Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Поуке.орг инфо

Унутар групе за проучавање Библије у Белој кући

Оцени ову тему

Recommended Posts

Бетси Девос, Ралф Дролингер, Мајк ПенсImage copyrightGETTY IMAGES
Натпис на слициЧланови Трамповог кабинета проучају Библију током радног времена

Први пут после најмање стотину година, амерички председнички кабинет има своју групу за библијске студије. Шта у њој уче? Шта она значи за Доналда Трампа? И зашто женама није дозвољено да подучавају?

Сваке среде, неки од најмоћнијих људи на свету састају се у једној од сала за конференције у Вашингтону како би сазнали нешто о Богу.

Локација не сме да се зна - Тајна служба то не дозвољава - али зато знамо ко су чланови те групе.

Пoтпредседник Мајк Пенс. Државни секретар Мајк Помпео. Министарка за образовање Бетси Девос. Министар енергетике Рик Пери. Државни правобранилац Џеф Сешнс. Списак се ту не завршава.

Укупно десет чланова кабинета су „спонзори" групе. Не посећује свако баш сваки састанак - заузети су то људи - али одлазе тамо кад год могу.

Састанци трају између 60 и 90 минута, а чланови могу слободно да контактирају са предавачем у било које друго време. Ко је, стога, човек који води најутицајнију групу за библијске студије у Сједињеним Америчким Државама?

Упознајте Ралфа Дролингера, професионалног кошаркаша од два метра који је постао пастор. Или, како то тај шездесеттрогодишњак воли да каже: „Само ентузијаста са проблематичним коленима".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Дролингер је одрастао у Ла Меси, предграђу Сан Дијега у Калифорнији. Као дете је ретко одлазио у цркву - „Можда пет-шест пута", тврди он - и није много проучавао Библију.

„Стално сам себи говорио да ћу је прочитати", каже он. „Али кад год бих покушао, није имала баш много смисла."

Током последње године средње школе, после једне кошаркашке утакмице, неке навијачице су га позвале у њихову групу за библијске студије. Отишао је и то му је потпуно променило свет.

„Тад сам први пут истински чуо јеванђеље", каже он. „Вратио сам се кући, прочитао цело Јеванђеље по Матеју те ноћи и позвао Исуса у своје срце."

Године 1972. Дролингер је добио кошаркашку стипендију и отишао на Универзитет у Калифорнији, у Лос Анђелесу. Тамо је ишао у цркву у којој се проучавала Библија и током наредне четири године се „заљубио у Свето писмо".

После колеџа је могао да постане професионални кошаркаш - на НБА драфту је биран три пута - али сваки пут је одбио понуду.

„Осетио сам толику страст према богослужењу да је све друго избледело у поређењу с тим", тврди он.

Уместо тога, постао је члан хришћанског тима Спортисти у акцији. Они су играли кошарку широм света - у 35 земаља, по његовим речима - и проповедали Свето писмо у полувремену.

„То је било савршено за мене", каже. „Јер заправо нисам волео кошарку, али сам волео да проповедам."

Дролингер на крају јесте постао професионални играч и потписао је 1980. за Маверике из Даласа, али то је урадио само зато што је желео да тамо упише верску школу. Одиграо је шест утакмица у НБА и отишао после једне сезоне.

Пошто се повукао из света кошарке, радио је у спортским верским службама, пре него што је 1996. почео да се бави политиком. Први корак ка Белој кући били су посрнули Хришћани из Калифорније.

Денијел и Ралф ДролингерImage copyrightCAPITOL MINISTRIES
Натпис на слициДенијел Дролингер ради као администратор у организацији свог мужа

Године 1996. Дролингерова жена, Данијел, радила је као извршни директор политичког комитета у Калифорнији који је покушавао да смени либерале са позиција у државним законодавним службама и на њих постави хришћане.

„Али била је фрустрирана", тврди он. „Они би послали типове на Калифорнијски капитол - а она је веома успешно доприносила томе да буду изабрани - међутим, ти људи би убрзо изгубили своју хришћанску суштину."

Стога су Дролингерови преузели постојећу верску службу у Сакраменту, променили јој име и понудили недељне библијске студије, подршку, молитве и појединачно богослужење.

То се показало „изузетно успешним", те су се стога проширили. Капитол службе се сада налазе у 43 америчка државна капитола и у више од 20 дипломатских мисија у иностранству.

Сваку групу води локални пастор, али ниједну не води жена. Зашто је то тако?

Не постоји [библијска] забрана да жене воде главну реч у трговини, као ни забрана да воде главну реч у држави, а не постоји ни забрана да буду ауторитет у подизању деце", тврди Дролингер.

„Али постоји забрана да жене воде главну реч у браку и у цркви. Свето писмо је у том погледу јасно... То не значи, у смислу једнакости, да је жена мање важна. Већ само то да оне имају неке друге улоге."

Година 2010, Капитол службе стигле су и у Вашингтон. Ту је већ постојала служба по имену Заједница (Fellowship), која организује Национални молитвени доручак, али Дролингер је осетио да је она „у погледу Библије, изгубила компас".

Била је то, по његовим речима, шећерна вуна од хришћанства - велика, слатка, суштински празна. Он је, за разлику од тога, желео да понуди „високопротеинску дијету", да учи друге Библији књигу по књигу, реч по реч. На Дролингеровим студијама проучавање једне књиге може потрајати годину дана.

„Ако немате духовног учитеља који вас истински води кроз Реч Божју - ка светости, а не ка вашој грешној, латентној природи, и вашој лошој страни - онда се нећете уздићи ка Исусовој милости", тврди он.

Заједница, каже он, верује да државни службеници могу да уче библију између себе.

„Ја на то кажем не, то је технички фаул. 'Како ће чути, ако нема проповедника?', Посланица Римљанима, 10:15."

Доналд Трамп, Мајк Пенс са супругама Меланијом и Керен у Националној катедрали у јануару 2017.Image copyrightGETTY IMAGES
Натпис на слициДоналд Трамп, Мајк Пенс са супругама Меланијом и Керен у Националној катедрали у јануару 2017.

Капитол служба је почела библијске студије за Представнички дом 2010. године, и та група данас има готово 50 чланова.

Када су четири члана те групе одабрана за Сенат, тражили су да се оформи група у Сенату, што се десило 2015. године. Прошлог марта - два месеца пошто је Доналд Трамп преузео власт - истим тим процесом оформљена је група за кабинет.

„Трамп је почео да поставља у свој кабинет људе који су били у нашим представничким и сенатским библијским групама", тврди Дролингер и заслугу за тај тренд приписује потпредседнику Мајку Пенсу, који је „знао ко си били ти прави верници".

„За разлику од наших секуларних медија", каже Дролингер, он и остали су увидели да ти људи имају нешто заједничко - били су „јаки у Христу".

„Дакле, Џеф Сешнс, Том Прајс [бивши министар здравља] и остали су рекли: 'Хајде да почнемо са служењем, хајде да оснујемо групу за библијске студије унутар кабинета'".

Капитол службе верују да је то прва група за библијске студије на нивоу председничког кабинета „у последњих најмање стотину година". Постојала је један група током мандата Џорџа В. Буша, али у њу су ишли ниже рангирани чланови особља.

Председник Трамп није члан Дролингерове групе - али он јесте хришћанин и готово сваке недеље добија Дролингерову студију на осам откуцаних страница.

„Он ми узвраћа својим белешкама о мојим библијским студијама", каже Дролингер.

„Има тај мрљави Шарпијев маркер којим исписује све великим словима. 'Свака част, Ралфе, баш ми се допада ова студија, само тако настави'. Такве ствари."

Short presentational grey line

Дролингерове недељне библијске студије нису приватне нити тајне. Свако може да их прочита онлајн.

Ево шта он пише на тему истополних бракова: „Хомосексуалност и истополне церемоније нису дозвољене у Божјим очима. Његова реч о томе се понавља, јасна је и трезвена."

О капитализму, он пише следеће: „Право на лично власништво, познато и као слободно предузетништво или капитализам, представља економски систем владања који подржава Свето писмо. Свето писмо не подржава комунизам."

А о дуговању, он пише ово: „Појединац, породица или држава нису добро организовани и напросто су будаласти ако позајмљују како би покрили трошкове који умногоме премашују њихову зараду!"

Стога, ако политичари треба да уче из Библије, да ли онда - рецимо - припаднике геј заједнице треба осудити на смрт? Не, тврди Дролингер - неке цивилне законе из Старог завета не треба примењивати.

„Мислим да је то важило за [древни] Израел, али не важи за цркву", каже он и додаје да он не призива „комплетан пакет закона из Старог завета" као што би то учинио неки „трапави теоном".

Дролингер воли себе да пореди са конобаром у ресторану. Те лекције нису његове - он само послужује Реч Божју, онако како је објављена у Библији, онима који себе називају хришћанима.

„Ако је Бог главни кувар, ја сам само слуга и надам се да се члановима групе допада јело", каже он. „Али на путу из кухиње ја нећу изменити оно што се налази на тањиру. Мој посао је само да служим."

А ако се људима не допадне порука - или, да се послужимо његовом аналогијом, јело?

„Мораћете да се обратите главном кувару [Богу]. Осим ако ја нисам изменио оно што је на тањиру, а надам се да у свом позиву то не чиним."

Секретарка за образовање Бетси ДевосImage copyrightREUTERS
Натпис на слициСекретарка за образовање Бетси Девос активна је чланица библијске групе за учење

Дролингер верује да Библија заговара одвајање цркве од државе.

„Морамо се разликовати", тврди он. „И нажалост, многи наши евангелистички бранитељи верских права нису направити ту разлику."

У јануару, када је колумна у Њујорк тајмсу описала Дролингера и остале као „хришћанске националисте", он је написао писмо од 1400 речи у ком се жалио. Које су биле његове примедбе?

„У екстремном тумачењу, текст наговештава тиранију", тврди он.

„Он сугерише да се ја са члановима кабинета састајем у потаји како бисмо сменили владу - у облику у којем је тренутно имамо - и поставили теократију. Мислим, кад се све сабере, то је оптужба и ја морам чврсто да јој се успротивим."

Али зар група за библијске студије за чланове председничког кабинета, са политичким темама, није управо спајање цркве и државе?

„Верујем у раздвајање институција, али не и у раздвајање утицаја", каже он.

„Без обзира на то о којој се институцији ради - породици, трговини, образовању - потребно јој је заштитничко окриље Божје Речи како би функционисала како треба...

„Али оног тренутка када институционално почнем да спајам цркву са државом, е тад ступам на поље теократије."

Дролингер не говори својим члановима како да гласају или коју политику да подржавају. Али се нада да то постаје очигледно кроз проучавање Библије.

„Поставићу нацрт на машиновођино седиште у возу", каже он, „и та шема ће вам показати колосек који води ка станици".

„Али нећу вам рећи којим колосеком да пођете. Међутим, морали бисте да будете прилично глупави да не пратите нацрт, кад је већ пред вама."

Разочарају ли га икад његови ученици?

„О да, често се разочарам када видим незрелост", каже он. „Баш сам причао са једним чланом... његова жена га мрзи. Претерано је трошио свој брачни кредит тако што се по 14 сати дневно бавио политиком.

„То ме разочарава, јер ако се разведе, какав онда дугорочни кредибилитет може да има у Дому [представничком] у доношењу моралних одлука?"

А шта је с њиховом политиком?

„Када човек засигурно зна да библијске ствари имају учинка, али онда гласа за нешто за шта зна да није у складу са Библијом."

Једна чланица Демократске странке, осетивши да има проблем с тим што њена странка подржава истополне бракове, обратила се Дролингеру за савет. Он јој је, из свој угла, објаснио како о томе подучава Библија.

„На следећем састанку библијске групе, рекла је 'то је било баш добро'. Она можда не може јавно да подржи оно чему сам је подучио, али то лежи у њеном срцу."

Он тврди да јој неће рећи како да гласа о том питању - противљење браку могло би је стајати положаја.

„Али истовремено ће морати да се пита која је разлика између тога и проституције? Проститутка продаје своју душу како би остварила профит. Да ли ти, као хришћански законодавац, који расте у Христу, продајеш своја убеђења како би остварила профит или утицај?

„Никад ниједном члану то нећу тако пластично објаснити. Али јасно вам је на шта мислим."

Presentational grey line

Дролингер себе описује као „Републиканца, конзервативца - мислим да у томе нема никакве мистерије."

Он протестује против „суманутих активиста за заштиту животне средине" (мада жели добар однос према околини), сматра да држава благостања почиње у породици, а онда у цркви (мада не искључује и утицај државе) и подржавао је Доналда Трампа још у време када је овај био неизгледан кандидат на примарним изборима.

„Трамп спроводи у дело све библијске студије на тему политике које сам написао."

Дролингер не сматра да Трамп „ради по мом нацрту".

„Али обојица имамо исте ставове када је реч о библијском разумевању проблема."

Дролингер живи у Калифорнији и лети у Вашингтон на своје часове, који се обично одржавају од понедељка од среде. Капитол службе су непрофитна организација која се финансира из донација. Он и Данијел примају плату, али кажу да не узимају цео њен износ.

Па како, онда, изгледа та среда ујутро, када треба неке од најмоћнијих људи на свету подучавати о Библији?

„Једно од осећања је следеће: 'Ко сам ја да будем овде?'", каже он. „Знате, као Мојсије. 'Господе, не могу ни да говорим...'

„Ја сам само ентузијаста са лошим коленима, и ево ме овде. Само си ти [Боже] могао да уредиш то. Зашто баш ја? Такве мисли ме често опседају и сматрам да је то добро.

„Али постоји још једна позиција - она кад осетим да већ 21 годину ширим Реч Божју, посебно како бих је применио на живот запослених у државном апарату.

„У том смислу, осећам да сам најквалификованији човек на свету."

 

https://www.bbc.com/serbian/cyr/svet-43756377?ocid=socialflow_facebook

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da, bio je tamo i papež František na toj njihovoj Bible reading group pa su svi oni udarili u plač kad im je objasnio kako su svi veliki grješnici i kako su pred Bogom prestrašni ti njihovi grijesi.

Only a day after he was crying in front of the Pope, John Boehner announces he's going to be resigning as Speaker of the House. is there a connection?

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nije im se toliko ni čudit, ovaj jadan simultani translator i prevodioc se morao suzdržavati od plača tokom cijelog prevodjenja ovog govora papeže Františka u EU Parlamentu u Strazburu:

The video is an English translation of the Holy Father's speech delivered on Tuesday 24 November 2014 at the plenary session (hemicycle) in the European Parliament in Strasbourg. At times, the translator can be clearly heard to have been deeply touched and moved by the Holy Father's Pope Francis' speech. I bet it's a first for the brave translator. MOST audible moments of the translator's emotions and trembling voice: .

Ispod videa su označena u komentaru ta mjesta u govoru gdje samo što nije u plač udario. Dobro je to psihički i izdržao svih tih 40 minuta, trebali su tamo dati nekog psihički odolnijeg sportskog komentatora sa utakmica hokej ili fudbalskih liga i takmičenja a ne ovako psihički narušenog i labilnog čovjeka.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Vladan ::: рече

Фасцинантно... као да сам прочитао неки протестантски холивудски филм...

Sa sve unionistima koji Boga uvatiše tamo di treba...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Vladan ::: рече

А који су ти свемирци?

To ti je neki valer protestantske crkve; u najkraćem, "uvatili" Boga; smatraju da su kao podržavaoci pokojnog Ejbija Linkolna Bogom dani dupravljaju SAD; neke od njihovih ideja na Forumu ŽRU prononsirali Međed Adams i Auror. Suštinski i generalno, nema problema nikakvih i "to je to", ako se izuzme nedostatak empatije (kao osnova našeg poimanja kršćanstva) u pojedinim "problemima".... Osnova za učenje jedan oblik baptizma...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Милан Ракић рече

To ti je neki valer protestantske crkve; u najkraćem, "uvatili" Boga; smatraju da su kao podržavaoci pokojnog Ejbija Linkolna Bogom dani dupravljaju SAD; neke od njihovih ideja na Forumu ŽRU prononsirali Međed Adams i Auror. Suštinski i generalno, nema problema nikakvih i "to je to", ako se izuzme nedostatak empatije (kao osnova našeg poimanja kršćanstva) u pojedinim "problemima".... Osnova za učenje jedan oblik baptizma...

Значи биће конкуренција једни другима... а ту онда иде и висока теологија, апологетика, јереси... биће можда и неки њихов Свети Сједињеноамерички Сабор да то разреши :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites

И може се поставити питање за Трампољубе (који иначе у мом координатном суставу стоје као неки русољубни идиоти - на истим разинама)

Дакле, када причамо о Пенсу, Помпеу и осталима.. Где је Рејнс Прибус?

Мсм., лако је са Пенсом "таберити" Библију, ону, "католичку"?

А ђе ти је, "наранџасти" братe презвитеријански сарадник Прибус православни, да толмачите Писмо на ортодоксан начин?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Vladan ::: рече

Значи биће конкуренција једни другима... а ту онда иде и висока теологија, апологетика, јереси... биће можда и неки њихов Свети Сједињеноамерички Сабор да то разреши :) 

То одавно постоји...

"Између редова", легендарна ХБО серија... 

boardwalk-empire.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Милан Ракић рече

То одавно постоји...

"Између редова", легендарна ХБО серија... 

Никад чуо... а претпостављам да сам у праву ако кажем: благо мени :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Vladan ::: рече

Никад чуо... а претпостављам да сам у праву ако кажем: благо мени :) 

Ту и тамо препоручавам, истина и већином неке филмове који се баве авијацијом, али ово заиста препоручам да се погледа... Мало чињеница, мало епске приче (и слободе за сценаристу), у коначном - одлична серија.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Милан Ракић рече

Ту и тамо препоручавам, истина и већином неке филмове који се баве авијацијом, али ово заиста препоручам да се погледа... Мало чињеница, мало епске приче (и слободе за сценаристу), у коначном - одлична серија.

Онда ОК, чим изађем из фазе цртаних филмова joooj

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      У Малој галерији Дома Војске Србије 20. јуна у 13.00 часова биће отворена изложба Ликовне групе Војске Србије, под називом „Косово и Метохија, Вера – Традиција – Историја“.

      Ова уметничка групација израсла је из Ликовног студија, који је 1945. године основао пуковник Здравко Шотра, постоји дуже од седам деценија и спада у најстарије аматерске секције у нашој земљи.
      Чланови Ликовне групе добитници су бројних награда и признања. Излагали су више од 100 пута у земљи и 25 пута у иностранству. Од оснивања до данас групу су водили реномирани уметници и врсни познаваоци уметности попут Миљенка Станчића, Стојана Ђелића, Ђорђа Илића, Божидара Продановића и других.
      Традиционално, радови настали на колонијама, излажу се у Галерији Дома Војке Србије уочи Видовдана, те изложбена манифестација и носи назив - Видовданска изложба. Ове године тема је Косово и Метохија, а посетиоци ће моћи да виде 35 дела, која потписују 23 аутора.
      На отварању ће, у име Медија центра "Одбрана", говорити потпуковник Биљана Пашић, а изложбу ће отворити магистар историје уметности Драгана Мартиновић.
      Поставка ће бити изложена до 12. јула.
      Добро дошли!

    • Од o. Miroljub,
      Још пар фотографија тренутно снимљених.
       







       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Филм представља низ појединачних слика или кадрова чија брза промена (24-30fps) ствара илузију покретне слике. Сликање кадрова или снимање сцена обавља се камером, при чему производња једног филма може укључивати и технике анимације, компјутерски генерисане слике (CGI) и друге ефекте. Сама реч ‘филм’ потиче од назива за фотографску целулоидну траку чији је изум омогућио повезано сликање кадрова једним објективом и тако смештање радње на екстерни медијум. Унапређивањем основне технике снимања и приказивања филма (пројектовањем преко усмереног извора светлости), браћа Огист и Луј Лимијер су међу првима 1895. Јавно представили покретну слику (movie) и тиме покренули индустрију филмске уметности. 
      Напредак производње филма одувек је утицао на развој филмских израза. Немо доба карактерише играна форма, заснована на глуми као на јединој могућности. Појавом звука двадесетих и колора педесетих година прошлог века развија се документарни израз као начин бележења и тумачења стварности. Такође се, у раздобљу од првобитне фотохемијске до савремене дигиталне технике, постепено издваја и усавршава анимирани израз. У односу на дуго доминантну улогу играног филма, анимирани и нарочито документарни филм данас имају једнаку важност и понекад већи утицај. Разлог томе лежи у способности нарочито документарног филма да помоћу играних, анимираних и других техничких помагала стварност реконструише на жељени начин, због чега се често расправља о границама савременог документарног израза као таквог. 

      © Newmarket
      У основној сценској логици филм није новина. Њему од вајкада претходе представе и плесови, који такође располажу глумцима, гледалиштем, режијом и порукама које се емитују сценом. Будући да настаје у хришћанској средини, филм је од самог почетка упућен на драмско извођење страдања Исуса Христа (пасија) као на једну од најразвијенијих и најутицајнијих сценских традиција европске културе. Тако међу прве филмове спадају француске Пасије редитељâ А. Кирхнера (1897) и браће Лимијер (1897), америчке Passion plays З. Лубина и Х. Винсента (1898), при чему континуирани значај ове традиције за филмски приказ личности Исуса Христа потврђују и савремена остварења (The Passion of the Christ, 2004). У оваквим делима Библија није једини извор, јер пасије важе за културно укорењене и прилагођене уметничке форме, у којима су места пронашли и други извори, попут апокрифне литературе, локалних религијских и фолклорних предања.
      Нарочито занимање филма за библијске садржаје напредује са могућностима играног приказа историје. Место Библије у хришћанској култури као колевци кинематографије учинила је да жанр ‘историјског епа’ примарну пажњу посвети библијским догађајима, па да такви филмски производи задуго остану популарнијији од осталих у истој категорији. Тако су настали класици о постању (The Bible: In the Beginning, 1966), патријарсима (Joseph Sold by His Brothers, 1960; The Ten Commandments, 1923; 1956), судијама (Samson and Delilah, 1949), царевима (David and Bathsheba, 1951; Solomon and Sheba, 1960), еванђелским наративима (The King of Kings, 1927; Ecce Homo, 1935; Il vangelo secondo Matteo, 1964), Исусу Христу (From the Manger to the Cross, 1912; The Greatest Story Ever Told, 1965; Il messia, 1975; Jesus of Nazareth, 1977; Jesus, 1984) и апостолима (Peter and Paul, 1981; A. D., 1985). Интересовање за овакву врсту стваралаштва постоји и данас (Noah, 2014; Son of God, 2014), захватајући све утицајније форме играно-документарних телевизијских серијала (Abraham, 1994; The Bible, 2013), анимираног краткометражног (The Greatest Adventure, 1986) и дугометражног филма (The Prince of Egypt, 1998).
      За разлику од строго документарних, играни библијски филмови нису засновани на научној егзегези упркос томе што теже веродостојном тумачењу историје. Спектакуларно-комерцијална страна продукције истовремено захтева прилагођавање радње и ликова потребама тржишта. Зато се у односу на ризике уносне веродостојности сигурнијим тереном показује ‘фиктивна драма’, у којој приказивање библијских догађаја из перспективе измишљеног актера даје легитимитет субјективном доживљају и тако успех постиже кроз привидну блискост гледалишта са давно прошлим временима. Претходно су такви примери заступљени у књижевности, а успех њихове екранизације (Quo vadis?, 1951; The Robe, 1953; Ben-Hur, 1959) утиче и на савремено стваралаштво (Risen, 2016). Са историјске и догматске тачке гледишта, оваква остварења критикована су због пренаглашене субјективности, провокативних елемената (Life of Brian, 1979) и теолошки упитних, евентуално скандалозних делова (The Last Temptation of Christ, 1988).
      Посебан приступ доноси форма ‘параболе’ којом се библијски догађаји смештају у савремено доба (Jesus of Montreal, 1989). Са тежиштем на њиховој суштини, овом правцу доприносе радови источноевропских редитеља А. Тарковског (1932-1986) (Offret, 1986) и К. Кисловског (Dekalog, 1989). У спрези са историјским приступом, параболе се понекад смештају у контексте који нису библијски, захваљујући чему се ефектније обраћају савременом друштву (The Seventh Seal, 1957; The Mission, 1986; Babettes gæstebud, 1987). Такве примере такође прво развија књижевност, као нпр. Роман М. Булгакова Мајстор и Маргарита, чију екранизацију (1972) потписује и један од зачетника ‘југословенског новог таласа’ А. Петровић (1929-1994). Параболе, међутим, нису исто што и алузије, које не држе до историјске и богословске тачности и које се библијским сликама користе на комерцијалан начин (Raiders of the Lost Ark, 1981; Armageddon, 1998). У том правцу популарна култура производи блокбастере засноване на уносном занимању за апокалиптичке теме (Terminator 2: Judgment Day, 1991; Matrix, 1999), који чак могу бити одвојени од религијског смисла (Apocalypse Now, 1979) и сведени само на забаву (2012, 2009). 
      Сама чињеница да је до данас настало око две стотине екранизација еванђелских догађаја и више стотина других интепретација библијског штива указује на потребу проширења библијских студија на домен седме уметности. Захваљујући успешној употреби херменеутичких приступа библијском тексту у истраживању теолошких, уметничких и образовних потенцијала филма, примећује се пораст литературе у овом домену. Посебан аргумент интердисциплинарног приступа библијским и филмским студијама у оквирима академског богословља заснива се на одговорности хришћана према филму као све заступљенијем и моћнијем језику савременог друштва.
      Литература: B. Babington/P. W. Evans, Biblical Epics: Sacred Narrative in the Hollywood Cinema, Manchester/NewYork 1993; P. Malone, Screen Jesus: Portrayals of Christ in Television and Film, Lanham 2011; P.A. Soukup/R. Hodgson (прр), Fidelity and Translation: Communicating the Bible in New Media, NewYork 1999; R. Zwick, Evangelienrezeption im Jesusfilm: Ein Beitrag zur intermedialen Wirknngsgeschichte des Neuen Testaments (SThPS 25), Würzburg 1997; R. Zwick, Religion und Gewalt im Bibelfilm (Film und Theologie 20), Marburg 2013.
       
      Извор: Лексикон библијске егзегезе, прир. Р. Кубат и П. Драгутиновић, Београд: Библијски институт и Службени гласник,  464–466.
      http://teologija.net/filmska-interpretacija-biblije/?fbclid=IwAR3ZmnuR1aM1BKpz2Qwe00wNSk0NAh2O6DQzdxbC_HvCVlgypuGUiyCqrxg

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Напредак производње филма одувек је утицао на развој филмских израза. Немо доба карактерише играна форма, заснована на глуми као на јединој могућности. Појавом звука двадесетих и колора педесетих година прошлог века развија се документарни израз као начин бележења и тумачења стварности. Такође се, у раздобљу од првобитне фотохемијске до савремене дигиталне технике, постепено издваја и усавршава анимирани израз. У односу на дуго доминантну улогу играног филма, анимирани и нарочито документарни филм данас имају једнаку важност и понекад већи утицај. Разлог томе лежи у способности нарочито документарног филма да помоћу играних, анимираних и других техничких помагала стварност реконструише на жељени начин, због чега се често расправља о границама савременог документарног израза као таквог. 

      © Newmarket
      У основној сценској логици филм није новина. Њему од вајкада претходе представе и плесови, који такође располажу глумцима, гледалиштем, режијом и порукама које се емитују сценом. Будући да настаје у хришћанској средини, филм је од самог почетка упућен на драмско извођење страдања Исуса Христа (пасија) као на једну од најразвијенијих и најутицајнијих сценских традиција европске културе. Тако међу прве филмове спадају француске Пасије редитељâ А. Кирхнера (1897) и браће Лимијер (1897), америчке Passion plays З. Лубина и Х. Винсента (1898), при чему континуирани значај ове традиције за филмски приказ личности Исуса Христа потврђују и савремена остварења (The Passion of the Christ, 2004). У оваквим делима Библија није једини извор, јер пасије важе за културно укорењене и прилагођене уметничке форме, у којима су места пронашли и други извори, попут апокрифне литературе, локалних религијских и фолклорних предања.
      Нарочито занимање филма за библијске садржаје напредује са могућностима играног приказа историје. Место Библије у хришћанској култури као колевци кинематографије учинила је да жанр ‘историјског епа’ примарну пажњу посвети библијским догађајима, па да такви филмски производи задуго остану популарнијији од осталих у истој категорији. Тако су настали класици о постању (The Bible: In the Beginning, 1966), патријарсима (Joseph Sold by His Brothers, 1960; The Ten Commandments, 1923; 1956), судијама (Samson and Delilah, 1949), царевима (David and Bathsheba, 1951; Solomon and Sheba, 1960), еванђелским наративима (The King of Kings, 1927; Ecce Homo, 1935; Il vangelo secondo Matteo, 1964), Исусу Христу (From the Manger to the Cross, 1912; The Greatest Story Ever Told, 1965; Il messia, 1975; Jesus of Nazareth, 1977; Jesus, 1984) и апостолима (Peter and Paul, 1981; A. D., 1985). Интересовање за овакву врсту стваралаштва постоји и данас (Noah, 2014; Son of God, 2014), захватајући све утицајније форме играно-документарних телевизијских серијала (Abraham, 1994; The Bible, 2013), анимираног краткометражног (The Greatest Adventure, 1986) и дугометражног филма (The Prince of Egypt, 1998).
      За разлику од строго документарних, играни библијски филмови нису засновани на научној егзегези упркос томе што теже веродостојном тумачењу историје. Спектакуларно-комерцијална страна продукције истовремено захтева прилагођавање радње и ликова потребама тржишта. Зато се у односу на ризике уносне веродостојности сигурнијим тереном показује ‘фиктивна драма’, у којој приказивање библијских догађаја из перспективе измишљеног актера даје легитимитет субјективном доживљају и тако успех постиже кроз привидну блискост гледалишта са давно прошлим временима. Претходно су такви примери заступљени у књижевности, а успех њихове екранизације (Quo vadis?, 1951; The Robe, 1953; Ben-Hur, 1959) утиче и на савремено стваралаштво (Risen, 2016). Са историјске и догматске тачке гледишта, оваква остварења критикована су због пренаглашене субјективности, провокативних елемената (Life of Brian, 1979) и теолошки упитних, евентуално скандалозних делова (The Last Temptation of Christ, 1988).
      Посебан приступ доноси форма ‘параболе’ којом се библијски догађаји смештају у савремено доба (Jesus of Montreal, 1989). Са тежиштем на њиховој суштини, овом правцу доприносе радови источноевропских редитеља А. Тарковског (1932-1986) (Offret, 1986) и К. Кисловског (Dekalog, 1989). У спрези са историјским приступом, параболе се понекад смештају у контексте који нису библијски, захваљујући чему се ефектније обраћају савременом друштву (The Seventh Seal, 1957; The Mission, 1986; Babettes gæstebud, 1987). Такве примере такође прво развија књижевност, као нпр. Роман М. Булгакова Мајстор и Маргарита, чију екранизацију (1972) потписује и један од зачетника ‘југословенског новог таласа’ А. Петровић (1929-1994). Параболе, међутим, нису исто што и алузије, које не држе до историјске и богословске тачности и које се библијским сликама користе на комерцијалан начин (Raiders of the Lost Ark, 1981; Armageddon, 1998). У том правцу популарна култура производи блокбастере засноване на уносном занимању за апокалиптичке теме (Terminator 2: Judgment Day, 1991; Matrix, 1999), који чак могу бити одвојени од религијског смисла (Apocalypse Now, 1979) и сведени само на забаву (2012, 2009). 
      Сама чињеница да је до данас настало око две стотине екранизација еванђелских догађаја и више стотина других интепретација библијског штива указује на потребу проширења библијских студија на домен седме уметности. Захваљујући успешној употреби херменеутичких приступа библијском тексту у истраживању теолошких, уметничких и образовних потенцијала филма, примећује се пораст литературе у овом домену. Посебан аргумент интердисциплинарног приступа библијским и филмским студијама у оквирима академског богословља заснива се на одговорности хришћана према филму као све заступљенијем и моћнијем језику савременог друштва.
      Литература: B. Babington/P. W. Evans, Biblical Epics: Sacred Narrative in the Hollywood Cinema, Manchester/NewYork 1993; P. Malone, Screen Jesus: Portrayals of Christ in Television and Film, Lanham 2011; P.A. Soukup/R. Hodgson (прр), Fidelity and Translation: Communicating the Bible in New Media, NewYork 1999; R. Zwick, Evangelienrezeption im Jesusfilm: Ein Beitrag zur intermedialen Wirknngsgeschichte des Neuen Testaments (SThPS 25), Würzburg 1997; R. Zwick, Religion und Gewalt im Bibelfilm (Film und Theologie 20), Marburg 2013.
       
      Извор: Лексикон библијске егзегезе, прир. Р. Кубат и П. Драгутиновић, Београд: Библијски институт и Службени гласник,  464–466.
      http://teologija.net/filmska-interpretacija-biblije/?fbclid=IwAR3ZmnuR1aM1BKpz2Qwe00wNSk0NAh2O6DQzdxbC_HvCVlgypuGUiyCqrxg
    • Од александар живаљев,
      SCIENTIST објављује налазе истраживања по којима однос броја животиња у кући и ризика за развој алергија код деце стоје у обрнутој сразмери: што више животиња то мање алергија, и обратно, мање животиња више алергијских реакција код деце. До сада није била установљена ова правилност и добијани су противуречни налази који су указивали да нпр. астма стоји у једном односу са бројем животиња у кући, а у сасвим другом са бројем животиња у насељу. 
      Number of Pets in Infancy Tied to Lower Allergy Risk
      https://www.the-scientist.com/news-opinion/number-of-pets-in-infancy-tied-to-lower-allergy-risk-65243?utm_campaign=TS_DAILY%20NEWSLETTER_2018&utm_source=hs_email&utm_medium=email&utm_content=68509731&_hsenc=p2ANqtz--LcNPI2dbhIE99gJo7nmf7Wy1RAAUThl80UW9gOLfUWGF0Kf1c03dy5llGoaYN_T55AYlA2wh3wbqeeBU9OKbXqWQFFg&_hsmi=68509731 
      A study finds the effect is dose-dependent, with each additional pet further lowering the odds of developing allergies.
      Dec 19, 2018             SHAWNA WILLIAMS,  THE SCIENTIST
      AddThis Sharing Buttons
      Share Past studies have suggested that living with pets during the first year of life lowers the risk that a child will develop allergies. A paper published in PLOS One today (December 19) now finds that this effect is dose-dependent—that is, the more pets in a baby’s house, the lower the risk that the child will go on to develop allergies years later.
      “This is the hygiene hypothesis at work,” coauthor Bill Hesselmar, an associate professor at the University of Gothenburg in Sweden, tells The New York Times, referring to the longstanding idea that a lack of exposure to infectious diseases, microbes, or parasites in developed countries has led to climbing rates of allergies and other autoimmune conditions.
      Hesselmar and his coauthors analyzed data from two previous Swedish studies, one that distributed a questionnaire to 7- and 8-year-olds, and another that followed children from [yes?] birth and then clinically tested them for allergies at age 8 or 9. The risk of allergies among the children decreased steadily with the number of pets they’d lived with as infants. Those with four pets had half the risk of the children who’d had none. “What’s fascinating to me [about the new Swedish study] is the more pets you have, the more protection you have,” Mimi Tang, an immunologist at the Murdoch Children’s Research Institute in Melbourne who was not involved in the research, tells the ABC. 
       
      ...

             
×
×
  • Create New...