Jump to content

„Престаје ли брак смрћу једног од супружника?“

Оцени ову тему


Препоручена порука

Jako interesantno predavanje, bilo bi dobro ako neko moze da poslusa pa da da svoj komentar. Hvala

Збор зборила господа хришћанска - о др Зоран Деврња: „Престаје ли брак смрћу једног од супружника?“

 

У недељу, 15. априла 2018. године, у Гимназији "Јован Јовановић Змај" у Новом Саду, у оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, презвитер др Зоран Деврња је одржао предавање на тему „Престаје ли брак смрћу једног од супружника?“ Звучни запис овог предавања преузели смо од колега из радија "Беседа" Епархије бачке

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 96
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Ne prestaje, koliko sam ja shvatio, kako kaze ovaj predavac pred Bogom smo svi zivi, u eshatologiji se navodno nista ne menja,

jedan je ovde drugi je tamo.

Crkva naravno zbog ljudske slabosti snishodi sa drugim brakom ali valjda je taj prvi jedan jedini. Pricamo o Crkvenom braku.

Ako sam ja dobro ukapirao a preslusao sam dva puta.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Независно од уводног поста (нисам преслушала предавање) моје лично...не могу рећи мишљење, а не могу рећи ни осећај, већ више не знам ни сама како да дефинишем....али просто знам... да  брак смрћу једног од супружника не престаје.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Опет неке метафоре у православљу...каже - док вас смрт не растави! Па, која онда смрт? 

Напомена: Нисам још преслушала. Тек ћу.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Сматрам да не престаје. Јер венчањем у цркви Бог спаја две душе а по смрти једног брачног друга брак између њих може да буде и јачи ако је љубав живог на земљи јака, јача је духовна веза кроз редовни парастос, и кроз честе молитве.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 18 минута, Сања Т. рече

Опет неке метафоре у православљу...каже - док вас смрт не растави! Па, која онда смрт?

Не престаје у смислу ( један брак и квит...то ти је што ти је )док смо на земљи . У есхатону , нема тога горе :D 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Tamo ce te veze biti produhovljene tj. preobrazene, ljudi u Carstvu Bozjem ce jedni u druge gladati, po tvrdnji Spasiteljevoj,  dakle po Njegovom svedocenju, covek coveka gledati kao andjeo sto gleda andjela (vidi: Mt 22, 30). Dakle, nece ni malo biti vazno da li ste na zemlji bili ozenjeni, udati, samci... Tako na to gleda i Kanonsko pravo...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Рапсоди рече

Не престаје у смислу ( један брак и квит...то ти је што ти је )док смо на земљи . У есхатону , нема тога горе :D 

Nakon smrti bracnog druga dozvoljava se drugi brak. Sveti vladika Nikolaj Ohridski, Zicki i Lelicki je blagosiljao i opravdavao i drugi brak svestenika nakon smrti popadije (ako svestenik u mladjim godinama ostane sam).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Koliko se secam apostol kaze, da takvi ( kada ostanu udovci - ca ) najbolje bi bilo i da ostanu tako. ( sad sam nasao i citat 1.Kor. 7, 39 - 40  ) :

 

39. Жена је привезана законом, за време док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу. 40. Али је блаженија, ако остане тако, по мојему мишљењу, а мислим да и ја имам духа Божијега

Tumacenje sv.Teofilakta Ohridskog :

" Овде поучава о другом браку. Иако га дозвољава, за блаженију сматра ону, која не ступи у други брак. Као што је девственост узвишенија од првог брака, тако је и први брак узвишенији од другог. Жена је свезана законом, тј. опрезношћу закона уздржава се од прељубништва, од тога да, кроз сједињење са другим док јој је још муж жив, постане прељубница. Међутим, уколико јој умре муж, она постаје слободна од окова и закона првог брака и добија разрешење.

Само у Господу, тј. само с целомудреношћу и часно она може да ступи у други брак, ради рађања и одгајања деце, а не зато што је привлачи пожуда.

По мојему мишљењу, додаје, да ти то не би сматрао за нужност, него само за савет, божанствени савет. Мислим, каже, да и ја имам Духа Божијег. Тим речима показује велико смиреноумље, јер није рекао: "имам", него: мислим да и ја имам, тј. претпостављам, сматрам"

 

Takva postavka stvari bi onda trebalo da znaci da , ako se gleda iz duhovne perspektive , kao da prvi brak ne prestaje ( duhovna zajednica muza i zene ),..... i mozda je to i jedan od razloga , da , zbog toga i apostol kaze ,....da po njegovom misljenju, ( koje je i bozanstveni savet , kako kaze Teofilakt ), najbolje je da ostane udovica,  jer je takva stvar blazenija.... ali, je i slobodna da se za koga hoce uda,....ali, opet, samo u Gospodu ......znaci, opet ima nekih odredjenih uslova ( koje objasnjava Teofilakt )

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Благовесник рече

Nakon smrti bracnog druga dozvoljava se drugi brak. Sveti vladika Nikolaj Ohridski, Zicki i Lelicki je blagosiljao i opravdavao i drugi brak svestenika nakon smrti popadije (ako svestenik u mladjim godinama ostane sam).

Можда је снисходио по слабости људској...ко може  једног ( једну) боље, а ко не, њему двије...:smeh1: 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 28 минута, Сања Т. рече

каже - док вас смрт не растави

Nije mi bas ukupno jasna ova tvoja poruka, ali ovoga nema u Pravoslavlju, tj. nigde u Pravoslavlju ne kaze ovako nesto...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Inace, da bude jasno - Crkva dozvoljava i blagosilja drugi brak, to treba odma` da se kaze.

E sad, da je jedan bolji od dva - to je jos kako tacno. Ali za onog/onu ko moze da ponese tako nesto.

Vise od dva braka Crkva ne dozvoljava, osim na izricit blagoslov episkopa, ukoliko postoji neka sasvim vanredna situacija.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, obi-wan рече

Inace, da bude jasno - Crkva dozvoljava i blagosilja drugi brak, to treba odma` da se kaze.

E sad, da je jedan bolji od dva - to je jos kako tacno. Ali za onog/onu ko moze da ponese tako nesto.

Vise od dva braka Crkva ne dozvoljava, osim na izricit blagoslov episkopa, ukoliko postoji neka sasvim vanredna situacija.

Cak, koliko se secam ( u vezi ovoga,.. da je jedan bolji od dva ), da je sluzba vencanja u crkvi kod drugog braka, nesto jednostavnija i kraca vremenski, i, kako da kazem, manje svecanija od sluzbe kod vencavanja prvog braka.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Bokisd рече

Cak, koliko se secam ( u vezi ovoga,.. da je jedan bolji od dva ), da je sluzba vencanja u crkvi kod drugog braka, nesto jednostavnija i kraca vremenski, i, kako da kazem, manje svecanija od sluzbe kod vencavanja prvog braka.

Jeste, drugacija je i manje je svecanija.

  • Свиђа ми се 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Пријатељски,
      Основна тема хришћанске антропологије јесте стварање човјека по образу Божијем.
      Иако се, по ријечима о. Софронија Сахарова, у историјској стварности чешће сусрећемо са ”карикатуром” Божанског образа, сваки човјек је призван да достигне до осјећања свог сродства са Богом. Задатак хришћана је да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Нарочито је то потребно данас, када разни идеолошки пројекти, у својој сржи антихришћански и антихуманистички, ударају у саме темеље Богом установљеног поретка.
      Главна особина савремене технолошке револуције није побољшање човјекове животне средине и олакшавање рада и живота, како се то најчешће говори, већ је она превасходно усмјерена на трансформацију човјекове свијести па и саме природе, што се узима као прелазак у нову фазу еволуције човјека и људског друштва. Ради се, заправо, о промјени појма људске личности те измјени социјалне и културне средине, а све са циљем да се у потпуности наметне трансхуманистички поглед на свијет.
      Трансхуманизам као културно-интелектуални правац настао је осамдесетих година прошлог вијека у Калифорнији. Један од идејних вођа покрета био је футуролог Ф. М. Есфендиари, који је надахнут ничеовским схватањем човјека као једне еволуционе форме на путу од мајмуна ка натчовјеку, дефинисао трансхуманисту као прелазног човјека који еволуира у постчовјека.
      Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. транстџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Они су донијели и декларацију којом бране морално право оних који желе да помоћу напредних технологија достигну развој личности ”с оне стране” наших садашњих биолошких одређења и ограничења. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, те одбацујући сваке етичке препреке које би браниле мијешање у природни и Богомдани поредак, трансџендеристи себе профилишу као изразито богоборачки и антихришћански покрет који устаје против човјека као створења и ”иконе” Божије. Афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припрадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. сексуална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање.
      Примјера дрског наметања трансродне идеологије има много и све су чешћи. Тако је нпр. професор на Харварду, Керол Рувен недавно постала мета жестоке критике за трансфобију због тога што је јавно рекла да постоје само два пола – женски и мушки, а што је одређено тиме какве репродуктивне ћелије производимо. Директор за различитости и инклузију на Харварду, Лора Симоне Луис, назвала је ову изјаву штетном и трансфобичном, наводећи да нису само жене те које могу да остану у другом стању, већ то могу и трансџендери, интерсексуални и полно неконформни мушкарци. Још бизарнији је поступак шкотске владе која је свим школама у земљи доставила LGBTQ+ инклузивно упутство према којем ће дјеца стара четири године и више моћи сама, без сагласности родитеља, да бирају пол. Упутство обавезује учитеље и наставнике да не питају директно дјецу да ли желе да им се обраћају као дјечаку или дјевојчици већ да их умјесто тога питају за њихово име и замјеницу којом желе да им се обраћају. Такође, школе су обавезне да уведу уџбенике у којима су представљене трансродне особе и да размотре увођење полно неутралних униформи.
      У питању је, дакле, изопачење људске сексуалности које се испољава кроз болесно осјећање припадности супротном полу и покушај промјене пола који је Творац подарио човјеку. Та врста ”побуне” против Творца доводи до разарујућих посљедица по даљи развој личности и људског друштва. Другим ријечима, ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава.
      Као одговор, Црква износи библијску истину и опис стварања човјека: И створи Бог човјека, по образу Божијем створи га, мушко и женско створи их (1. Мојс. 1, 27). Међусобно допуњавање ова два стиха значи да је Бог, знајући да ће човјек отпасти од првобитног циља, створио мушко и женско, тј. раздвојио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Диоба човјека на полове је, дакле, од самог почетка била у Божијем плану стварања, као дар и израз Његовог човјекољубља. То не значи да је Адам у почетку био хермафродит па је касније раздијељен на ”мушко” и ”женско”, него Бог због потребе заједнице ствара Адаму ”друга” – ”жену”, као помоћника и сарадника на заједничком путу уподобљавања Творцу. Стварање Еве од ребра Адамовог значи у ствари узимање Еве од Адама. Из тога постаје јасно да је женска природа већ била у Адаму, али не и пол. У њему није било одвајања мушких и женских физиолошких особина, као у мушкарцу и жени. Тек одвајањем мушке и женске природе у Адаму, њиховом диобом на два лица, постало је могуће дати назив – муж и жена. Након примљеног благослова Божијег: рађајте се и множите се, појављују се код човјека родни (полни) органи и процеси као и код животињског свијета.
      Према томе, библијски израз ”мушко и женско” означава два људска бића различитог пола која у себи носе ”лик” Божији као највећи дар који их повезује у вјечну и нераскидиву заједницу. Разликовањем полова дошло је до повезаности онога што је ”по лику” са ”љубавном силом” човјека без чега би чињеница односа и љубави била ограничена на ниво психолошког општења. Тако љубав постаје двиг, жртва и претпоставка живота због чега свако присилно одвајање ”мушког” и ”женског” доводи у питање опстанак свијета и човјечанства онаквог каквим га је Бог створио.
      Тачно је да Црква, кроз уста Апостола Павла свједочи да у Христу нема више мушког ни женског (Гал. 3,28), јер је у Њему остварено такво јединство да су сви – један човјек. Другим ријечима, у Цркви Христовој не постоји разликовање људи на полове у смислу да је један пол већи и значајнији од другог. У тајни Крштења, као ”новом рођењу” водом и Духом превазилази се раздвојеност на полове, не постоји више ”мушко” и ”женско” него постоји ”нова твар”. То, међутим, не бива људским напорима и технолошким ”ослобођењем” него кроз светотајински доживљај и учешће у животу нове твари. Полност као фаза у развоју људске заједнице у историји превазилази се потпуно тек у будућем вијеку што нарочито бива јасно приликом вршења тајне брака, када нововјенчане и њихово потомство Црква види и препознаје као прослављене чланове Царства Божијег. У тајни хришћанксог брака у првом плану је доживљај славе и стварности долазећег Царства, а потом и благослов биолошког постојања и односа. То је главни разлог забране вјенчања у Свијетлој седмици, с обзиром да је то период наглашене радости Васкрсења и будућег вијека, у којем се више неће женити ни удавати (Мт. 22,30).
      Само на овај начин, у свјетлу црквеног учења о човјеку и његовој природи, као и у хришћанском доживљају светотајинства брака, могуће је правилно разумјети тајну полности. Дакле, превладавање полова о којем је ријеч не значи просто ”трансродно” редуковање и деградирање човјека на ”ослобођено” биће без ”рода и броја” већ значи остваривање јединства и цјеловитости свих и свега у Христу.
      Извор: https://mitropolija.com/2021/08/24/covjek-kao-ikona-bozija-i-ideologija-transrodnosti/
       

    • Од Bilbija,
      Животом и смрћу, Милошевић је заслужио поштовање Србије и Срба
       
       
       
      Министар унутрашњих послова и лидер Покрета социјалиста Александар Вулин оценио је данас да је бивши председник Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ) Слободан Милошевић „својим животом и смрћу, заслужио поштовање Србије и Срба али и свих људи који поштују борце за слободу”.
      Вулин је поводом 15. годишњице смрти бившег председника Србије оценио да ће историја „бити много праведнија према Слободану Милошевићу него што су били његови савременици”.
      „Нису сви пријатељи Слободана Милошевића били ни његови пријатељи, ни пријатељи Србије, али сви непријатељи Слободана Милошевића су били искрени непријатељи Србије и то је било непогрешиво, историја ће то потврдити”, навео је Вулин.
      Бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић преминуо је на данашњи дан 2006. године у притвору Хашког трибунала у Шевенингену, где је био оптужен за ратне злочине почињене у ратовима на простору бивше СФРЈ. На првим вишестраначким председничким изборима у Србији, децембра 1990. године, као кандидат СПС-а добио је 65,34 одсто гласова и постао први председник Србије.
      За председника СРЈ изабран је у Савезној скупштини 25. јула 1997. и на тој функцији остао до 5. октобра 2000. године, када је под притиском јавности признао пораз на председничким изборима одржаним 24. септембра те године.
      Милошевић се 7. октобра повукао с власти а ухапшен је у Београду 1. априла 2001. под оптужбом за финансијске малверзације повезане с царином. Тај процес није вођен јер је на Видовдан, 28. јуна 2001. изручен Хашком трибуналу.
      Милошевић је пред Хашким трибуналом оптужен за ратне злочине на Косову и Метохији, за ратне злочине и геноцид у БиХ и ратне злочине у Хрватској али је процес обустављен 14. марта 2006. године, пренео је Танјуг.
      Милошевић је сахрањен у дворишту породичне куће у Пожаревцу.

    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Ова болест није на смрт“  (Јов.11,4)

       
       Био је то један сасвим обичан дан у Цетињској богословији. Након заједничке молитве са ђацима, обавио сам послушања везана за дужност васпитача у школи. Погледао сам на часовник у зборници и схватио да је до првог часа остало још доста времена, те одлучио да празан ход прекратим тако што ћу прочитати најновије вијести на интернету. Међутим, оно што ми је привукло пажњу јесте слика на једном од портала. На њој је био приказан један врло необичан и мени до тада непознат религиозни обред. Наиме, група људи са маскама и заставама је на шахти одвода за канализацију запалила једну већу и неколико мањих штерика. Уникатност ритуала ме је навела да помислим да се исти одвијао у неком од руралних дијелова Неготинске крајине, у којем један дио становништва још увијек практикује влашке паганске обичаје. Убрзо сам пронашао и видео клип самог догађаја и да су се у једном тренутку учесници обреда прекрстили на православни начин…
      Алтернативни рок музичар Зоран Маринковић, чији је бенд добио назив по једној од књига Ф. М. Достојевског, једном приликом је изјавио да му се у историји Православне цркве посебно допада чињеница да Црква, када је дошла на ове просторе, неке народне обичаје није потиснула, него их је сачувала на тај начин што их је христијанизовала. Дакле, коегзистенција хришћанских момената са паганским обичајима није ништа ново и оригинално, будући да такве примјере још увијек имамо у неким балканским предјелима. Међутим, када сам мало боље погледао видео снимак, препознао сам зидине Старог града у Будви, које се налазе на пар минута хода од цркве Свете Тројице, у којој већ више од десет година служим као ђакон. Након преслушавања говора неких од учесника скупа схватио сам да овдје није у првом плану био сам ритуал, за који морамо рећи да га овај древни медитерански град никада до сад није видио, иако је у својој дугој историји запамтио многе религије и култове. Наиме, овдје се најприје радило о политичком перформансу, који је великим дијелом био уперен против Цркве.
       
      НАДА КАО ХРИШЋАНСКА ДУЖНОСТ
       
      Непосредно након смрти А. П .Чехова, познати религијски философ Лав Шестов написао је чланак о стваралаштву славног писца, у којем га је назвао пјесником безнађа. Према Шестову, у току цјелокупног свог књижевног рада, Чехов је радио само једно – убијао је сваку људску наду. Морам да признам да се никада нисам слагао са оваквом оцјеном Чеховљевог стваралаштва. Међутим, ове Шестовљеве ријечи се итекако могу пренијети на наше вријеме. Штавише, баш оне најбоље описују климу која влада у црногорском јавном простору. Наиме, након 30. августа ове године родила се нова нада, коју је почела да гаји већина становника у земљи. Људи су почели да вјерују у васпостављање друштва у којем неће постојати вербални линч за сваког ко се осјећа или мисли другачије у односу на владајућу номенклатуру. Многи су повјеровали у могућност остварења идеје слободе говора. Понадали смо се да је коначно прошло вријеме у којем су се свештеници хапсили само због тога што су служили Литургију, те да фамозни НКТ више неће забрањивати људима да иду у цркву, прослављају крсно име и друге православне празнике. Но, као у поменутом чланку Лава Шестова, испоставило се да поред још увијек владајућих структура, у јавном простору постоје и не тако бројни, али истовремено и необјашњиво утицајни гласови, који се, заједно са поменутим структурама, труде да сваку од тих нада обесмисле. Тако је и горепоменути перформанс-ритуал био само још један у низу неуспјелих покушаја укоријењивања безнађа. Све ово нас упућује на закључак да тај дио јавности карактерише одсуство духовног здравља. Међутим, као хришћани дужни смо да се надамо да ово духовно обољење није болест на духовну смрт. Јеванђељска наука нас обавезује на вјеру да ће доћи до преображаја у душама људи који сачињавају те структуре и сегменте друштва. Јер се „дванаест часова у дану“ (Јов. 11, 9) увелико навршило и крајње је вријеме да они који ходају у тами и ноћи коначно угледају свјетлост. Надајмо се да ће та вјечна свјетлост макар толико обасјати њихове душе и умове да ће се у њима искоријенити мржња према другом и другачијем.
       
      Ђакон Павле Љешковић,
      професор Богословије Светог Петра Цетињског
      и ђакон при цркви Свете Тројице у Старом Граду Будви
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Дирљивим речима љубави Његово Блаженство Архиепископ Тиране, Драча ис ве Албаније г-дин Анастасије опрашта се од свог врсног ”пријатеља и брата”, ”изузетног духовног воће” и ”просветљеног богословај ерарха”, блаженопочившег Митрополита црногорског и приморског г-динаАмфилохија, који се упокојио у Господу јуче ујутро (петак, 30. октобра2020.).

       
      Поруку Архиепископа Анастасија преносимо интегрално :
      + Анастасије
      Архиепископ Тиране, Драча и све Албаније
      поводом упокојења Високопреосвећеног Митрополита црногорског и приморског г-дина Амфилохија
      С најдубљим болом смо примили вест о упокојењу блаженопочившег Митрополита црногорског и приморског г-дина Амфилохија. Саучествујућиу дубокој жалости возљубљеног нам народа Црне Горе и Српске Патријаршије, одслужили смо мали помен у капели Свете Архиепископије у Тирани и из дубине душе изражавамо наше саучешће православном народус уседне нам земље.
      Пријатељска нам помесна Црква у Црној Гори изгубила је изузетног духовног воћу, врсног пастиреначалника, који је, с расуђивање, мудрошћу, доследним животом у Христу и речју по Духу Светом, водио народ Божји у познање Тројединог Бога и у суштинску православну благочестивост. Православна Аутокефална Црква у Албанији остала је, такође, без драгоценог пријатеља и брата, с којим смо деценијама складно сарађивали, увек једнодушни у богословским и пастирски питањима наше Цркве.
      Православна Црква се опрашта од једног просветљеног богослова Јерарха, беспрекорног кова, просветљене мисли, одлучног и смелог,
      васељенског православног ума. Учествовао је и стваралачки доприносио у Свеправославним Сабрањима, као и на Светом и Великом Сабору на Криту. Његова трезвеност, бистрина мисли и у љуави смелост говора увек су доносиле добар резултат на међуправославним сусретима и одлукама. Вечан му помен! Господ, Којег је свом душом заволео и Којем је служио са самоодрицањем, нека упокоји његову душу. Увек нас теши вера да ”било да живимо, било да умиремо, Господњи смо”.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Иван Ивковић,
      Питање:
      Оче Саво, молим Вас да ми одговорите на следеће питање.
      Шта да уради жена, која је одувек у вери, када је пред браком са мушкарцем, који јој у потпуности у свему одгвовара и љубав постоји, али који није у вери, није ни крштен, не занима га делатно хришћанство, иако каже да верује у Бога? Није крштен и каже да га то не занима, значи нема венчања у цркви. шта да уради она? Да ли да одустане од веначања са њим или да зарад брака одустане од венчања у цркви, иако је то за њу незамисливо да уради?
      Одговор:
      Искрено речено, ту постоји проблем. Наша вера није само нека приватна ствар, рецимо као неки хоби, и да се особи са којом желимо да живимо то може да се свиђа или не свиђа. Хришћанска вера, ако се живи на прави начин је кључна ствар нашег живота и све што чинимо радимо у светлу те наше вере у Христа. Тако је и са браком. Брак није само неко правно повезивање човека и жене, нити је само питање репродукције, већ је пре свега света тајна која подразумева да две особе које су у вери одлуче да живе заједно, али тако што ће њихов заједнички живот, као једног тела, бити икона живота у Христу. Ако се неко обрати Христу док је већ у грађанском браку са другом особом то је нешто сасвим друго и тада љубављу и молитвом треба чинити све што је могуће да се светлост вере појави и у срцу другог супружника. Хришћани на љубав човека и жене не треба да гледају искључиво као на биолошки процес, као на телесну и душевну привлачност, већ пре свега на спремност да обоје у заједничкој вери узрастају у љубави према Богу. Наша вера нас учи да нема истинске љубави према ближњима без љубави према Богу. Може да постоји привлачност, верност и друге особине које су везане за човеков биолошки састав и сличне особине налазимо и код животиња, али љубав у хришћанском смислу нема пуноћу без љубави према Богу која супружнике и сједињује светотајински. Дакле, ако се љубав и брак искључиво гледају на телесном и душевном нивоу супружници неће бити суштински везани оном духовном споном која је неопходна да би им тај начин живота био на спасење и живот вечни.
      У овом конкретном случају мислим да треба бити стрпљив и да човеку кога је та жена заволела треба искрено рећи да је њена вера за њу веома важан део њене личности и да он, ако је истински воли, треба и да је разуме и прихвати као целовиту личност са којом ће поделити целог себе. То није питање формалности, тј. да он како би дошло до брака прихвати да се крсти и венча у цркви само да би се испунио тај предуслов. Веома је важно да обоје живо осете да их не повезује само оно спољашње већ да су и духовно блиски.
      Посебно сам нагласио да је реч о избору који треба направити пре ступања у брак. Ако су супружници већ у браку и једно од њих двоје се обрати, наравно да не треба раскидати заједнички живот и да треба наставити живети са својим супругом или супружницом, пре свега због деце, али исто тако да би Бог призвао спасењу и онога који није у вери. Међутим, када се двоје младих људи налазе пред одлуком да започну брачни живот, мислим и сведочим традицију Цркве да није добро свесно ићи у брачну заједницу са супружником који не само није у вери него је и противан Богу и заповестима Божијим. Наравно, постоји увек могућност да и такав живот доведе до обраћења другога и до срећног и благословеног брака, али, нажалост, најчешћи су случајеви у којима није тако. Постоје дакле изузеци успешних заједница који су из једне телесне заједнице узрасли у обзиљну духовну везу у Христу, али то не може да буде правило нити савет.
      И сам познајем супружнике који су започели свој брачни живот грађанским браком и да је у међувремену обраћење једнога од њих довело до обраћења другога и да су на крају одлучили да за свој заједнички живот добију благослов Цркве. Сада, када нема много некрштених душа и када хришћанин или хришћанка који обзиљно живе свој живот у Христу желе да ступе у брак крајње је пожељно да њихова супружница или супружник такође буду у вери, како би њихова заједница од самог почетка била благословена. Света тајна брака је часна и поштована у Цркви и има смисао само у евхаристијском контексту, као заједница мушкарца и жене који желе да живе свој живот у Христу у брачној заједници, делећи једни са другим све у Христу, јер то је суштина хришћанског брака. Ово може да изгледа као теорија али ако нам је приоритет живот у Христу, а тек потом све друго, наравно да томе све треба бити подређено. Проблем данашњег секуларизованог друштва јесте да се вера често доживљава као помоћно средство да живимо боље и срећније наш земаљски живот. Ако баш све не иде како треба многи се онда и разочарају јер очекују од Бога да им дарује срећу. То је погрешна перспектива и можемо говорити у том случају више о животу у Христу као средству, а не као циљу нашег постојања.
      Наравно, као монах не претендујем да могу да дам најбоље правило али покушавам да размишљам на основу онога што сам успео да научим у познанству и контакту са људима који су ми тражили савет.
×
×
  • Креирај ново...