Jump to content
Mile995

Како се одбранити од нежељених мисли?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Управо сада, timjančica рече

Рапсоди, теби то помаже али он има другачији проблем..приједлог разумијеш..са дјелимичном сагласношћу.

E to je to tamnancica.Ja kao da sam saglasan sa tim mislima,kao da stvarno hocu.Nevjerovatno

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 минута, Mile995 рече

Hvala ti srki puno drug moj i svima ostalima.Ne znate koliko mi znaci podrska.Na ivici sam da se rasplacem,nisam plakao od 2 osnovne.Nadam se da cu sebe ubjediti da ja to ne zelim,isto tako cu otici kod porodicnog da mi da uputnicu za psihologa ili psihijatra da vidi sta je sa mnom.Imam utisak da sam poludio,jer ne moze normalan covjek zeljeti tako da se ubije.Boze dragi,jer sta god da kazem kontra,dzaba zelim se ubiti i gotovo.Nevjerovatno.

Jeste, cudna je nasa psiha i ne znamo sta nam se moze desiti u nekom trenutku. Kazem ti, veruj mi, ovo sto pricas, imam utisak da mi se sve ponavlja, jer sam nesto slicno preziveo kao i ti sam, samo bez nekih suicisidnih misli i mislim da znam kroz sta trenutno prolazis.

Zbog toga imas moju potpunu podrsku jer ko ne oseti na svojoj kozi posledice teskih misli i neke depresije, tesko moze znati, koliko je to tesko izdrzati.

Izdrzi, pronadji dobrog psihologa i bice bolje, sigurno. :945729:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Mile995 рече

E to je to tamnancica.Ja kao da sam saglasan sa tim mislima,kao da stvarno hocu.Nevjerovatno


Да..и као што ти сам себе тешко можеш да разувјериш, психолози ће моћи још мање...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 13 минута, Mile995 рече

Hocu naravno boricu se,ne predajem se,neka ih neka napadaju te misli.Mene jedino muci razlog zasto ja zelim da se ubijem.Ne znam zasto stvarno?Koliko god navodim razloge zbog kojih necu,ne vrijedi.Dzaba hocu i gotovo.Nevjerovatno je sta se desava.

Брате сви ми овде ти можемо предложити неку активност ( мислену или физичку) у нади да ће ти помоћи. Свако " зашто " има своје " зато " . Попричај са неким искусним свештеником ( неко ће рећи психологом) можда из приче постепено са неким искусним  и открије се то фамозно  " зато "... ако откријеш узрок то је већ упола решен проблем.

Опрости на тренутак сам помислила да си наш форумаш Мурамаша и да нас тролујеш. :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, timjančica рече


Да..и као што ти сам себе тешко можеш да разувјериш, психолози ће моћи још мање...

Sestro, u ovakvim situacijama svaka pomoc je dobrodosla.

Znaci, veruj mi, pricam iz iskustva. Moram, da kazem, nema sale sa ovakvim stvarima, moramo sve uciniti da nam bude bolje, pa, onda, kada se covek stabilizuje, moze da radi ono sta hoce.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Bokisd рече

Sestro, u ovakvim situacijama svaka pomoc je dobrodosla.

Znaci, veruj mi, pricam iz iskustva. Moram, da kazem, nema sale sa ovakvim stvarima.

Знаш како наш народ каже: "Гдје је много баба килаво је дјете".

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, Mile995 рече

Hvala ti srki puno drug moj i svima ostalima.Ne znate koliko mi znaci podrska.Na ivici sam da se rasplacem,nisam plakao od 2 osnovne.Nadam se da cu sebe ubjediti da ja to ne zelim,isto tako cu otici kod porodicnog da mi da uputnicu za psihologa ili psihijatra da vidi sta je sa mnom.Imam utisak da sam poludio,jer ne moze normalan covjek zeljeti tako da se ubije.Boze dragi,jer sta god da kazem kontra,dzaba zelim se ubiti i gotovo.Nevjerovatno.

Нема на чему брате, главу горе биће то све ок. Види се да си добар и паметан момак, јер си све лепо схватио - те мисли нису твоје, те жеље нису твоје, него су само пролазна фаза, једно привремено стање које никако не представља твоје праве и трајне жеље и погледе на живот и свет.

Замисли то као грип - разболиш се лежиш, боле те кости, немаш апетит, гади ти се клопа, не можеш да устанеш из кревета, није ти ни до чега итд... Али када прође све опет будеш онај стари, не осећаш бол, гладан си, не лежи ти се, желиш да радиш ово или оно... Дакле, онај човек коме није било ни до чега ниси био ти, већ само једна епизода изазвана вирусом грипа. Исто тако, када прође ово у чему си сада, сконтаћеш да то ниси био ти, већ такође једна фаза изазвана некон неравнотежом у телу и/или духу.

Исто као што док лежиш у кревету болестан од грипа ни не помишљаш да ћеш заувек бити сав такав нерасположен за било шта, не треба ни сада да уопште размишљаш да ће те те мисли и осећања заувек пратити, јер неће. Проћи ће неко време док се не опоравиш (једноставно нема лека ни за тело ни за дух преко ноћи, будући да и ситница попут грипа уме да траје по недељу-две), али ћеш успети. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, timjančica рече

Знаш како наш народ каже: "Гдје је много баба килаво је дјете".

Naravno.

Ali, opet, kazem, pricam na osnovu svoga iskustva, znam, koliko  je tesko i teskobno u tom ( teskom ) mentalnom i psihickom stanju.

Sta da radimo ? Ja sam citao i znam za pravoslavnu stvar o borbi sa mislima i pomislima i primanja negativnih ( misli ) u srce i saglasavanja sa njima. I, znam, kako svetitelji govore o nacinima borbe sa mislima. Ali, mislim, da mu takve stvari trenutno nece mnogo pomoci. Takva je trenutna situaucija i zbog toga je svaka druga pomoc dobrodosla.

Mislim, da je brat vec dobio dosta saveta i da treba da nesto aktivno odradi i da nadje nekog psihologa i da krene na bolje.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Bokisd рече

 

Sta da radimo ? Ja sam citao i znam za pravoslavnu stvar o borbi sa mislima i pomislima i primanja negativnih ( misli ) u srce i saglasavanja sa njima. I, znam, kako svetitelji govore o nacinima borbe sa mislima. Ali, mislim, da mu takve stvari trenutno nece mnogo pomoci.

А шта ће му помоћи.. одлазак код псхилога, који о томе појма нема? Или разговором са неким на форуму који о томе много не зна?

Или неки унијатски мутант можда - одлазак "православном психологу"?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 33 минута, Mile995 рече

Ja kao da sam saglasan sa tim mislima,kao da stvarno hocu.Nevjerovatno

aj par pitanja

jes ti brate kršten?

jel odeš neđeljom na liturgiju, kakav si sa crkvom?

kakvu muziku slušaš?

jel čitaš šta?

šta bi uradio da ti cijela familija danas pogine?

kakvo mišljenje imaš o životu?

koje si najgore iskustvo imao u životu?

šta misliš o onima koji učine sebeubistvo?

šta misliš da će se desiti posle smrti?

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 33 минута, timjančica рече


Да..и као што ти сам себе тешко можеш да разувјериш, психолози ће моћи још мање...

ово апсолутно није тачно, јер човек у оваквом стању себе и не може да разуме и рационалне одлуке да доноси, као што и сама видиш из тог вртлога помисли не може сам да изађе, ако и успе то је привремено и стално се враћа у исто стање . Не кажем да је сваки психолог стручан, понекад је довољан и један разговор са тоталним странцем, да ти да смернице.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ово више пишем због људи које можда муче слични проблеми а читају или ће читати тему.

Тимјанчицин став о томе да не треба ићи код психолога/психијатра је погрешан и нема никакве, ама баш никакве, везе са Црквом и православним хришћанством.

Црква никада није учила да се у случају здравствених тегоба (а депресија и разне друге психичке невоље јесу здравствена тегоба) не треба обратити лекару. Напротив, треба се обратити лекару, с тим што верници знају да и када урадимо све што је у људској моћи то није довољно, већ је потребна и помоћ Божија, која се добија у Цркви.

Али то не значи да не треба тражити и људску помоћ, нити Црква то учи.

Када нам се поквари аутомобил, ми не молимо Бога да га поправи нити очекујемо да Он то уради, већ одемо код механичара, а уз то се и помолимо Богу да све буде како треба, као и за све друго што нам се дешава у животу.

Тимјанчица вероватно има најбоље намере, али не разуме колико је опасно делити медицинске и духовне савете људима чије је здравље угрожено и какве то последице може имати када се то ради без подлоге у медицини и учењу Цркве.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Снежана рече

ово апсолутно није тачно, јер човек у оваквом стању себе и не може да разуме и рационалне одлуке да доноси, као што и сама видиш из тог вртлога помисли не може сам да изађе, ако и успе то је привремено и стално се враћа у исто стање . Не кажем да је сваки психолог стручан, понекад је довољан и један разговор са тоталним странцем, да ти да смернице.

Ко год вјерује психолозима више него истински православном, неунијатском духовнику, он иде психологу..

Ја не спадам у такве..а свако је слободан да вјерује шта жели, али му није све на корист..

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Срђан Шијакињић рече

Ово више пишем због људи које можда муче слични проблеми а читају или ће читати тему.

Тимјанчицин став о томе да не треба ићи код психолога/психијатра је погрешан и нема никакве, ама баш никакве, везе са Црквом и православним хришћанством.

Црква никада није учила да се у случају здравствених тегоба (а депресија и разне друге психичке невоље јесу здравствена тегоба) не треба обратити лекару. Напротив, треба се обратити лекару, с тим што верници знају да и када урадимо све што је у људској моћи то није довољно, већ је потребна и помоћ Божија, која се добија у Цркви.

Али то не значи да треба тражити и људску помоћ, нити Црква то учи.

Када нас поквари аутомобил, ми не молимо Бога да га поправи нити очекујемо да Он то уради, већ одемо код механичара, а уз то се и помолимо Богу да све буде како треба, као и за све друго што нам се дешава у животу.

Тимјанчица вероватно има најбоље намере, али не разуме колико је опасно делити медицинске и духовне савете људима чије је здравље угрожено и какве то последице може имати када се то ради без подлоге у медицини и учењу Цркве.

Срђане, као православни вјерник иди слободно код интернисте, најбоље православног, али психолог је нешто друго.. 

Он је медицински "љекар душе". А мој љекар душе као православне вјернице је мој духовник.

Ко жели да вјерује другачије, слободан је.

Не намећем никоме своје мишљење, једноставно га износим.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, timjančica рече

Ко год вјерује психолозима више него истински православном, неунијатском духовнику, он иде психологу..

Ја не спадам у такве..а свако је слободан да вјерује шта жели, али му није све на корист..

ја верујем у Бога, а не у духовнике или психологе, као што не верујем да је сваки психолог стручан, тако не мислим да је сваки свештеник  или монах стручан да дели савете, јер ако ћемо искрено, имамо доста примера "духовника" који су завели и замало уништили животе људи, пуна их је психијатрија.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest
Ова тема је за сада закључана и нису омогућени будући одговори.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      У чину монашког пострига монаху или монахињи се не уручује само крст, као „штит вере“, већ и бројаница („κομποσκοίνι“ на грчком, „чотки“ на руском), као“духовни мач“. Приметићете да се оне често сматрају средством за одбројавање које нам служи ради увида у број изговорених молитава или метанија. Али монашка литература и чин пострига нам говоре да је бројаница нешто више; то је „духовни мач“, јер нам помаже да победимо расејаност у току молитве и од душе одагнамо зле помисли. Замолили су ме да објасним како/зашто ово делује или не.
      Говорећи савременим речником, коришћење бројаница се може упоредити са „добровољним врпољењем“, као што је стезање гумене лопте, жврљање, шеткање по соби или кликтање хемијске оловке, опет и опет, док се усредсређујемо на неки други, важнији задатак. Новија истраживања показују да код многих (иако не свих) људи активност која заокупља чуло небитно за извршавање примарног задатка заправо помаже фокусирању пажње на тај задатак. Сензорно-моторичка активност повећава нивое неуротрансмитера допамина и норепинефрина (норадреналина), као и лекови за ADHD поремећаје, тако да оба повећавају и изоштравају пажњу. Али пошто међу људима постоје различитости и у склопу нервног система неки од нас успешно обављају само један по један задатак. Неки од нас седе потпуно мирни за време дугог концерта, док други за то време пљескају по колену или чак штрикају.
      Да се вратимо на бројанице, неки се „врпоље“ с њима током црквене службе, док је другима коришћење бријаница за време Литургије сувишно. Сматрам да оне могу бити мање или више корисне, у зависности од нашег неуронског склопа. Лично, налазим да су од велике користи у борби против зависности од мог мобилног телефона у оним тренуцима кад га треба искључити, нпр. увече. На спавање одлазим са бројаницом у руци, оставивши телефон у другој просторији како не бих дошла у искушење да га проверавам ноћу. (Ово се догађа јер примећујем да телефон и сам на неки начин лако постаје средство за „врпољење“, али то је већ друга тема.)
      У сваком случају могу рећи: „Хвала Ти Боже за све алатке које имамо на располагању, које нам помажу да усмеримо пажњу ка Теби.“
      монахиња Васа (Ларин)
      Извор: Coffee with Sister Vassa
      Превод: Подвижничка слова
    • Од Иван Ивковић,
      На празник Светих Кирила и Методија 24. маја 2020. године, у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима, предавање на тему „Страх и стрес и како их превазићи“ одржао је клинички психолог др Влајко Пановић. Звучни запис можете преузети са интернет странице радија Слово љубве.
       
    • Од JESSY,
      Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (Прва Коринћанима 11, 27 – 32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(…) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»? Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези. Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора („Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња“, (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(…)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења). Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45. Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста. Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник (а не човек сам по себи) који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање. У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности („Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела“).
      https://www.cudo.rs/проф-др-јован-фундулис-како-бисмо-се-м/
       
    • Од Рапсоди,
      Квотујте форумаша и опростите се  било песмом, стихом, жељом ...итд. 
      Први ми паде Оби на памет 
      @obi-wan 
       
    • Од JESSY,
      Свако од нас се сусрео са чињеницом да исповедамо једну исту ствар. Рекло би се, да се унутар нас ништа не мења. Шта радити у таквој ситуацији? О томе расуђује епископ Слуцки и Солигорски Антоније (Дороњин).
      Епископ Антоније: Уколико осећате да се исповест претворила у пуку формалност, да борбе са грехом нема, да се једна иста сагрешења понављају из дана у дан – постоји ли могућност изаћи из такве кризе? Како пронаћи одлучност да се борите? То је веома сложено и нужно питање. Одмах желим да вам кажем да је исповест тајна, о којој брину не само мирјани, него и свештеници и епископи и митрополити: сви ми се исповедамо. Свештенство се стара о томе да се исповеда минимум једном недељно. И пред нама такође увек стоји питање: како не дозволити да се исповест претвори у формалност? Због тога и долазимо духовнику, ми смо свесни једног или два греха у својој души и схватамо да то „није добро“, да је потребно имати један списак – и често почињемо да измишљамо. Но покајање је некомпатибилно са лицемерством и лажју. Шта онда?
      Исповест је аутономни чин који није повезан са светим Причешћем. Свето Причешће има своју припрему, а исповест – своју. Али, тако се десило у историји наше Руске Цркве, да је данас обавезно неопходно исповедити се, како би се приступило Светом Путиру. И многи сматрају исповест као „пропусницу“ или „карту“ за Причешће.
      У вези са тиме је установљена таква пракса, зато што је у историји наше Цркве постојао период када су се људи ретко причешћивали. Уколико би се причешћивали једном годишње, онда су заиста обавезно морали да се исповедају и да посте једну недељу пред Причешће. Чули смо, вероватно: да бисмо могли да се причешћујемо, било је неопходно држати недељни пост? Та традиција је формирана у времену пред револуцију, зато што је по Закону Руске империје сваки човек био дужан да се причести најмање једном годишње и свештеник је њему издавао сертификат.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...