Jump to content
  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У кратком интервјуу за Телевизију "Галаксија" из Чачка, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић је говорио о хришћанском животу у 21. веку, посебно истакавши да су верујући људи они који васколики свој живот утемељују на црквеном етосу, препуштајући се вољи и бомоћи Божијој. Према речима Цетињског пароха и ректора Цетињске богословије: "Наша Црква после 800. година аутокефалности има снагу да на благодатан, благословен и пастирски начин решава савремене проблеме, због тога нам ових 800. година посебно значи".       Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • Од Логос,
      У молитвеном трепету свештеног простора древног храма манастира Жиче којим је некада корачао и у коме је молитве узносио отац наш Сава, узнета је заједничка молитва у сусрет недељном дану који је овога пута и дан прославе величанственог јубилеја.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Епархија жичка и манастир Жича после осам векова домаћини су још једног великог догађаја – прославе осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве. У присуству Епископа жичког г. Јустина и архијереја Српске Православне Цркве, свечана вечерња служба је започела у 17 часова. Богослужио је архимандрит студенички др Тихон (Ракићевић), уз саслужење протођаконâ Стевана Рапајића и Александра Грујовића. Древним византијским напевом појале су жичке монахиње.   По изласку из храма, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин и велики број архијереја који су пристигли са свих страна наше матице и расејања, са свештенством и монаштвом које су у дугом шпалиру предводили архимандрити Дамјан (Цветковић) и Сава (Илић), у присуству верног народа Божјег, дочекали су на улазу у манастир Његову Светост Патријарха српског г. Иринеја, прејемника благодати предстојања нашом Црквом која аутокефалност даривану јој трудом светитеља Саве достојанствено носи пуних осам векова.   После уласка у храм, започела је свечана доксологија коју је предводио архимандит студенички др Тихон (Ракићевић) уз саслужење протођаконâ Стевана Рапајића и Александра Грујовића. Храм је био обасјан светлошћу која је са хороса обасјавала ликове дивних и древних фресака које сведоче у високим дометима наше средњовековне уметности. Сабрање је пројављено у свим службама и даровима које Дух Свети раздељује чинећи једне Епископима, свештенослужитељима презвитерског и ђаконског чина, монашким ликом и достојанством  верног народа Божјег. У древном трону жичког манастира био је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј који је, после поздравних речи домаћина Епископа жичког г. Јустина, одржао надахнуту беседу присутнима:   „Овде смо у манастиру Жичи где је пре осам векова све почело. Дочекали смо да прославимо велики јубилеј, у истина, вековима рањаваној Жичи, али ипак са преосталом лепотом која сведочи о некадашњем сјају. Ово је наш темељ који је служио као образац свим будућим улепшавањима храмова наших. Дуга је, али и тешка наша историја. Но, благодарећи Светом Сави и нашим прецима који су нас увели у историју, поставили темељ Цркве и државе, одржали смо се до данас. Ту слободу смо платили скупом ценом, многим жртвама које су биле достојне живљења и умирања за њих.   Ово је дан велике милости Божје. Какву поуку можемо извући из наше прошлости? Она је јасна. Ми смо били народ моћан и значајан на овим просторима. То смо успели својом јединственошћу, кроз веру и љубав према народу. Чак и живот смо за то спремни били да дамо. Кроз векове ропства, Црква је имала јединствену улогу да без државе одржи народ у јединству. Народ је имао пуно поверење у Цркву и одазивао се њеном позиву. Целим бићем смо били у Цркви. Са таквом вером и оданошћу преживели смо пет векова ропства, што је мало који народ у историји успео. Благодарећи великим личностима, на челу са Светим Савом и Светим Симеоном, дочекали смо да прославимо осам векова аутокефалности. То није осам дана, осам месеци или осам година, већ осам векова.   Сада смо дошли у прилику да се запитамо како и куда даље. На овом светом месту, мислим да је потребно рећи да ако продужимо са оваквим стањем и начином гледања на наше древне вредности, нећемо далеко отићи. Трагичне су наше поделе, по разним питањима, које нису мимоишле ни Цркву. Морамо на време то сагледати. Бог ће нам помоћи ако будемо уз Њега, ако у Њега будемо срцима веровали. Бог отаца наших биће и наш Бог ако будемо као наши преци. Иначе, све што нам се деси мораћемо да припишемо себи. Некада су древни Израиљци говорили: Пропаст теби, од тебе Израиљу. Нека нас Бог сачува од тога.   Ово су дани када треба да преиспитамо своје стање. Лепо је што видимо у црквама све више младих људи. То нам је нада и утеха. Морамо поучавати народ да не напушта своју родну груду, да остане онде где су нам темељи и гробови предака. Поновићу овде речи нашег великог песника из Херцеговине који је говорио: Остајте овде, сунце туђег неба неће вас гријат ко што ово грије. Треба да показујемо љубав према отаџбини, да нам она буде ближа од других држава Европе, Америке и других делова света. Не смемо уништити велико наслеђе које смо добили.   Нека нас Господ благослови, да се кроз ове велике дане преиспитамо и извучемо поуке како би нас Господ сачувао од многих искушења. Нека нам Свети Сава помогне у том. Некада је патријарх Павле говорио да ће нам Бог помоћи, ако буде имао коме. Нека нам је свима благословено навечерје овог великог празника.“   У наставку је приређено послужење за присутне, а све је протекло у радосном ишчекивању дана који је пред нама.   Протонамесник Александар Р. Јевтић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију, са поменом недавно престављеним  монахињама Олимпијади и Христини у манастиру Добрска ћелија код Цетиња. У литургијској бесједи на крају Литургије Владика је рекао да се у овој светињи вјековима узноси пјесма Господу, још од прије оснивања Цетињског манастира.     „По древном предању овдје је био први манастирчић, а из њега се ксније родио манастир Светога Петра Цетињскога. И један и други су посвећени Пресветој Богородици. А кроз њу и преко ње посвећени су и самом Господу Исусу Христу“, рекао је Митрополит црногорско-приморски.   Рекао је да та пјесма одјекује вјековима, до наших времена и блаженог спомена сада мати Олимпијаде и мати Христине.   „Оне су међу последњима овдје уградиле себе у ову светињу. Преко тридесет година овдје су се подвизавале, Богу служиле у смирењу, сретале се са Господом и Господ са њима у љубаву према Њему и у љубави једне према другој. Смирено су испуњавале своје монашке завјете у послушању и једна и друга“, рекао је Владика.   Владика Амфилохије је рекао да је послушање мјера истинске и праве љубави и према Богу и према ближњима.   „Што је дубља љубав према Боги и према ближњима, то је и већа спремност на послушање ријечи Божје и на послушање Цркви Божјој. То су имале наше дивне и Божје душе Олимпијада и Христина. Нека би Господ њих упокојио, нека би новој настојатељици нашој мати Петри са сестрама подарио такав дар какав су њих двије имале – дар сестринске љубави, тога богољубља и човјекољубља“, закључио је Митрополит Амфилохије   Осим помена монахињама Олимпијади и Христини, Владика је одслужио и помен историчару  Предрагу Пеђи Вукићу са Цетиња, од чијег уснућа у Господу је прошло четрдесет дана.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Јудео-хришћанско предање није током дуге историје свога постојања изградило, боље рећи, прецизно формулисало учење о злу које бисмо могли назвати демонологијом. Али у њему зато чврсто и константно постоји знање о томе да зло тј. да зли једноставно постоји и да су његова дела страшна и свуда присутна током целе историје људског рода. Отворимо ли новине зло је ту. Упалимо ли телевизор, пред нама ће само током једне вечери продефиловати незамисливо велики и болесно маштовити број призора зла. Оно нам је фасцинантно, морбидно привлачно, застрашујуће и у исто време интригантно. Pompa diaboli изгледа моћно, наметљиво и непобедиво.     Ово је искуство са којим ћемо се, вероватно, сви сложити. Свако је од нас бар једном у животу био у прилици да попут Христа завапи „Боже мој, Боже мој зашто си ме оставио“. И можда све ово не би ни морало да буде интересантно за нас, да у овом својеврсном слављењу зла не учествују и хришћани. И међу њима се с времена на време, а тренутно интензивније, шири у виду различитих књига и дискова (попут „Дигиталног анђела“, разноврсних апокалиптичких „прочанстава“, знака звери 666) страх од зла и најава скорашњих „страшних“ догађаја. Прориче се шта ће се збити и који су „сигурни“ знаци тих догађаја. Ђаво, а не Бог, постаје свудаприсутан и види се чак и тамо где га заправо нема. С правом зато можемо поставити низ питања проистеклих из овакве ситуације : да ли су оваква схватања аутентично хришћанска? Да ли је страх основно хришћанско осећање? Где је колевка зла и где оно обитава?   Друштвене промене, такозвани процес транзиције који живимо, је све, само не површан процес. Он не захвата само површину нашег друштва док дубљи слојеви остају нетакнути и спокојни. Напротив, он као вихор захвата све, па и дубине људског срца. Старо нестаје, ново се тек помаља и за њега не знамо хоће ли бити боље или горе од претходног. То се исто дешава и верујућим људима који нису имуни на друштвена догађања. Тренутке несигурности, друштвених мена и криза није лако живети. Потребно је у општој несигурности негде наћи упориште, у бури пронаћи мирну луку. Међутим, многи у таквим ситуацијама нису спремни за дубље, суштинскије трагање већ посежу за најједноставнијим решењима, за најјефтинијим а наизглед делотворним лековима. Један од таквих „лекова“ је кроз целу људску историју био религијски и сваки други дуализам. Он пружа најлакше тумачење друштвених догађаја у сигурности знања где је добро а где зло, ради умирења људског срца. Стварност се посматра кроз супротстављене појмовне парове: Бог - свет, душа – тело, дух – материја, прошлост - садашњост и најзад одлучујуће - ми и они. Ми смо чисти, исправни и на правом путу, а оличење свеколиког зла су они. Ми, спасени, смо на страни Бога, душе, духа, славне прошлости. Они, проклети, су начинили лош избор и на страни су света, тела, материје, безбожне садашњости и зато треба да нестану да би се „наша“ истина пројавила.   Религијски дуализам је на разне начине кроз историју куцао на врата Цркве - у виду гностицизма, манихејства, иконоборства, богумилства итд. Када му није успевало да на велика врата уђе у Цркву он је мирно и стрпљиво чекао времена криза и на мала врата уплашених људских срца ступао на сцену увек у виду доброг и злог божанства. А када се зло обоготвори оно заиста у очима присталица, заправо пре бих рекао жртава оваквог схватања, поприма „божанску“ снагу и размере.   На основу ових тврдњи можемо сада покушати да дамо одговор на постављена питања. Религијски дуализам, најпре, нема никакве везе са аутентичним хришћанством. Дуалисти, и прошли и садашњи и будући, никада неће схватити оваплоћење Христово и то да Он постаде један од нас и са нама поживе. За религијски дуализам ово је немогућа синтеза и апсолутно неприхватљив став тако да, заправо, дуалисти, једноставно нису способни да поверују у Христа, ма шта они мислили. Они можда могу да говоре о неком добром божанству, творцу, демијургу, али о оваплоћеном Христу апсолутно не.   Религијски дуализам сеје страх и страхом се храни, свесно или несвесно га промовишући у основно религијско осећање. Верујући људи су људи који се плаше зла. Овај дуалистички аксиом и генерално вера проистекла и храњена страхом се обично завршава екстремизмом у блажем случају, а у горој и крајњој варијанти она иде и корак даље, ка насиљу и активној борби за уништење планетарног зла и то је фундаментализам схваћен као вера у стању рата. „Ко сеје страх пре или касније ће пожњети насиље“ (Ж. Мардешић).   Религијски дуализам је усмерен како на историјске друштвене формације, тако и на конкретне групе људи или појединце. Зле историјске формације (глобалистичке, капиталистичке, комунистичке, екуменистичке итд.) и сви који их, по мишљењу дуалиста, на било који начин подржавају треба да у огњу нестану да би се истина пројавила. Без пораза једне нема славе друге. Зато су дуалисти најчешће бољи антиглобалисти, антикомунисти, антикапиталисти, антиекуменисти, него добри хришћани. Пошто живот посвете борби против некога или нечега они никада не стигну да у животу буду и за некога или нешто. Оно што дуалисти у свом праведничком жару, тешко разумевају је следеће, што уједно и представља одговор на питање о месту обитавања зла:   Није потребно никога понизити да би се славио Христос. Није потребно никог другог победити да би били бољи хришћани - до саме себе. Добро и Христос су вредности по себи, заправо се поистовећују, и не подразумевају најпре уништење зла у историји да би се пројавили. Наше срце је поприште те борбе и ту аутентични верујући људи воде невидљиву борбу. Нејеванђелско измештање зла из нас у неке друге људе или друштвене формације је пре свега нехришћанско али може бити и друштвено опасно јер води екстремизму и у крајњем случају насиљу. Оно на чему се заснива аутентична јеванђелска, хришћанска вера је да је Христос већ победио свет својим смирењем и Васкрсењем и да ту победу ми већ баштинимо. До коначне победе Христос нам није рекао да се плашимо већ да се тако и толико светли светлост наша пред људима да они виде наша добра дела и да тако поверују и прославе Оца који је на Небесима.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 28. августа 2019. године, на празник Успенија Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у Пивском манастиру поводом храмовне славе те светиње. Преосвећеном Епископу је саслуживало бројно свештенство и монаштво из више Епархија са којима и гостујући свештенослужитељ архимандрит Серафим, игуман манастира Нове Грачанице у Чикагу.     Многобројном верном народу речима пастирске поуке обратио се игуман Серафим који је, осврнувши се на одговор Пресвете Богородице: Нека ми буде по речи Твојој, беседио о Божјем промислу и предавању вољи Божјој:   -Данас славимо Успеније Пресвете Богородице, славимо дан кад је Она, Која је апсолутно слушала Господа Бога нашег, Која је апсолутно радила по вољи Његовој, напустила овај свијет, који без Бога нема смисла, и ступила у вјечни живот, у вјечно Царство небеско у коме све има апсолутног смисла. Запитајмо се колико смо спремни да питамо Бога: Шта је то воља Твоја, Боже? Да онда кажемо искрено, у молитви Оче наш, нека буде воља Твоја и да онда видимо, бар, на моменат, како наш живот, без обзира гдје смо и ко смо, јесмо ли у миру, изобиљу, сиромаштву, у изгнанству, или код куће, да ли наш живот, онда, унутар Божје воље и Божјег промисла, има смисла, рекао је, између осталог, игуман новограчанички Серафим.     Велики празник Успенија Пресвете Богородице сабранима је честитао Владика будимљанско-никшићки Јоаникије, подсетивши на речи једног од Светих Отаца који је казао да су анђели и свети примили делимично светост од Бога, а Пресвета Дјева Богородица примила је пуноћу светости.   -Сав Њен живот је велика тајна, тајна над тајнама. Како да не буде тајна за људски ум оваплоћење Христово у које анђели не могу завирити, а камоли људи. Није случајно што у светим јеванђељима, тек, понешто, има казано о Пресветој Богородици. Али, иако је о Њој мало казано, када гледамо на Христов живот, који је у значајној мјери описан, свуда видимо, ту, негдје, и Његову Пресвету Мајку Дјеву Богородицу. У Његовом животу посебно се истиче да је Пресвета Богородица била под крстом Христовим и да се, као мајка, сараспела свом Сину на Крсту. Испунило се пророштво Светог Симеона Богопримца да ће мач пробити Њену душу. Она је, на овај дан, уснула, као и Христос Господ што је издахнуо на крсту и Она је уснула, примила реалну, људску смрт. Њена смрт имала је много заједничког са Христовом смрћу. Она је била причасник Христове живоносне смрти и истовремено се јавила као Побједитељка смрти. Како Она, Која је носила испод свог срца Извор живота, да буде поробљена смрћу?, беседио је Његово Преосвештенство.   -Смрт Пресвете Богородице је само враћање дуга Адамовог и огреховљеној, палој људској природи. Она, као Богородица одмах је стала са десне стране Сина Свог и испуни се Давидово пророштво: Стаде Царица с десне стране Тебе, одјевена у позлаћене ризе и преукрашена. Нијесу то весташтвене ризе, него нетрулежне, ризе саткане од вјечне славе Божје и од вјечног живота Божјег. Овај празник има двострукост, с једне стране, помиње се успеније, смрт Пресвете Богородице, Њена сахрана, опијело, али, овом узвишеном погребу слиједило је прослављење, јер се Пресвета Дјева Богородица јавила као Побједитељка смрти. И то је остало тајанствено. Нађен је Њен гроб празан. Јавила се после Светом апостолу Томи и Свети апостоли су се утјешили Духом Божјим. Од те радости, која се давно догодила и ми данас црпимо као из свјежег извора, јер оно што је божанско никад не застарјева, она благодат која се излила једном на Цркву Божју увијек је прожима. Ми у овој светињи сабрани, у задужбини Светог Патријарха Саватија Соколовића, у славном Пивском манастиру, данас се радујемо том духовном радошћу и наша срца се испуњавају духовним миомиром од присуства Духа Светог, од причешћа светим тајнама Христовим и од благодатног заступништва Пресвете Дјеве Богородице, закључио је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.     Преосвећени Владика је благословио славски колач и жито, које су, поводом храмовне славе, принели домаћини славе г. Тадија Бајовић са Црквеним одбором Пивског манастира. Обавезу за наредну годину преузео је г. Мијушко Бајагић, председник Општине Плужине.   У манастирској порти је, затим, одржана духовна академија на којој је свечану беседу одржао књижевник Мирослав Максимовић. Говорећи о вези манастира и песника, Максимовић је навео да у српској средњовековној држави песника није било изван манастира. Поезија се писала за литургијске потребе или је била део црквеног живота. Данас, међутим, сматра Максиновић, песници, углавном, не живе у манастирима, поезија се, углавном, не пише у манастирима, али невидљива, суштинска веза песништва и манастира и даље је жива.   -Манастири су настали да би човек имао где да се посвети разговору с Богом. До поезије је човек дошао покушавајући да допре до Бога, да изађе из малог живота на велику висину спознања. Достојевски у писму брату Михаилу каже: „Имај у виду да песник у напону надахнућа одгонета Бога.“ А Његош у песми „Ко је оно на високом брду“ описује песника овим стихом: „Творац мали најближи божанству“. Православни Рус и православни Србин на исти начин, у истом простору, гледају песника, јер на исти начин поимају Бога. Бог је, дакле, веза манастира и поезије, монаха и песника, казао је Максимовић.   У пригодном културно-уметничком програму који је водио песник Ранко Мићановић учествовали су хор Преподобне мати Ангелине, КУД „Зеленгора“, мушка певачка група КУД „Сава Владиславић“ из Гацка, етно-певачи Матија и Катарина Благојевић, уметник на фрули и двојеницама Радован Сукновић, народни гуслари Војин Тепавчевић и Иван Вулић.     Извор: Инфо служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...