Jump to content

Духовна власт пастира и слобода личности духовног чеда Јеромонах ЈОВАН Лудишчев


Препоручена порука

Апостол Петар нас учи како треба да се одвија служење душебрижништва: Чувајте стадо Божије,… не као да господарите наследством Божијим, него будите углед стаду (1 Пет. 5: 2-3).

Светитељ Григорије Богослов позивајући се на речи апостола Петра (Презвитере који су међу вама молим, ја који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити: чувајте стадо Божије, које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца (1 Петр. 5: 1-2) и наводи: „[Нешто] принудно је попут растиња које се насилно савија рукама: чим буде препуштено себи, оно се обично враћа у свој претходни положај. Насупрот томе, оно што се ради по слободној вољи, врло је законито и врло је поуздано, пошто је утврђено везама наклоности срца. Стога наш закон и Сам Оснивач закона заповедају: чувајте стадо Божије <…> не принудно, него добровољно.[1]

Суштину духовне власти открива нам свети праведни Јован Кронштатски: „Само Бог може да обнови човека развраћеног грехом, или то могу учинити они људи којима Сам Бог даје Своју благодат и власт и силу да се сами обнове, и просвете, и учврсте у новом животу, и да друге обнављају, да их освећују и да руководе њима влашћу Божијом, духовном влашћу.“[2]

Светитељ Димитрије Ростовски се обраћа пастирима: „Духовништво је јерејима од Бога даровано како би послужили људском спасењу, а не ради таштине, гордости, сујетног надимања и прекомерног господарења духовном децом. Премда је Бог дао јереју власт да веже и разрешава грехове, ова власт делује само док се обавља Тајна Исповести и покајања, а после исповедања грехова духовник не треба да се сећа исповеђеног, као што му не доликује ни да има власт господарења над духовном децом.“[3]

Свештеник увек треба да има на уму због чега га је Бог призвао и да у складу с тим обавља своје духовно служење: „Ми, свештенослужитељи, немамо власт у дому Божијем. Нисмо ми господари Цркве, већ само њени послушници; не командујемо, већ само са свештеним и Божијим страхом располажемо по свом разуму благодаћу која нам је дата одозго.“[4]

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) истинско служење духовника пореди са служењем светог Јована Претече: „Увек су ме дубоко у срце дирале речи светог Јована Претече које је казао о Господу и о себи и које су за нас сачуване у Јеванђељу по Јовану: Ко има невесту, – каже свети Претеча, – женик је, а пријатељ жеников стоји и слуша га, и радошћу се радује гласу женикову. Ова, дакле, радост моја испуњена је. Он треба да расте, а ја да се умањујем (Јн. 3: 29).

Сваки духовни наставник треба да буде само слуга Небеског Женика, треба да води душе ка Њему, а не ка себи, треба да им објављује бесконачну и неизрециву Христову лепоту, Његову бескрајну доброту и силу: нека заволе Христа Који је заиста достојан љубави. И нека наставник, попут великог и смерног Крститеља, стоји по страни, нека сматра да није нико и ништа, нека се радује свом умањењу пред ученицима, умањењу које представља знак њиховог духовног напретка. Док у ученицима преовладава телесно осећање – њихов наставник је велик пред њима; али кад се у њима појави духовни осећај и кад се у њима узвелича Христос, они у свом наставнику виде само врлинско оружје Божије.“[5]

Свештеник у свом служењу заборављајући на себе треба да га схвата управо као приближавање човека Христу. Тако светитељ Игњатије (Брјанчанинов) говори о свом духовном руководству: „На путу побожног живота руковођа је Бог. Нико не може доћи Мени, – каже Спаситељ, – ако га не привуче Отац Који Ме посла (Јн. 6: 44). <…> Желим да пажљиво прочитате 3. главу 1. посланице св. ап. Павла Коринћанима. У потпуности ме занемарите као прљавог грешника и припадајте само Богу, тада ће Ваш пут бити исправан.“[6]

Светитељ Игњатије такође сматра да је за духовног наставника важно следеће: „Боље је да човек призна своје незнање, него да каже нешто штетно по душу. Чувајмо се велике невоље – да од лаковерног почетника начинимо људског слугу, а не слугу Божијег,[7] упутивши га да твори палу људску вољу уместо свесвете воље Божије.“[8] [9].

Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Дар духовне слободе“: руковођење и саветовање, слобода према речима духовника

 

Уколико погледамо наслеђе и искуство светих отаца и подвижника побожности као духовника можемо видети да они нису везивали своју духовну децу обавезом да испуњавају савете које су им давали и да нису инсистирали на свом мишљењу у избору ове или оне одлуке, већ су то препуштали духовном чеду на вољу и слободно разматрање.

Може се видети да је управо такав био став светитеља Игњатија (Брјанчанинова) према давању савета, који се заснивао на учењу апостола и светих отаца: „Скроман однос саветника према ономе кога саветује разликује се од односа старца према безусловном послушнику, слуги у Господу. Савет не садржи у себи услов да буде обавезно извршен: он може бити испуњен, а не мора. Онај ко саветује није нимало одговоран за свој савет уколико га је дао са страхом Божијим и смерно, а не по свом нахођењу, већ ако га човек упита и замоли. Исто тако, савет не везује ни онога ко га је добио; на њему је да одлучи и да види хоће ли испунити савет који добије или неће. Очигледно је колико је пут саветовања и придржавања Светог Писма у складу са нашим слабим временом. Приметићемо да оци забрањују да се савет ближњем даје по сопственом нахођењу, ако нас ближњи не пита: самовољно давање савета јесте знак да човек сматра да поседује знање и духовно достојанство у чему се очитују гордост и самообмана.“[10] [11]

Светитељ Теофан Затворник детаљно разматра питање могућности духовног руковођења у једном од својих писама и притом га разликује од живота по расуђивању (саветовању): „Са мном можете само да расуђујете. А расуђивање и руковођење су две различите ствари. Руковођење захтева: уради овако и овако, и да се ниси усудио да поступиш другачије, а расуђивање уопштено расуђује, препуштајући човеку на вољу хоће ли га послушати или неће. Руковођа преузима на себе одговорност за душу коју руководи, а онај ко расуђује може само да јој жели добро. Не могу вам обећати руковођење у смислу да вас узмем за руку и водим. За то немам умећа и то не могу ваљано да обављам и због мојих и због ваших околности. Изволите сами да идете, а ја ћу вам описивати путеве и распућа. Више од тога вам не могу обећати.“[12]

Светитељ Теофан Затворник је писао и о саветима који се дају: „Кад ме неко нешто упита ја му кажем оно што ми се чини да је одговарајуће <…> – а остало препушта ономе ко пита. – И сами гледајте шта вам је чинити, с молитвом и поукама отаца.“[13]

Схиигуман Јован (Алексејев) приликом решавања разних питања која су му упућивала духовна чеда често је говорио: „То <…> види сама, помоли се и поступи како ти срце каже,“[14] истичући главно: „Сама гледај у зависности од ваших животних услова“.[15]

Приликом духовног руковођења свети оци и подвижници побожности нису захтевали беспоговорно испуњавање својих одлука у овој или оној ствари, већ су крајње опрезно и пажљиво говорили о саветима и поукама које су упућивали људима: „Молиш ме да ти дам савет или да ти одредим правило и да усмерим твој живот на истински пут. Ова твоја молба премашује мој ум и духовне способности, али ти због послушања, заборавивши на своју немоћ и неспособност пишем шта ми Господ положи на срце. <…> По Божијој милости сам ти написао оно што ми је било на срцу, и то немој примити као закон или заповест, већ као савет.“[16] Као што можемо видети, с подједнаким опрезом и пажњом према слободном човековом избору духовници приступају кад им неко упути питање: „Дакле, онима који ми се обраћају <…>: говорим своје мишљење, а онда увек кажем: ‘Уосталом, види сам или сама.’ Правилан савет могу да дају само свети људи као преподобни Серафим Саровски и Сергије Радоњешки. А како ја могу да дајем правилне савете ако сам ходам по пипању?“[17]

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Игуман Никон (Воробјов) је обраћајући се у писмима духовној деци истицао: „Молим вас да не узимате у обзир моје мишљење. Ја ништа не знам, већ чините како је боље и како Бог благослови. ‘На основу околности разумите вољу Божију,’ – каже преподобни Варсануфије Велики.“[18] Такође је наводио: „Већ сам ти раније говорио: према мојим речима се односи потпуно слободно. Ја изражавам извесно мишљење, а да ли ћеш га прихватити или нећеш – у твојој је власти, немој се збуњивати, само то чини расуђујући и без страсти. И ја могу да грешим као и ти, и као свако други: сваки је човек лаж (Пс. 115: 2).[19]

Притом је за игумана Никона главна ствар била могућност да духовно чедо добије од њега користан савет сачувавши у потпуности духовну слободу: „Нека <…> не придаје апсолутни значај мојим речима. Ако види да је нешто тачно или корисно може да прихвати, а ако је нетачно, нећу се нимало увредити ако моје мишљење буде одбачено. Зар је мало бескорисних речи које говоримо? Ни сам себи не верујем превише.“[20] „Уколико посумњаш у моје речи, немој се сама секирати, него ми одмах пиши о својим сумњама. Буди отворенија са мном у свом духовном животу ништа не кријући. <…> сама долазиш код мене и потпуно си слободна у односу на мене: можеш да одржаваш са мном духовне односе ако ти буду од користи, а можеш и отићи уколико не буду.“[21]

Обраћајући се онима који га нешто питају архимандрит Јован (Крестјанкин) истиче: „У духовном животу не може бити наређења. Господ је човеку даровао духовну слободу, и Он, Сам Он ни у ком случају и никад не лишава човека ове слободе,“[22] указујући притом на потребу и спремност да свако сам одлучује размишљајући о својим животним околностима. Притом у односима између духовника и духовног чеда не може бити места за „духовни диктат“, напротив, важно је да и духовни руковођа и духовно чедо „оцене дар духовне слободе који им је Бог дао и да га сматрају драгоценим. То ни у којој мери не нарушава духовне односе између духовника и чеда уколико су потпуно здрави.“[23]

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Духовник не живи уместо детета

Потребан и исправан однос у духовном руковођењу дефинише светитељ Теофан Затворник: „Руковођа је путоказ, а свако сам треба да иде путем – и да гледа и пред ноге и са стране.“[24] Такође, у другом писму пише одговор на обраћање: „Изволите сами да идете, а ја ћу вам описивати путеве и распућа. Више од тога вам не могу обећати.“[25]

Архимандрит Јован (Крестјанкин) у многим својим писмима истиче да у савременом животу људи често погрешно схватају улогу духовног оца. Духовник не живи уместо свог чеда, већ је само помоћник, саветник и молитвеник који даје благослов на предлог о којем је човек сам добро промислио.[26]

У писмима архимандрита Јована (Крестјанкина) налази се пример за то да свештеник човеку који долази код њега не сме да одбије главно – молитву, а „потребан избор сваки човек чини сам“:[27] „Нећу одбити да се помолим за тебе, а избор уместо тебе не може начинити ни мама, ни духовник. Само промишљено и с молитвом завири у своје срце.“[28] „Примио сам ваше писмо, али нећу решавати ваше породичне проблеме, зато што ћете их сами решити са својим супругом и чак је и ваш духовник позван да благослови одлуке које донесете, а не да сам по свом нахођењу диктира својој духовној деци овај или онај корак.“[29] „Моја пастирска дужност је да благословим човека на његову молбу и труд да се помолим за њега, али је све остало избор самог човека и само је његова одговорност пред Богом и људима.“[30] „Сваки човек обавезно сам треба да бира свој животни пут. То је због тога да нико не би могао да се крије иза туђих леђа… Први благослов после твог избора треба да буде родитељски, а други – твог духовника.“[31] „Духовни отац не треба да размишља уместо тебе, већ он само благосиља оно што си му донео за благослов.“[32]

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Непромишљена господарност (самост) духовника

Важно је да свештеник-духовник има на уму следеће: „Нека вам Господ помогне и нека вам да разум и расуђивање; молите се за то и кад морате да делујете делујте у молитвеном расположењу не дозвољавајући нипошто своју вољу и господарност без размишљања.“[33]

Светитељ Теофан Затворник посебно упозорава на страственост приликом доношења одлука: „Као ватре се плашите деловања по страсти. Не очекујте ни најмању ваљаност тамо где постоји и најмања сенка страсти. <…> Кад морате да испитујете ствари избегавајте такве покрете у срцу по којима бисте извесно нечињење [неизвршавање] сматрали личном увредом. Како се усудио кад сам ја наредио? Како је смео да поступи тако на моје очи? Треба одбацити ‘ја’ у свим облицима.“[34]

Ниједна одлука не треба да буде донета и ниједан труд не треба да буде предузет по сопственом каприцу, већ ради испуњења заповести и установа Божијих: „Само никад не треба да дозволимо: ‘ја хоћу’, већ поредак то захтева, а ја сам ваш слуга.“[35]

Светитељ Теофан одговарајући на обраћање једног свештеника саветује: „Не треба брзати [журити, поступати исхитрено],[36] не треба да буде: рекао сам и мораш… Људи су слободни, а команда није одговарајућа ствар. Човек треба и да говори и да чини све што је потребно по дужности и савести, а успех треба очекивати од Господа. Јер кад га нема, треба рећи само: нека буде воља Твоја, Господе! Али не треба човек ни да одустаје, него све треба и да говори и да чини предајући се вољи Божијој. Љутња због неисправности представља угађање својој вољи… како сте се усудили, па ‘ја’ сам рекао.“[37]

Са уздањем у Бога повезано је и поверење у Њега и стрпљиво прихватање свега што човеку предстоји да доживи кад руководи и управља: „Треба трпети и то трпети све без изузетка примајући то као из руке Божије. Не треба да очекујемо да ће се све одвијати онако како желимо чим издамо наредбу, већ напротив, у свему треба да очекујемо противљење и да се спремамо да га прихватимо без смутње, с разумно припремљеним средствима за супротстављање.“[38]

Архимандрит Јован (Крестјанкин) упозорава на претерану самоувереност приликом духовног руковођења: „А колико је духовнику потребно духовне тактичности и љубави, па опет стрпљења, како не би исхитрено поступао због своје самости (егоизма) и како би видео жив плод свог труда у духовном чеду.“[39]

НАПОМЕНЕ:

[1] Григорий Богослов, свт. Слово в оправление // http://bible.optina.ru/new:1pet:05:01#svt_ioann_zlatoust

[2] Слово четвертое о. Иоанна Кронштадтского о православном Священстве

[3] Димитрий Ростовский, свт. Поучения к иереям // https://azbyka.ru/otechnik/Dmitrij_Rostovskij/pouchenija-k-ierejam/

[4] Иоанн (Снычёв), митрополит. Одоление смуты. Слово к русскому народу. – СПб.: Царское Дело, 1996. С. 247.

[5] Игнатий (Брянчанинов), свт. Полное собрание творений. Том 8.  Письма святителя Игнатия без указания адресата. Письмо 42.

[6] Игнатий (Брянчанинов), свт. Полное собрание творений. Т. 8. Письма святителя Игнатия к Софии Павловне Титовой. Письмо 9.

[7] 1 Кор. 7:23.

[8] Овде није реч о спољашњем манастирском послушању, о труду и о манастирским пословима које одређује манастирско руководство, већ о моралном, скривеном послушању које се одвија у души.

[9] Игнатий (Брянчанинов), свт. Приношение современному монашеству. Том 5. Глава 13. О жительстве по совету // http://www.biblioteka3.ru/biblioteka/ignatiy_br/tom_5/txt14.html#s165

[10] Мнение священномученика Петра, митрополита Дамасского, и других Отцов. Добротолюбие. Ч. 3.

[11] Игнатий (Брянчанинов), свт. Приношение современному монашеству. Том 5. Глава 13. О жительстве по совету // http://www.biblioteka3.ru/biblioteka/ignatiy_br/tom_5/txt14.html#s165

[12] Феофан Затворник, свт. Письма к разным лицам о разных предметах веры и жизни. – Спб., 1892. 33. Ответ на прошение о духовном руководстве. С. 297-298.

[13] Феофан Затворник, свт. Письма. Часть 1. Письмо 188. О своем руководстве, об отношении к молоканам, благодати и молитве Иисусовой // http://www.biblioteka3.ru/biblioteka/feof_zatv/pisma1/txt09.html

[14] Иоанн (Алексеев), схиигумен. Письма. Письмо 47 // http://www.golden-ship.ru/_ld/14/1497_pvst.htm

[15] Иоанн (Алексеев), схиигумен. Письма. Письмо 88 // http://www.golden-ship.ru/_ld/14/1497_pvst.htm

[16] Иоанн (Алексеев), схиигумен. Письма. Письмо 88 // http://www.golden-ship.ru/_ld/14/1497_pvst.htm

[17] Иоанн (Алексеев), схиигумен. Письма. – М.: Сретенский монастырь, 2002. С. 105. Письмо 68.

[18] Никон (Воробьев), игумен. Нам оставлено покаяние. – 2-е изд., испр., доп. – М.: Б. и, 2002. С. 58.

[19] Из писем игумена Никона (Воробьева). Духовник. С. 19.

[20] Никон (Воробьев), игумен. О началах жизни. О себе // https://azbyka.ru/otechnik/Nikon_Vorobev/o-nachalah-zhizni/

[21] Никон (Воробьев), игумен. О началах жизни. О себе // https://azbyka.ru/otechnik/Nikon_Vorobev/o-nachalah-zhizni/

[22] Иоанн (Крестьянкин), архим. Письма. – Б. м.: Свято-Успенский Псково-Печерский монастырь, 2000. С. 188.

[23] Иоанн (Крестьянкин), архимандрит. Рассуждение с советом. С. 393.

[24] Феофан Затворник, свт. Письма. Часть 1. Письмо 188. О своем руководстве, об отношении к молоканам, благодати и молитве Иисусовой // http://www.biblioteka3.ru/biblioteka/feof_zatv/pisma1/txt09.html

[25] Феофан Затворник, свт. Письма к разным лицам о разных предметах веры и жизни. – Спб., 1892. 33. Ответ на прошение о духовном руководстве. С. 297-298.

[26] Иоанн (Крестьянкин), архимандрит. Рассуждение с советом. С. 390.

[27] Иоанн (Крестьянкин), архим. Письма. Выпуск 2 // http://www.xpa-spb.ru/libr/Ioann-Krestyankin/pisma-vypusk-2.html

[28] Иоанн (Крестьянкин), архим. Письма. Выпуск 2 // http://www.xpa-spb.ru/libr/Ioann-Krestyankin/pisma-vypusk-2.html

[29] Иоанн (Крестьянкин), архимандрит. Рассуждение с советом. С. 136.

[30] Иоанн (Крестьянкин), архимандрит. Рассуждение с советом. С. 305.

[31] Иоанн (Крестьянкин), архимандрит. Рассуждение с советом. С. 349.

[32] Иоанн (Крестьянкин), архимандрит. Рассуждение с советом. С. 454.

[33] Феофан Затворник, святитель. Собрание писем. Конкретное духовное руководство. О молитве особо. Духовникам и благочинным монастырей, протоиереям. – М.: Правило веры, 2012. С. 247.

[34] Феофан Затворник, святитель. Собрание писем. Конкретное духовное руководство. О молитве особо. Духовникам и благочинным монастырей, протоиереям. – М.: Правило веры, 2012. С. 415.

[35] Феофан Затворник, святитель. Собрание писем. Конкретное духовное руководство. О молитве особо. Духовникам и благочинным монастырей, протоиереям. – М.: Правило веры, 2012. С. 419.

[36]

[37] Феофан Затворник, святитель. Собрание писем. Конкретное духовное руководство. О молитве особо. Духовникам и благочинным монастырей, протоиереям. – М.: Правило веры, 2012. С. 439.

[38] Феофан Затворник, святитель. Собрание писем. Конкретное духовное руководство. О молитве особо. Духовникам и благочинным монастырей, протоиереям. – М.: Правило веры, 2012 – с.418.

[39] Иоанн (Крестьянкин), архимандрит. Рассуждение с советом. С. 599-602.

 

 

Превод са руског
Марина Тодић

Извор:
http://sdsmp.ru/news/n7099/

https://svetosavlje.org/duhovna-vlast-pastira-i-sloboda-licnosti-duhovnog-ceda/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Добар чланак. Добро је што се ставља акценат и на другу страну тј. на верне, да и они имају одговорност. То значи да и они морају да укључе и мозак и расуђивање и да се распитују и пазе код кога се исповедају и саветују и ако нешто не штима да траже даље.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      На празник Усекованија главе Светог Јована Крститеља, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву, уз саслуживање свештенства из Ваљева и Тамнаве. У оквиру богослужења Владика Исихије је рукоположио у чин ђакона досадашњег ипођакона Стефана Радовановића, вероучитеља из Уба.

      У данашњем дану наша Света Црква прославља славно страдање и блажену кончину Светог Јована Претече и Крститеља Господњег. Светитеља, који се после Пресвете Богородице највише поштује у Цркви Божјој и чији је лик, уз Господа и Мајку Божју, на свим иконостасима изображен. Данас наша Црква пости, али не због тога што је тужан догађај, већ да бисмо у овом дану подвукли потребу за уздржањем и контролом над собом и својим страстима, казао је у литургијској проповеди Владика Исихије о смислу и значају великог празника посвећеног ономе за кога је Господ Христос говорио да је „највећи рођен од жене“.
      Не постимо зато што тугујемо, јер кончина мученичка није тужан догађај, већ сведочанство Цркве и наше вере. Колико је тек мученичко страдање Светог Јована Крститеља нама радост, јер он је први сведочио Господа и зато је назван пророком и Његовим Претечом. Не само да је проповедао, већ се и удостојио да својим рукама крсти свог Бога и Спаситеља и тиме посведочи да је Он Месија, Који је дошао да спасе свет. У овом дану видимо његову свету личност и утолико је светлије и славније видимо, колико је супротстављена нечастивим личностима Ирода, Иродијаде и њене кћери Саломије. Свети Јован Крститељ је истина Божја – рекао је Владика Исихије.
      Он је толико свет и прослављен, не зато што ми знамо за нека његова чудеса, јер у Светом јеванђељу тога нема. Имамо свега неколико његових реченица у Светом писму. Али, Свети Јован је толико издвојен међу светима зато што је себе потпуно посветио истини, свом Господу, Кога је проповедао и објављивао свету, те напослетку се удостојио да Га крсти, приближио је Епископ Исихије величину личности Светог Јована Крститеља, чији је свети живот био надахнуће и узор хиљадама монаха који су кроз векове свој живот посвећивали Господу, живећи у уздржању, посту и молитви.  Ништа од овога света није ометало овог великог свеца Божјег да се потпуно посвети Господу. Празник Усековања нас учи да силе које нам је дао Господ користимо у славу Божју као што је то чинио Свети Јован Крститељ, велики наш учитељ. Да се молимо у тајности и чинимо добра дела, да чинимо послушање речи Божјој, а не похотама овог света, које нас опхрвавају на сваком кораку, закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да се заједно са Светим Јованом увек окрећемо ка добру и уздржавамо од зла.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије ваљевске
    • Од JESSY,
      СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ крстио је Господа Исуса Христа на реци Јордан. Отац му се звао Захарија, свештеник у јерусалимском храму, а мајка Јелисавета. Живео је испосничким животом, борио се за правду и позивао људе на покајање речима: "Покајте се, јер се приближило Царство Небеско"! У част овог великог светитеља и најбројније славе у Тамнави, ученици убске Основне школе "Милан Муњас" осликали су Светог Јована Претечу и посветили му две песме!
       
      СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ
       
      Јованови родитељи децу дуго нису имали,
      иако су то годинама јако желели.
      Једног дана Арханђео је дошао,
      "Сина ће те добити", он је рекао.
       
      Захарија у то није веровао,
      јер је већ давно наду изгубио.
      Зато га је Бог казнио
      и глас му одузео.
       
      Када је Захарија сина добио,
      Арханђео му се опет јавио,
      да сину име Јован да,
      била је његова порука.
       
      Свештеник Захарије је тако учинио 
      и због тога му се одмах глас вратио.
       
      На реци Јордан, Јован је Христа крстио
      и самим тим Крститељем се назвао.
      Јован је недужан главу изгубио,
      док се за правду и истину борио.
       
      20. јануар посебан дан је,
      јер крсна слава прославља се,
      обележавамо тога дана,
      Крститеља, Светог Јована.
       
      Тијана Лукић и Јована Митровић, ученице VII2 убске основне школе
       
       
      СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА
       
      Најављен од Гаврила Арханђела,
      Свети Јован Крститељ учинио је велика дела.
       
      Једини за правду и истину он је био,
      када га је Ирод на смрт осудио.
       
      Све крштене он је крстио,
      на реци Јордан то се догодило.
       
      Звао је људе на покајање,
      а за узврат добио усековање.
       
      Његово име и данас памтимо,
      Јовандан крсну славу славимо.
       
      Светлана Лукић, ученица VI3 убске основне школе 
       
      https://www.crkvaub.rs/vesti/veronauka/sveti-jovan-krstitelj-slikan-i-opevan-u-radovima-osnovaca?fbclid=IwAR0QkNzkb2Bq6aLZ-nJLI-Pdrns5HGQHu_zegXRvPoRO7tYNpabKsNUv5lw
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Осме недеље по Духовима, 15. августа 2021. године, када се прославља и Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Патријарху Порфирију саслуживао је изабрани Епископ марчански Г. Сава и свештенство Архиепископије београдско-карловачке.
        „Св. Василије Острошки је пре свега у свом животу водио читавим својим бићем бригу о свом унутрашњем здрављу. Та његова посвећеност Богу огледала се кроз његов подвиг, кроз молитву, кроз пост. Али пре свега кроз смирење, кроз милосрђе и поверење у Бога. Кроз благодарење Богу на свему. А било је много тренутака у којима би се сваки од нас саблазнио и у најмању руку питао Бога: „зашто баш ја, зашто баш мени?“ – а често би се и противио и падао у малодушност. А свети Василије прошао је, иако сав просвећен Христом, љубављу Христовом, пролазио је и кроз страдања, кроз распећа и кроз прогоне. Међутим, увек је благодарење било у његовом срцу. Благодарење Богу на свему. И Литургија коју ми служимо није ништа друго него благодарење. Све што имамо приносимо Богу: „Твоје од твојих теби приносећи због свега и за све“. И само када тако чинимо, како је чинио св. Василије Острошки, онда можемо на прави начин чути речи Христове: „Светиње светима“, истакао је Патријарх Порфирије на почетку своје беседе напомињући да је благодарење основ живота.
      Данашња јеванђељска прича нам је показала једну потресну причу у пустињи, рекао је Патријарх Порфирије, напомињући да је „пустиња символ страдања, опасности, страха. Она је штура у односу на човека, груба, дивља, али пустиња је исто тако и место почетка многих вера. Многих начина приступа Богу. Пустиња је и место где су се надахњивали мудрим речима и многи философи. Пустиња је и простор где је Господ провео четрдесет дана пре него што је кренуо у јавну проповед. Проповед о спасењу света Његовом љубављу, Његовим распећем и Његовим васкрсењем.“
      „Пустиња јесте место опасности, али то је и место и простор суочавања са собом“, рекао је Патријарх Порфирије истичући да је пустиња и „читава историја. Тачније место опасности, место страха, искушења, прогона, мржње. Место на којем ми људи често нисмо разумели које је достојанство наше и на шта смо позвани. Па онда не можемо да поштујемо и друге, те отуда и излива мржње једних према другима“. У тој пустињи Господ је суочен са много људи који су, ту у пустињи, слушали реч Господњу. У другом Јеванђељу даје се појашњење зашто се Господ сажалио када су му апостоли рекли да је већ доцкан и да су људи гладни, напоменуо је Патријарх Порфирије истакавши да се „сажалио јер немају пастира“.
      „Ти који су у пустињи тада били, и данас у пустињи света, и сви људи у пустињи историје, у Господу Христосу добили су пастира“, истакао је Патријарх Порфирије напоменувши да „човек има потребу за телесном бригом, сваки од нас има потребе за материјалним добрима, али има пре свега потребу за пастирима, за водичима. За онима који брину о најдубљим потребама свакога од нас. И зато ма колико ово било једно од многих чуда где Господ показује своју љубав према човеку, и то ономе који трага за истоном и правдом, који живи у немаштини, једнако је то порука и нама пастирима. Али пастир се може бити само ако смо у Христу“.
      „Скупљени у пустињи људи су огладнели, али нису дошли због материјалних добара, него су дошли жедни истине и речи спасења. Да пронађу и дотакну Месију и у Христу су га пронашли“, закључио је Патријарх Порфирије истичући да је „ова слика и ово чудо је, такође, указатељ на чињеницу Евхаристије. Да је Христос присутан у Евхаристији. Да се ту у Литургији сусрећемо лицем к лицу и нераскидиво постајемо једно са Христом кроз Његово Тело и Његову Крв“.
       
      Извор: Радио Слово Љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епархија тимочка саопштила је да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у недељу 8. августа 2021. године, освештати новосаграђени парохијски дом при храму св. великомученика Георгија у Кладову и том приликом уручити добротворима, породици Болботиновић, Орден св. Краља Милутина, као и архијерејске захвалнице Општини Кладово и бројним појединцима. 
      Протонамесник Радоје Мијовић: Посета патријарха Порфирија Епархији тимочкој историјски је догађај
      Најава: Патријарх српски Порфирије у посети Епархији тимочкој
      На дан св. Пантелејмона, 09. августа 2021. године, Свјатјејши Патријарх српски г. Порфирије ће богослужити у Доњем Милановцу уз саслужење Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона и више Архијереја СПЦ, најавила је Епархија тимочка.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...