Jump to content
Mile995

Како се одбранити од нежељених мисли?

Rate this topic

Recommended Posts

Управо сада, timjančica рече

Рапсоди, теби то помаже али он има другачији проблем..приједлог разумијеш..са дјелимичном сагласношћу.

E to je to tamnancica.Ja kao da sam saglasan sa tim mislima,kao da stvarno hocu.Nevjerovatno

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Mile995 рече

Hvala ti srki puno drug moj i svima ostalima.Ne znate koliko mi znaci podrska.Na ivici sam da se rasplacem,nisam plakao od 2 osnovne.Nadam se da cu sebe ubjediti da ja to ne zelim,isto tako cu otici kod porodicnog da mi da uputnicu za psihologa ili psihijatra da vidi sta je sa mnom.Imam utisak da sam poludio,jer ne moze normalan covjek zeljeti tako da se ubije.Boze dragi,jer sta god da kazem kontra,dzaba zelim se ubiti i gotovo.Nevjerovatno.

Jeste, cudna je nasa psiha i ne znamo sta nam se moze desiti u nekom trenutku. Kazem ti, veruj mi, ovo sto pricas, imam utisak da mi se sve ponavlja, jer sam nesto slicno preziveo kao i ti sam, samo bez nekih suicisidnih misli i mislim da znam kroz sta trenutno prolazis.

Zbog toga imas moju potpunu podrsku jer ko ne oseti na svojoj kozi posledice teskih misli i neke depresije, tesko moze znati, koliko je to tesko izdrzati.

Izdrzi, pronadji dobrog psihologa i bice bolje, sigurno. :945729:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Mile995 рече

E to je to tamnancica.Ja kao da sam saglasan sa tim mislima,kao da stvarno hocu.Nevjerovatno


Да..и као што ти сам себе тешко можеш да разувјериш, психолози ће моћи још мање...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 минута, Mile995 рече

Hocu naravno boricu se,ne predajem se,neka ih neka napadaju te misli.Mene jedino muci razlog zasto ja zelim da se ubijem.Ne znam zasto stvarno?Koliko god navodim razloge zbog kojih necu,ne vrijedi.Dzaba hocu i gotovo.Nevjerovatno je sta se desava.

Брате сви ми овде ти можемо предложити неку активност ( мислену или физичку) у нади да ће ти помоћи. Свако " зашто " има своје " зато " . Попричај са неким искусним свештеником ( неко ће рећи психологом) можда из приче постепено са неким искусним  и открије се то фамозно  " зато "... ако откријеш узрок то је већ упола решен проблем.

Опрости на тренутак сам помислила да си наш форумаш Мурамаша и да нас тролујеш. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, timjančica рече


Да..и као што ти сам себе тешко можеш да разувјериш, психолози ће моћи још мање...

Sestro, u ovakvim situacijama svaka pomoc je dobrodosla.

Znaci, veruj mi, pricam iz iskustva. Moram, da kazem, nema sale sa ovakvim stvarima, moramo sve uciniti da nam bude bolje, pa, onda, kada se covek stabilizuje, moze da radi ono sta hoce.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Bokisd рече

Sestro, u ovakvim situacijama svaka pomoc je dobrodosla.

Znaci, veruj mi, pricam iz iskustva. Moram, da kazem, nema sale sa ovakvim stvarima.

Знаш како наш народ каже: "Гдје је много баба килаво је дјете".

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 18 минута, Mile995 рече

Hvala ti srki puno drug moj i svima ostalima.Ne znate koliko mi znaci podrska.Na ivici sam da se rasplacem,nisam plakao od 2 osnovne.Nadam se da cu sebe ubjediti da ja to ne zelim,isto tako cu otici kod porodicnog da mi da uputnicu za psihologa ili psihijatra da vidi sta je sa mnom.Imam utisak da sam poludio,jer ne moze normalan covjek zeljeti tako da se ubije.Boze dragi,jer sta god da kazem kontra,dzaba zelim se ubiti i gotovo.Nevjerovatno.

Нема на чему брате, главу горе биће то све ок. Види се да си добар и паметан момак, јер си све лепо схватио - те мисли нису твоје, те жеље нису твоје, него су само пролазна фаза, једно привремено стање које никако не представља твоје праве и трајне жеље и погледе на живот и свет.

Замисли то као грип - разболиш се лежиш, боле те кости, немаш апетит, гади ти се клопа, не можеш да устанеш из кревета, није ти ни до чега итд... Али када прође све опет будеш онај стари, не осећаш бол, гладан си, не лежи ти се, желиш да радиш ово или оно... Дакле, онај човек коме није било ни до чега ниси био ти, већ само једна епизода изазвана вирусом грипа. Исто тако, када прође ово у чему си сада, сконтаћеш да то ниси био ти, већ такође једна фаза изазвана некон неравнотежом у телу и/или духу.

Исто као што док лежиш у кревету болестан од грипа ни не помишљаш да ћеш заувек бити сав такав нерасположен за било шта, не треба ни сада да уопште размишљаш да ће те те мисли и осећања заувек пратити, јер неће. Проћи ће неко време док се не опоравиш (једноставно нема лека ни за тело ни за дух преко ноћи, будући да и ситница попут грипа уме да траје по недељу-две), али ћеш успети. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 минута, timjančica рече

Знаш како наш народ каже: "Гдје је много баба килаво је дјете".

Naravno.

Ali, opet, kazem, pricam na osnovu svoga iskustva, znam, koliko  je tesko i teskobno u tom ( teskom ) mentalnom i psihickom stanju.

Sta da radimo ? Ja sam citao i znam za pravoslavnu stvar o borbi sa mislima i pomislima i primanja negativnih ( misli ) u srce i saglasavanja sa njima. I, znam, kako svetitelji govore o nacinima borbe sa mislima. Ali, mislim, da mu takve stvari trenutno nece mnogo pomoci. Takva je trenutna situaucija i zbog toga je svaka druga pomoc dobrodosla.

Mislim, da je brat vec dobio dosta saveta i da treba da nesto aktivno odradi i da nadje nekog psihologa i da krene na bolje.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Bokisd рече

 

Sta da radimo ? Ja sam citao i znam za pravoslavnu stvar o borbi sa mislima i pomislima i primanja negativnih ( misli ) u srce i saglasavanja sa njima. I, znam, kako svetitelji govore o nacinima borbe sa mislima. Ali, mislim, da mu takve stvari trenutno nece mnogo pomoci.

А шта ће му помоћи.. одлазак код псхилога, који о томе појма нема? Или разговором са неким на форуму који о томе много не зна?

Или неки унијатски мутант можда - одлазак "православном психологу"?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 33 минута, Mile995 рече

Ja kao da sam saglasan sa tim mislima,kao da stvarno hocu.Nevjerovatno

aj par pitanja

jes ti brate kršten?

jel odeš neđeljom na liturgiju, kakav si sa crkvom?

kakvu muziku slušaš?

jel čitaš šta?

šta bi uradio da ti cijela familija danas pogine?

kakvo mišljenje imaš o životu?

koje si najgore iskustvo imao u životu?

šta misliš o onima koji učine sebeubistvo?

šta misliš da će se desiti posle smrti?

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 33 минута, timjančica рече


Да..и као што ти сам себе тешко можеш да разувјериш, психолози ће моћи још мање...

ово апсолутно није тачно, јер човек у оваквом стању себе и не може да разуме и рационалне одлуке да доноси, као што и сама видиш из тог вртлога помисли не може сам да изађе, ако и успе то је привремено и стално се враћа у исто стање . Не кажем да је сваки психолог стручан, понекад је довољан и један разговор са тоталним странцем, да ти да смернице.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ово више пишем због људи које можда муче слични проблеми а читају или ће читати тему.

Тимјанчицин став о томе да не треба ићи код психолога/психијатра је погрешан и нема никакве, ама баш никакве, везе са Црквом и православним хришћанством.

Црква никада није учила да се у случају здравствених тегоба (а депресија и разне друге психичке невоље јесу здравствена тегоба) не треба обратити лекару. Напротив, треба се обратити лекару, с тим што верници знају да и када урадимо све што је у људској моћи то није довољно, већ је потребна и помоћ Божија, која се добија у Цркви.

Али то не значи да не треба тражити и људску помоћ, нити Црква то учи.

Када нам се поквари аутомобил, ми не молимо Бога да га поправи нити очекујемо да Он то уради, већ одемо код механичара, а уз то се и помолимо Богу да све буде како треба, као и за све друго што нам се дешава у животу.

Тимјанчица вероватно има најбоље намере, али не разуме колико је опасно делити медицинске и духовне савете људима чије је здравље угрожено и какве то последице може имати када се то ради без подлоге у медицини и учењу Цркве.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Снежана рече

ово апсолутно није тачно, јер човек у оваквом стању себе и не може да разуме и рационалне одлуке да доноси, као што и сама видиш из тог вртлога помисли не може сам да изађе, ако и успе то је привремено и стално се враћа у исто стање . Не кажем да је сваки психолог стручан, понекад је довољан и један разговор са тоталним странцем, да ти да смернице.

Ко год вјерује психолозима више него истински православном, неунијатском духовнику, он иде психологу..

Ја не спадам у такве..а свако је слободан да вјерује шта жели, али му није све на корист..

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Срђан Шијакињић рече

Ово више пишем због људи које можда муче слични проблеми а читају или ће читати тему.

Тимјанчицин став о томе да не треба ићи код психолога/психијатра је погрешан и нема никакве, ама баш никакве, везе са Црквом и православним хришћанством.

Црква никада није учила да се у случају здравствених тегоба (а депресија и разне друге психичке невоље јесу здравствена тегоба) не треба обратити лекару. Напротив, треба се обратити лекару, с тим што верници знају да и када урадимо све што је у људској моћи то није довољно, већ је потребна и помоћ Божија, која се добија у Цркви.

Али то не значи да треба тражити и људску помоћ, нити Црква то учи.

Када нас поквари аутомобил, ми не молимо Бога да га поправи нити очекујемо да Он то уради, већ одемо код механичара, а уз то се и помолимо Богу да све буде како треба, као и за све друго што нам се дешава у животу.

Тимјанчица вероватно има најбоље намере, али не разуме колико је опасно делити медицинске и духовне савете људима чије је здравље угрожено и какве то последице може имати када се то ради без подлоге у медицини и учењу Цркве.

Срђане, као православни вјерник иди слободно код интернисте, најбоље православног, али психолог је нешто друго.. 

Он је медицински "љекар душе". А мој љекар душе као православне вјернице је мој духовник.

Ко жели да вјерује другачије, слободан је.

Не намећем никоме своје мишљење, једноставно га износим.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, timjančica рече

Ко год вјерује психолозима више него истински православном, неунијатском духовнику, он иде психологу..

Ја не спадам у такве..а свако је слободан да вјерује шта жели, али му није све на корист..

ја верујем у Бога, а не у духовнике или психологе, као што не верујем да је сваки психолог стручан, тако не мислим да је сваки свештеник  или монах стручан да дели савете, јер ако ћемо искрено, имамо доста примера "духовника" који су завели и замало уништили животе људи, пуна их је психијатрија.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
This topic is now closed to further replies.

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By JESSY
      Свако од нас се сусрео са чињеницом да исповедамо једну исту ствар. Рекло би се, да се унутар нас ништа не мења. Шта радити у таквој ситуацији? О томе расуђује епископ Слуцки и Солигорски Антоније (Дороњин).
      Епископ Антоније: Уколико осећате да се исповест претворила у пуку формалност, да борбе са грехом нема, да се једна иста сагрешења понављају из дана у дан – постоји ли могућност изаћи из такве кризе? Како пронаћи одлучност да се борите? То је веома сложено и нужно питање. Одмах желим да вам кажем да је исповест тајна, о којој брину не само мирјани, него и свештеници и епископи и митрополити: сви ми се исповедамо. Свештенство се стара о томе да се исповеда минимум једном недељно. И пред нама такође увек стоји питање: како не дозволити да се исповест претвори у формалност? Због тога и долазимо духовнику, ми смо свесни једног или два греха у својој души и схватамо да то „није добро“, да је потребно имати један списак – и често почињемо да измишљамо. Но покајање је некомпатибилно са лицемерством и лажју. Шта онда?
      Исповест је аутономни чин који није повезан са светим Причешћем. Свето Причешће има своју припрему, а исповест – своју. Али, тако се десило у историји наше Руске Цркве, да је данас обавезно неопходно исповедити се, како би се приступило Светом Путиру. И многи сматрају исповест као „пропусницу“ или „карту“ за Причешће.
      У вези са тиме је установљена таква пракса, зато што је у историји наше Цркве постојао период када су се људи ретко причешћивали. Уколико би се причешћивали једном годишње, онда су заиста обавезно морали да се исповедају и да посте једну недељу пред Причешће. Чули смо, вероватно: да бисмо могли да се причешћујемо, било је неопходно држати недељни пост? Та традиција је формирана у времену пред револуцију, зато што је по Закону Руске империје сваки човек био дужан да се причести најмање једном годишње и свештеник је њему издавао сертификат.
    • By Поуке.орг - инфо
      У недјељу по Вазнесењу – посвећену Светим оцима Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог оца Николаја Мирликијског у средњевјековној Немањићкој задужбини манастира Озрен.     Преосвећеног Епископа дочекао је Високопреподобни архимандрит Гаврило (Стевановић) настојатељ ове свете обитељи, који је и саслуживао Преосвећеном Епископу око свете трпезе заједно са протојерејем-ставрофором Стевом Јовићем, архијерејским намјесником тузланским, протонамјесником Милошем Тришићем, парохом тузланским и протођаконом Богданом Стјепановићем.   Драго браћо и сестре, нека Бог благослови све вас који сте данас дошли са својом дечицом у ову светињу, манастир Озрен, да чувамо свето православље, да чувамо себе, да чувамо свој духовни лик, свој божански лик, да чувамо душу своју, и на крају, али као најважније, да се причестимо Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа – што је пуноћа наше вере.   Све светиње, широм наше епархије, имају мисију да сабирају наш народ како би га охристовили и обожили, да би он постао свестан своје мисије у овом свету, своје прошлости али и своје будућности. Сад кажу да нема више тог несретног вируса, колико га је било – не знамо. Али, у сваком случају, ми треба да будемо са својом Црквом и да се заједно боримо против свих искушења.   Дај Боже да ова светиња, манастир Озрен, предвођена игуманом Гаврилом који се, са својим братством,  много труди око ње, настави да врши своју вековну мисију - од времена краља Драгутина до данас - да би били народ јединства, народ Светог Саве и да тако своју децу васпитавамо и онда ћемо опстати као народ, а постаћемо препознатљиви као народ вере православне – поучио је у својој бесједи Епископ Фотије на данашњем сабрању.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • By Поуке.орг - инфо
      Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох ленсиншки и јужночикашки, осврнуо се у бесједи, коју је произнио пред својим парохијанима, током Литургије, служене у недјељу Самарјанке, 17. маја, на сраман и противзаконит чин хапшења и утамничења Епископа будимљанско-никшићког и његових свештеника.     Он је навео да Световасилијевском литијом у Никшићу вјерни народ исказује велику љубав и поштовање према једном од оних христоносних великана рода нашег, који је свој подвиг и мисију међу људима видио у што доследнијем прилажењу Христу – једином Извору питке воде која гаси жеђ за истином.   Свети Василије је оним што је чинио приводио ка том извору повјерену му паству, молећи се за њих, молећи се са њима, дајући примјер свима и онима који ће доћи после њега.   „Како су онда могли другачије да поступе у ове наше дане, тог истог дана његовог празника, Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије него да и они пођу ка Извору те питке воде и да поведу народ са собом? Шта су учинили Митрополит Амфилохије са својим свештеницима у Острогу и Владика Јоаникије са својим свештеницима у Никшићу него да су прилазили Христу, том Извору напајајући и себе и оне око себе истином, миром и љубављу“, рекао је свештеник Весин.   Он је указао да литије у Никшићу није могло да не буде, јер њу, како је нагласио, није повео Владика Јоаникије, „који се показао као исповједник вјере, спреман и на мучеништво“, него је повео Свети Василије Острошки.   „Владика Јоаникије је имао двије могућности: да се заклони иза или испод тренутних околности или да, вођен вјером, али и пастирском бригом и љубављу, крене и превазиђе околности. Владика Јоаникије имао је смјелости, која је била храњена вјером, љубављу и одговорношћу, да буде изнад околности“.   „Како и чиме, питамо се. Ничим другим до радошћу. Животно је знао, својим молитвеним искуством и својим подвигом је знао Владика Јоаникије онај стих из Цветног триода који каже: Обећао си Господе да ћеш вјерујућима подарити радост воде са извора непресушног. Та радост, Христова радост, која се излива на све оне који желе за Христом да иду и Христом да живе, као што је у миру сабрала све оне хиљаде Никшићана, који су се окупили да празнују празник Преполовљења и празник Светог Василија Острошког, они су се, послије Световасилијевске литије, у радости и миру разишли својим кућама“, додао је протојереј-ставрофор Милош Весин.   У својој надахнутој омилији отац Милош је за оно што се, потом, дешавало у ноћи хапшења и утамничења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, сликовито казао да је то талог, који се усталасао на дну бунара.   „Ти бунари, осим што у себи немају питку воду, покушавају многима да забране да крену ка изворима воде питке, а тих извора питкости, Богу хвала, Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Арсенију Ждребаоничком, Стефану Пиперском, Симеону Дајбабском, извора воде живе по васцијелој Црној Гори има све више. И када се усталасала устајалост са дна бунара тада се дешава само једно, тада проговара сила као израз немоћи. Владику Јоаникија, заједно са његовим свештеницима, те празничне вечери, боље речено ноћи, приведоше и затворише. Три дана и три ноћи је Владика Јоаникије са својим свештеницима провео у притвору“, бесједио је протојереј-ставрофор др Милош Весин.   Истакао је да смо се сви, вјероватно, питали како је Владици и свештеницима било све то вријеме у притвору. Отац Милош је додао да он у њихово име не може, нити смије да говори, али, ипак, „вјера коју дијелимо и Васкршња радост коју носимо у себи даје му право“ да изнесе своје мишљење.   „Владици и његовим свештеницима је, вјероватно, у први мах, било чудо, јер су послије свјетлости олтара, послије свјетлости Причешћа, послије свјетлости литије, послије свјетлости коју су зрачила сва она лица у литији, оних поносних и честитих људи из дичне Црне Горе, посебно омладине православне и дјечице која је била око Владике, све то одједном, та светлост је била замијењена сивилом бетона и хладноћом. Тај малени простор у ком је био Владика и остали, малени простори гдје су били заточени свештеници, нису били без свјетлости“.   „Христос своје никада не оставља и колико год да су били мали, скучени, тамни, хладни ти простори они су у себи имали свјетлост – свјетлост Васкрслог Христа и тако је Христос узвратио својима за љубав и пожртвовање. Они нијесу хтјели да напусте свјетлост и свјетлост није напустила њих“, казао је о. Милош, поручујући:   „Хвала од срца и душе Владици Јоаникију и његовим свештеницима што нас живим примјером поучише како се остаје Христов. Наше молитве за Владику Јоаникија, за Митрополита Амфилохија, али и за све свештенике, све монахе и монахиње, за сву нашу браћу и сестре, сву омладину и дјечицу широм Црне Горе, наше молитве за њих не престају, јер знамо да њихова искушења нијесу дошла свом крају. Они, који су данас, заиста, понос и дика не само Црне Горе, него васколиког српства и православља, они који крст носе и крстом се поносе, заслужују наше непрестане молитве. То представља примјер живе и дјелатне вјере, како се брани Христос данас. Рећи: Не дамо светиње значи, исто тако, рећи Не дамо светињу живота, светињу брака, светињу породице, светињу наше дјеце. Све је то укључено у том исповједном поклику: Не дамо светиње!“     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By obi-wan
      Брза авионска путовања и кратки боравци отуд не само да не шире видике, већ бетонирају уврежена мишљења туриста. „Путовање сужава видике“, како је приметио Честертон

      Јутрос сам добио електронску поруку од Рајанера са мерама предострожности које су увели поводом короне. Оне не само да не делују умирујуће, већ наговештавају да ће летење авионом постати још кукавнија работа него до сад. Поврх свих уобичајених недостојности – стешњености и бесконачног чекања по бездушним аеродромима – сад ће свако још морати носити и маску током лета.
      Оно што је и иначе било „сачувај Боже“ ће изгледа постати двоструко горе. Могуће да ћемо, због смањене потражње, за то задовољство морати плаћати више… „Социјално дистанцирање?“ У економској класи? Тешко.
      Летети авионом требало је да буде вид слободе. Да на неколико дана одемо негде где има сунца. Да побегнемо у друге светове, проширимо видике. Е па ако је ово та слобода, носите се с њом…
      Али шта ћемо с оним увреженим мишљењем да се путовањима, а нарочито авионским, шире видици – да је путовање неодвојиво од образовања, прилика да се доживе нове културе, искуси другачија храна и чују страни језици, начин да човек почне ценити увид да се о стварима може размишљати и на други начин, не само на свој? Пре него се почело путовати авионом, такви доживљаји били су повластица богатих, кад би ишли на своје велике обиласке и крстарења. Појефтињење авионских летова све је демократизовало. И тако је, за многе људе, свет постао већи. Ширење видика као једна од страна путовања у својој основи је морално. Што рекао Марк Твен: „Путовање разара предрасуде, затуцаност, ускогрудост, и многим нашим људима потребно је већ само због тог. Ширина, целовитост, милосрдност спрам људи и ствари не могу се стећи вегетирањем у једном кутку земаљске кугле цео живот.“
      Проблем је што је Твен умро 1910, а први комерцијални лет уследио тек четири године потом. И што путовање авионом углавном није испунило моралну мисију коју му он приписује – пре ће бити да је учинило управо супротно.
      Парадоксално, људи често путују да би доживели нешто друкчије, али, управо путујући, стварају једноличност. Што више путујемо, аутентичне разлике све се више бришу.
      Осим тога, мештани знају да туристи не иду код људи с аутентичним ставом, већ код оних који им се приказују онако како ови очекују. Брза авионска путовања и кратки боравци отуд не само да не шире видике, већ бетонирају уврежена мишљења туриста. „Путовање сужава видике“, како је приметио Честертон.

      Наравно, ово о чему пишем делом је израз несклоности глобализацији, чија је претходница била комерцијализација авионског саобраћаја. Томас Фридман, назови-пророк глобализације, написао је 2005. књигу Свет је раван: кратка историја XXI века. У његовом поравнатом свету слободног тржишта оно по чему се људи разликују и што их раздваја постајало би све безначајније. Снага националних држава узмиче, док глобална трговина на послетку не сруши све препреке својој хегемонији. Цена за тај равни свет глобалне трговине је хомогенизација културе. Све постаје исто.
      Али постоји и дубљи, скоро духовни проблем са филозофијом „путовање по свету као израз слободе“ као саставним делом дражи комерцијалног путовања авионом. „Седи у својој келији и она ће те научити свему“, саветовао је један од најчувенијих пустињских светих отаца из четвртог века, Мојсије Мурин. Остати где јеси је начин да се човек суочи с властитим демонима и да им се супротстави.
      Према том предању, за оне који стално јуре за новим доживљајима сматра се да тиме беже од онога с чим би требало да се суоче. Ако сте незадовољни својим животом, вероватно ћете то бити где год да сте; ако се лоше опходите према људима, тако ћете радити и у Кини и у Шкотској; ако сте цинични, нов призор кроз авионско окно ту ништа неће променити. Проблем кад путујете је што водите себе са собом.
      У монашком предању, остати где јесте не значи ограничити или везати се. То је позив на ослобођење – да истражите где сте и ко сте. У добу кад „негде друго“ увек делује као одговор, потребно је обновити и повратити жељу за смирењем на једном месту.
      Можда све ово делује мало сувише апстрактно. Многи људи – ту спада и моја породица – раздвојени су великим даљинама. Моја деца могу видети своје деке и баке само ако путују авионом. Ништа никад није онако једноставно како бисмо желели. Али потреба да се позабавимо својом општом несмиреношћу је нешто друго.
      Џајлс Фрејзер (Giles Fraser, 1964) је новинар и англистички свештеник, старешина цркве Свете Марије у Њуингтону у јужном Лондону
      https://stanjestvari.com/2020/05/18/putovanje-suzava-vidike

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...