Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Mile995

Како се одбранити од нежељених мисли?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Поштовање драги чланови.Е овако.Имам 22 године,живим у Републици Српској,и имам проблем.Прије од прилике мјесец и пол дана имао сам стресних ситуација,међутим ријешио сам то,али на врхунцу тих стресних ситуација су ми се појавиле суицидалне мисли.Иако сам имао проблема,чврсто сам стајао иза одлуке да то никад не бих урадио.Оне су се смањиле,али иако мањег интензитета ометале су ме,али сам рекао да су то само глупе мисли и то је то.Да би након неког времена(10так дана) опет ми се јавило неко незадовољство и опет суицидалне мисли само у таквом интензитету да су ме убједиле да ја то желим,да ми је доста свега,и што је најгоре јавио ми се осјећај такав.Е од тада неких 20так дана,не могу никако себе да демантујем да не желим.Никако себи не могу рећи да је то лоше и да не желим.И чим се мало саберем и кажем себи да не желим,ето опет оног незадовољства и осјећаја да ја то хоћу.Осјећај као да ја то морам и хоћу.Није ми јасно,од толико лијепих ствари на овом свијету,ја желим да се убијем а не знам зашто.Не знам како да кажем себи е то не желиш,то је лоше.Што је најгоре губим вољу и мотивацију,а самим тим интензитет се појачава.Боже драги шта ми се дешава

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, Mile995 рече

Боже драги шта ми се дешава

Миле..дешава ти се једноставно речено да те ђаво наговара да повјерујеш у то да живот нема смисао и да га скратиш..

Пробај то да разумијеш иако можда ниси дуго у вјери..

Рубрика псхилогија неће бити довољна за тај проблем.

Видиш и сам да ти се дешавају ствари за које треба нека помоћ, али прије свега Божја помоћ, јер ђаво има много, много искуства да подмеће такве мисли..хиљадама година. Зато и теби треба, неко ко има искуство да буде на твојој страни..

Имаш 22 године.. Узимаш ли неке псхиактивне супстанце, гудру, или босаурине, или и само јак алкохол? Ако је тако..пробај стати барем на неко вријеме, јер ће те уз помоћ тога много лакше на све наговорити..

Пробај повремено Исусову молитву: " Господе Исусе Христе помилуј ме грешног", док не нађеш доброг духовника...то данас није једноставно али ни немогуће..

Имаш овдје још о таквим мислима..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Treba da se boris brate sa losim mislima.

Lose misli su uvek proizvod neke nesrecne situacije u nasim zivotima. Uvek, ali, uvek, postoji izlaz iz bilo kakve lose situacije i mislim, da to treba da shvatis i da ti to bude stalno u glavi. Uvek postoji resenje za bilo kakve probleme u zivotu, samo treba ici polako i istrajno i naci ces odgovarajuce resenje.

Samo polako i budi uporan u borbi, korak po korak i bice sve u redu. Nadjes i neku zanimaciju, bilo koju, malo se opustis, pogledas neku dobru seriju ili film ili dobru sportsku utakmicu, moze i neka rekreacija, kosarka ili fudbal i slicno neko druzenje sa ljudima.

Jednostavno, trebas da 'oteras' takve misli od sebe, kao nesto lose i strano. I, ono, sto je mozda i najbitnije , mislim, da umesto takvih negativnih misli treba da 'kreiras' i imas u glavi , neke pozitivne i drugacije misli. I, bice sve u redu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Bokisd рече

Treba da se boris brate sa losim mislima.

Jednostavno, trebas da 'oteras' takve misli od sebe, kao nesto lose i strano. I, ono, sto je mozda i najbitnije , mislim, da umesto takvih negativnih misli treba da 'kreiras' i imas u glavi , neke pozitivne i drugacije misli. I, bice sve u redu.

Бокисд..

Прочитај пажљивије шта је Миле написао да је све већ покушао да уради.

Сам..

И какве је резултате добио.

И то ти је реално стање на терену.

Не може човјек у таквим ситацијама само сам да се бори. И не треба..

Осим ако не желиш да ризикујеш свашта..? Треба да тражиш помоћ, као што он и ради. Божју помоћ..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Добродошао ти нама,  и да се дружимо докле трајемо.

Радиш ли нешто, имаш ли барем хоби?

И обавезно увек да будеш у друштву породице, другара, никада сам!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, timjančica рече

Боксид..

Прочитај пажљивије шта је Миле написао да је све већ покушао да уради.

Сам..

И какве је резултате добио.

И то ти је реално стање на терену.

Не може човјек у таквим ситацијама само сам да се бори. И не треба..

Осим не желиш да ризикујеш свашта..? Треба да тражиш помоћ, као што он и ради. Божју помоћ..

Koliko vidim, ovakva situacija ga prati od skora, mesec ipo dana.

Pravo da ti kazem, ono sto znam , to sam i naveo. Jer, imao sam u zivotu period teske depresije i pomalo i na osnovu iskustva pricam.

Cak i oslanjanje na Boziju pomoc, zahteva odredjeni 'nivo' nase borbe i truda kako bi mogle da se prevazidju takve lose misli. Jednostavno, neka moja poenta jeste, da treba covek da se bori i da ne odustaje i da trazi razlicita resenja za svoje probleme. Uvek postoji resenje za bilo koji zivotini problem.

Ne treba covek da se  predaje i da se prepusta situaciji i losim mislima. I, da smatra da ne moze da se izvuce. I, da trazi, odmah, instant resenje. Mora korak po korak da se izvlaci iz neprijatne situacije, treba da ima neki 'ratni' plan kojim ce se suprostaviti losim stvarima.

Pa, ako ne moze sam, neka potrazi pomoc. Bilo koju, drugarsku i prijateljsku, profesionalnu ili Boziju. Evo, sam ovaj gest iznosenje na forumu svoje zivotne situacije jeste neki dobar korak ka' nekom dobrom duhovnom i mentalnom stanju.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Mile995 

Центар Срце се бави превенцијом самоубиства и имају и бесплатан хелп телефон (Svakog dana od 17 do 23: 0800-300-303):

https://www.centarsrce.org

Иначе ми као људи немамо способности, знања, силе да се увек сами изборимо са помислима и зато нам треба помоћ. Сваки пут када си близу такве помисли преусмери се на молитву, макар и расејану.

Ако ни то не можеш онда се стално моли за помоћ и за то: да се сетиш и да можеш да скренеш мисли.

И не веруј помислима, и одбацуј их без расправе са њима, јер изгледа да сада ниси у стању да са њима рационално изађеш на крај.

Причешће обавезно а ако треба и исповест.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Их колико ли сам пута кукала овде и тражила да сагледамо ствар из више углова.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, Bokisd рече

Mora korak po korak da se izvlaci iz neprijatne situacije, treba da ima neki 'ratni' plan kojim ce se suprostaviti losim stvarima.

Pa, ako ne moze sam, neka potrazi pomoc. Bilo koju, drugarsku i prijateljsku, profesionalnu ili Boziju.

Видиш, ратни план је управо да не тражиш било коју помоћ..јер ти било ко и не може помоћи..

Православном вјернику, никаве срце. орг не могу стварно помоћи и пријатељска и најбоља помоћ је недовољна. То је рат духовних сила..и тај рат можеш само тако и добити..

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 минута, timjančica рече

Видиш, ратни план је управо да не тражиш било коју помоћ..јер ти било ко и не може помоћи..

Православном вјернику, никаве срце. орг не могу стварно помоћи и пријатељска и најбоља помоћ је недовољна. То је рат духовних сила..и тај рат можеш само тако и добити..

Moram da budem iskren.

Teorijski si u pravu, ali, na osnovu svoga iskustva ,  vrlo je tesko ovu teoriju primeniti na delu. Proveo sam skoro dve godine ( u razlicitim periodima ) na Svetoj Gori i video sam svasta i svega. Tesko je coveka u takvoj situaciji tesiti i izvuci kroz Boziju pomoc . Mislim, moze, nemoj pogresno da me shvatis, ali, te' , kako da kazem,.... granicne psihicke i teske situacije su zaista vrlo specificne i teske za ljude.

Recimo, ( vec sam negde pisao ),  tamo na Svetoj Gori postoje monasi koji padnu u totalnu apatiju i hoce na kraju da se vrate u svet.

U takvoj situaciji, preporucuje se takvim monasima da se nekako,  pomalo opuste i skrenu svoje misli tako sto ce' izaci na more u camcu, na neko pecanje ili setnju plazama i brdima Gore ( i slicne stvari ). Pa, polako, korak po korak, kada se malo psihicki opusti i povrati mentalnu snagu, opet se vraca u tesku i jaku  monasku borbu.

Nikako se ne preporucuje u takvim situacijama neko dodatno duhovno opterecivanje takvih monaha jer ce' na kraju da puknu. Ima i kod velikih duhovnih otaca starog Egipta takva stvar, gde su oni savetovali takvim 'labavim' monasima da samo sede u keliji i pletu neke kosarice. Ili, veliki sv. Antonije je svojim monasima ponekada nalozio da igraju neke igre ( slicne danasnjem fudbalu ) radi odredjene relaksacije, jer, kako je pricao,....ako se luk preterano zateze, moze da pukne....

Neka moja poenta jeste, da je ponekad u teskim situacijama potrebno da se i pomalo relaksiramo i da ne zatezemo previse svoju psihicku i mentalnu i duhovnu snagu jer mozemo stvoriti time kontra efekat.

Pa, kada osetimo da imamo dovoljno snage mozemo krenuti u jacu duhovnu i psihicku borbu sa losim situacijama.

Opet, kazem i naglasavam, takvo je neko moje iskustvo sa losim mislima i teskim zivotnim situacijama. Mozda nekom drugom neko drugo resenje moze doneti duhovno i psihicko poboljsanje. Bitno je da se covek bori i trazi ta' resenja ( koja uvek postoje ) i  koja ce' ga izvesti iz odredjenih problema.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Bokisd рече

Tesko je coveka u takvoj situaciji tesiti i izvuci kroz Boziju pomoc . Mislim, moze, nemoj pogresno da me shvatis, ali, te' , kako da kazem,.... granicne psihicke i teske situacije su zaista vrlo specificne i teske za ljude.

Наравно да су те ситуације тешке. Али не у оном смислу у којем рекоше Јевреји за Господа, да му је "бесједа тврда". Мора се уложити једноставно труд, и вјера, а ми људи данас нисмо за то, већ смо за комформизам.

И тај комформизам на Светој Гори који се дешава, је исто то..комформизам. Било гдје да се дешава.

Али ствар је у томе да то не помаже.

Нема ефекта. Као кад би на наоружаног непријатеља бацао јаја.

Зато ту мора да иде духовни лијек.

Ко то не жели да прихвати, окрени, обрни - остаће без помоћи. 120%

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 минута, timjančica рече

Наравно да су те ситуације тешке. Али не у оном смислу у којем рекоше Јевреји за Господа, да му је "бесједа тврда". Мора се уложити једноставно труд, и вјера, а ми људи данас нисмо за то, већ смо за комформизам.

И тај комформизам на Светој Гори који се дешава, је исто то..комформизам. Било гдје да се дешава.

Али ствар је у томе да то не помаже.

Нема ефекта. Као кад би на наоружаног непријатеља бацао јаја.

Зато ту мора да иде духовни лијек.

Ко то не жели да прихвати, окрени, обрни - остаће без помоћи. 120%

Veruj mi, razumem te potpuno, ali, opet kazem, mislim, da covek treba da ima neke odredjene 'ventile' ili relaksacije u svom duhovnom zivotu inace, moze da se desi da se , kako se kaze, preforsira i da potpuno ispadne iz duhovnog i mentalnog zdravlja.

Nazalost, previse sam takvih primera video i ovde u svetu i tamo na Svetoj Gori ( :cmizdrenje: ) i zbog toga ne mogu da pricam drugacije.

Neka svako odmerava svoje duhovne i mentalne snage, pa, tako i pise u pismu, .... da rasudimo pre nego sto pocnemo da gradimo kucu ( duhovnu ).... sta i kako cemo ( graditi )....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Centar srce je fantasticna ideja. Na mail zaista odgovaraju, posvete se tome, ne znam za republiku srpsku, al znam da je u srbiji i telefonski razgovor bio moguc cak i ako nemas kredita oni te pitaju da te okrenu oni. Chat isto je super ideja. 

Mlad si, hrabroat vec imas, da nisi hrabar ne bi ni do sada izdrzao i fenomenalno je sto si potrazio podrsku. Bilo bi lepo da zaista razumes da jw to sto ti se desava saavim ljudski i normalno, da se mnogi u tom periodu suocavaju sa burnim osecanjima i ocekivanjima. Ali da je sasvim u redu i da potrazis podrsku od ljudi koji imaji i iskustva i znanja da se s tim izbore. Duhovnik je dobro mesto, pricescuj se sto redovnije mozes, ali ne daj se obeahrabriti ako naidjes na nekog ko misli da je sve to stvar vere i odluke pa kao ako pozelis zatvoris oci i pomolis se, pozitivno razmiskjas sve ce proci samo od sebe. To je malo verovatno. Mislim, procice al ne bas samo od sebe. Gledaj to na priliku da bolje upoznas sebe, da istrazis sebe, pokusaj da se raspitas da ki u tvom mestu postoji paiholoska podrska, neka vrata psihoterapije pa i po povoljnim cenama. To sad zavisi od toga gde se nalazis. Neki terapeuti rade i preko skajpa  tako da se raspitas. Nista to nije strasno i cesce je nego sto mislis. Samo ljudi se stide sebe i onoga sto misle, osecaju, pa misle da su manji i losiji vernici ako recimo imaju takve misli ili neke druge. Svako moze imati probleme sa osecanjima, sa depresijom, panikom, svime redom. Razlika je u tome sta ce da uradi sa tim. Moze da izignorise to i pripise sve Bozijoj volji, a moze i da bas zbog vere u Boga se bori sa sobom i potrazi pomoc. Ignorisanje, bezanje je po nekom pravilu najgore resenje. Ono sto potisnemo izbice na pivrainu vako il nako. Kao voda koja nadje uvek svoj put hteli mi to il ne. S Bozijom pomoci i podrakon duhovnika, pokusaj da razgovaras s nekim strucnim licem o tome, bez straha zaista. Uspeo si do sada tako da sve resurse vec imas u sebi. Neko ti strucan moze i pomoci da to otkrijes i sam. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Храм у селу Сипићу, надомак Раче Крагујевачке, посвећен је светим врачевима и бесребреницима Козми и Дамјану. Ове године Епископ шумадијски Јован служио је свету архијерејску Литургију управо на дан храмовне славе. Епископу су саслуживали архијерејски намесник рачански протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј-ставрофор Видоје Рајић, протојереј Велибор Јовановић, протонамесници Миломир Васиљевић и Влада Бранисављевић, јереј Младен Ђурановић, као и ђакони Урош Костић и Марко Арсенић.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      После прочитаног Јеванђеља о исцељењу капетановог слуге Епископ Јован се обратио верујућем народу протумачивши овај одељак. Он је на почетку беседе навео дилему - да ли је већа радост онога човека који је на смрт болестан и оздрави или његових најмилијих. Несумњиво, и једних и других је веома велика радост. “У чудесном догађају данашњег Јеванђеља једном незнабошцу се пробудила вера и он је потражио спас не за сина или неког најближег већ за слугу. У то време, слуга је био као најобичнија ствар која је могла чак и да се прода. У овом догађају се сусрела божанска моћ са људском слабошћу” - нагласио је даље владика Јован у својој богонадахнутој беседи. Он је даље рекао да је вера када је проткана надом и љубављу изазвала чудо. И сам Христос се задивио вери овога незнабошца. “Овај догађај нам служи управо да проверимо каква је наша вера. Само крштење или свештенички чин нису гаранција спасења”, даље је нагласио владика. Он је даље протумачио Христове речи да ће уместо многих синова царских на трпезу сести они који то нису. “Синови царски су у данашњем смислу речи они који су крштени”, рекао је Епископ Јован. “Свако треба да се запита да ли стоји у вери онако како нас учи Јеванђеље и свети оци. Када је човек најближи Богу?” - реторички се запитао он. Одговор је - када је јак у вери, тј. кад су му осећања најплеменитија. Ово је сасвим супротно истицању себе као и понижавању другог и то је пут за пакао. Затим је Преосвећени владика говорио о значају свете Литургије рекавши да није довољно само присуствовати већ и учествовати целим својим бићем на њој. Дух Свети претвара вино и хлеб у Тело и Крв Христову и никако према тој чињеници не треба бити равнодушан већ треба осетити благодатно дејство онога што се дешава на светој Литургији. На крају своје богонадахнуте беседе Епископ Јован је благословио све присутне вернике Сипића и околине.

      Извор: Епархија шумадијска
    • Од александар живаљев,
      Познат као сјајан проповедник и заштитник православне вере митрополит лимасолски г. Атанасије (Кипарска православна црква) дао је крајем јуна интервују Информативно-просветном одељењу Украјинске православне цркве.
      Тема је била црквена криза у Украјини. Митрополит се осврнууо на то да се кипарски Архиепископ Хризостом ради превазилажења кризе већ састао са александријским, антиохијским и јерусалимским патријархом у Никозији, а посетио је и српског и бугарског патријарха и грчког архиепископа. Такође, у сталној је вези са албанским архиепископом Атанасијем.
      Митрополит лимасолски Атанасије је нагласио да вероватно нико није желео проблем, али он сада реално постоји. А са становишта Кипарске цркве (6. тачка њеног саопштења о Украјини) јесте прихватање у цркву оних који нису канонски рукоположени („филаретовци“) без покајања, и они који немају никакво апостолско прејемство „самосвјати“ („макаријевци“).
      Зато је једина канонска црква у Украјини она коју предводи Блажењејши митрополит Онуфрије. Митрополит лимасолски је задивљен како смирено он води брод украјинске цркве у овим временима.
      Некада Црква из икономије може да прихвати у општење шизматичке општине, али само уз покајање.
      У томе је јединствен став на Кипру. Кипарски архијереји нису се сложили око тога да свака нова нација има право на аутокефалију. Против таквог става гласао је и сам митрополит Атанасије. Он истиче: Ако би прихватили тај став, требало би да делимо Антиохијску патријаршију на више аутокефалних цркава, у Африци би право аутокефалије имале црква у Кенији, Мозамбику или Танзанији. Да ли је то разумно решење. Да не говоримо о проблемима са Скопљем, садашњом Северном Македонијом, или Црном Гором. То су трагедије.
      Ми сви треба да полазимо од тога да смо јединствено тело православних хришћана. Ми волимо и васељенског патријарха Вартоломеја и руског патријарха Кирила и кијевског митрополита Онуфрија. Верујем да сви они имају добре намере и да ће Господ послати решење. Христос је реако да се саблазни превазилазе великом вером и бројним молитвама, закључио је митрополит лимасолски Атанасије.
      Извор: http://www.pravoslavie.ru/122039.html
    • Од Логос,
      У новонасталој ситуацији повећаних хуманитарних потреба све је више захтева које Епархија добија са молбом како да се уплате динарска или девизна средства која би била искоришћена за потребе добротворне помоћи угроженим породицама на Косову и Метохији. Следе подаци о епархијском динарском рачуну и начину како уплатити средства у другим валутама из иностранства.
      У случају нејасноћа можете контактирати економисту Епархије Рашко-призренске:
       
      Горан Крстић, дипл. екон.     
      Економиста Епархије рашко-призренске
      тел: +381 66 901 15 59 ; +381 38 65 510; +386 49 785 782
      ДИНАРСКИ РАЧУН:
      Динарски жиро-рачун Епархије Рашко-призренске
      205-243659-06
      ДЕВИЗНИ РАЧУН:
      NALOZI ZA PLAĆANJE ZA MEĐUNARODNE UPLATE NA RAČUNE RAIFFEISEN BANKE KOSOVO
      (Uputstvo u DOCX formatu: https://d.pr/free/f/roLQJD
      Pojedinac ili kompanija moraju imati otvoren račun pri Raiffeisen Banci Kosovo kako bi primali ili slali međunarodne uplate
      Banci koja vrši transfer (banci koja šalje doznaku) bi trebalo dostaviti sledeće instrukcije:
      56 A: Korespodentna Banka: (videti spisak dole)_____
      57 A: Račun u instituciju: 
      Raiffeisen Bank Kosovo
      Prishtina, Kosovo
      SWIFT kod: RBKOXKPR
      59:  Korisnik broj računa:
      Račun sa IBAN-om 20 cifara - broj osnovni bankovnog računa 16 cifara
      XK05   1503 0310 0140 7703
                                            
      Ime korisnika: 
      Eparhija Rasko-prizrenska, Prizren-Gracanica
      Ljubazno Vas molimo da odaberete jednu od navedenih korespondentskih banaka sa liste ispod (polje 56 će biti korišćeno sa jednom od naših korespondentskih banaka).
      Pažnja:
      *Za sve uplate preko 10,000 EUR, kako bi se izbeglo kašnjenje u procesu plaćanja, strana koja naručuje novac bi trebalo da naglasi detalje plaćanja. 

       
      Извор: Епархија рашко-призренска
    • Од Логос,
      По традицији наше Цркве, исповест деце почиње у узрасту од седам година. То се поклапа са преласком из детињства у адолесценцију. Тада дете достиже први степен духовне зрелости. Ојачава његова природна воља. За разлику од беба оно већ има унутрашњу снагу да се одупре искушењима. Прва исповест – то је посебан догађај у животу детета. Она може за дуг период одлучити не само однос према исповести већ и правац његовог духовног живота. За њу, родитељи детета дужни су да га припремају током година живећи у складу са црквеним правилима. Уколико су успели да васпитају дете да буде благочестиво, могу припремити дете за прву исповест тако да тај дан за њега буде празник.

      Код детета је усвајање претежно понављање графичких образаца, а не мисаона активност. Његова представа о Богу формира се на основу односа са родитељима. Свакога дана слуша молитву „Оче наш“. Сам Бог у причи о блудном сину показује тај однос. Како отац прихвата сина који му се врати, тако и Бог с великом љубављу прима човека који се каје. Уколико се у породици односи базирају на љубави није тешко објаснити сину или кћерки зашто је важна љубав према небеском родитељу. За дете је то природно као и љубав према сопственим родитељима. Детету је потребно што чешће говорити о Божанској љубави. Мисли о Богу који га воли изазива у њему осећај кривице, кајања и жеље да не понови лоше поступке. Коначно, са седам година дете већ зна шта представља рај, да ће некада бити суд, али то не опредељује мотиве његовог поступања. Апсолутно је недопустиво дете плашити и говорити да ће га Бог казнити. То у потпуности може да искриви слику коју дете има о Богу. У његовој души појавиће се болан осећај страха. После, такав човек може изгубити веру.
      Дечја вера није само проста и искрена, она је и неуобичајено светла и радосна. С посебним интензитетом дечја душа проживљава празнике: „Идеш из цркве. Све је другачије. Снег – свет. И звезде – свете, нове, Божићне звезде“, „У мојим очима и изненађује ме: боје  - живе, неисказано-радосне, свете...Бог?...Неописив.“ (Шмелев Иван. Година Господња).
      У припреми за исповест важно је пружити детету уверење да је већ довољно порасло и да може само проценити своје поступке. Разговор не мора нужно садржати лекције које је дужно да запамти. Важно је не угрожавати његову слободу. Оно искрено може жалити кад сазна како је неправилан и лош био неки поступак. Тада се код њега рађа жаљење и решеност да се поправи. После исповести дете треба да осети олакшање слично оном које осећа кад му родитељи с љубављу и поверењем опросте преступ.
      1877. године, Иван (Вања) Шмељев запамтио је своју прву исповест до краја живота. „Долазимо на време за вечерњу службу, а већ их се много скупило. С леве стране стоје и пролазе по један у реду носећи свећу. Сећам се и ја пред заслоном – душа се одмах уплашила. Због чега заслон? Горкин ми је објаснио: то је да не оклевају они који се исповедају; тајна исповести душе, ко може и плаче од скрушености, не прија им да их гледају извана. Стоје један за другим са свећама, чекају свој ред. И код свих погнуте главе од кајања. И ја сам покушао да будем скрушен, а ничег се не сећам какви су моји греси. Горкин ми стави свећу и тражи три копејке, а ја плачем. – Зашто ти плачеш... кајеш се? – пита ме.  A мени се не спајају усне.
      У свештеничкој соби седи за столом протођакон и држи гушчије перо.
      Приђи!  - и на мене пером показа. Ту  је мене ухватио страх: пред њим велика књига и он по њој нешто записује – грехе, можда, рукописом. Ја се ту сетим једног греха како сам гушчије перо видео: како су за Филиповке код нас протођакон и свештеник гушчије батаке јели а ја завидео што и мени нису дали. И још сам се сетио како сам осудио протођакона јер је на Крстопоклоној јео јабуке из туршије, а у њега је толики стомак. Рећи?... На крају, изгледа да све бележе. Одлучио сам да кажем, али он не записује грехе – такво је правило. Уписао је моје име у књигу и проговорио из стомака: „Због греха се кајеш, момче?... Плачеш ли? Ништа зато, замоли, Бог ће ти опростити“. И превукао је пером преко мојих очију.
      Пуштају нас напред. У Горкина свештеничке ствари – са свештеничком кутијом и сви га веома поштују. Шапућу: „Изволите напред Михајло Панкратичу, ви радите за цркву.“ Иза преграде излази Зајцев, у црвеној одећи и крсти се.
      Пролази туда дежурни ватрогасац, крсти се брзо-брзо, као да ће да иде у најгоре. Мислим: „Он који се нигде не боји, овде се боји.“ Видим под заслоном његова велика чизма. Потом се чизма подвлачи под заслон, виде се јасно закивци: спустио се на колена. И нема чизама: прилази нам, лице му је радосно, пријатно. Пада на колена и спушта главу на под много пута, брзо, као да жури и одлази. Потом иза заслона долази лепа девојка и брише марамицом очи – због греха жали?
      -              Иди с Господом – шапће Горкин и скоро ме гура, а мени ноге не иду, и опет сам све грехе заборавио.
      Он ме води за руку и шапће: „Иди, голубе, покај се.“ А ја ништа не видим, очи ми засузиле. Он ми палцем брише очи и ја за заслоном видим аналој и оца Виктора. Он ме привлачи и шапће: „Хајде мили, откри пред крстом и Јеванђељем, као пред Господом у чему си грешио...Не бој се, не таји...“ Ја плачем, не знам шта да кажем. Он се сагиње и каже: „Дакле, татицу-мамицу ниси слушао...“ А ја само запамтио батак.
      -              И, шта још...ниси слушао, мораш да слушаш...Шта, какав батак?
      Ја једва прошапућем кроз сузе:
      -              Гушчији батак, гу-шчији батак на ком сам завидео... Он почиње да поставља још питања, шта је са батаком, тако испитује и ја му све говорим.
      Он ме мази по глави и уздише:
      -              Тако, паметни момче... ниси сакрио... и души је лакше. Има ли још нешто?
      Мени је лако и говорим за све: и за лопату и за јаја, и даље како сам осудио оца протођакона, за јабуке из компота и његов стомак. Свештеник ме упозорава  да су завист и осуђивање других велики грех посебно за старије.
      -              Их, ти, како запажаш – и хвали чежњу душе.
      Али ја не схватам шта је то. Пребацује преко мене епитрахиљ и крсти ми главу. И ја с радошћу слушам: „Опраштам и разрешавам“.
      Излазим иза заклона, сви у мене гледају – био сам јако дуго. Може бити, да размишљају, како сам ја велики грешник. А на души тако лако-лако.“ (Шмељев Иван. Лето Господње).
      Деца од 7 година често су стидљива. Зато су родитељи дужни да започну разговор о томе много пре тог догађаја. Тада се дете постепено привикава и чека са великим страхопоштовањем али без плашљивости. Сваки пут је потребно разговарати са њим о томе мирно, истичући да је већ велики и да већ зна како да се сам понаша.
      Прво учешће детета у тајни Покајања – то није генерална исповест одраслог човека, оптерећеног деценијама греха. у доби од 7 година, деца имају прве експерименте и прве лекције у школи покајања, у којој ће да се уче целог свог живота. Стога није толико важна пуноћа исповести већ правилан став детета. Дужност је родитеља да помажу детету да схвати како је грех, пре свега, нешто што представља опасност за његов духовни развој, што може да се укорени и прерасте у навику. „Не остављајте дете без знања које се тиче искорењивања из срца кукоља грехова, скривених, подмуклих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти; непријатељ и грешно тело не штеде ни дете, семе свих грехова је и у детету; представите детету све опасности на животном путу, не скривајћи од њих грехе, како се они из незнања и неразумевања не би утврдили у греховним навикама и страстима, које расту и приносе сопствене плодове у складу са узрастом детета.“ (свети праведни Јован Кронштатски, Мој живот у Христу. М, 202, стр.216.) Као такав кукољ јављају се: подмуклост, лагање, ароганција, хвалисавост, егоизам, неуважавање старијих, завист, похлепа, лењост. При превазилажењу греховних навика родитељи би требало да показују мудрост, стрпљење и истрајност. Они су дужни да не указују директно на грех и на лоше навике у души детета већ да убедљиво објашњавају њихову штетност.
      Само такво покајање које се врши уз учешће савести доноси резултат. „Савест одређује пут унутрашњег учења о свему што су дужни да раде“ (Јован Златоусти, светитељ. Пет речи о Ани) Родитељи су дужни да траже појављивања греховних навика у дететовој души. Најчешће их они заразе својим страстима. Пошто их сами нису победили у себи, исправљање не даје значајне резултате.
      При припреми детета за исповест важно је не само помоћи детету да схвати шта је грех, већ и приволети га да прихвати врлине, без којих није могуће имати пунокрвни духовни живот. Таквим врлинама сматрају се: знање о свом унутрашњем стању, послушност, навика молитве. Деци је могуће да прихвате Бога као свог небеског родитеља. Зато им је лако објаснити да молитва представља живу комуникацију са Њим. Попут односа с оцем и мајком потребно је да се дете молитвено обраћа Богу.
      После исповести родитељи не треба да о њој испитују дете, него да показују своју приврженост и топлину, како би, колико је могуће више, утиснули у дечју душу радост због великог догађаја.
      Превела: Ирис Б. Влајић
      (Православна породица)

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански Г. Стефан служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Св. Кнеза Лазара Српског у Земун пољу. Епископу Стефану су саслуживали протојереји– ставрофори Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско– новобеоградски и Небојша Тополић, старешина Богородичине цркве у Земуну, протонамесник Драшко Тепавац и јереји Лука Верић, Далибор Стојадиновић, Анђелко Дедер, Мирко Ранисављевић и Борис Савић, протођакони Стевица Рапајић и Младен Ковачевић и ђакон Велисав Миловановић.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Светој Архијерејској Литургији присуствовао је и протојереј - ставрофор Јован Кошевић и специјалан гост из Римокатоличке цркве Велечасни Јозо Дуспара, жупник и декан земунски, као и г. Марко Николић заменик Милете Радивојевића директора Владине Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама, заменик председника општине Земун г. Дамир Ковачевић са сарадницима. Традиционално Светој Литургији је присуствао и др Живота Јовановић испред Института за кукуруз ЗП који је и ктитор и добротвор овог светог храма, а који данас прославља своју Крсну славу. Такође, присутни су били и припадници Војске Србије и Специјалне антитерористичке јединице МУП-а Србије, као и многобројни верни народ.
      На крају Свете Архијерејске Литургије еп. Стефан је пререзао са свештенством и верним народом славски колач и потом је изговорио надахнуту беседу у којој је подсетио да је Видовдан дан када „треба да погледамо добро ко смо, где смо и где се налазимо“. Ми данас када погледамо, као народ имамо велике проблеме и у Хрватској и у Босни и у Црној Гори, Македонији, али имамо и овде код нас у Београду, у својој кући у својој породици. Имамо и велике проблеме у нашем срцу и души. Зато овај дан није „да говоримо о нашим страдањима, него да говоримо каква је могућност нас данас, верујућих људи, да побољшамо своју ситуацију, у свом срцу у својој кући, у свом граду, на свим територијма где Срби живе.“ Ми зато треба да се радујемо јер се данас име Божије призива у скоро сваком храму, скоро у свакој болници, скоро свакој касарни, у затворима, у школама. И ми треба да се трудимо да то радимо заиста искрено, отворено, просто.

      Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Create New...