Jump to content

Годишњица формирања Прве ескадриле НОВЈ-КАД СУ ПОЛЕТЕЛИ ПАРТИЗАНСКИ СПИТФАЈЕРИ

Оцени ову тему


Препоручена порука

На аеродрому Бенина код Бенгазија у Либији, 22. априла 1944. године, од припадника Прве ваздухопловне базе и групе ваздухопловаца БЈВ, који су се у Африци определили за НОР, формирана је Прва ловачка ескадрила НОВЈ.

jlkj.png

Ескадрила је ушла у састав РАФ-а под називом "No. 352 Yugoslav Sqadron RAF"наоружана са 16 ловачких авиона “Spitfire V”. Командни састав ескадриле сачињавали су: командир – мајор Милета Протић; технички официр - поручник Фрањо Лолић, командир oдељења (флајта) „А“ – мајор Ратко Јовановић и командир одељења „Б“ – мајор Аркадије Попов.

03_Prva-esk-NOVJ-%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%B

Већ 29. априла почела је летачка борбена обука Прве ескадриле НОВЈ на аеродрому Лете, близу Бенгазија. Провођена је настава и обука, а сваки пилот је налетео око 100 часова на авионима “Harvard” i Spitfire. Организована је и обука ваздухоплoвнотехничког састава – авиомеханичара, радио-телеграфиста, оружара, шофера и других специјалности. Ескадрила је по формирању имала 220 људи, 16 авиона и 54 моторна визила

06_Prva-esk-NOVJ.jpg

Прва ескадрила НОВЈ, 16. августа 1944. године, у пуном саставу прелази на аеродром Кане у Италији (код Термолија) спремна за ратна дејства. По доласку у Италију ескадрила је ушла у састав британског ваздухопловног корпуса "Nо. 281 wing, Balkan Air Force, RAF".

02_Prva-esk-NOVJ.jpg

Убрзо, 18. августа почиње да борбено дејствује. Потом ескадрила прелази на острво Вис где је уређен аеродром, а 2. септембра 1944. године Врховни командант НОВЈ маршал Тито извршио је смотру ескадриле, када му је рапорт предао мајор Милета Протић.

01_Prva-esk-NOVJ.jpg

Извршавајући боребне задатке изнад територије Југославије погинули су: 14. септембра 1944. године мајор Фрањо Клуз, комесар ескадриле, код Омиша (код Сплита); мајор Ратко Јовановић 4. октобра код Маглаја у Босни;  16. октобра мајор Аркадије Попов код места Слано (Пељешац); 19. децембра мајор Милета Протић код Жепча у Босни. Укупно је из Прве ескадриле у НОР-у погинуло десет пилота.

07_Prva-esk-NOVJ_-%D0%BD%D0%B0-%D0%92%D0

Наредбом Врховног команданта НОВЈ маршала Тита 12. фебруара 1945. године одликована су високим одликовањима 43 пилота из Прве и Друге ескадриле НОВЈ.

08_Prva-esk-NOVJ_-%D1%81%D0%BF%D0%B8%D1%

При крају рата ескадрила је ушла у састав првог ловачког пука, а потом је састав распоређен у ваздухопловне јединице ЈА.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 44 минута, obi-wan рече

A spomenik je a-la ambijent za neki Far Cry... :smeh1:

Pa spomenik je na teritoriji Federacije, gde lokalna Bosanskopetrovačka vlast očito nema sluha da ga se obnovi

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ Никанор (световно Недељко Иличић) рођен је 6. новембра 1906. у Новом Бечеју, од родитеља Недељка и Софије (дев. Туцаков).

       
      Основну школу је завршио у свом родном месту, а гимназију у Великом Бечкереку. После завршене Богословије у Сремским Карловцима, дипломирао је на Богословском факултету у Београду као питомац епископа темишварског др Георгија (Летића). Исте године је замонашен по чину мале схиме у манастиру Крушедолу, на Ђурђиц. Замонашио га је архимандрит Сава (Трлајић), потоњи епископ-свештеномученик горњокарловачки, кога ће будући епископ Никанор и наследити на епископској катедри. Као монах постао је сабрат манастира Светог Ђурђа у Темишварској епархији и у исто време постављен за суплента гимназије у Великом Бечкереку. Такође је постављен и за парохијског ђакона и радио на устројству богомољачког покрета. Професорски испит положио је 1933. године, а протођаконом је постао 1939. На том положају га је затекао и избор за епископа горњокарловачког 20. маја 1947. У чин презвитера рукоположио га је 24. маја исте године митрополит загребачки др Дамаскин. Хиротонисан је за епископа у београдској Саборној цркви 3. јуна 1947. Хиротонију је извршио патријарх српски Гаврило, са епископима злетовско-струмичким Викентијем и шумадијским Валеријаном.
      Нови епископ горњокарловачки Никанор добио је за управу и Епархију далматинску, којом је администрирао све до 1951. Међутим, када је пошао у Далмацију да прими администрацију, претучен је у Кистању и физички спречен да дође у седиште епархије. Рад епископа Никанора на обнови живота десетковане Горњокарловачке епархије спречаван је од грађанских власти на сваком кораку.
      Четири године доцније – 1951, епископа Никанора је Свети Архијерејски Сабор преместио у Сремску епархију, где је опет требало видати ратне ране и обнављати разорене парохијске храмове и сремске манастире. Коначно, после смрти епископа бачког др Иринеја (Ћирића), изабран је 1955. за епископа бачког. Као епископ бачки неговао је у богослужењу велељепије наслеђено од свога претходника.
      Поред Епархије далматинске, епископ Никанор је администрирао и епархијама Шабачко-ваљевском, Сремском (у два маха) и више година Будимском епархијом. Још у време када је био професор написао је уџбеник из литургике за четврти разред средњих школа и Катихизис. Своје радове објављивао је углавном у Духовној стражи и Гласнику Српске православне цркве.
      Умро је 6. новембра 1986. у Сремској Каменици, а сахрањен у крипти Саборне цркве у Новом Саду.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У петак 23. октобра 2020. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Св. мученика Евлампија и Евлампије, Црква у Шумадији се уједно сећа дана уснућа њеног првог Архијереја владике Валеријана.

       
      Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је заупокојену Литургију у Саборном светоуспењском храм у Крагујевцу.
      Епископу су сасуживали: протојереј-ставрофор Зарије Божовић, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Спасоје Јанковић, протојереј- ставрофор Живота Марковић, протојереј-ставрофор Милован Антонијевић, протојереј Срећко Зечевић, јереј Драгиша Богичевић, јерођакон Василије (Старовлах) и јерођакон Јустин.
      По заамвоној молитви Епископ Јован са присутним свештенством служио је над гробом блаженопочившег Владике Валеријана парастос. Прошло је 44 године како нас је наш Владика напустио из овоземаљског живота, али је Црква у Шумадији сигурана да у њему има великог молитвеника пред престолом Божијим.
      У блаженом уснућу вечни покој подај Господе Валеријану Архијереју и учини њему вечан спомен!
       
      КРАТКА БИOГРАФИЈА
       
      Епископ Валеријан (у свету Василије Стефановић) родио се у Великој Лешници у Подрињу, у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908 године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију Светог Саве у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. године. Професорски испит положио је у фебруару 1939. године и у том својству остао је све до избора за епископа.
      Четврте недеље Ускршњег поста 1938. године, игуман Леонтије (Павловић), настојатељ манастира Врдника и вршилац дужности управника Патријаршијског двора, замонашио га је по чину одјејанија рјаси и камилавки, давши му име Валеријан. На Благовести исте године рукоположен је у чин ђакона од викарног Епископа сремског Саве (Трлајића), потоњег Епископа горњокарловачког. У чин јеромонаха рукоположио га је 1. септембра 1940. године викарни Епископ моравички Арсеније (Брадваревић), потоњи Митрополит црногорско-приморски. На ванредном заседању Светог архијерејског сабора, 11. децембра 1940. године, јеромонах Валеријан изабран је за викарног Епископа будимљанског. Хиротонисан је за Епископа 26. јануара 1941. године у Саборној цркви у Београду. Хиротонију су извршили Патријарх српски Гаврило, Митрополит кишињевски Анастасије, поглавар Руске православне заграничне цркве и Епископ тимочки Емилијан. Епископ Валеријан био је последњи епископ Српске православне цркве, чији је избор потврдило Краљевско намесништво у име малолетног краља Петра II.
      Епископ Валеријан остао је на положају викарног епископа за све време Другог светског рата, бринући за свештенике избеглице и вршећи све остале послове поверене му од Патријарха Гаврила. За Епископа шумадијског изабран је 20. маја 1947. У више сазива као епархијски архијереј био је члан Светог архијерејског синода Српске православне Цркве. Умро је у Крагујевцу 23. октобра 1976. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Крагујевцу.
      Старање и брига Епископа будимљанског Валеријана о свештеницима Српске православне Цркве који су преживели и успели да избегну са народом у окупирану Србију из Хрватске, Босне, Јужне Србије, Косова и Методије почетком Другог светског рата у Краљевини Југославији (1941), када су окупатори (Немци, Бугари, Мађари) и квинслишки режими, пре свега Независна држава Хрватска, настојали да потпуно разоре организам Српске православне Цркве, још нису довољно истражени, али се зна да је улагао натчoвечанске напоре да се спасу животи и обезбеди преживљавање стотина и стотина свештеника и више стотина хиљада избеглица. Зато је протојереј Милун Јовановић, архијерејски намесник крагујевачки, поздрављајући владику Валеријана на устоличењу за првог шумадијског Епископа, могао да каже: „Ми осећамо велику радост и захвалност Светом архијерејском сабору, што за првог Епископа шумадијског добијамо Ваше преосвештенство, у чију смо се ревност уверили кроз неколико година наше сарадње са вама, док сте били на дужности викарног епископа, као и за време окупације, што сте помагали у свему рад Његовог високопреосвештенства Митрополита скопског Јосифа, за спас Српске православне Цркве и српског народа“.
      Ступајући на дужност Епископа шумадијског 1947. године, затекао је 158 парохија и 109 црквених општина са 111 парохијских цркава и 39 парохијских домова. У јесен 1947. године основано је Младеновачко архијерејско намесништво, а нешто касније Бељаничко и Орашачко. Након смрти Епископа жичког Николаја Велимировића, споразумом Владике Валеријана и Епископа жичког Германа, дошло је до новог разграничења Епархија жичке и шумадијске, тако што се Шумадијској припајају манастир Драча и парохије баљковачка, грбичка, грошничка, I и II забојничка и дивостинска.
      Како у време управљања Шумадијском епархијом Владике Валеријана власти нису дозвољавале градњу нових парохијских цркава, тежиште његовог рада било је усмерено на сређивање током рата упропашћених манастира и обнову монашког живота, реконструкцију оронулих и изградњу филијалних храмова и парохијских домова. Живопис манастира Грнчарице његова је лична задужбина, у спомен оцу и мајци. Врло приљежно се старао о свештеничком подмлатку, настојећи да у тешким политичким и економским приликама што више младића из Шумадије добије богословско образовање.
      Наследивши Владику Валеријана на катедри Шумадијских Епископа, Сава Вуковић, други Епископ шумадијски (1977-2001), у више прилика је, и као сведок, али и као еминентни историчар Српске Цркве, истицао како су трудом Епископа Валеријана у Шумадијској епархији постигнути сјајни резултати, односно како је он у сваком погледу затекао примерно уређену Епархију.
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Село Каћ је једно од најстаријих у новосадској општини, удаљено је десетак километара од Новог Сада и налази се на самом почетку знамените бачке области – Шајкашке, између Дунава, Тисе и Великог канала, окићен непрегледним површинама пшенице, кукуруза и сунцокрета.

       
      Постоје одређени материјални трагови да је ова територија била насељена од најранијег периода. Иако први помен Каћа датира из 1276. године, где се о њему говори као о племићком поседу, не смемо занемарити чињеницу да је он током ратова у више наврата уништаван и да су преко ових територија пролазиле многе освајачке војске, стога не располажемо свим писаним изворима који су постојали.
      Тамо где је било нашег српског народа, градили су се и свети храмови, тако и у Каћу постоји храм, који је посвећен Светом Оцу Николају, Мирликијскоме Чудотворцу и догађају преноса његових светих моштију у град Бари. Овај велелепни храм доминира селом и целокупним каћким крајем, а у његовој градњи учествовало је тадашњих 2564 житеља. На месту данашњега храма, чија је градња почела у лето 1841. а завршена у лето 1844. године, постојао је и раније свети храм, који је због своје трошности и дотрајалости замењен данашњим знатно већим и монументалнијим, саграђеним од личних средстава тадашњих житеља Каћа. Током овог неимарског подухвата, о духовним и материјалним добрима у Каћу бринули су свештеници Јаков Ракић (1775–1849) и Гаврило Пешић (1804–1873).
      Свети храм грађен је као једнобродна грађевина са класицистичком фасадом и једним редом прозора, полукружном олтарском апсидом на истоку и засвођеним хором са зиданом парапетном оградом на западу, са високим торњем на којем је постављен сат. Звоник је украшен лименом капом у црвеној боји а у њему су постављена четири звона. Из записа који је 1866. године оставио парох Василије Вуковић (1835–1911), види се да је свети храм освећен на светог пророка Илију 1844. године. Грађевинске радове изводио је Франц Шмауз зидар из Великог Бечкерека и цимерман (тесар) Јоан Мукер.
      Богослужења у новоизграђеном храму вршена су до 27. марта 1849. године, када је мађарска војска заузела како Нови Сад и Петроварадин, тако и сам Каћ, а народ је заједно са својим свештеницима морао да напусти своје домове, како би сачувао животе. Неколико дана после тога, сам храм као и скоро све куће у Каћу су запаљене и опљачкане. После потписивања примирја и повратка народа на своја спаљена огњишта, приступило се обнови истих, као и самога светога храма. За његову обнову највећи значај је дар цара Франца Јозефа од 6000 форинти сребра, који су добијали храмову у шајкашкој области на име благодарности цара за учешће српског народа у борби против мађарске војске. Наведеним средствима урађен је иконостас и окречен целокупан ентеријер. У овој првој фази обнове радови су изведени веома једноставно, јер је износ који је добијен био знатно мањи у односу на причињену штету.
      После десетак година од првобитне обнове, када Црквена општина каћка обезбедила довољно средстава, уследило је улепшавање унутрашњости светога храма. Иконостас је резао Милош Девић из Бачке Паланке, а осликао га је Ђорђе Ракић, живописац из Нештина 1863/64. године, као и иконе на певницама, Богородичином и владичанском трону. Иконостас са три зоне и крстом на врху богато је украшен флоралним орнаментима, венцима лишћа, пупољцима цвећа и коринтским капителима у првој зони. Зидне слике на северном и јужном зиду, као и сцене на сводовима храма радио је живописац Димитрије Петровић из Новог Сада, током 1886. године, чиме је и завршено потпуно уређење унутрашњости храма.
      Током незапамћене олује, 16. јуна 1952. године, срушен је кров звоника и део торња, који је том приликом оштетио кровни покривач и део свода у храму. Велико невреме се десило и четири дана после тога, чиме је, по сведочанству проте каћког Миливоја Вуковића, осамдесет процената усева страдало, што је учинило да је народ био у великој беспарици и тешкој животној ситуацији, чиме је било немогућа озбиљнија обнова оштећеног храма. Тек после две године 1954. године оправљен је торањ и постављен нови скромнији кровни део, чекајући боља времена, јер је Црквена општина одузимањем њене земље од тадашње државне власти, услед спровођења аграрне реформе, била врло скромних могућности.
      Половином 1960. године, а сто десет година од прве обнове, почела је велика обнова унутрашњости светога храма. Том приликом очишћени су иконостас и фреске на зидовима и своду светога храма, а у остатку простора урађени су нови зидни декоративни елементи. Рестаураторско-молерске радове извео је Васа Ујфалуши из Ђурђева. Неки делови храма урађени су истим декоративним елементима, док су неки обогаћени и урађени знатно другачије. Током поменуте године обновљен је и кровни покривач на храму.
      Сређивање торња и његово малтерисање поново је рађено 1966. године, као привремено решење које је трајало све до 1986. године, када је 23. јуна, блажене успомене Епископ бачки Никанор осветио обновљени звоник и новоподигнути крст на њему, који је подигнут по узору на стари и који и данас краси Каћ као и саму шајкашку област.
      Године 2016. отпочела је нова и детаљна обнова Светониколајевскога храма у Каћу. Најпре су урађени нови молерски радови на спољашњости храма, која је у односу на ранију белу боју, урађена у две нове нијансе, које су тако истакле његове монументалне делове и учиниле да овај свети храм изгледа још импозантније. Урађена је такође и нова прилазна стаза са малим платоом као и стаза око светога храма, знатно комфорнија, са заштитом темеља храма од атмосферске влаге. Потом је 2018. године урађена нова струјна инсталација, после чега се приступило и најзахтевнијем послу, конзерваторско-рестаураторским радовима на зидним фрескама и зидној декорацији, који су рађени и вођени од стране Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Петроварадина, као и конзерватора Горана Болића из Суботице са његовим сарадницима. Паралелно са сликарско-конзерваторским радовима замењени су комплетно и сви прозори на храму, постављени су нови челични рамови, задржавајући исту форму као и ранији прозори, са уграђивањем нових декоративним венецијанских стакала, у боји блажих тонова, примеренијим самој унутрашњости храма.
      Текуће 2020. године, на 170-годишњицу од прве обнове уништеног новоизграђеног храма, на понос свештенства, Црквеноопштинског управног одбора и верног народа у Каћу, дочекали смо обнову и завршетак конзерваторско-рестаураторских радова. Још већи понос јесте и чињеница да је Црквена општина каћка све наведене радове извела искључиво од сопствених средстава, на чему благодаримо Господу, као и свима који су из љубави, на било који начин, помогли у овом веома захтевном пројекту. Постоји још неколико важних пројеката, на путу комплетне обнове Светониколајевске светиње, за које се искрено надамо да ће успешно, уз Божју помоћ бити приведени крају, а чија би реализација требало да отпочне већ наредне године. Молећи се Господу, верујемо да ће сви они који воле своју свету Цркву, који се сматрају наследницима наших православних предака, а који су увек и на сваком месту бринули о свом духовном животу, као и о својим светињама, помоћи од срца и по својим могућностима, да наш Светониколајевски храм буде понос и слика наше привржености и љубави ка Господу.
       
      Презвитер Лео Малешевић
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од PredragVId,
      Годишњица почетка НАТО бомбардовања Србије
       
                          Данас се навршава 21 година од почетка ужасне НАТО-агресије на нашу земљу, када је током 78 дана непрекидног бомбардовања тадашње СРЈ, данас Србије и Црне Горе, убијено око 2500 људи, погинуло 1.031 припадника Војске и српске полиције, теже и лакше рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце. Рањена су 5.173 војника и полицајца, а десетак особа се и даље воде као нестале. Укупна материјална штета нанесена нашој земљи процењена је на више десетина милијарди долара. А у страшним годинама после НАТО агресије, наш народ се већ две деценије бори са последицама бомбрадовања осиромашеним уранијумом.
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је прошле, 2019. године, на дан тужне годишњице која је тада пала у другу недељу Чанога поста, богослужио у Саборном храму Силаска Светога Духа на Апостоле у Нишу, уз саслужење Преосвећеног Епископа нишког г. Арсенија, пренеле су тада колеге из епархијског радија "Глас". На Светој Литургији је служен и парастос настрадалима у НАТО агресији, после кога је Свјатјејши произнео надахнуту беседу и упутио архипастирску поуку бројном сабраном народу.
      Истога дана, 24. марта 2019. године, у Нишу је одржана централна државна манифестација којом је обележена тужна годишњица. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј беседио је на почетку ове академије, непосредно по престанку звука сирена за ваздушну опасност, а благодарећи колегама из радија "Глас", у могућности смо да се подсетимо ових изузетних речи Патријарха Иринеја који је подвукао да се моли Господу да се "овакви дани и страшни догађаји који су задесили нашу земљу, нигде, никада и никоме не понове".
      Извор Радио Слово љубве
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Литургију пређеосвећених дарова у Цетињском манастиру. На крају богослужења благосиљано је кољиво, у спомен на Светог великомученика Теодора Тирона.     Владика је рекао да све што се пјева и служи у току прве недјеље Великог поста није ништа друго него је воспоминаније Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.   “И на сва она збивања од настанка свијета па до Христовог Васкрсења. Зато и почињемо, и читамо у току овога поста од првих поглавља Књиге постања, о настанку свијета”, објаснио је Митрополит црногорско-приморски.   Додао је да се онда редом спомињу сва збивања којима је припремано рођење Господа.   “И Његово крштење, Његово преображење, Његово распеће и Његово свето васкрсење”, казао је он.   Казао је да се посебно на сјутрашњој вечерњој Велике суботе сјећамо Светог великомученика Теодора који је мученички пострадао за Господа.   “И који је открио у своје вријеме хришћанима да не једу јела идолослужитеља. Припремио је тада прво кољиво које ми данас овдје имамо пред собом и које је било благословено за спасење и оних који су у то вријеме служили Господу и за спасење свих хришћана до наших времена”, казао је он.   Владика Амфилохије је нагласио да је пост припрема душе и тијела, очишћење од тјелесних, душевних и духовних страсти и припремање за свето причешће тијелом и крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа.   “Нарочито на Велики четвртак и касније, на Велику суботу и дан Христовог васкрсења”, закључио је Митрополит Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...