимо, да Господ молитвама Светог Константина и Јелене, нам помогне да спознамо истину и да речи вере претварамо у дела. Да живимо истином којом су живели наши Свети преци, а чији су земни остаци у овој крипти.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Светих Кирила и Методија, у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Лепоти богослужења допринело је певничко појање јеромонаха Еноха, архиђакона Илије и монаха Платона.     У архипастирском обраћању Eпископ Иларион је нагласио да врло често нисмо свесни благодати рођења у православној земљи, у истинитој вери где нам је све дато пред очима. Тумачећи Јеванђеље о исцељењу слепорођеног, владика је истакао да је тај слепи од рођења био трезвенији, мудрији и благодарнији од свих књижевника и фарисеја који су провели живот тумачећи пророке али због озлобљености срца нису успели да препознају Христа Спаситеља, и приметио да и данас врло често не познајемо и не испуњавамо закон Божји у мери у којој је то нама спасоносно и корисно. Своју беседу владика је закључио речима Светог Никодима Архиепископа пећког – „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“.     Извор: Епархија тимочка
×
×
  • Креирај ново...