Jump to content
Mile995

Како се одбранити од нежељених мисли?

Rate this topic

Recommended Posts

пре 4 часа, Mile995 рече

Поштовање драги чланови.Е овако.Имам 22 године,живим у Републици Српској,и имам проблем.Прије од прилике мјесец и пол дана имао сам стресних ситуација,међутим ријешио сам то,али на врхунцу тих стресних ситуација су ми се појавиле суицидалне мисли.Иако сам имао проблема,чврсто сам стајао иза одлуке да то никад не бих урадио.Оне су се смањиле,али иако мањег интензитета ометале су ме,али сам рекао да су то само глупе мисли и то је то.Да би након неког времена(10так дана) опет ми се јавило неко незадовољство и опет суицидалне мисли само у таквом интензитету да су ме убједиле да ја то желим,да ми је доста свега,и што је најгоре јавио ми се осјећај такав.Е од тада неких 20так дана,не могу никако себе да демантујем да не желим.Никако себи не могу рећи да је то лоше и да не желим.И чим се мало саберем и кажем себи да не желим,ето опет оног незадовољства и осјећаја да ја то хоћу.Осјећај као да ја то морам и хоћу.Није ми јасно,од толико лијепих ствари на овом свијету,ја желим да се убијем а не знам зашто.Не знам како да кажем себи е то не желиш,то је лоше.Што је најгоре губим вољу и мотивацију,а самим тим интензитет се појачава.Боже драги шта ми се дешава

Ћао брате. Жао ми је што пролазиш кроз тежак период. Можда ти речи неког ко је само "посматрач" са стране неће превише помоћи, али ипак желим да ти кажем да никада не заборавиш да је то што ти се дешава само један пролазни период, који ће проћи, бити иза тебе, а ти ћеш опет наћи мир и срећу и уживати у животу. Живот је довољно дуг да би се човек и његове мисли, осећања и жеље, много пута промениле, некад за 180 степени. То што те сада мучи ће се такође променити и проћи.

Поред молитве, причешћа и (уколико те неки грех мучи) исповести, било би врло врло корисно да попричаш и са психијатром и/или психологом јер они људи имају искуства у сличним ситуацијама и могу ти помоћи у случају да је стање у коме се налазиш последица неке промене у функционисању организма (нпр. промена у лучењу одређеног хормона или сл.). Дакле, депресија и суицидалне мисли могу бити физички проблем исто као нпр. упала бубрега, а не само проблем духовне природе.

Групе подршке као што је срце су такође супер ствар јер људи који тамо раде такође имају доста искуства са тим проблемима који уопште нису ретки и дешавају се или су се дешавали многим људима око нас.

На крају, једна сасвим практична препорука, труди се колико год можеш да имаш што више физичке активности, трчи, бави се неким спортом, ради нешто физички јер то проверено помаже да се лоше мисли искорене.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne znam ljudi,otici cu kod psihologa ili psihijatra,a naravno i kod duhovnika i popricati.Najgore je sto ne mogu sebe razuvjeriti.Ne mogu reci sebi e necu.Dzaba sve,i kad kazem sebi necu,ne zelim zbog toga i toga,navedem razloge,kao da i pored tih razloga hocu i gotovo.Boze dragi.Kao da to moram i zelim uraditi.Znaci nevjerovatno.Probacu da vjerujem da su to samo prisilne misli,prihvaticu ali necu se boriti,neka ih.Najgore je sto ja imam osjecaj da ce mi se stalno to vracati i da cu se stalno zeljeti ubiti.Imam 22 godine,radim u trgovini inace zivot mi je sveden na kuca poso poso kuca i tako.Ne pijem,ne pusim ne koristim droge nista zivo.Jednostavno sam miran momak povucen,slabo izlazim i druzim se

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Mile995 рече

Ne pijem,ne pusim ne koristim droge nista zivo.Jednostavno sam miran momak povucen,slabo izlazim i druzim se

U tom grmu lezi zec. Budi malo los momak pa umiri na rate. Steta te je tako mladog.?

A kako bi se ubio ako nije tajna, kakve ideje imas, vesala, rezanje ili skok? Ili kupi polovnog audija a8, isto ti je?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Управо сада, Mile995 рече

Ne znam ljudi,otici cu kod psihologa ili psihijatra,a naravno i kod duhovnika i popricati.Najgore je sto ne mogu sebe razuvjeriti.Ne mogu reci sebi e necu.Dzaba sve,i kad kazem sebi necu,ne zelim zbog toga i toga,navedem razloge,kao da i pored tih razloga hocu i gotovo.Boze dragi.Kao da to moram i zelim uraditi.Znaci nevjerovatno.Probacu da vjerujem da su to samo prisilne misli,prihvaticu ali necu se boriti,neka ih.Najgore je sto ja imam osjecaj da ce mi se stalno to vracati i da cu se stalno zeljeti ubiti.Imam 22 godine,radim u trgovini inace zivot mi je sveden na kuca poso poso kuca i tako.Ne pijem,ne pusim ne koristim droge nista zivo.Jednostavno sam miran momak povucen,slabo izlazim i druzim se

Verovatno ne moze odmah da uspes u nameri. Mislim, logicno je da treba vremena za odredjeni pomak. 

Ne treba to' da te demolarise. Meni licno, trebalo je dosta vremena ( meseci ) da se polako izbavim iz  teske depresije i jos uvek , posle toliko godina, ponekad , osetim u mislima i ocecanjima posledice tog teskog psihickog stanja. Valdja to tako ide sa tim stvarima.

Jednostavno, u jednom trenutku, odjedanput, pritisle su te 'crne' misli. Sad sam  se setio i mene je tako, nenadano, odjedanput pritislo neko crnilo i teske misli, da nisam znao gde se nalazim. :0426_feel:  Verovatno si i ti pretrpeo slican takav trenutni psihicki udar. Dobro je, sto si to odmah shvatio, nisi cekao mnogo dugo i uvideo si da nesto ne valja i hoces da potrazis pomoc.

Polako, ne panici i ne reguj previse impulsivno i probaj da nadjes nekog koji se razume u ove stvari ( ili prijatelja ili psihologa ili nekog iskusnog svestenika ) koji ce ti dati odgovarajuci savet i polako, korak po korak ( treba vremena ) bice ti uz Boziju pomoc bolje. Pozdrav.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Mile995 рече

Ne znam ljudi,otici cu kod psihologa ili psihijatra,a naravno i kod duhovnika i popricati.Najgore je sto ne mogu sebe razuvjeriti.Ne mogu reci sebi e necu.Dzaba sve,i kad kazem sebi necu,ne zelim zbog toga i toga,navedem razloge,kao da i pored tih razloga hocu i gotovo.Boze dragi.Kao da to moram i zelim uraditi.Znaci nevjerovatno.Probacu da vjerujem da su to samo prisilne misli,prihvaticu ali necu se boriti,neka ih.Najgore je sto ja imam osjecaj da ce mi se stalno to vracati i da cu se stalno zeljeti ubiti.Imam 22 godine,radim u trgovini inace zivot mi je sveden na kuca poso poso kuca i tako.Ne pijem,ne pusim ne koristim droge nista zivo.Jednostavno sam miran momak povucen,slabo izlazim i druzim se

Покушај нешто ( ако  можеш) да промениш у животу. Некада монотонија зна заиста да направи хаос од живота .Дружење је врло битна ставка не само  у животу младог човека, већ уопште. Уплати одлазак у неки од оближњих манастира. Мени то помаже.Боравак у природи( из искуства ) је невероватна ствар. Учлани се у рецимо неко локално планинарско друштво. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, goranger рече

U tom grmu lezi zec. Budi malo los momak pa umiri na rate. Steta te je tako mladog.?

A kako bi se ubio ako nije tajna, kakve ideje imas, vesala, rezanje ili skok? Ili kupi polovnog audija a8, isto ti je?

Ne stvarno mi nista ne pada na pamet,samo taj utisak da ja hocu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Mile995 рече

Ne znam ljudi,otici cu kod psihologa ili psihijatra,a naravno i kod duhovnika i popricati.Najgore je sto ne mogu sebe razuvjeriti.Ne mogu reci sebi e necu.Dzaba sve,i kad kazem sebi necu,ne zelim zbog toga i toga,navedem razloge,kao da i pored tih razloga hocu i gotovo.Boze dragi.Kao da to moram i zelim uraditi.Znaci nevjerovatno.Probacu da vjerujem da su to samo prisilne misli,prihvaticu ali necu se boriti,neka ih.Najgore je sto ja imam osjecaj da ce mi se stalno to vracati i da cu se stalno zeljeti ubiti.Imam 22 godine,radim u trgovini inace zivot mi je sveden na kuca poso poso kuca i tako.Ne pijem,ne pusim ne koristim droge nista zivo.Jednostavno sam miran momak povucen,slabo izlazim i druzim se

То сигурно јесу присилне мисли, свакако не потичу од тебе. Никада не заборави да су то ипак само "предлози", ти не мораш нити ћеш икада морати да поступиш по тим предлозима, слободан си да их одбијеш. Веруј такође да ти са 22 године си један човек, други са 32, трећи 42, а сасвим четврти са 52 итд. Све се мења, па и мисли, зато никада не смеш да одустанеш.

Најбитније је да лека има, и медицинског и духовног, постоје људи којима је посао да помогну у таквим ситуацијама, тако да искористи све што имаш на располагању и само храбро, борба јесте, али победићеш.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Рапсоди рече

Покушај нешто ( ако  можеш) да промениш у животу. Некада монотонија зна заиста да направи хаос од живота .Дружење је врло битна ставка не само  у животу младог човека, већ уопште. Уплати одлазак у неки од оближњих манастира. Мени то помаже.Боравак у природи( из искуства ) је невероватна ствар. Учлани се у рецимо неко локално планинарско друштво. 

Hocu,probacu,ali isto tako samo da su to misli,nego je takav i osjecaj da ja to zelim i tako sam se poceo i ponasati kao da ja to hocu.Ne znam stvarno zasto,od toliko lijepih stvari u zivotu ja hocu da se ubijem.Nije mi jasno nikako.Nadam se da cu se izvuci iz ovog stanja.Jer izgubim i volju i motivaciju,ne znam sad u ponedjeljak krecem raditi ne znam kako cu.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, Срђан Шијакињић рече

То сигурно јесу присилне мисли, свакако не потичу од тебе. Никада не заборави да су то ипак само "предлози", ти не мораш нити ћеш икада морати да поступиш по тим предлозима, слободан си да их одбијеш. Веруј такође да ти са 22 године си један човек, други са 32, трећи 42, а сасвим четврти са 52 итд. Све се мења, па и мисли, зато никада не смеш да одустанеш.

Најбитније је да лека има, и медицинског и духовног, постоје људи којима је посао да помогну у таквим ситуацијама, тако да искористи све што имаш на располагању и само храбро, борба јесте, али победићеш.

Hvala ti srki puno drug moj i svima ostalima.Ne znate koliko mi znaci podrska.Na ivici sam da se rasplacem,nisam plakao od 2 osnovne.Nadam se da cu sebe ubjediti da ja to ne zelim,isto tako cu otici kod porodicnog da mi da uputnicu za psihologa ili psihijatra da vidi sta je sa mnom.Imam utisak da sam poludio,jer ne moze normalan covjek zeljeti tako da se ubije.Boze dragi,jer sta god da kazem kontra,dzaba zelim se ubiti i gotovo.Nevjerovatno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Mile995 

Добродошао :)

Борба са лошим помислима је сасвим уобичајена ствар, ниси ни први ни последљи, већина људи у неким тешким периодима има слична искуства: Колико видим млад си и вероватно, како то са младошћу иде, очекујеш резултате сад и одмах, не желим да те обесхрабрим, него припремим, ништа нема преко ноћи. Права борба је, у ствари, научити се борити са помислима, научити пропустити их као песак кроз прсте, не прихватати их, а за то је потребно стрпљење и смирење. Осим пропуштања, научи да у кризним ситуацијама пребациш фокус на нешто друго, макар и за моменат. Колико видим водиш миран, донекле и једноличан живот за неког ко има 22. године, пронађи неки хоби, било шта чиме би се окупирао, јер "Докон мозак је ђаволово игралиште"

Свако добро од Господа ти желим.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Mile995 рече

Hocu,probacu,ali isto tako samo da su to misli,nego je takav i osjecaj da ja to zelim i tako sam se poceo i ponasati kao da ja to hocu.Ne znam stvarno zasto,od toliko lijepih stvari u zivotu ja hocu da se ubijem.Nije mi jasno nikako.Nadam se da cu se izvuci iz ovog stanja.Jer izgubim i volju i motivaciju,ne znam sad u ponedjeljak krecem raditi ne znam kako cu.

Боље је свакако да почнеш да радиш, мало ћеш скренути мисли ( желим ти да се изгубе и да се никад не врате :)) Разговарај са породицом обавезно, одлазак на исповест и причешће ће ти помоћи. Остави име у цркви или у неком од оближњих манастира да те помињу на  Литургији. Разговарај са локалним свештеником (немој да се стидиш) сигурно ће ти помоћи.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Снежана рече

@Mile995 

Добродошао :)

Борба са лошим помислима је сасвим уобичајена ствар, ниси ни први ни последљи, већина људи у неким тешким периодима има слична искуства: Колико видим млад си и вероватно, како то са младошћу иде, очекујеш резултате сад и одмах, не желим да те обесхрабрим, него припремим, ништа нема преко ноћи. Права борба је, у ствари, научити се борити са помислима, научити пропустити их као песак кроз прсте, не прихватати их, а за то је потребно стрпљење и смирење. Осим пропуштања, научи да у кризним ситуацијама пребациш фокус на нешто друго, макар и за моменат. Колико видим водиш миран, донекле и једноличан живот за неког ко има 22. године, пронађи неки хоби, било шта чиме би се окупирао, јер "Докон мозак је ђаволово игралиште"

Свако добро од Господа ти желим.

 

Hvala ti puno Snjezo.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, Рапсоди рече

Боље је свакако да почнеш да радиш, мало ћеш скренути мисли ( желим ти да се изгубе и да се никад не врате :)) Разговарај са породицом обавезно, одлазак на исповест и причешће ће ти помоћи. Остави име у цркви или у неком од оближњих манастира да те помињу на  Литургији. Разговарај са локалним свештеником (немој да се стидиш) сигурно ће ти помоћи.

Hocu naravno boricu se,ne predajem se,neka ih neka napadaju te misli.Mene jedino muci razlog zasto ja zelim da se ubijem.Ne znam zasto stvarno?Koliko god navodim razloge zbog kojih necu,ne vrijedi.Dzaba hocu i gotovo.Nevjerovatno je sta se desava.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Рапсоди рече

Покушај нешто ( ако  можеш) да промениш у животу. Некада монотонија зна заиста да направи хаос од живота .Дружење је врло битна ставка не само  у животу младог човека, већ уопште. Уплати одлазак у неки од оближњих манастира. Мени то помаже.Боравак у природи( из искуства ) је невероватна ствар. Учлани се у рецимо неко локално планинарско друштво. 

Рапсоди, теби то помаже али он има другачији проблем..приједлог разумијеш..са дјелимичном сагласношћу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
This topic is now closed to further replies.

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By JESSY
      Свако од нас се сусрео са чињеницом да исповедамо једну исту ствар. Рекло би се, да се унутар нас ништа не мења. Шта радити у таквој ситуацији? О томе расуђује епископ Слуцки и Солигорски Антоније (Дороњин).
      Епископ Антоније: Уколико осећате да се исповест претворила у пуку формалност, да борбе са грехом нема, да се једна иста сагрешења понављају из дана у дан – постоји ли могућност изаћи из такве кризе? Како пронаћи одлучност да се борите? То је веома сложено и нужно питање. Одмах желим да вам кажем да је исповест тајна, о којој брину не само мирјани, него и свештеници и епископи и митрополити: сви ми се исповедамо. Свештенство се стара о томе да се исповеда минимум једном недељно. И пред нама такође увек стоји питање: како не дозволити да се исповест претвори у формалност? Због тога и долазимо духовнику, ми смо свесни једног или два греха у својој души и схватамо да то „није добро“, да је потребно имати један списак – и често почињемо да измишљамо. Но покајање је некомпатибилно са лицемерством и лажју. Шта онда?
      Исповест је аутономни чин који није повезан са светим Причешћем. Свето Причешће има своју припрему, а исповест – своју. Али, тако се десило у историји наше Руске Цркве, да је данас обавезно неопходно исповедити се, како би се приступило Светом Путиру. И многи сматрају исповест као „пропусницу“ или „карту“ за Причешће.
      У вези са тиме је установљена таква пракса, зато што је у историји наше Цркве постојао период када су се људи ретко причешћивали. Уколико би се причешћивали једном годишње, онда су заиста обавезно морали да се исповедају и да посте једну недељу пред Причешће. Чули смо, вероватно: да бисмо могли да се причешћујемо, било је неопходно држати недељни пост? Та традиција је формирана у времену пред револуцију, зато што је по Закону Руске империје сваки човек био дужан да се причести најмање једном годишње и свештеник је њему издавао сертификат.
    • By Поуке.орг - инфо
      У недјељу по Вазнесењу – посвећену Светим оцима Првог васељенског сабора, 31. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог оца Николаја Мирликијског у средњевјековној Немањићкој задужбини манастира Озрен.     Преосвећеног Епископа дочекао је Високопреподобни архимандрит Гаврило (Стевановић) настојатељ ове свете обитељи, који је и саслуживао Преосвећеном Епископу око свете трпезе заједно са протојерејем-ставрофором Стевом Јовићем, архијерејским намјесником тузланским, протонамјесником Милошем Тришићем, парохом тузланским и протођаконом Богданом Стјепановићем.   Драго браћо и сестре, нека Бог благослови све вас који сте данас дошли са својом дечицом у ову светињу, манастир Озрен, да чувамо свето православље, да чувамо себе, да чувамо свој духовни лик, свој божански лик, да чувамо душу своју, и на крају, али као најважније, да се причестимо Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа – што је пуноћа наше вере.   Све светиње, широм наше епархије, имају мисију да сабирају наш народ како би га охристовили и обожили, да би он постао свестан своје мисије у овом свету, своје прошлости али и своје будућности. Сад кажу да нема више тог несретног вируса, колико га је било – не знамо. Али, у сваком случају, ми треба да будемо са својом Црквом и да се заједно боримо против свих искушења.   Дај Боже да ова светиња, манастир Озрен, предвођена игуманом Гаврилом који се, са својим братством,  много труди око ње, настави да врши своју вековну мисију - од времена краља Драгутина до данас - да би били народ јединства, народ Светог Саве и да тако своју децу васпитавамо и онда ћемо опстати као народ, а постаћемо препознатљиви као народ вере православне – поучио је у својој бесједи Епископ Фотије на данашњем сабрању.     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • By Поуке.орг - инфо
      Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох ленсиншки и јужночикашки, осврнуо се у бесједи, коју је произнио пред својим парохијанима, током Литургије, служене у недјељу Самарјанке, 17. маја, на сраман и противзаконит чин хапшења и утамничења Епископа будимљанско-никшићког и његових свештеника.     Он је навео да Световасилијевском литијом у Никшићу вјерни народ исказује велику љубав и поштовање према једном од оних христоносних великана рода нашег, који је свој подвиг и мисију међу људима видио у што доследнијем прилажењу Христу – једином Извору питке воде која гаси жеђ за истином.   Свети Василије је оним што је чинио приводио ка том извору повјерену му паству, молећи се за њих, молећи се са њима, дајући примјер свима и онима који ће доћи после њега.   „Како су онда могли другачије да поступе у ове наше дане, тог истог дана његовог празника, Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије него да и они пођу ка Извору те питке воде и да поведу народ са собом? Шта су учинили Митрополит Амфилохије са својим свештеницима у Острогу и Владика Јоаникије са својим свештеницима у Никшићу него да су прилазили Христу, том Извору напајајући и себе и оне око себе истином, миром и љубављу“, рекао је свештеник Весин.   Он је указао да литије у Никшићу није могло да не буде, јер њу, како је нагласио, није повео Владика Јоаникије, „који се показао као исповједник вјере, спреман и на мучеништво“, него је повео Свети Василије Острошки.   „Владика Јоаникије је имао двије могућности: да се заклони иза или испод тренутних околности или да, вођен вјером, али и пастирском бригом и љубављу, крене и превазиђе околности. Владика Јоаникије имао је смјелости, која је била храњена вјером, љубављу и одговорношћу, да буде изнад околности“.   „Како и чиме, питамо се. Ничим другим до радошћу. Животно је знао, својим молитвеним искуством и својим подвигом је знао Владика Јоаникије онај стих из Цветног триода који каже: Обећао си Господе да ћеш вјерујућима подарити радост воде са извора непресушног. Та радост, Христова радост, која се излива на све оне који желе за Христом да иду и Христом да живе, као што је у миру сабрала све оне хиљаде Никшићана, који су се окупили да празнују празник Преполовљења и празник Светог Василија Острошког, они су се, послије Световасилијевске литије, у радости и миру разишли својим кућама“, додао је протојереј-ставрофор Милош Весин.   У својој надахнутој омилији отац Милош је за оно што се, потом, дешавало у ноћи хапшења и утамничења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, сликовито казао да је то талог, који се усталасао на дну бунара.   „Ти бунари, осим што у себи немају питку воду, покушавају многима да забране да крену ка изворима воде питке, а тих извора питкости, Богу хвала, Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Арсенију Ждребаоничком, Стефану Пиперском, Симеону Дајбабском, извора воде живе по васцијелој Црној Гори има све више. И када се усталасала устајалост са дна бунара тада се дешава само једно, тада проговара сила као израз немоћи. Владику Јоаникија, заједно са његовим свештеницима, те празничне вечери, боље речено ноћи, приведоше и затворише. Три дана и три ноћи је Владика Јоаникије са својим свештеницима провео у притвору“, бесједио је протојереј-ставрофор др Милош Весин.   Истакао је да смо се сви, вјероватно, питали како је Владици и свештеницима било све то вријеме у притвору. Отац Милош је додао да он у њихово име не може, нити смије да говори, али, ипак, „вјера коју дијелимо и Васкршња радост коју носимо у себи даје му право“ да изнесе своје мишљење.   „Владици и његовим свештеницима је, вјероватно, у први мах, било чудо, јер су послије свјетлости олтара, послије свјетлости Причешћа, послије свјетлости литије, послије свјетлости коју су зрачила сва она лица у литији, оних поносних и честитих људи из дичне Црне Горе, посебно омладине православне и дјечице која је била око Владике, све то одједном, та светлост је била замијењена сивилом бетона и хладноћом. Тај малени простор у ком је био Владика и остали, малени простори гдје су били заточени свештеници, нису били без свјетлости“.   „Христос своје никада не оставља и колико год да су били мали, скучени, тамни, хладни ти простори они су у себи имали свјетлост – свјетлост Васкрслог Христа и тако је Христос узвратио својима за љубав и пожртвовање. Они нијесу хтјели да напусте свјетлост и свјетлост није напустила њих“, казао је о. Милош, поручујући:   „Хвала од срца и душе Владици Јоаникију и његовим свештеницима што нас живим примјером поучише како се остаје Христов. Наше молитве за Владику Јоаникија, за Митрополита Амфилохија, али и за све свештенике, све монахе и монахиње, за сву нашу браћу и сестре, сву омладину и дјечицу широм Црне Горе, наше молитве за њих не престају, јер знамо да њихова искушења нијесу дошла свом крају. Они, који су данас, заиста, понос и дика не само Црне Горе, него васколиког српства и православља, они који крст носе и крстом се поносе, заслужују наше непрестане молитве. То представља примјер живе и дјелатне вјере, како се брани Христос данас. Рећи: Не дамо светиње значи, исто тако, рећи Не дамо светињу живота, светињу брака, светињу породице, светињу наше дјеце. Све је то укључено у том исповједном поклику: Не дамо светиње!“     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By obi-wan
      Брза авионска путовања и кратки боравци отуд не само да не шире видике, већ бетонирају уврежена мишљења туриста. „Путовање сужава видике“, како је приметио Честертон

      Јутрос сам добио електронску поруку од Рајанера са мерама предострожности које су увели поводом короне. Оне не само да не делују умирујуће, већ наговештавају да ће летење авионом постати још кукавнија работа него до сад. Поврх свих уобичајених недостојности – стешњености и бесконачног чекања по бездушним аеродромима – сад ће свако још морати носити и маску током лета.
      Оно што је и иначе било „сачувај Боже“ ће изгледа постати двоструко горе. Могуће да ћемо, због смањене потражње, за то задовољство морати плаћати више… „Социјално дистанцирање?“ У економској класи? Тешко.
      Летети авионом требало је да буде вид слободе. Да на неколико дана одемо негде где има сунца. Да побегнемо у друге светове, проширимо видике. Е па ако је ово та слобода, носите се с њом…
      Али шта ћемо с оним увреженим мишљењем да се путовањима, а нарочито авионским, шире видици – да је путовање неодвојиво од образовања, прилика да се доживе нове културе, искуси другачија храна и чују страни језици, начин да човек почне ценити увид да се о стварима може размишљати и на други начин, не само на свој? Пре него се почело путовати авионом, такви доживљаји били су повластица богатих, кад би ишли на своје велике обиласке и крстарења. Појефтињење авионских летова све је демократизовало. И тако је, за многе људе, свет постао већи. Ширење видика као једна од страна путовања у својој основи је морално. Што рекао Марк Твен: „Путовање разара предрасуде, затуцаност, ускогрудост, и многим нашим људима потребно је већ само због тог. Ширина, целовитост, милосрдност спрам људи и ствари не могу се стећи вегетирањем у једном кутку земаљске кугле цео живот.“
      Проблем је што је Твен умро 1910, а први комерцијални лет уследио тек четири године потом. И што путовање авионом углавном није испунило моралну мисију коју му он приписује – пре ће бити да је учинило управо супротно.
      Парадоксално, људи често путују да би доживели нешто друкчије, али, управо путујући, стварају једноличност. Што више путујемо, аутентичне разлике све се више бришу.
      Осим тога, мештани знају да туристи не иду код људи с аутентичним ставом, већ код оних који им се приказују онако како ови очекују. Брза авионска путовања и кратки боравци отуд не само да не шире видике, већ бетонирају уврежена мишљења туриста. „Путовање сужава видике“, како је приметио Честертон.

      Наравно, ово о чему пишем делом је израз несклоности глобализацији, чија је претходница била комерцијализација авионског саобраћаја. Томас Фридман, назови-пророк глобализације, написао је 2005. књигу Свет је раван: кратка историја XXI века. У његовом поравнатом свету слободног тржишта оно по чему се људи разликују и што их раздваја постајало би све безначајније. Снага националних држава узмиче, док глобална трговина на послетку не сруши све препреке својој хегемонији. Цена за тај равни свет глобалне трговине је хомогенизација културе. Све постаје исто.
      Али постоји и дубљи, скоро духовни проблем са филозофијом „путовање по свету као израз слободе“ као саставним делом дражи комерцијалног путовања авионом. „Седи у својој келији и она ће те научити свему“, саветовао је један од најчувенијих пустињских светих отаца из четвртог века, Мојсије Мурин. Остати где јеси је начин да се човек суочи с властитим демонима и да им се супротстави.
      Према том предању, за оне који стално јуре за новим доживљајима сматра се да тиме беже од онога с чим би требало да се суоче. Ако сте незадовољни својим животом, вероватно ћете то бити где год да сте; ако се лоше опходите према људима, тако ћете радити и у Кини и у Шкотској; ако сте цинични, нов призор кроз авионско окно ту ништа неће променити. Проблем кад путујете је што водите себе са собом.
      У монашком предању, остати где јесте не значи ограничити или везати се. То је позив на ослобођење – да истражите где сте и ко сте. У добу кад „негде друго“ увек делује као одговор, потребно је обновити и повратити жељу за смирењем на једном месту.
      Можда све ово делује мало сувише апстрактно. Многи људи – ту спада и моја породица – раздвојени су великим даљинама. Моја деца могу видети своје деке и баке само ако путују авионом. Ништа никад није онако једноставно како бисмо желели. Али потреба да се позабавимо својом општом несмиреношћу је нешто друго.
      Џајлс Фрејзер (Giles Fraser, 1964) је новинар и англистички свештеник, старешина цркве Свете Марије у Њуингтону у јужном Лондону
      https://stanjestvari.com/2020/05/18/putovanje-suzava-vidike

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...